Književne novine
Прогрее
и неукост
ДАЉИ _ развитак — југословенске привреде и друштва, пораст животног стандарда и самоуправне снаге радног човека, сваким даном зависе све више од знања и способности. Производити више, боље и рационалније значи пре свега ући у трку с временом, мислити електронским – мозговима, овладати аутоматизацијом и ме тодама максималиних уштеда с нергије. Привредна реформа. и напори да се укључимо у међународну поделу рада постављају нам услов што бржег. прихватања тековина техничко-технолошке револуције и модерне организације производње, Дакле, рука нам је пружена и изазов је велики...
Али, прекорачити понор између наших садашњих могућности и примамљиве визије прогреса, неће бити ни лако ни једноставно. Каква се продуктивност, каква модернизација технолошких процеса може очекивати од милионске армије неуких или недоучених произвођача» Статистичари су пре две-три године утврдили да је 41,5 одсто свих запослених без икакве гаколе или са незавршеном основном школом, и. да 25,5 одсто има само завршену основну школу, што значи да образовање велике већине запослених (67 одсто) није веће од основног!
Колики је раскорак између очекиваног техничко-технолошког, развитка и квалификационе структуре произвођача, може се уочити. из података да. нашој привреди недостаје преко 430.000 стручњака са средњом, вишом и високом спремом (рачунајући квалифико“ ване и висококвалификоване раднике), да истовремено даљу експанзију наше производње кочи вишак од преко 420.000 неквалификованих радника које тек треба припремити за рад у условима максималне рационализације и У спона квалитета производа, пи да најзад људи без одговарајућег. 06разовања У 21 одсто случајева 38узимају радна места за која се тражи висока стручност и 0020ворност. .
Привредни планери, смишљају“ ћи нашу непосредну будућност чије ће компоненте бити изложе; не у средњорочном плану друштвеног развитка, уочавају да постоје и велике резерве стручних кадрова, Оне се пре свега крију у маси уписаних студената, од којих тек сваки двадесети завршава. студије у предвиђеном року. Понављање и продужавање студија. наносе заједници штету од мили јарду и 100 милиона, динара. годишње, Затим, знатан. број стручњака не бави се својом професијом. Често се дешава да у фабрици сретнемо историчара уметности или класичног филолога, док инжењери раде у просвети, туризму и социјалним Службама, а оперски певачи на шалтерима. банака. Према једној процени, 41 одсто атронома не бави се пољоприврсдом, 50 одсто саобраћајних иножењера не интересује се за саобрпћај, а. 56. одсто инжењера грађевинарства живи од свега другог само не од грађења.
Сваки друга високообразовани стручњак ради у некој малој организацији, готово по правилу ни послу за који се тражи далеко мања стручност. Не треба. заборавити да око 60 одсто наше индустрије чине ситна предузећа, која упорно одолевају интеграционим процесима. .
Припреме средњорочног плана развоја, па период од 1971. до 1975. тодине нису мимоишле. проолематику образовања. Кроз пет година наше школе и универзитети обухватиће наставом много већи број ученика и студената, али то још није заранција да ћемо добити радну снагу оног квалитета који _ је неопходан У модерној производњи. Високообразован 40век енцислопедијског, знања постаје штавише баласт за произ водњу која се састоји од специфичних задатака и операција. Ово намеће потребу што хихтнијег развијања _ такозваног осразовв и
"са. преквалификовање и, У радника, пре бота су прерасавршавање оних који Фу. Р, Бе сли ђачке клупе и увелико пр изводе,
Охрабрујући = = тренутку је квалитат . пе орушетаа према ЧрРАВОЧА ТА Образовање и васпитање прети, о а те интегрални 990 У“ ју се као » пи епо хомо“ ног друштвеног рада“, Хо усвонента производног промесее ска јено је становиште да сконег ад цена образовања т подизања, та рова. мора да убе у ЈИ ки у лације оних који произво „матра прављају. У том смислу рез он“ се могућност измена, свих Зеба ских прописа који се односе би финансирање образовања, Ми 75 се привреди директно омогуне 10 да предвиђајући своје пронз Ј не циљеве, предвиди и своје | требе у кадровима, ОовОРНе о инбестира у подизање стру радне снаге.
Укратко речено, без знања не може бити продуктивности, а ЗНање се мора купити као мајком“ кретнија _ материја. производног процеса блиске будућности. __
моменат у 90вом ано нови 00-
„ и БЕОГРАД, 23. МАР За 3
ита
ИМЕ
| АЗУЕТОЂАВ = з обКА5“
Њ ) Вилечаг гетојлој) 4ЈА и
ачжа ВЈ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
ВАЈАР. М СЛИКАР ВАДИМ СИДУР: ПРИСУСТВО НОВИХ ТЕНДЕНЦИЈА У СОВЈЕТСКОЈ ЛИКОВНОЈ УМЕТНОСТИ
У ТРАТАЊУ ЗА НАЈБОЉИМ ТРИЈЕНАЛОМ
Досадашње три изложбе Тријенала југословенске ликовне уметности показале су да је · Тријенале изузетно важна институција за афирмацију ликовне уметности код нас и за упознавање са стањем у њој. С обзиром да је Ове године измењена организација Тријенала, редакција „Књижевних новина" је сматрала да је од интереса, како за саме ликовне уметнике и критичаре, тако и за ширу публику, да анкетира известан број истакнутих прелдставника наше ликовне уметности и критике о смислу насталих промена.
Скупштина града Београда је недавно донела одлуку да укине Тријенале југословенске ликовне уметности као посебну установу и да организацију овогодишње изложбе Тријенада повери Музеју савремене уметности у Београду. Организациони одбор, састављен од осамнаест истакнутих ликовних уметника, критичара и директора музеја (Александар Басин, Азра Бегић, Божо Бек, Јанез Берник, Војин Бакић, Ото Бихаљи Мерин, Стојан ћелић, Јеша Денегри, Драгослав Борђевић, Борис Келемен, Димитар Кондовски, Милан Ко-
њовић, Зоран Кржишник, Милан Маровић, Зоран Павловић, Борис Петковски,
Златко
Прица, Миодраг Б. Протић), створио је концепцију новог Тријенала и позвао 151 уметника да изложе по два своја: дела. 1. Сматрате ли да је овом одлуком прекинута једна добра традиција (старија и од
1
самог Тријенала), настала из потре
бе да се на једној општејугословенској смотри сагледа
стање, а не да се, на основу појединачних позива уметницима, прејудицира један утисак или закључак о стању у савременој југословенској ликовној уметностиг Да ли се, можда, тиме схватање да Тријенале треба да буде јединствени преглед онога што као најзанимљивије, најновије и највредније нуде сами уметници, не замењује једном другом, музејском концепцијом, која је по себи добра, али значи понављање онога што се већ чини у разним музејима, па и у Музеју савремене уметности2
2. Да ли, по Вашем мишљењу, подела уметника на дванаест група (1. Сликари континунтета —, старија генерација, 2. Видови савремене фигурације, 3. Видови савремене не-
фигурације,'4. Објекти, 5. Амбијенти, 6.
Нова тенденција,
7. Компјутери и визуелна умет-
ност, 8. Концептуална и сиромашна уметност, 9. Визуелна поезија, 10. Графика, 11. Скулпту"ра, 12. Таписерија) у свему одтовара садашњим карактеристичним групацијама југословенске уметностиг Сматрате ли, можда, да се таквом поделом на известан начин унапред одређује оквир у који савремени југословенски уметници треба да се уклопе, да би се сутерисало како и код нас постоје исте групације које постоје у свету, уместо да се овим Тријеналом, пре свега, истакне оно што је У нашој ликовној уметности оригинално мн
самониклог
3. Да ли од овогодишњег Тријенала и његових пропратних манифестација и акција
(студијски каталог, међународни симпозијум критичара м директора музеја) очекујете
већу афирмацију и напредак. ликовне уметности и ликовне критике у ЗЈугославији2
АЛЕКСА ЧЕЛЕБОНОВИЋ
|. Тријенале је установљен са. циљем да се створи платформа за смерет. и упоређивање уметничких резултата из целе Југославије. Такав циљ су почетком века има“ ле „Југословенске изложбе", од којих је прва организована 1904. у Београду, у времену док Југославије, као државе, није ни било, Сличан циљ су између два рата имале „Пролећне изложое које је организовало Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зу зорић", а после рата је са истом намером организовано неколико изложби Савеза ликовних уметника Југославије. Затим је пастала празнина у смивлу да ниједна организација мили установа није ви пне. приређивала. изложбе Пеко јима би, на бази самосталног ВР јављивања и понуђених дела, МЕ ли учествовати уметници 13 це.
земре, __
· Зато је 1961. формирана, посеб-
на установа са задатком да по
1
служи као база за организовање изложби савремене југословенске уметности сваке треће тодине, а пошто су Савез ликовних уметни“ ка Југославије и Музеј савремене уметности у Беопраду, који је тада био у фази формирања, одбили да- се прихвате организовања таквих изложби. Савез и. Музеј су, међутим, увек били представљени у телима која су доносила одлуке о тријеналским изложбама.
"Чињеница да се увек наново покретала идеја о приребивању ттироких изложби дела савремених југословенских уметника указује да је у питању друштвена потреба и да је Тријенале наследнлу идеје која одавно постоји. Уколико ту потребу 'не задовољава Тријенале, у свом најновијем облику, јављаће се нови предлози заинтересованих _ за њем таквих изложби. · Тријеналске изложбе, као и по менуте изложбе пре оснивања Тријенала, тежиле су да прикажу
ортанизова-
!
|
"тати
стање у југословенској уметности избором најбољих резултата. Стварањем · једне изложбе на бази претходно · договорених праваца,
"или концепција које ће се прика-
зати, може се само илустровати стање у,оквиру тих концепција. На таквој приредби, нормално, не могу доћи.до изражаја нови, до сад непознати резултати, или по знате концепције чији се резулне уклапају у предвиђене поделе, Уколико постоји жеља за приказивањем одређених праваца, њихово утврђивање а приори је сасвим разумљиво. До сада то није био циљ Тријенала, а ни ранијих изложби које смо поменули. Све су оне приказивале дела распоређена према пеким афинитетима, али су ти афинитети утврђивани а постериори, пошто су дела већ била сабрана.
У једном сложеном друштвеном п културном животу, као што је најшш, потребне су обе врсте излатања. Није добро определнти се
Наставак на 7. страни |
пе Конгрес културне акције ·
ДА СЕ САСТАНЕМО па да се дотоворимо како је најбоље. Тако је умео често да каже увек актуелни Вук Караџић.
Што се наше културе и култујрних прилика тиче никада није било тако изражене потребе и доспелих друштвених услова да села нивоу републике оствари ауторитативан договор свих заинтересованих снага које делују и које имају шта да кажу и ураде у нашој културној политици. Како је култура „општа ствар", како је она један од носећих стубова сопијализма, те снаге су цело друштво и само уз подршку свих делотоворних, умних п — креативних снага може се у животу остварити замашви програм културних послова. Од низа републичких форума друштвено-политичких ортанизација, културних институција и појединаца покренута је, а у јавности прихваћена. идеја о сазивању конгреса културних акција.
Покушајмо одговорити, поводом ове идеје, на следећа питања: Зашто; Шта; Како; Ког ЗАШТ 02 Познато је да у. многим областима културе стојимо лоше. Нити има времена, нити је потребно да наводимо разлоте таквог стања, да правдамо и налазимо историјске хендикепе који су нас снашли. Више вреди једна акција него сто разних објашњења, величања и тумачења културе. Налазимо се на отвореној светској сцени, политичкој и културној, и па њој морамо да опстанемо, и да не изгубимо свој идентитет и своју вредност. Због тога је нужно да приказ ситуације у култури, свођења рачуна, упореЊења, изношења цифара и „показатеља" не чинимо више у односу на своје прилике пре оволико или онолико година. То може заварати, то може приказати просечност као подвит, што нас може лишити погледа уоколо, по васпелом свету. Јер атлетичар ако хоће да не буде престигнут мора да мотри како се други тркачи крећу. Хоћу да кажем да, постајући индустријализована и демократска земља
· све више и све чешће нам циљ и
мера морају бити развијенији, 60гатији, културнији. .
Располажемо културним и дру штвеним потенцијалима _ способним да кроз акцију, добро органи зовану културом убрзамо развитак друштва. Тиме би се на мнотим местима културно мртвило, нарочито у заосталим подручјима, претворило у смишљено и поступно мењање постојећих прилика, у почињање оних културних акција које су елементарне, не засењују сјајем п величином, али полазе од корена, мењају неке оспова п вековима стваране аксиоме и као такве имају препородитељску о одаучујућу улогу за сваки нови и даљи напредак културе.
Међу разлоге због којих би дошло до сазивања конгреса културпе акције треба свакако поменути економско јачање друштва, прве, али драгоцене процесе подруштвљавања пи демократизације кулгуре (све више места за културу у друштвеним плановима, формирање заједница културе итд.) ШТА2 Постоје многи хитни послови у нашој култури, За различите средине они су различити. Када бисмо их само набројали то би била дуга листа. Поменимо само: ситуација књиге и библиотека, материјална основа културе (посебно стварање дохотка у култури), интеграција културних делатнасти и стварање широке мреже културних институција, стварање нових културних центара, култура на селу, стање кадрова у културним _ институцијама, однос привреде и културе, развитак штампе, радија и телевизије, елементарна култура, описмењавање, ИТ.
Конгрес треба да измени начин гледања на културу, да створи такву друштвену климу У којој ће бити истинских шанси за сваку културну акцију, за свако културпо богаћење живота, ј
То би био по свему радни скуп представника културних институција, друштвено политичких, привредних организација, и свих оних који ће учествовати у остваривању конгресних закључака.
Конгрес не би смео да буде спек-
такуларно прокламовање тринци-,
па културне политике, нити јадиковање над лошим стањем. Он има смисла само као обједињавање снага на пољу културе, као позив на акцију, као међусобно <21писивање друштвеног уговора и преузимање _ обавеза од стране учесника. Све то треба да оствари дугорочну перспективу развоју културе у нашој републици. Конгрес ће оправдати своје сазивање ако програм акција које буде усвојио подстиче раст културног нивоа у свакој средини.
Тај програм треба да буде израз неопходности бржег културМаставак на 2. страни