Književne novine
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС АЕТОПИС ЛЕТОПИС леТОПИС ЛЕТОПИС леТОПИС- ЛЕТОПИС. ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ДЕТОПИС ЛЕТОПИС летопис
Књижевно вече Душана Матића у Паризу
Угледна париска књижара и талерија Жози Перон изложила је књиге, пртеже, колаже и фотогра» фије Душана Матића, међу којима је централно место заузело француско издање „Руже ветрова". Као што смо већ јавили, овај текст је, у преводу Андре Далмаса, изишао у издању издавачке куће „Фатаморгана", са илустрацијама Владе Величковића, Њетов драмски квалитет привукао је пажњу позоришног редитеља Дидије Контија, који га припрема за извођење почетком августа на фестивалу у о-де-Провансу (Веаих де Ргоуепсе) на југу Француске. Тим поводом директор галерије Жози Перон је 22. јуна организовао разговор познатих француских писаца и критичара са Душаном Матићем, који је ових дана боравио у Паризу. Разговору су, између осталих, присуствовали: председник удружења „ЈугославијаФранцуска" Жан Касу, пред: седник _ Удружења _ француских писаца Жак Мадол, директор часописа Нуво Комерс (Мошуези Сопатетсе) Андре Далмас, професор универзитета Жорж Кастелан, песникиња Жизел Прасинос, писац и преводилац Жак Лакаријер, редитељ Дидије Конти, преводидац и уредник у издавачкој кући „Арман Колен" Стево Шолаја. и др. Дискусија је била врло жива и привукла је чак и пажњу многих пролазника, који су свратили у галерију да присуствују овом изузетном догабају.
Репринт двају Валвасорових издања
Код појединих словеначких издавача, у првом реду „Младинске жњиге“ и „Џанкарјеве заложбе" (односно _ њена _ антикваријата „Примож Трубар") у Љубљани, посљедњих су година учестала тзв. репринт издања старих тисака. Тако је П3 ових дана предала јавности два издања, заправо прве двије штампане ствари што их је познати полихистор Валвасор, уз помоћ неколико врсних графичких радника, међу којима се налазио и Павао Ритер-Витезовић, 1679. године објавио у свом замку Ботеншперк, недалеко од Литије. Ради се о „Пасијонској књижици" и о дјелу „Торортарћа Фиса#15 Сагтојае тодетае", издањима што су сачувана у свега неколико примјерака. Прва књижица, у ствари албум седамнаест бакрореза што приказују Христову муку, значи уопште почетак. словенске. графике и можда умјетнички најквалитетније Валвасорово издање. На основу цртежа Јохана Вириекса. бакрорезе је начинио Андрија Трост, графичар из Граца. Књижица је сад објављена у два издања, у стотину бројевима 03начених библиографских примјерака, везаних у кожу, док је већи број увезан у платно. „Торогтарћла дисаћи5 Сапмојае тодегпае", напротив, много је обимније дјело које садржи, у виду графичког албума, отиске 320 бакрореза који приказују градове, варошице, самостане и замкове у Крањској у оно доба. Цртежи су, углавном, рад самог Валвасора. Гравиради суих Витезовић, Трост и Петер Мунгерсторф. Ово елегантно издање са сликама које су касније (али мање сретно) кориштене за објаву у најчувенијем гломазном – Вадвасоровом дјелу („Слава војводине Крањске", 0објављеном на њемачком), значи изузетно графичко достигнуће. Пропратну студију уз прву књигу написао је историчар ликовне умјетности др Емилијан Цевц, док се у другој књизи налази обимна студија о Валвасору и његовој дјелатности историчара проф. Бранка Реиспа. (Т. П.)
(мрт Тадеуша Брезе
Сви пољски књижевни листови и часописи донели су некрологе пово дом смрти ТАДЕУША БРЕЗЕ, једнога од писаца који су пољској литератури омогућили продор у свет.
Рођен пре 65 година у угледној племићкој породици, требало. је да се Тадеуш Бреза по жељи породице посвети духовничком позиву — у младости је тодину и по дана провео као искушеник у једном (бенедиктинском манастиРу у Белгији — али је постао писац и дипломата. У дипломатску службу поново се вратио 1955. тодине и остао у дипломатији пуних десет година, све док га болест није присилила да се повуче у пензију.
Светаску славу донела му је књига „Бронзана врата", једна од
пара пинетовна ени
ЦРТЕЖ ВЛАДЕ ВЕЛИЧКОВИЋА
најзначајнијих модерних књига о Ватикану. Књига носи скроман поднаслов „Римски дневник", и то стварно јесте дневник вођен у време када је Бреза био културни аташе пољске амбасаде у Риму, но то је дневник вођен са одређеним смером, јер је Бреза у њега уносио само оно што се ол носи на Ватиканску државу. То је, у ствари, књига. о држави, књига о власти. О Ватикану као најстаријој европској државној творевини п о механизму власти, усавршаваном, вековима. То је права ризница података о људима и времену које је још јуче било актуална стварност, а које је још увек превише блиско да бисмо га третирали као историјску прошлост. Брезини романи „Адам Гривалд“, „Зидине Јерихона", „Миси ја" и други, затим његови есеји, дневници, пу стика — спадају у највише домете нове пољске књижевности, Али тек су „Бронзана врата" показала до каквих је изузетних домета умео да се вине овај учени пољски дипломата. Књига је у Пољској доживела осам издања у тиражу од четврт милиона примерака, а преведена је на петнаестак језика.
Можемо само да жалимо што аутор није доживео појаву „Бронзаних врата" на нашем — језику. Књига треба ове године да се појави у издању суботичке „Минерве“. (П, В,)
Ваза Триоле
Нема више ове необичне жене, која је годинама надахњивала и свог супруга Луја Арагона и низ француских писаца и интелектуалаца. Рођена у Москви 29. маја 1897. године, Елза Брик је узела презиме Триоле по свом првом мужу. Почела је да пише на руском језику, а прву књигу на француском језику, роман „Добро вече, Терезо", објавила је 1937. године. Написала је велики број књига, највише романа и приповедака. За роман „Прва подеротина стаје две стотине франака" добила је једну од најзначајнијих књижевних награда Француске: Гонкурову награду за 1944. годину. У њеним књигама сликају се одреЊена друштвена збивања, с великом дозом инвенције и с хумором, који и тешке теме чини лаким
за читање. У трилогији романа
„Доба најлона" (1959—1963) дала. је једну синтетичку визију нашега времена, а у једном од својих последњих дела, у роману „Велико никад" (1965), на темељу медитација о смрти, унела је многе техничке новине. Учинила је много'и за упознавање Француза са руском и совјетском књижевношћу. Објавила је један избор из Мајаковског и написала је студију о Чехову и превела је више њетових драма. Била је врло активна у Покрету отпора и оснивач и први председник Националног комитета француских писаца.
Сви француски листови и часописи забележили су њену смрт, а недељни дист за књижевност и културу „Француска књижевност", који објављује редакцијски чланак у коме се тврди да је она била душа овог листа, посвећује јој читавих петнаест страна, с низом чланака, ликовних прилога и из
=
ДЕ А 2 ј>- 5 <<
> 2 инииииииинициа би ~ = у ;
= 772 +/
2 РАСУ
4 ~ . . • г у» + » Љ -. • , к у
А ОХОКЕЊу
•
јава посвећених _Елзи Триоле:и написаних или створених поводом њене смрти, као и многобројних телеграма примљених од значајних дичности из целог света. Између осталих, телеграме саучешћа су послали политичари Жорж Помпиду, Луиби Лонго, Валдек Роше, Сантјаго Кариљо, писци Сен Џон Џерс, Жан Касу, Таха Хусеин, Андреј Вознесенски, Милан Кундера, Виктор Шкловски, Андре Били, Роже „Икор, Франсоаз Саган, чувени лингвиста, Роман Јакобсон, мајстори позоришне сцене Ролан Пети, Жан Билар, Марсел Марсо, Жорж Вилсон, Морис Шевалије, Жорж Брасанс, Пјер Брасери сликар Марк Шагал, а Миро је нацртао један цртеж с великим црним сунцем. МеЂу онима који су написали чланке о Елзи Триоле запажају се имена Шјера Еманиела, Пабла Неруде, Жака Мадола, Алена. Боскеа, Жан"Луја Бароа и нашег земљака Душана Матића, који је неколико дана пред Елзину смрт био у посети брачном пару Арагон-Триоде. У закључку свог топло написаног чланка Матић каже: „Живот Елзе Триоле остаје узоран живот. У нашем свету лоше издељеном, пуном пукотина и противречности, њен живот и њено дело доказују,
ЕЛЗА ТРИОЛЕ
још једном, и то дичним м.ненадокнадивим искуством, да границе између различитих култура, измеЊу различитих сензибилности, нису непрелазне. Јединство света је, дакле, могућно, не само споља, као проста узалудна рачуница, већ исто тако из саме унутрашњости Људске душе, духа и тела".
|
Наши | предетавници за „При Италија 1970
Жири југословенских радио-станица донео је одлуку да на овогодишњем међународном фестивалу „При Италија“ нашу земљу пред стављају експериментални радиополифонски текст Берислава Косиера „ТАБУЛА ТРАЈАНА“ и радио-драма Миодрага Бурђевића ЈУНАК НАШЕГ ДОБА“. Оба остварења учествовала су месеца маја на „Недељи југословенске“ радио-драме“ у Охриду, где је „Табула Трајана“ освојила три награде, а „Јунак нашег доба“ емитован је у информативној секцији. Фестивал „При Италија“ одржава се, по традицији, почетком септембра у Фиренци.
Књижевна трибина „Француска 7“
Садашња управа Удружења књижевника Србије имала је намеру да Секција критичара, која је требало да се оснује, повремено организује састанке у. просторијама Удружења, на којима би се расправљало о најважнијим питањима књижевности и књижевника. Али, пошто је стварање ове секције закаснило, ту иницијативу је преузела једна група писаца и пре десетак дана основана је трибина „Француска 7“. У кратком року већ су одржана два састанка: један је био посвећен домаћим и страним књигама „о којима се не говори“, а један младој генерацији прозаиста или, другим речима, књижевности познатој као „црни талас“. Овако смишљена и организована, ова трибина је привукла знатан број људи заинтересованих да чују шта писци мисле не само о књигама које су биле предмет разговора него и о ономе што су оне нудиле као повод за размишљање. Чињеница је, међутим, да организациони одбор ове трибине, одређен јасније само гтенерацијски (то су, углавном, млађи писци), тек треба да тражи и нађе праве теме за свој рад, јер ако овако настави његова трибина ће се претворити у институцију за неговање усмене критике, у којој, хвалабогу, готово _ никад нисмо оскудевали. А не може се рећи да наши часописи и листови нису широм отворени за штампање критичких осврта, у којима, понекад, чак и оскудевају.
Седмојулске награде 1970.
Овогодишње Седмојулске награде СР Србије за трајна остварења у области уметности добили су; оперска певачица Радмила Бакочевић, књижевник Оскар Давичо, архитекта Петар Крстић, сликар Пеђа Милосављевић и глумац Љуба Тадић, Кандидата је било више, а међу њима и архитекта Богдан Богдановић, музичар Миодраг Азањац, глумица Радмила Андрић, књижевник Никола Дреновац итд. Награда се састоји из плаке-
те и 15.000 динара. Председник жирија који је. награде доделио био
је композитор Крешимир Бара-
новић.
Ђузепе ди (тефано
у Београду
Београдска оперска публика имала је ретко задовољство да на сцени Народног позоришта 26. и
.29. јуна чује Бузепа ди Стефана,
Једног од највећих тенора данашњице. Пред препуним гледалиштем Београдске опере, поздрављен дуготрајним аплаузима на отвореној сцени, Бузепе ди Стефано је певао Марија Каварадосија у Пучинијевој „Тоски" и Дон Хозеа у Бизеовој опери „Кармен" и још једном потврдио високе вокалнокреативне могућности. Гост највећих оперских сцена света (Миланска Скала, Метрополитен опера, Бечка Државна опера, Ковент Гарден, Коломб опера м друте) и жива легенда у свету опере, он нам је открио неисцрпно богат-
оство свог гласа који, мада је из
губио нонешто од некадашње свежине и топлине, још плени готово магијском лепотом и не надмашном вокалном техником. Али није само лепота гласа и виртуозна вокална техника оно што Бузепа ди Стефана чини великим оперским певачем данашњице, већ
је то, пре свега, комплетна уметничка личност. Он је, ма како то на први поглед изгледало неџобичајено и чудно (чудно и неуобичајено за наше прилике и за наше схватање оперске уметности) исто тако добар певач као и глумац. Синтеза високе певачке културе, гласа племенитог звука и 6оје, сценског шарма, темперамента, и глумачке уверљивости — чини та живом легендом не само међу певачима и свим онима који се професионално баве овом уметношћу, него и међу онима који оперско певање познају, воле и цене. У аналима опере име Бузепа ди Стефана остаће записано златним словима, као што су остала записана имена његових великих претходника: Каруза, ЏПертила . Скипе, Биљија, Бјерлинта и дру: тих.. (В.В. П.)
Нови роман ћена Зупанчича
Свој последњи роман, под насловом „Меглица" (Измаглица), који је недавно изашао и на српскохрватском, а који на врло својствен начин приказује послијератни живот становника Љубљане, објављен је 1966. године. Ускоро послије тога Зупанчич се преселио у Београд, одлазећи на дужност кдја изискује и много енергије и много времена, па није нико очекивао да, ће у тој ситуацији смоћи снате и наћи слободног времена за литерарни рад.
Сад нас је управо изненадио, објавивши у издању БЦанкарјеве заложбе у Љубљани нови роман коме је дао наслов „Плат звона" (Звоњава на узбуну). Мада је досад у свим својим већим дјелима обрађивао ратне и послијератне прилике им тек се у неким новелским записима позабавио узпут својим дјетињством, овај је нај-
БЕНО ЗУПАНЧИЧ
новији роман тематски захваћен из предратног раздобља. Рођен у Сиску (1925), Бено Зупанчич је део свог дјечаштва и раног младићства провео у Хрватском заторју, у околини Иванца и Лепоглаве, и управо тај свијет и људи са границе Словеније и Хрватске, у оним мучним годинама пред други свјетски рат, нашли су се у том роману. Главна личност је управо споменути дјечак односно младић, док роман завршава на дан самог избијања рата, 6. априла 1941. године.
У интервјуу који је објављен у љубљанском „Делу" аутор из јављује, како му је нови роман много приповједачкији од „Измаглице". Приказујући живот једноставних људи у провинцији биће, како каже аутор, „нарочито близак просјечном читаоцу". У ме Бувремену Бено Зупанчич припремио је и низ згода за дјецу које ће ускоро објавити „Младинска књига“ у Љубљани. Писац најављује и то да ће се ускоро вратити у Љубљану, гдје и о којој је досад највише писао, (Т. П.)
(ЕЉИЖЕВНВНОВИНЕ
Уреднички колегијум: Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Јеремић (главни им одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Богдан А. Поповић, Владимир В, Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић, Уређивачки одбор: Радоња Вешовић, др Димитрије Вученов, Вредраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Млић, Душан Матић (председник), др Војин Матић Момчило Милинков, др Драшко Рећеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Мдејно решење графичке опреме: Богдан Кршић, Лист излази сваке друге суботе, Цена 1,50 дин, Годишња претилата 30, полугодишња: 15 динара, а за нвостранство двоструко, Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине“, Београд, Француска 7. Телефон; 621-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење п администрација). Текући рачун: 608-1.208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Кдас“, Београд, Влајковићева 8.