Književne novine
ПРАВИ ЧОВЕК...
њим техничким школама не би осипало 48 одсто од укупног броја уписаних ученика сваке генерације, да би се занимања бирада по способностима и наклоностима,а непо амбицијама и друшт веном положају родитеља. Тада вероватно ни универзитети не би примали студенте према оценама у сведочанству средње школе, већ према вредностима и предиспозицијама кандидата.
До чега је довело заостајањ професионалне овијентаније = развојем нашег друштва, или тачније какве су последице занемаривања ове значајне друштвене функције, показују следећи подаци. Крајем 1968. године у око 90 одсто привредних организација у Србији било је непопуњено више од 60.000 радних места, док су преко 250.000 радних места заузимали Људи без одговарајуће стручности. _ Истовремено, око 46.000 свршених ученика средњих,
виших и високих школа регистро- '
вано је као незапослено! Коликими какви све губици настају овим путем, није потребно посебно истицати. Време је да лед крене, да се примитивни и бирократски однос према одговорном, научно заснованом послу лане ориЈентације, оконча, и да тежња ка циљу „прави човек на правом месту" постане морална и стална производна обавеза привреде и свих установа, да се створи читав систем одгајања и обавештавања будућих продуктив них прегалаца, задовољних својим радом и својом друштвеном позицијом. Миодраг Илић
к
СВЕЧАНОСТИ КЊИГЕ
то постоје потребе и услови и антикварница; — Друштво библиотекара Србије и Заједница матичних библиотека ће се ангажовати да преко својих чланова утичу да се библиотеке у својој набавној политици окрену домаћим ауторима и њиховим делима;
— Културнотросветна заједница Србије треба да подржи иницијативу Савеза омладине и да јој пружи пуну помоћ у формирању „Књижевне омладине".
Постоји, – такоће, предлог да за време акције у књижарским излозима буду изложена само деда домаћих аутора.
Конкурси су У досадашњим ак-
—нијама потврдили своје стимула
тивно дејство, те ће се расписивати и у Месецу књиге 70:
а) Конкурс за сеоске библиотеке: Културно-просветна заједница Србије, у сарадњи са Народ ном библиотеком Србије и издавачким предузећем _ „Просвета“, расписаће и ове године конкурс за најактивније сеоске библиотеке; | 6) Конкурс за најбољег сеоског књиожничара расписаће се у за једници са Народном библиотеком Србије и часописом „Расковник"; .
ву Конкурс за библиотеке у радним организацијама: Културнопросветна заједница Србије и Републичко веће синдиката у сарадњи са Издавачким предузећем „Рад" расписаће и ове године конкурс за најактивније библиотеке у радним организацијама.
Мобичајене пропозиције за награђивање биће ове године допуњене критеријумом коришћења домаће литературе.
Награде:
Награда „Милан Богдановић", установљена пре две године, додељује се у оквиру Месеца књиге за најбољу новинску критику домаће књиге. "
Предложено је да се установе и следеће две награде; у
Награда „Јован Поповић" за но-
винаре, сараднике и редакције.
културних рубрика средстава информисања у општинама и радним организацијама СР Србије и Награда за књигу године која би могла имати крупнији значај јер њено установљење у Месецу књите посвећене домаћем стваралаш тву има свој смисао, али је треба боље осмислити и пажљиво диференцирати у односу на већ постојеће награде.
Културно-просветна _ заједница Србије ће путем контаката, састанака и писама, настојати да у акцију чвршће укључи све републичке организације и установе, пре свега Социјалистички савез, Синдикат, Савез омладине, Републички секретаријат за образовање и културу, републичке _ заједнице културе и образовања, Удружење издавача, Друштво. библиотекара и Заједница матичних библиотека, Улружење књижевника, Сопску академију наука, универзитете, Удружење преводилала, Мдружење новинара, Радио-Телевизију, велике новинске куће итд.
| ЧЕТВРТИ БИТЕФ 70
Након четири БИТЕФ-а поставља се питање утицаја ове смотре на наш позоришни живот. Као и увек када је реч о сфери уметности, питање утипаја није метео. ролошко питање. Ни у ком случају није реч о продору хладног атлантског таласа на Балканско полуострво. Научници се деценијама баве, репимо, утицајем светског романтизма на наш романтизам или утицајем италијанске ренесансне књижевности на Шекспира, па се данас дошло до тога да проблем утицаја није тако јелноставан. Јошт је компликованије питање утицаја једног кратког временског периода као што су четири године у другом веку модерне уметности и савременог југословенског позоришта. Јасно је да је најгора врста утицаја непосредни утицај, имитација. Јини ми се да ту врсту утипаја БИТЕФ није извршио. Важнија је сама чињеница постојања јелног таквог фестивала којим слободно струје савремена уметничка струјања нашег времена. БИТЕФ. је манифес тација југословенског става-према култури и према, савременим кретањима света, и то је значајно. Смисао БИТЕФ-а и свега сличнот што се догађа у нашој земљи, постаје јасан тек кала помислимо на изоловане спелине у којима је некакав БИТЕФ незамислив. Једна чињенипа уметности знача!на и за оне који је не прате непосредно, јер та чињеница значи својим присуством у широј зони,
И зато бисмо желели да публика прати БИТЕФ без предрасуда помодности или традиционалистичке искључивости. Са слухом за ново где се оно крије у познатој форми и за ново где се оно нађе у невештијим рукама. Можда је најважније и не бити опседнут само вечном, типично нашом глаЂу за новим, већ тражити просто вредности које само уметност може да донесе у својој слободној свеобухватности и са својим ирационалним тајнама.
Јован Ћирилов
Писци _ на „Дечанским сусретима“
ИМ ове године, између 1. и 15. августа, одржани су „Дечански сусрети , које већ четврти пут организује Секција писаца _ Косова Удружења књижевника · Србије. Од књижевника позваних да присуствују овим сусретима били су присутни Оскар Давичо, Арашко Ређеп, Милован Дамојлић, Дара Секулић, Младен Ољача, Владнимир Рајнхофер, Мирослав Јосић Вишњић и Драган М. Јеремић, а од чланова секције: Марк Краснићи, Енвер Берћеку, Али Под римја, Рамиз · Келменди, Азем Шкрељи, Фахредин Гунга, Реџеп Зогај, Вехап Шита, Небил Дураку, Самедин Мумђиу, Дин Мехмети, Али Алиу, Рахман Дедај, Мухамед Кервеши, Реџеп Хоџа. На једном пленарном састанку расправљало се о теми „Судбина писане речи данас", Одржане суи књижевне вечери у Пећи и Баковици, на којима су учествовали како писци са Косова тако и писци из других културних центара.
у Дечанима писци за депуи омладину читали су своја дела посвећена млађој и најмлабој публици. Дошло је и до низа неформалних сусрета, на којима су, углавном, разматране могућности за боље упознавање са стваралаштвом писаца који живе и раде на Косову, посебно писаца албанске народности. Том приликом писци албанске народности су обећали сталну и систематску сарадњу У „Књижевним новинама". — Општи је утисак да су и овогодишњи „Дечански сусрети" били врло корисни и да их и даље треба одр жавати, налазећи стално нове фор ме за њихову егзистенцију.
Награда за политички роман – једној епремачици
Један штведски лист већ годинама има рубрику у којој познате политичке и друштвене личности пишу свој „дневник“. Исповести тих познатих личности су временом постале досадне па је управо као освежење деловало кад је лист почео да штампа дневник једне ' спремачице, из неког малог шведског града ко
би 46 кји 4 'Охрабрена | одзивом ва к наишли код читалачке публике изводи из њеног. „дневника“, та спремачица, Маја Екелеф (Екејбт), саставила је књигу,. а она јој је убрзо донела и награду за најбољи политички роман, Њен роман, додуше, строго узевши 'уопште није политички. Али су У Шведској ипак били радосни што је жири одустао од тачне дефиниције и награду од 25.000 шведских круна доделио Маји Екелеф, чији роман под насловом „Извештај о кофи" изгледа да је — како Томас фон Вегесак пише — једна од најзначајнијих књига које су се појавиле у Шведској, у најмању руку бар у овој години;
Прибелешке Маје Екелеф обухватају седамнаест година — од рата у Кореји до Вијетнама. У њима она на почетку обавештава читаоце о тешкоћама које је као спремачица морала да преброди да би себе и своју децу прехранила. Чешће је била приморана да тражи помоћ од социјалних уста
ји су |
МАНДАРИНИ _
нова и зато огорчено пише; „Један део људи има новаца, мада никад не ради — други нема никад. новаца, мада непрестано диринџи". Њена књига ипак не обавештава само о свакидашњици једне жене искључене из такозваног шведског благостања. ЧУдновато је код ње то што она упркос свом вечном диринџењу врло заинтересовано и интензивно учествује у проблемима своје средине. По зидовима њеног стана висе слике Хо Шин Мина и Мао Це Тунга. Она с радикалном омладином свога градића на улицама демонстрира за Вијетнам (при становништву од 40.000 душа има тачно 14 демонстраната), а пратећи емисије на радију и телевизији саосећа с онима који су ратом погођени.
Вегесак каже да радио и телевизија нису њена једина веза са спољним светом: Маја Екелеф је „књишки мољац". Управо је дирљиво како је на све замисливе начине штедела новац да би себи, за свој педесети рођендан, купила Крапоткинове мемоаре. А у времену кад се толико говори о излишности литературе, ова „обична“ жена тврди: „књиге могу појединцу много да значе". Иначе, многе своје вечери Маја Екелеф проводи у установи за васпитање одраслих и тамо слуша шведски и историју. Из ових предмета она већ поседује и дипломе. Али њен непресушни извор сазнавања с ипак и пре свега књите. (А. Б. п)
„Мермер и звуци“ у Аранђеловцу
Аранђеловац, град у подножју Букуље, и овог лета је домаћин јединствене, треће по реду, уметничке манифестације — Смотре Југословенске уметности, назване именом које означава њене .осНонну садржаје „Мермер и звуи", . МЕРМЕР — симбол Симпозијума скулптуре „Бели Венчац", традиционалног скупа југословен ских и страних мајстора длета, који се и ове године састају на самом извору шумадијског „белог злата";
ЗВУЦИ — знак сценске речи, мелодије и поезије, сталних летњих гостију овог града и његове питомине.
Смотру су организовали људи који воле свој град и: уметност, а подржали су је-они који су схватили њену сушт и од ко
ујих се подршка“ могла и очеки-
вати. Свима је жеља иста: обликовати. нешто лепо, корисно и квалитетно, нешто. што ће љубитеља уметности — и оног који је зна и воли, и оног који њену лепоту тек наслућује — привући и пружити му пун доживљај.
Циљ је да се на програму ове смотре нађу најбоље позоришне, оперске и балетске представе изведене током протекле сезоне на југословенским „сценама; да се прикажу · најуспелији филмови снимљени од лета до лета; да се окупе ликовни уметници који су постигли највећи успех у земљи и на страни; да се сретну писци из целе земље чија се реч најснажније чула; да се, значи, под једним амблемом удруже све уметности и да се оно што је њима најбоље прикаже и публици ван великих културних цента-
ра. Ова смотра, јединствена по кон
цепцији и садржају, постала је трајна културна и уметничка ма-
нифестација града.
М овогодишњем драмском репертоару Смотре сналазе се „Вожд“ — Народно позориште из Београда, „Велики везир Народно позориште _из Тузле, „Шћепан Мали" — Црногорско народно позориште из Титограда. и „Село Сакуле, а У Банату" Српско народно позориште из Новог Сада. Оперски део репертоара испуњава „Фигарова же нидба" — Опера Народног позоришта из Београда, а балетски
„Охридска легенда" — Балет Македонског народног театра из Скопља и „Ноћ на прузи" — ан-
самба Српског народног позоришта из Новог Сада. У музичком програму налазе се концерти Хоа словачких мадригалиста из ратиславе, Хора „66 девојака" из Шапца, оркестра Радио-Титограда — „Панорама црногорског музичког стваралаштва", Јована Товичића — „Моћ гитаре" и Арсена Дедића — „Кад би сви људи на свету". Од фолклорних ансамбала овог лета је заступљена „Шота" из Приштине. Филмски део програма чине пројекције три најбоља филма са овогодишњег Пулског фестивала. ·
Од двадесет четири овогодишње приредбе, распоређене у вре мену од 4. јула до 27. септембра, четири су посвећене књижерности: „Вече љубавне лирике" (чла нови _ београдских _ позоришта), „Лирски реситал Људмиле Лиси. не", „Репитал стихова о Лењину и „Књижевно дело Меше Селимовића". „Бранко Ј овановић
ДЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТ
АРТУР РЕМБО
Филм о Рембоу
Најзад су се и људи с филма заинтересовали за живот Артура Рембоа. Романсијер и светски путник Жак Ланзман је, пре седам година, по повратку с једног путовања по Етиопији, дошао на идеју о снимању филма о великом · песнику, који је, дигавши руке од поезије, постао велики авантуриста. Написао је један текст са Сержом Ганзом и понудио га Американцима, али је добио одговор да их идеја о таквом филму не интересује. Недавно је, међутим, објављено да ће једна италијанска филмска екипа 15. октобра ове године у Етиопији почети да снима филм о Рембоу. Главна улога је понуђена Алену Делону, али, исувише _ заузет, он није прихватио понуду. Ланзман је предао ствар адвокату, који треба да докаже његово право приоритета на снимање филма о великом песнику и не много мањем авантуристи. Он је, међутим, решен да сваком _ случају сними овај филм. Сиенарио, на · коме сада ради са Филипом Лаброом, 'почиње збивањима сутрадан по хицу који је Верлен испалио на Рембоа у Бриселу (1873) а завршава се његовом смрћу у Марсеју (1891). Податке за спенарио писци црпу не само из објављених материјала нето и из необјављених писама Рембоа, чије им је фотокопије доставила етиопска влада. Ништа неће бити измишљено, јер, како каже Ланзман, у Рембоовом животу има материјала за један велики филм акције. Али неке ће ствари морати да остану нејасне: на пример, да ли је Рембо, можда, трговао чак и робљем. А главни проблем филма је, како истичу писци сценарија, да се -нађе глумац који ће успешно приказати лик и карактер Рембоа,
„Стеријино позорје“ у италијанској штампи
„јанских.
У једном од најугледнијих италидневних _ листова „П Спогло" познати позоришни критичар Роберто де Монтичели је објавио чланак под насловом „Ју“ тословени нас уче да се смејемо у позоришту“ у коме даје приказ последњег „Стеријиног позорја“ у Новом Саду. Веома лоша позоришна ситуација у Италији условила је Монтичелијев став према нашој _ позоришној – стварности, коју он посматра са више оптимизма и дивљења но што то ми радимо и истиче велико интересовање публике за позориште у Ју гославији. У оцењивању позоришних комада, међутим, Монтичели не успева да крене даље од препричавања фабуле (издвојио је комаде „Плес смећа", „Марке, а уз то још и Емилија" и „Село Сакуле а у Банату") оправлавајући се непознавањем језика. Монтичелијев чланак, и поред узгредних малициозности, може да пружи неку сатисфакцију нашим позоришним радницима и да укаже на тешко стање италијанског позоришта које се бори са већим тешкоћама него наше позориште. То је нарочито случај са авангардним позориштем у Итали ји, које не ужива никакву подршку званичних кругова, тако да ће се премијера најновијег Санг-
· винетијевог комада у режији Лу-
ке Гонкоњвија, победника прошлотодишњег Битефа, одржати у „Атељеу 212" у Беотраду, а неу неком италијанском позоришту. (С. М)
__КЊИМЕВПЕНОВИНЕ 2