Književne novine

македонске псеме

ЈОВАН СТРЕЗОВСКИ

Огледало

Све што има све је моје: ово око бунар дубок тајно небо

ту немост ту стрелу што прелази преко тебе ту светлост што се мучи на дну мора мир да нађе

ту мисао што ми бежи што ме мути

олесак громова ових што по мени ору

тај ожиљак што се урезује временом

овог патника уклетника јер то сам куд год пођем

ову реч до које никако да дођем

та уста што се лепе на зиду празне фреске

ту душу што ме крепи што ме држи

овај пламен што се сам од себе пали и гаси

то ружно што се као мајка мучиш да украсиш и учиниш сличним

[0] моје је све што имаш све што од мене

- | узимаш"

Где ли ме само кријеш кад ме немаш

МИХАИЛ РЕНЦЏОВ

Ноћ

мн

(манастир св. Борђе-Козјачки)

Чуј: мрави те окружују. Наоколо

цветови ничу којих се мајстор сетио.

Г оре довикивање светаца. Доле бесконачност. Једна звезда сјаји

као око заљубљене девојке.

(мрамор са опојом траве) ·

Зри ноћ. Иврчци ваздушни споменик граде Крај мене у хору анђели се сливају.

РИСТО Б. ЈАЧЕВ

Гавран

Четрдесет дана товориш о црном птицо жртвована. Четрдесет дана са голом душом без сунца и магичног зрна | влаже те потопи змијски пустим дДОЛОМ. _ Четрдесет дана! О, зашто су и чвоје кости као твоја крила црне» Зашто је моја душа у завери са слепима из паклених ноћи кад пустоше зелени ветрови као глува-суша2. Зашто на безличној води оста " безлична земља кад потоп јауче као сатана2 · Зашто ме бездушно дозиваш са таи Воденионских лески' Зашто ме љубиш и потајно причаш о деди ЕН " Нојевој фресци Птицо да А товориш ил' неки тамни глас, болно шапће "о ковчегу што та нечујна струја понесе . на Кајмакчалан. О вечерња звезда потопа_ усахну

са једном светиљком причајући о теби и о једној земљи где вас змија ко златну јабуку загризе.

Тавране четрдесет дана товориш о црном Четрдесет те дана голом душом лове са крвавим зрном

Метрдесет дана око ти пландује сушу О тде је тај Бог да спасе твоју душу!

С македонског Р. Пешић

· до смака света, а оно бар док од човека. ма! „Да стера с ума и зевзека .

СЛОБОДАН ЏУНИЋ

ЗАЧАС СУ СЕ Пенча и Пенка претворили у домаћине — кућу су кућили као нико ни пре ни после њих. Не, ово кућење курјак Пенча није приписивао само себи у заслуту. „Нисте ви ни знали шта вреди моје венчање", смешио се лукаво и вишесмислено шљепкајући. Пенку по задњици — пред људима је почињао да је дави, да: је, такорећи, милује: нека сви знају да је сада тек воли! „Нема јој пара — ако је помиришеш, нос нема да тиотпадне! А од лисице на њој ни трага — сем душе и брњице! Онако вољава, разрока у оба ока, боље види него нека стоока! Много боље ноћу неголи дању! Стварно је златоока!"

У ствари, хтео је да каже: без Пенке не може више ни ла се мрдне — постала му је права десна рука! Мани што му стално загрева леђа, и што му оно даје кад год му се прохте — ва-

' жније је друго: поучава га у свему! И да не буде сом, па јасно.

„Како што пре дом да стекну и комшилук претекну!"

Шала на страну: цела три дана и ноћи по Пенчиној свадби у Лемској су владали потпуна тишина и мир, неко, у ствари, злослуто, неподношљиво стање, „Као пред неки Земљин или Небески бес, као, што су, на пример, куга, поплава, земљотрес, или ратчума којег носе они псоглавци, Татари"... Срећом, ово није трајало дуго — вад Лемском се небо брзо разведрило, пре но што су се људи од мира и реда испоразбољевали. Наиме, на-

_ једном, готово преконоћ, у селу су се удесетостручиле крађе!

Да, једнога дана, зора још није била ни пукла, а из ижа излетели Гољинци, сви колико их има, цело њихово племе. „Аух", јекнули су да се проломило небо: „ноћас нам цркло секирче и жито за семе! Али нека ово носи ђаво, него: отишла пам и игла за плетење, и цео један трнокоп чуван за уког!" Тош се они нису били ни смирили како ваља а камоли преболели непребол, а са друге чуке завриштали Ризнинци, као коњи

" зеленци: „Аман, заман: Пожар ститао и до нас, мечка: штукли

нам мотика, срп, и од јарета реп! Значи, јарац и половина, заједно са роговима!"

А пред само вече, тога истога дана, у посмртна звона (али у кукњаву, реци како хоћеш), ударили и Паљинци — они су у главу стали да се бију пре но што су и изашли из ижа проносећи још страшнији глас. „Море, није никаква штета то што се десило код вас! Али да видите како. из ведра неба нас однесе мутница, какав нас стреви гром! Дом нам упропасти, у амбис оде и слеме!" Испричали су да су скраћени за нову новцијату тестеру, за једну још новију тепсију, а и за печенку тикву, као крава дебелу! „Нарочито нам је ова тиква била прирасла за срце — у вреже смо је били увили и одозго прекрилди са три толема и широка листа! Тако смо је били сакрили убаво да је нико не угледа ни дању, а камоли ако ноћу пође да тумара"...

Ваљда не треба даље ни говорити шта се отада дешавало по Лемској — било је све горе и прње! У једном сокаку само крекнула кокошка, није се ни чуло где, у кокошарнику или на дуду, и од ње више ни гласа! „Само нестаде! Ни песрушинка јој се од јуче не виде, а о месу, коскама и јајима, пилићима и петловима и да се не прича! А баш је ових последњих имало на хиљаде да их буде!" Онда: овде нестало држаље, из штале, дрвена вила, чутура и коса, тамо истресен полог, па скикнући м буклија и тараба, тако рећи цео један царскокнежевски двор! А онамо — стварно као да се прошетао земљотрес: иста судбина стигла од лопате дршку, канту масти и неку златну крпаруцршку у коју су се баш били умотали старац и баба.

Занста, да бог сачува, какво је настало стање — несигурпост општа, дерњава свеопшта! После онако убаве и веселе свадбе, Лемска се, дакле, наједном завила у црно — да човек-јабанац од запомагања не уђе у село! „Леле", сви су крши“ ли руке, „не помаже ништа! Ни катанац, ни реза, ни чивија све смо испробали!" Чак су и лемштански весељаци, опељешени и сами, уместо да се радују и даље, распалили у плач и кукњаву. „Готово је — Лемска изгоре! Ето нам га наше највеће Леле!"

Истине ради, мора се рећи да су Лемштани, као и сви превише добри и честити, а тек помало припрости људи, у ревности нешто мало претеривади — величину штете-мало су дотеривали према своме укусу и нахођењу, а и према тренутном расположењу. Ипак, није, на пример, утврђено да су од игле направили неко брвно, или некакву греду, ни од јарета матаре или рогатог слона! Истина је, међутим, било и оно прво: да се у Лемској никада у оној мери нису дешавале онако необичне провале и крађе. Обијен прат, опустошена градина, кокошар“ ник и подог, а лопова нигде! „Да бар за собом остави некакав траг", секирао се свет. 55

Да, пожар из дана у дан све више пламти, гори на свима странама, а кога тод упиташ, у чије год погледаш лице, све поштено и светло! Све колено честито од предака још честитијих — од поштења сија свак, од пете до тртице, па и нагоре! „Ко, зар ја", само се зачуди, обрве стушти, као градоносан облак се смрачи па закорачи ка теби. И де ти сад стисни петљу па истражуј даље тде му је у соју и колену грешка... „Па да се и после, кад цркнем, у гробу преврћем, да се за мном репови вуку! Како сам од глади липсао зато што сем краденог ништа друго нисам ни јео!" у џ

Наравно (зашто крити2), некима је падало на памет да би и Пенча можда могао лопов бити, с обзиром на онакву прошлост славну и будућност много славнију. Можда се сада разрешава и загонетка, помислили су многи, какво је у младости камење и корење јео — од смрти родитеља и родитељке до доласка Пенке! Умало добри људи због овога “нису сазвали још један збор и скупштину! „Тачно је“, хуктали су дојучерашњи црни свадбари, „када та оно женисмо, учисмо га да сече колач, али му не казасмо коме! Сличну грешку начинили смо изгледа и са свећама — пали их већ сада нама, живима... Или нас ка жњава што га оженисмо оном разроком масаџиком2" · ,

И без скупштине и збора, дакле, Лемштани су доконади да би, ако не курјак и његова млада невеста, лопов могао битни и неки опасан вуја. Нека . бивша угурсушчина, клопсомунчина и магарчина... Или је то нека доброћудна, и тупава лијаг „А вуја и лија удружени, шта кажете на то2

Али баш они што су Пенчу највише сумњичили, први су оборили носеве — брзо су признали да треше душу. „Где тод прође", казали су покисло, „курјак оставља за собом кад, то је бар познато! Да за њим замирише... Овај, пак, што нас-пељеши, овај лопов чудесни, збрише пре но шт

вршак репа угледа, или неко друго знамење, као што је рог светачки, брк јуначки и ореол курјачки! Штавише, за њим се

не појави ни дим"... 4. Ко ли је онда тај мајчин син, заиста, и од какве ди је пасмине, те чак и не кади када иде у крађу, као пор2г „Као да

је дух . У Над овом лемштанском невољом највише су се згражали Пенча и Пенка, што је, ваљда, било и природно. Младенац и младенка и једно и друго, још, нико их не сматра, ни за трош, а треба да стекну дом, а како2 „Види ти несреће", чупкајући Орчине, за главу се хватао курјак, у очајању, чим би се са људима нашао у сокаку. И био је у праву и у томе, нико му ово није узимао за зло: баш је и он требало да скући жућу, по'закону и реду, поштено, па јасно, онако како се то у Лемској и свуда ради одвајкада, и како ће се ко зна докле радити (ако не опет не постане мај-

мун), а на село, ето, навалила чу и будалу"...

Неко време после, НИ] нио правац — спремио се за одлучан ударац: на сваку вест о новој несрећи зашкргутао би зубима и заколутао са оба: ока, и још срдито дрмне брцима. „Да ми је само да ја МЕ ухватим, па да та после пропустим. кроз ове моје шаке: Онда би он добро научио како се поштују секирче,

тестера, вунија и остале наше светиње!"

. није. један, него је то читава банд

о му неко макар ·

својој забринутости курјак је проме- >

тиква, буклија, полог, |

причу БН

"И ко зна шта би већ у томе часу учинио, да та несреће није спасавала жена, узнемирена и на смрт преплашена. Пенка. „Ваљда ниси луд", уњкајући, нежно, задржавала му је руку, ту, пред свима — да одмах не јурне у борбу! „Лопов можда п

а! И где ћеш онда ти, јадниче, са толиком силом да се носиш, мн репатима кус да пркосиш Боље-зато ћути, да те лопови не чују, да ти зачас не запрже чорбу! Могу после и да ти се смеју"... И бесног и разгневљеног, учила га да од богатлука унапред дигне руке — једино да у овом пакленом времену остану живи, то је важно! „Па ћемо нас двоје кућити кућу овако: умиљато, и све низ длаку — по лако, полако... Свакога, дана по мрву мрвку, а не све одједном! увечер, пак, ставиће на уста катанац, до главе секирче, а на врата резу и чивију: оп, троп, те заклоп, и све до зоре — ћут! „Где ће, бре, са рогатима шут!"

"Тачно онако како су товорили, рили, у четири ока, Пенча и Пенка су и твори: умиљато па све низ длаку, разуме се, полако, најважније, само поштено! Чули, елем, да су се радећи баш тако, па хајде да се овајде и они, да окушају срећу. Да је не пропуштају, већ да је, наопаком времену уинат, ухвате у прави час — ако не за батак, а оно за опашку, реп. „Да не оде на ћереп, или неком другом у крило, дабогда ни ње не било када је таква"...

И, да видите, није им ишло лоше, не може се рећи: не

би. прошао ни дан а да понешто: не унесу У ижу! Ево, јуче до-

нели грне, шерпу и чинију, данас шиник, вунију и поклопац за у и соларче за трпезу. По-

лонац, а сутра ће и прапорац за козу! том долазе на ред; тањир, острушка и гасарче, вењер за шталу — да овце, јарце и прасце и ноћу тимаре, када их накупују,

то јест како би се договоли и кућу кућили; полако, и, што је многи овајдили

ИАУСТРОВАО · ХАЛИЛ 'ТИКВЕША

дабоме. „Да им се сија длака стално, а не само кад их потерамо

У па или у град на пазар!": в

е су то они стицали сопственим мукама и знојем, очитледно, својим голим рукама и прстима на њима. „Него каког Да нисмо: од:некога добили на дар", танко, скоро преподобно, упредали су обоје. (У то у доба међу њима. је владала ранија глогајавно; после су се, веле, косили и носили, када је у потаји стечено ваљало да се подели.) А ако би неко, не дај боже, макар зуцнуо да би бар понешто од тога блата могло бити и украдено, то јест однегде узето неком грешком, неком проклетом ома. шком, случајно, њих двоје: скакали су као опарени. „Ни ге зора о томе! Свака црна бољка онда би добила право да на нас кидише: чума, грозница, јевтика, сараџа! Не, за име Христа! КраЂа је од:нас далеко као бог. од шеширџије! Море, још даље: колко ћевап од ћевабџије!" ' .

УПЛАТОМ 30 НОВИХ ДИНАРА НА ЖИРО РАЧУН „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ — 608-1-208-1 ОБЕЗБЕБУЈЕТЕ СЕБИ РЕДОВАН ПРИЈЕМ ЛИСТА. УМОЉАВАМО СТАРЕ ПРЕТПЛАТНИ-

КЕ КОЈИ НИСУ РЕГУ-

ЛИСАЛИ СВОЈУ ПРЕТ.

ПЛАТУ ДА ТО УЧИНЕ

У НАЈКРАЊЕМ РОКУ.

ДА НЕ БИСМО БИЛИ ПРИНУБЕНИ ДА ИМ ОБУСТАВЉАМО _ СЛА- | · ЊЕЛИСТА. | ||| |||