Književne novine

ОЉА ИВАЊИЦКИ: ЛАЗА КОСТИЋ

чиста, ОПЛЕМЕЊЕНА _ МЕЛОДИЈА мање

„СЛУЧАЈ ЛАЗЕ КОСТИЋА“, да се изразимо речима Исидоре Секулић, и данас узбуђује књижевне историчаре. Вазда инокосан, Костић је прометејски стремио небесима, утонуо сав духом у космичко сладострашће. У његовој поезији, романтичарски феномен бесконачног остварен је најпотпуније, до крајњих инстанци.

Песма „Зора и девојка“ свакако није ни близу најбољих Костићевих песама; није чак ви по чему карактеристична у контексту читавог Костићевог песничког опуса. Ако бисмо по њој судили о таленту нашег песника, онда би он био/свакако просечан. Јер, песма о којој је реч, посве је једна бледа и осрелња инкантација, и не поседује нимало од оног за Костића особеног и напосе чувеног духовног напора да се у језику уздигне ДО непознатог и космичког, међу звезде. Костић је заиста био опијен густином, значењима и садржајем опште семантике, и ова песма је само једно опште место У контексту поезије романтичарске епохе. „Зора и девојка , та кође, не поседује ни неку језичку особеност, по чему је Костићева поезија наји и без премца у српској поезији. ова песма нам се намеће као дело великог песника, и заиста има нечег чудног и тајанственог писати о једној ни по чему изузетној песми једног посве изузетног и великог песника. „Зора ин девојка је дело мајстора, његов остварени пораз, и у 0] је васпостављена линија идентитета између мелодије и суштине, само што је интензитет мелодије да. деко понад зрачења суштине, која је, тако рећи, безначајна. Песма је отворена, једноставна и пријемчива, пуна тихе слутње И носталгичне светлости. Из ње зрачи сама природа, ослобођена, колико је то могуће, песниковот ја. Само је у једном стиху при: сутан субјект: „нити знадем нити чујем · Ипак, људски сентимент је и те како дОМи: нантан, зрачи из подтекста.

„Зора и девојка“ има своју причу, на развијену додуше до крајњих инстанци, зе. вршену у свом почетку, драмски интензитет расте од првог Ао последњег стиха. МожаА та паративност и одузима вредност песми. Ипак, песников субјект се осећа у песми, као што је присутан и У потпуно деперсонализованој, облективној, такозвано! предметној поезији. Само привидно, стање песме је изван стања духа, Опде тде је био дубоко диван Костић је био и велики песник. свако уметничко дело је лично, и сва су, да поновимо речи Томаса Вулфа, „озбиљна књижевна дела амтобпографска — да ве, ва пример, тешко може замислити дело ко је би било више аутобтографско но ш су „Руливерова путовања. ни Цр.

Синтакса песме „Зора и девојка“, у којој доминира савршена инкантација, почива на фолклорној синтакси, песникова иматинаци ја надовезује се На фолклорну имагинапију. Налилазећи је, песник се приближио корену матенње мелодије, оживео изворну кантилеиу. Мелолија јелног стиха се слива У мело. дије сеељећет, гласови и зрупи се оустил преплићу. допуњавају; губи се раскол узме лва паралелна тока, између два мисаона сл

ЛАЗА КОСТИЋ

ЗОРА И ДЕВОЈКА

Млада збори младој зори, младе тајне приповеда, весела је, румена је, а зора је сетна, бледа.

А шта зора одговара, нити знадем, нити чујем,

само канда од то

лоба.

ла се љуби са славујем,

Млада збори младој Зори, младе тајне приповеда, ал је сада врло сетна,

а врло бледа.

А рујна је зора сјајна, ко канда се стиди зора,

"ил ром је опет крива тајна

девојкина разговора»

- А лЕ5 РОЕТОА

ја на којима почива значење песме. Интензитет вокала расте благо све док се не пости не оно чаробно симфонично треперење У слуху. Музичка својства песме заснована сМ на наглашеној алитерацији, распореду вокада, у математички строгој композицији У

структури строфа и мисаоних слојева од КО. ·

јих сваки носи своју суштину, У делимичном понављању прве и треће строфе које су фор“ мално истоветне, али са измењеним садржајем, са драмским расплетом и емоционалним ударом у финалној строфи.

Рекосмо, садржај у овој песми је безначајан и споредан. Зрачи дискретно љубавно осећање и неоскрнављена чедност. Елегична мелодија осмерца лирске народне песме мајсторски је уткана у смисао ткива песме, У њено значење, у ткиво етеричних метафора које дочаравају девичанску чистоту. Читава је песма једна једина метафора.

Користећи се обликом лирске народне песме, њеним тонским валерима, Костић је, на тим основама, засновао мелодију песме „зоо рам девојка“, и своју небеску поетику уоппите, васпоставивши линију идентитета између матерње мелодије и суштине, особену АИ" кцију, и чисту, сублимисану и оплемењену мелодију. " ; .

„Зора и девојка“ поседује савршену јед: ноставност и лепоту стиха, и то је њена ос новна врлина. Суштина песме, мелодија, учестани вокали, развијена персонификација („а зора је сетна бледа“ — „а шта зора одтова" ра“), риме унутар једног стиха („млада 360 ри младој зори ), звучни слојеви и звучне и сензуалне слике, све се то слива у јединствени склад. Лесма је настала као резултат чежње за врхунским складом и обликом, и апсолутном хармонијом. Песма је, сем тога, цела лепа. У њој доминира песничка слика, а не непосредна емоција. Непосредни дожив'

бај је потиснут и замењен фигуративним из разом.

Костић је био толико слављен и оспораван, као нико ни пре ни после њега. Дакако, претеривало се, и у једном и у другом. Костић је поражен од самог себе, у самом себи, и наша књижевност не познаје заиста ни већег талента ни величанственијег пораза. Изразита песничка индивидуалност, Костић читаву своју етику и философију, у време националног идеализма, заснива на народним умотворинама, те његова поезија поседује и својеврсне идеалистичке основе. Па иако је остао фрагментаран, неисказан, Костић и са оно неколико изванредних песама иде У сам врх свега што је највиши духовни израз овога језика. Како нам изгледа данас смешан м за жаљење Скерлић са својом несрећном осудом Костићеве поезије, како је несхватљиво неразумевање професора Богдана Поповића, како сирото и јадно звуче Недићеве речи да је Костић „пуст у свему; пуст у сво: јим сликама и поређењима; пуст У својој спољној форми; пуст У језику!“ Јер, Костић је изгорео у духовном напору да разбије језгро језика и да васпостави естетички си

"стем који би био синтеза идеалистичке есте-

тичке концепције и народне етике.

Слободан Ракитић

МАЈСТОР ИЗБАЛАНСИРАНИХ СТРУКТУРА

САВРШЕНО УСЛОВНО и са много резерве треба примати цео низ утврђених формулација о особеностима романтизма и роман тичарске литературе и уметности уопште, Потпуно је извесно једино ваљда, ми чак се, уопштавајући, може рећи да је романтичар. ски покрет био најјачи у лирској поезији. То је сасвим разумљиво ако се има у виду да је романтичарство у основи, ипак, наглашавање индивидуалности, и да је лирика нај виша и директна експресија личности.

Већ у првом периоду песничког стварања Лазе Костића (1858—1862) назире се део ње гове' опсежне акције на мењању нашег пе сничког језика, ритма и метра, део његовог револуционисања поезије у пелости из ко јег су, како је то Тодор Манојловић рекао, произашле хармоније и контрапунктске чаролије, инкантације у којима су се испрпле фонетичке могућности нашег „језика. „Код правог песника, сматра Манојловић, нема форме у смислу нечег престаблираног, за свагда даног. Постоји само муњевито неми-

новно искрсавајући адекватан израз за ет

аштину, за доживљај који тек у том изразу,

или кроз тај израз, постаје, као што би Ге те рекао, догађај“ Као веома млад песник Лаза Костић је то схватио и почео да ради на том задатку. Песма „Зора и девој-

' ка" очевидно не спада у оне из којих ће се

извлачити по нашу поезију особито значајни књижевноисторијски или теоријски закључци. У једном избору из његове љубавне лирике који би могао да потврди разноврсност Костићевог песничког дара, његову способност да у разним типовима поезије постиже највише артистичке домете, „да може једно најбоље, и оно друто најбоље“ (Исидора Се. кулић), у избору који би илустровао развој његове љубавне лире у свим правцима, У емоционалном, мисаоном, формалном ита, она, међутим, може да има сасвим особено место.

У формалном, мелодијском, ритмичком, метричком погледу савршена, она је пример амрске, наоко кроки-техником сачињене песме без дубљих претензија, чија сложеност се готово не може исцрпсти. Ако нам се, У први мах, и учини да ништа једноставније нисмо прочитали — одједном бивамо запањени. Тај лирски пупољак одједном, пред нашим очима, отвара поносито своје латице, а ми не можемо да се начудимо и надивимо колико их је! Изванредним спојем, песничким, стилским, ритмичким, Костић је сусрет младе девојке са раном зором деликатно претворио у разговор, спојивши тако два ст мултана тока. У првом сагледавамо психоемоционалну трансформацију девојке која је упознала љубав (младу тајну), од среће (весела је, румена је) до страха, до отрежњења (ал' је сада врло сетна/ ал' је сада врло бледај; у другом пролажење времена од сусрета са девојком, када је млада зора још сетна, бледа, када је тек превалила поноћ, преко цика зоре који славуј наговештава, до праве рујне зоре. По чисто волшебним песничким, законима, та се два тока сливају и међусобно, један на другог делују: снага љубави се преноси на природу, буди је, зора постаје рујна од стида јер је сазнала девојчину тај ну. Из њиховог сливања произлази основно значење песме — једно љубавно сазнање. То је пројекција коју само песничко око може да види, то је хармонија између природе и индивидуе коју само песничка реч може да изрази.

Ако се лиричар, мајстор избалансираних структура, искушава у томе што ће упечатљивом сликом разрадити да би. потом, кондензовао садржај, у томе што ће та структура на савршен начин уједињавати слику и мисао која се на њу надовезује, изражаватући и низ осећања и мисли, као и једну оппиту, сугестивно изражену идеју — онда је Костић у овој песми, и само том песмом, блиставо положио најтежи испит из лирске поезије. И то кад још није био навршио двадесет и прву годину.

Богдан А. Поповић

ПОЕЗИЈА ЉУДСКЕ ДУШЕ И ПРИРОДЕ

ДОБРО ЈЕ што се овакве песме опет штампа ју Нека виде данашњи млади људи како се водила љубав и како је било страшно исповедати своје интимне тајне неком другом лицу, као што то пок. Лаза Костић наводи да се зора застидела чувши тајне девојачке. Наравно да то не треба да мисли и читалац, али има ту нечега над чиме би се дало замислити. Ви не знате како то може да прими један старији човек који се подсећа на младост и прохујала времена. Много сам таквих песама прочитао и учио децу рецитовању за време мог учитељевања по Срему и Банату. Те песме имају нечег чистог у себи ко суза девојачка. Било је и у оно време техничких новотарија па су песници ипак могли да се удаље од свега и да погледају чистоту природе и људске душе, што се не да видети у сада шњих поета. Песма „Зора и девојка“ је диван пример опеваних људских осећања и природе, која једино може да их схвати и да да одтовор на њих.

Драги Сеничић

учитељ у пензи ји

ДА ЛИ ЈЕ ФОРМА ОПСЕНА2

... ДАКЛЕ, форма је код вас опсена, шта ли је2-Па на што онда поезија2 Зар се та садр:

"жина не може приказати у много простијој

форми прозе2 Е, онда разумемо ваше убеђење по коме ће певању „настанути пошљедње време“, Само не разумемо како ви можете допустити да је икада поезије и било: јер ако садржина сама чини поезију, онда су се те све мисли могле казати у прози; ако пак

"форма, онда ти створови с те стране нису

вредни вашег посматрања. Та, забога, и ви се каткад издате као неки пратилац природних наука, читали сте и Дрепера! Па о што је било природи стварати толике облике ил „видове"2 Је ~ и то беспослица2 И ви бисте још захтевали од вештине толику еманципацију од природе да напусти читаву једну половину природног па и свог бића, да напусти форму! — А што се тиче вашег „рецепта", тога нема више ни у поезији па, после Лесипга, ни у самој „идеалистичкој" науци о лепо ме. Него по том вашем спомињању „рецепта", као-да ви мислите да садржај може бити разнији (да не речем разновилнији) Од вида» Мзећемо засад да нисте озбиљно на то по мишљали.

лаза Костић

Из „Одговора Светозару Марковићу, на његов чланак „Реалност у поезији