Književne novine

ОЉА ИВАЊИЦКИ: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

У СРЦУ: ЗВЕЗДАНИ СЈАЈ и ПОРАЗ

ИМА У ОВИМ СТИХОВИМА нечег прозрачног, нечег умирући меког, помиреног,. не стварног, као какво бестежинско лебдење, лишено сваке материјалне пуноће и оптереБености. Као кад се човек „врати“ свом духовном прабићу, својој сеновитој пројекцији, па баци поглед — свеједно да ли унапред или уназад, егзистенција се претворила у затворено коло унутрашњег зрачења, биће се испунило сјајем, варљивим и болећивим, јер је сваки додир „чисте егзистенције изазов бивствовања на граници понора, празнине, ничега. '

„Какво, је то стање, каква је то ситуаци ја у којој човек сам себе своди на флуид; но постојањег

Стање идеалних усхита и заноса као да неминовно растаче телесност и. претвара је у ништавило, те човек себе доживљава као привиђење, Привиђење и нестварност су деао духа, звезданих залета, зрачне озарености. Има нечег корозивног и самоубилачког У сваком отимању материји, физикалном. ,

Испуњење сјајем даје двоструку димензију значења овим стиховима: „најпре фи. зикалну, буквалну, материјалну, Јер је у пи тању светлост, светлост као суштина и елементарни енергетски облик постојања. А у томе, у оној идеји о субјекту као носиопу светлости, сјаја и зрачења као да су присуг ни одјеци илуминистичке прамудрости, али и најновија физикално-атомска сазнања 0 електро-енергији као суштинском облику постојања материје и свег опипљивог света.

А затим преносно значење: сјај као ст" ноним и симбол за стање усхићености, за узлете и винућа ка звездама, чиме човек непрекидно, и увек безуспешно, покушава, да се „отргне“ тамнини свога бивствовања. Та не прекидна зрачења из средишта. субјекта постављају путоказе, али осветљавају и поноре.

Али ни сјај по себи није никаква емотивна, животна или духовна константа: и он је несталан и пролазан као што му је и фи. зикална природа, чија Је формула неухватЉивост: сјај је симбол за непоновљиву животну могућност, за жуђени, а неостварени сан, који се, неухватљив, никад више не враћа. Дат, он у исто време ничим није задржан; он је тек онај несрећни МИ љивач људских заноса који се брже оље расточи у празно и ништа пре но ЗЕТ стигне да му схвати наук и поруку. 2; март на пустоловина као да је „измишљена зат да би се човек сусретао са својим неоства“ реним могућностима.

Где је излаз, спас или бар утеха» Песник би да се пода слапу свих чулних

на ћ 7 САВУ РОЕТЕ

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ |

5 Приви

ења _

Замста, зрак сам само 2 И то је сјај у мечи,

што се сад, нестајући, расипа, у празнину,

осветливши ми пут, и. бездан, у исти мах•:

Све су то биле, дакле, пролазне само сени,

на које сам, кроз благост, и жалост, и титину, стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чисти прах 2

Оллазим,; дакле, са тела топлих, и младих,. срна, леду, на воху неком, у болмом свом хитању :

А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна, што виси; о дрхћућем, жарком, концу, у свитању '

Ту, ту бих, у овом хизоту, да ме облије слап

свих дивота, чулмих,

А, чими ми се, једна једина; таква; кад песком пустиња, и тла, над земљом,

Запста,; зрак сам само 2

као пад мирисног млека,

блиста кап, далека,

И то је сјај: у мени,

што се сад, местајући, расипа; у празнину, осветливши ми пут, и бездви, у исти мах 7 Све су то биле, дакле, пролазне само сени, ка које евм, кроз благост, И жалост, и тишину, тресао, устрептао, свој звездан, зрачии, чисти; прах 2

о. ВА

интензитета, али ми то ће му живот при. кратити. Живот има неку своју логику мудрости која се лако не открива: све док је не откријеш, не остаје ти ништа друго нето да се батргаш међу сенкама и привиђењима својих сопствених илузија. Ништа не по. маже чак ни то што си открио празнину усхићења, што си се уверио у нестварност сваког дубљет, узвишенијег захтева према животу: кога је једном такнуо унутарњи сјај, тај ће довека остати болећиво рањив сањар. Можеш колико хоћеш да се браниш, са себе нећеш отрти звездани прах.

И управо трагедија људског живота по. казује се као колосална располућеност људског бића на звездано и земаљско. Основна философска идеја дуализма спроведена је и као начин песничког обликовања: она није дата као теза него као спонтана игра дуг листичких сила природе и живота: основна динамика унутарње муке људске, која се тако блато прелива у самонадрастање, из ражена је антитезама између којих се батрта невично људско биће. Звездано порекло ч0веково само отежава, никако да олакша гтрубу животну муку, идеално је увек спојено са болним узмаком и поразом. Нека благост нирванистичке вазнесености наговештава се као једини узмак: али и кад стресеш са себе звездани прах да би улепшао стопе и трагове свог земаљског присуства, нема те моћи која снове претвара у стварност. Ваљда зато што су снови једино човеку подерени2 Зоран Глушчевић

О СУДБИНИ ПЕСНИКА и ВИШЕ ОД ТОГА

САСВИМ СЛУЧАЈНО — из разговора са песником који је непосредно претходио реали-

зацији ове рубрике — сазнао сам о песми.

„Привиђења" две ствари. Песник је, прво, сматра пригодном, песмом која је настала сасвим одређеним поводом (за разлику од већине савремених песама које су

оизвод чисте „интелектуалне" ексхибиције!), сматра је својом, ако сам добро разумео, реакцијом на суочавање са, генерално узетом, судбином песника, са судбином Диса, Пандуровића и толиких других песника, метеорски, у трену засјалих па несталих, трага“ лачки усмерених па изгубљених, ка вечности

упућених — а толико људски, трагично, про“ ·

лазних. И друго, ова песма може да, у изве

сном смислу, буле илустрација песниковог „вјерују“, изислок у „Објашњењу 'Суматре'", вјерују дакле, из кота нам у свести стоје програмски, екскламативни, ставови модерниста, оних првих и правих, после 1 светског рата: Пале су идеје, форме и, хвала богу, и канони! ... поезија претпо ставља извесне, нове осетљиво сти... песници доносе немир, преврат, у речи, у осећању, у мишљењу... слободан стих је последица са држаја, он није, како би Тодор Манојловић рекао, нешто престаблирано, унапред дато... треба изразити ритам распо хожења... дати тачну слику ми сли, што спиритуалније... употребити боје, лелујаве боје, наших снова и слутњи.:. итд ИТА.

Не знајући то, морам признати, упутио бих.

се у тумачењу нешто другачијим путем Од овог директног, на који ме песник упућује. Више бих био склон да прву строфу ове песме тумачим помало апстрактно, метафизички малтене... Видео бих исцрпљивање чове„ковог бивства у трену, у зраку који се расипа, исцрпљивање у пролазним животним облицима. Видео бих, такође, неминовно замирање наших животних манифестација, неминовно наше болно хитање... леду, вечној хладноћи, смрти. А у трећој строфи бих препознао оног виталистичког, сензуалног, оног Шрњанског који се супротставља, чијим венама удара,немирна крв неукротиве људске, животне страсти. И, сасвим близу памети, био би ми знак питања који веома карактеристично одређује прву и четврту строфу ове песме: упркос трагичном сазнању .о смислу нашег живота — треба истрајати! ·.. Црњански, међутим, каже: судбина песника је у питању. Тај зрак, тај сјај који, истовремено, осветљава и пут и бездан — део је песничког позива, песникове коби.

А оно о „Привиђењима" као о илустрацији песниковог „вјерују , песниковог програма — сасвим бих превидео. Напротив, устврдио бих да у строгој организацији, метрици, рими сагледавам доказ Гетеовог уверења, да „оквири" правог песника не онемогућавају, већ, сасвим супротно, показују његову моћ да своје напоне у њима артикулише, да их, дакле, себи подреди. Фигуративни песнички језик, сугестивне метафоре, карактеристична, неспутана елоквентност, одсуство артифицијелних вербалних комбинација, нова стања духа и емоција подсетили би ме, можда, посредно, на део једног новог песничког програма који је Црњански, заједно са својом генерацијом модерниста, испуњавао — али, то не би било оно прима; што би ме привукло. Од књижевноисторијских више би ме привукла ванвремена, трајна уметничка, мисаона и артистичка обележја ове песме. У њеној структу-“ ри и организацији пре бих откривао великог песника који једном, у ствари, илејом, двама

трима изванредно упечатљивим, богатим слИ+ кама и строго функционалним ритмом кондензује значење које превазилази пролазне теоријске програме и, поготову, пролазне животне ситуације. :

Да ли би, при свему, оваквим мојим разумевањем, мимоилажењем, у ствари, са правим значењем „Привиђења", ова песма изгубила2 Не би — убеђен. сам. Овакво тумачење би, сасвим извесно, било још један доказ да се богатство песама великих песника не испрпљује у једној мисли, у једном значењу. Множином могућности тумачења која се могу

" аргументовати оне само говоре о својој сло-

жености, о својој примењивости на низ битних људских односа, на низ битних ситуација.

Богдан А. Поповић

ИСТИНА КАО ВЕЧНО

ПРИВИРЕ ЊЕ ПЕСНИК је суочен са својом пролазношћу. Све чега се човек дотакао — је пролазно.

Можда је бно потребан један велики тренутак суочавања са стварношћу, један велики

· тренутак поимања бића и природе па да

нам песник. предочи сву лепоту људског живљења, која се у исти мах сурово осведочава својом непоновљивошћу, својом _ истином коначног одласка. Песма је највиши домет једне устрептале људске природе у којој су се сукобили сви одласци и сва нова наилажења, сва људска привиђења да се вечно не може остати на једном месту и у једном времену.

У вечном протицању времена, људско постојање је само један трен, само један блесак свеЖости која се у тренутку свог настајања и гаси. Шта понети, шта очекивати, шта чинити у једном таквом тренуткуг

„Заиста, зрак сам само2"

Борђе Милановић поштански службеник

ДАТИ СЛИКУ МИСЛИ“ ШТО СПИРИТУАЛНИЈЕ!

СВУДА СЕ ДАНАС ОСЕЋА да су хиљаде и хиљаде прошле крај лешина, рушевина, и обишле свет и вратиле се дома, тражећи мисли, законе и живот какви су били. Тражећи стару, навиклу, књижевност, познате, удобне сензације, протумачене мисли. Лирску поезију вечних, свакидашњих метафора, оно драго цилемиле стихова, сликова, хризантема, које су цветале у нашим, недељним, додацима. Али су дошле нове мисли, нови заноси, нови закони, нови морали! Може се бити против нас, али против наших садржаја. и интенсија, узалуд.

Свет никако не жели да чује ужасну 0-

лују над нашим главама. Тамо се тресу, не политичка ситуација, нити књижевне догме, него и сам живот. То су мртви, који пружају руке! Треба их наплатити! _ Као нека секта, после толико година, док је књижевност значила само разбибригу, ми сад доносимо немир, преврат, у речи, у осећању, у мишљењу. Ако га још нисмо из разили, имамо га, непосредно, у себи. Из масе, из земље, из времена нашег, прелази на нас. Не да се удушити!

Песник је био, код нас — где је Крањ чевић мислио о њему као о искупитељу фанатик нових, националних, покрета. Зар да од све мистичне радости остане само мистика лепозвуке чегртаљке сликоваг Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо, стрмоглав, у будућност. Одбацили смо бивше законе. Вечити проблем „њеног венчања" нас не буни!

Оделили смо се од живота овог, јер смо нашли нов. Пишемо слободним стихом, што је последица наших садржаја! Тако се надамо доћи до оригиналних, а то значи и „расних“, израза. Нисмо одговорни за своје „ја“! Не постоје непроменљиве вредности!

Без баналних четворокута и добошарске музике досадашње метрике, дајемо чист 06лик екстазе. Непосредно! Покушавамо да изразимо променљиви ритам расположења, који су, давно пре нас, открили. Да дамо тачну слику мисли, што спиритуалније! Да употребимо све боје, лелујаве боје, наших снова и елутњи, звук и шапутање ствари, досад презрених и мртвих. У форми то није богзна шта! Али, делимо. ритам сунчаних дана, од вечерњих. ритмова. Не мећемо све то у прављене калупе!

Опет једном пуштамо да на нашу форму утичу форме космичких облика: облика, цветова, река, потока. Звук наших речи неразумљив је, јер се навикло на мењачки, новинарски, званични, смисао речи. Давно је Бергсон оделио психолошко време од фи зичког. Зато је наша метрика лична, спиритуална, магловита, као мелодија. Покушавамо да нађемо ритам сваког расположења, у духу нашег језика, чији је израз на ступњу фељтонских могућности!...

Милош Црњански

жу (Из „Објашњења „Суматре'" које се — сматра песник. — може одпосити и на песму о којој је реч. Иначе, а то за књижевног историчара може бити занимљиво, песму „Привићења" Црњански је послао на један од. анонимних конкурса „Цвијете Зузорић". Осим исидоре Секулић, која је тврдила да је то џесма Милоша ЏШрњанског и залагала се да она буде награђена, сви остали чланови жирија сматрали су да ова песма ни духом, ни стилом, ни методом не одговара Црњанском, да не може бити његова и — награду доделили другом песнику.)