Književne novine

Роман

самоспознаје

Јозо Лаушић: „КЛАЧИНА“, „Напријед“, Загреб, 1970.

МАЛО ЈЕ који од млађих хрватских писаца до те мере привржен одређеном мотиву и веран својој приповедачкој вокацији, као што је то Јозо Лаушић. Прошло је десет година од појаве његовог првог романа „Костоломи“, а између њега и „Клачине“ Лаушић је развио врло значајну књижевну активност како на пољу приповедачке прозе, тако им у есејистици и књижевној критици. Па ипак, у роману „Клачина“ враћа се судбинама јунака из свог првог романа, желећи да баци накнадно осветљење на збивање које је још у првом роману књижевно фиксирано, покушавајући да догађајима и фабули ранијег дела удахне нови живот.

Није тешко запазити да су протекле године представљаће време сазревања, време које је Лаушићу даровало свест да се у причи о судбини браће Плећаш, о трагичном сукобу браће, од којих је један партизан а други усташа, може понешто изменити. На тај начин, прошлост почиње да живи и да се мења у зависности ОД значења које јој писац придаје. С друге стране, постојање два романа који се у основи баве истим кругом збивања показује да је приповедачево тражење истине | у суштини испитивање властитог искуства,

акт прикривене самоспознаје. Потпуно је извесно да се „Костоломи“ и „Клачина“ могу сматрати за два потпуно одвојена романа, јер. је Лаушић у „Клачини“ настојао да оспори, односно да измени, обнови и друкчије постави судбине јунака које су дате у првом ро-

ману. |

И стини за вољу, треба рећи да је „Клачина“ ограничена просторно на крајолик Далматинске Загоре, који, стилизован и недовољно дефинисан, читаоцу по себи маао казује. Он више делује као декор историјске и ратне драме, као злослутни оквир у којем се дешава братоубиство, у којем траје клање и који се растапа од вечне ватре, сличне пламену живаг креча који гори и у Загори и у душама људи. То значи да је у приповедању светлост окренута на догађаје који се за читаоца одвијају као на позорници, док поглавља романа личе на драмске појаве и сцене, а приповедање има карактеристике монолошког и дијалошког облика казивања.

Не само у просторном већ и у језичком ЕМ Ел свет о којем Лаушић прича представља затворену целину. Говор ње тових јунака је говор људи испуњених муком и горчином, он је или дрска хула на бога или клетва, он има један, ит ритам; то је ток речи и мисли које се у себи скривају. Иако Лаушић у току приповеда: ња изузетно вешто користи овај говор као средство карактерисања појединих ликова, читалац се тешко може привићи да тај локални језички колорит присваја, и не

свесно га „преводи“ на језик властитог имања дела. . џ Међутим, постоје две равни у којима

Лаушићево приповедање. Пре едноставно речено, ликови у ромасвега у људи без прошлости, већ људи које оптерећује свест о властитој историјској судбини, о греховима предака и крви. Као у огромном мору, ништа се у њиховом животу не дешава а да не одговара нечему што се међу прецима већ одигра. до, крв вапи за крвљу и грех се на грех наставља. Пошто нема бога, нема ни правде, али постоји живот који траје и постоји историјска судбина која тражи ж Бе која мора до краја бити испуњена и р о убија брата Рада, као што је ЕЕ 3 дак хајдук Мијат убио брата пуан. у облику пуког сећања 5 а о Ни азне и као оптере ењ ; ок. 1 овом роману У СВОЈОЈ судбини суА бину властитих предака. Због ХН) Уа

р ва

мана се и дешава на два

јих је један "посвећен објективном ти 5 други интроспекцији која се јавља. ила 6 _ наговештај или као потврда 9ота ш Зи се унапред већ одиграло. се десити и што се ун За

је Сценичност романа, мада Је а | казује и на јед декор за кретање јунака, У ЛУЈ Ћевог при-

карактеристику Ла у ПАЛЕ 3 скривену свеприсутност а. У томе се и открива друга Р

„отварања“ романа. Већ сам распоред до. азво. тавај избор ла да лауш ћ покушава,

води на закључак да, Лауши. ; пре свега, да себи објасни властито иску

се „отвара“

судбина, на: |

ство, да у облику дела још једном прожи“

КРИТИКА

1030 ИБРАХИМ ЛАУШИЋ ХАЏИЋ

ви многобројне имагинарне судбине, које му се чине могућним и за чије постојање види разлоге. Шта је то што у историјској судбини може да оправда братоубиство, шта се њоме тако значајно решава у животу једног краја или једног народа, да би се подносила стална мука и мржња, стална борба и погибија, стално лудило прогона и убијањаг — то је питање на које Ла жели да одговори.

„Сценичност“ романа, дешавање које у сваком тренутку може да контролише, служи приповедачу као средство да се, у току самог стварања дела, што више приближи истини, да писање романа претвори у испитивање властитог искуства.

Такав поступак учинио је, међутим, да се прилично компликује једноставна прича о судбини браће Плећаш. Сви ликови у роману, сваки за себе, живе два живота. Дешавање се састоји готово увек од ју накове садашњости и од интроспекције. У роману, чак и деца имају сећање, живе од властитих митова, граде муку за своју душу, Попут реке у коју су се слиле многе бујице ваља се у овом роману приповедање које, зачудо, никада не изазива у читаоца осећање доконости. Напротив, ма колико интроспекције биле мотивисане потребом да се о јунаку дају „подаци“ који превазилазе сам тренутак дешавања, ма колико оне долазиле од аутора, који у приповедању види начин да спозна властито искуство, „Клачина“ је роман којем многобројни токови дају пуноћу и ону раскошну лепоту што се образује изван и око приче о судбини браће Плећаш у виду наговештаја трагичне судбине једног на» рода.

Треба. рећи да су већ „Костоломи“ представљали почетак низа романа. посвећених судбини једне породице. Други роман, под називом „Опсада“ (1965), и „Самостан“, чији су се одломци појавили у „Форуму“,

"представљају наставак ове историје. Све

то показује да се процес самоспознаје за Лаушића наставља; то је процес који та, захваљујући књижевним вредностима његових дела, сврстава у ред значајнијих савремених југословенских романописаца. Ми намерно нисмо говорили о новини приступа тзв. ратном роману, јер би било по. требно објаснити да се, у оквиру испитивања и тражења истине, Лаушић обраћа првенствено. моралним основама човековог деловања. На тај начин, мешање судбина.

јунака и његових предака не представља.

једино историјску чињеницу која одређује јунака, већ значи да је човеку у животу дата. и пре било којег чина морална свест и вредносни суд којима може, а не мора да се повинује. Тиме се и одређује величина његове патње. |

Миодраг Рацковић

Лирека леетвица

Ибрахим Хаџић: „ХАРФА ВАСИОНА“, „Видици“, Београд, 1970.

ЕВО НАС пред песмама које, по својој основној интонацији, чине јединствен запис о животу на овој земљи и под овим сунцем. Могло бе се рећи да је то тема свеколике поезије. У овим песмама је,

" међутим, заиста реч о основним манифе-

стацијама живљења у једном огољеном поднебљу, редуцираном до најбитнијих елемената. Та двострука редукција омогуБила је Хаџићу грађење чврсте лирске лествице. Основни принципи овакве град ње јесу спрег, прожимање, антитетично повезивање и компарирање елемената љУд ског и елемената природе. Но, ова лествица и ови принципи допуњени су саутњОм принципа васионе, као чудесног највишег поретка. Тај поредак песник осећа као хармонију чије се присуство простире до свију ствари. Укратко, то је тежња за превазилажењем стзистенцијалне омеђености кроз слутњу ширег, космичког удеса.

Хапићев свет је са приличном дозом шкртости управо конструисан, сведен па основне елементе и неколике проблеме. Унутар његових песама налазимо две до три целовитије, тек ређе више слика. Но, већина њих улази у оквире једне глобалне слике која има много заједничког са пред: ставама о раним периодима Људског живота и окупљања у времену после по стања.

Ретки представници рода бачени су, космичким удесом, у удес егзистенције и

сучељени са природом. Отац, мати, син и понеко са стране, у огољеном пејзажу опаљеном сунцем, измученом сушама, који је опор како у својој сликовитости и боји, тако и у асоцијацијама које намеће, Наравно, све је то игра коју песник открива у експликативнијим стиховима. Прави процес је управо обрнут. Надахнут визијом људи који, њему блиски и у његовом времену, живе у таквом пејзажу на прастари начин, песник је управо тај који асоцира слике првотног живљења.

Најзначајнија остварења његовог певања су, међутим, у песмама попут „Жена свира на харфи“. Ова песма је један од најсинтетичнијих тренутака Хаџићевог певања и кључ за дешифровање његовог света, симболике, устројства и обухватности. Она је, такође, и једно од најтрансцендентнијих остварења која су се досад, унутар остварења читаве генерације која пише стихове, управо догодила.

Пуна белина, етерична и вишесмислена, она припада разуђенијим Хаџићевим песмама, онима које имају више слика организованих у више слојева, изграђенију и вишезначајнију симболику, као и дубљу организованост. Прва слика има свега два плана. Али, у даљем току песме, слика жене која свира на харфи и жене која седи за разбојем пребирајући жице бивају развијене до симболичне жене-суђаје, до женског принципа природе и постања. Звук из харфе, харфе васионе, који је као вода потекао, изнова спаја оно што је било са сним што јесте и што ће доћи. У зближеним световима, чуду које је учинила чаролија звука, огледа се историјско јединство света. Но, то је, истовремено, и једна . имагинативно-поетска експанзија која тежи вишеструкости сагледавања. Овакве стваралачке концентрације и остварености има и у песмама „звијезде, људи“, „Кришом, моја кућа“ и „Сонет“. Оне образују саму окосницу књиге. У њима је заметак концизно и успело конципираног света који се може поредити, по својој заснованости, с метафизичким вредностима и начинима осмишљавања, са специфичним светом који у својој поезији остварује Петар Гудељ.

У књизи има и десетак песама које образују другачију лирску нит. У жижи тих песама је опевање и поетско разматрање егзистенцијалног удеса. Мада се ни за њих, или, бар, најбоље међу њима не би могло рећи да су једносмерног значења, Хаџићеве амбиције су ту биле мање, те су и резултати ограничених вредности, У жижи ових песама је лирско ја, његове трагичне димензије или, пак, погреба да се то ја одреди унутар својих животних моћи и ограничености. То ја још није уобличено и као духовни субјект, те његове дилеме, мада веома битне, не нарастају до трансцендентних вредности. Међу њима треба истаћи, као најуспелије, песме „Да се све збива“, „Пуста кућа“, „Повратак очевој кући“, „Дах на огледалу“, а изнад свих „Повратак блудног сина“ и „Смрт“ које из ове равни певања теже оној коју смо означили као виши поетски и духовни ниво.

Трећем лирском кругу припадају песме: „Орао“, „Вук“, „Сова“, „Киша“, „Змија“ и „Бор“. Оне образују малу зверињу и шумску митологију, унутар које је, кроз персонификацију и поређење, а неки пути директним присуством човековим, указано на низ занимљивих релација које међу њима постоје. Ова остварења припадају специфичном свету, који се и у некима од претходно размотрених песама указивао, али који је тек овде постао песникова централна преокупација.

У циклусу „Суша“, прва два одељка из песме „Сунце“ нису без вредности. Све остало што циклус окупља је нанос који оптерећује књигу. Слично је и са иначе амбициозно писаном песмом „Ериније“, као. и са неким другим песмама у овој књизи. Њима недостаје поетска органи-

· зација, а њихови стихови немају ни ону

елиптичност коју је песник изградио подстакнут, на известан начин, Попиним искуствима те врсте. Окупљање неиздиференцираног материјала помоћу плитких асоцијација открива слабу страну Хаџићеве поетске лабораторије. Но, управо у песми „Ериније“ налазимо један мали мотив који је посве диспаратан у читавој књизи и који нам се чини веома занимљивим као неискоришћена могућност певања:

И градови, гадови као куга Као лепра по тјемену земље

Укратко, у Хаџићевој књизи има вред. них остварења и остварења која много обећавају. Може се очекивати да ће он даљим пбетским напором испувити наде које ова књига побуђује.

Срба Игњатовић

Никола Дреновац

То није моје више

То што јесте док само под звездама сања. Тихо је. Па нека је још тише

Да узрим и искажем то постојеће,

Да убризтам у речи жуч

Кроз тугу сталног нестајања.

Безобличне ноћи са уплашеном птицом У чељустима мука

И сном о широко раскриљеним вратима. А небо је хладно и суморно

Док лупам на закључана срца Огледајући се у глади,

Одлазећи с кишама које наричу.

То није моје више

То што бацам у пролазности воде. Чујем гласове буре у тишинама сивим, Па ћутим у почаст умрлих снова,

У славу новог говорења;

Рукама ментелисаним дотичем звезде

И настављам да живим

И певам због мучних сејања

И златних зрења.

То није моје више.

Враћам се сунчаној ливади,

Враћам се недогледу

У ком нема гранања страве,

Враћам се одрешених руку

У безобалне воде живота,

Враћам се себи. 2

Јесу ли то несводиве контуре,

Или самоћа без очију, без уста2 Сенке ме неке јуре,

Преда мном стаза дуга и пуста.

Нећу трагом тим.

Необичну у себи лампу палим. Без зебње кроз овај дим Мостом изанђалим.

Пуштам у плавет уплашене птице Пре него што падне тмина.

Нека одјекну љубави жице

Из тебе, мене, из дубина.

Ни живу ни мртву

Срео сам мржњу. И рубом правце Идем. Ту последњу жртву

Бацам у понор наглавце.

ж ж "

Ни род ни помозбог да наврати, Да донесе у теби мене.

Нисам ли понорница,

Камен под лишћем

Ни јаук да потече, ни реч

Склупчана у змију ласкања.

Да покрене точак равнодушности. Нечујнија од погледа.

Скичи у мени туга.

Ал звезде су над главом —

Од закопаног себе

Правим лестве...

=“ ж

Велики млаз светлости Кроз тесто мрака И бура тишине и неодмотано клупче - -муња. Ко ме је чекао на изласку из тунела, Чиме незасвоћђено небо покрио» Остајем неследбених«, Заљуљани сплав у хватању Унутрашње стране. Умнажам се без увира у људским снима, И преко зида и обруча Вијорим у ветровима, буктим у видицима...

ж ж “

Уплашене птице бризну

По рашчереченој тајни мојих тражења. Надошлим водама журим у сусрет,

А моста. нема,

И нема путоказа.

Прекорачујем тај јаз Урвином глувоће глас очију просипамл

жк “ “

Ко зна чим омавијан, Голим нагоном жив, безобзирно 4 родужујем сан. ве што је било сад је под мртвим Прошлости. " УРА куда2 И зашто2 Чему тај длан Испружен из срца до недохватна свода2 Помало изгубљен и сморен Питам: је ли то злодух у дизгинама, Мртвој љубави ода, Ил слутње неке давне Разлистали корен>

« "

Сказаљке прст подигнут

У окну живота куца. Недозван зебеш, крчиш пут, Гаснући жар светлуца.

Отупи ли оштрица мача, И од сунчеве плинска, Светлост постане л' јача Нек исполинска.

Снага твоја на врата

Куцне смрти. И крај. "Остаће ипак песма од злата, И њен, у срцу сјај...

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5