Književne novine
ДИЈАЛОЗИ
Само цела истина је историјска
ПИСМО ПРОФЕСОРУ ВЛАДИМИРУ ДЕДИЈЕРУ
Драги професоре,
Једном смо се, пре три-четири године, упознали, али сумњам да ме се тако добро сећате да бих могао да Вам се обратим личним писмом. Мосталом, мислим да је то што Вам своје писмо овако упућујем оправдано, пошто сте и Ви јавно упутили писмо а за изградњу маузолеја Петру 1 Петровићу Његошу, који сте, као његов члан, о свему могли да обавестите и без учешћа јавности.
Моја је намера да Вам нешто кажем баш у вези с Вашим писмом, које сам 20. августа читао у разним дневним листовима. Има у њему нешто што превазилази и предмет о коме се у њему говори и тренутак у коме је написано. Реч је, наиме, о „историј-
ској истини". Желели сте да СВО-.
јим писмом утврдите и одбраните „историјску истину“ о капели и "маузолеју на Ловћену. На основу својих личних истраживања,
дили сте да садашња капела није оригинална Његошева задужбина, јер је стара капела срушена, а нову је саградио 1925. године краљ Александар Карађорђевић. Нећу да улазим у то да ли је све баш тако како кажете, јер то није битно за оно што желим да Вам кажем, мада је нова капела очигледно слична старој, а неки људи тврде и да је делимично саграђена од старог камена, што би било сасвим логично: зашто би се на тој врлетној висини бацао материјал који је при руци и тешком муком доносио други2 Ваши закључци се, међутим, слажу са оним што је наша штампа више пута објављивала и зато се само може жалити што сте губили драгоцено време да утврдите оно што већ готово сви знају. Али Ваш циљ очевидно није био да само утврдите истину о капели, већ сте настојали да утврдите и симболичан смисао садашње капеле и нашли сте да је она симбол уништења _ црногорске државности, симбол преваге династије Карађорђевића над Петровићима и, најзад, симбол униште ња независности Црноторско-приморске митрополије. Не могу а да не приметим да, судећи по Вама, нема ни мање грађевине од капеле на Ловћену ни веће симболике од њене симболике, али ни то није битно за тему о којој желим да Вам говорим.
Оно што желим, пре свега, да Вам кажем јесте то да нисте утврдили целу истину. Проучили сте настанак капеле, али нисте проучили настанак маузолеја. А и он има свој историјат, и то доста повезан са оним истим друштвеним снагама против којих сте се годинама борили и против којих се и сада борите. Да сте испитали и историјат маузолеја, утврдили бисте да су идеја о њему и његово делимично остварење старији него што се обично мисли. На идеју о подизању маузолеја на Ловћену први је дошао краљ Алек сандар, и то још пре него што је подигао садашњу капелу; а 1932. године је наложио Мештровићу да раније одложену идеју отпочне да реализује. Али из финансијских разлога и, нарочито, због погибије краља Александра, који је (ако је већ и о томе реч) био потомак и династије Петровића, није дошло до остварења овог пројекта. Идеју о подизању репрезентативног споменика, и то у Београду, преузели су затим високи српски академски, црквени, војни и политички кругови и ради реализовања ове идеје био је створен одбор коме је једно време био
на челу патријарх Српске право- |
славне цркве Гаврило Дожић. (Узгред буди речено, он је био вођа делегације која је у БеограАу 1918. године саопштила ОдЛУку Велике народне скупштине у
Подгорици о уједињењу _ Србије.
и Црне Горе). Тај одбор је наручио од Мештровића да направи споменик Његошу и он је понудио
оног истог Његоша који је тре-.
бало да буле у“ средишту неоствареног маузолеја. Рат је, међутим, спречио подизање овог спомени-
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 8
ка, који је, по тадашњој вајаревој жељи, требало да буде постављен на Славији.
Ови подаци би такође спадали у „историјску истину“ до које Вам је толико стало. На основу чињеница да је краљ Александар хтео да гради маузолеј Његошу на Ловћену, да је наложио Мештровићу да га изради и да је овај (на иницијативу одбора коме је на челу стајао и патријарх Српске
' православне цркве) предлагао да
Његош из маузолеја буде постав. љен у Београду, изградња маузолеја на Ловћену би за Вас — уколико сте доследни у свом начину мишљења — морала да има сасвим друкчији омисао од онога који му Ви придајете, односно врло сличан оном који приписујете садашњем присуству капеле на истом месту.
Ни то, међутим, није цела „историјска истина", јер цела исто-
рија није само политичка. Случај
с маузолејом има и разне друге стране, од којих Ви помињете једну од најважнијих: естетску. За похвалу је што све људе који су писали против маузолеја нисте стр пали у исти кош, него сте чак истакли да су за поштовање „миш љења оних интелектуалаца који су противни Његошевом маузолеју из естетских разлога". Не знам како друкчије да, схватим ове речи нето као признање да се маузолеј озбиљно може критиковати са естетске стране. Али Ви не улазите у естетске разлоге критике маузолеја, мада су и они историјски, јер уметничка дела су историјски споменици, будући да сведоче,ако неио много чему другом, а оно бар о укусу времена и народа. И зато Вас се у овој ствари морају озбиљно тицати и естетски а не само политички разлози,
Иако незаинтересовани за естетску страну ствари, Ви се, ипак,
· не узаожавате да. своју аргументацију поткрепите.и једним ес.
тетским судом, судом о изванредној вредности Мештровића као вајара. Али овај суд није тако поуздан као што мислите. Било је и има компетентних људи који мисле знатно друкчије. А и Ви бисте морали — као човек који мисли историјски — да у Мештровићевом делу видите један превазиђени концепт меморијалне скулптуре и архитектуре, па чак и скулптуре и архитектуре уопште. Ако погле-
дате како изгледа _ меморијална скулптура и архитектура грађена последњих двадесетак година свуда ам па и код нас, видећете да Меј
тледно одудара од схватања више тенерација скулптора и архитеката. За савремени укус његово делао је помпезно, реторично, повр-
"шно-симболично, а Ви добро зна-
те да је укус једна историјска категорија,
Као историчар који воли да тражи и налази и симболична зна чења, Ви, уз то, морате код Мештровића да нађете и симболику која је неспојива с Вашим идеја-
„ма. Мирослав Крлежа је доводио
у везу Видовдански храм са Видовданским уставом. Ово је, пре
свега, једна стилска фигура, али, “ њој има (бар мало) и истине.“
Тешко је не видети у вајару који је израдио толико званичних и дрџ тих јавних споменика између два рата оличење уметничког укуса старе Југославије, односно њених властодржаца и владајућих слојева. Наравно, то никако не значи да би Мештровићеве споменике, који су сведочанство једног тако рећи давно прошлог времена, требало рушити и заменити неким другим, јер су они у међувремену — изменом друштвене ситуације — изгубили-онај првобитни симболичан смисао, који се по Вама, чини се, временом не мења. Али то никако не сме да значи нити да треба васкрсавати оно што је превазиђено, поготову у земљи која настоји да у свему, па иу уметности, буде авангардна.
Све то показује да нисте сагледали све аспекте овог проблема. Оно што Ви сматрате историјском истином није оно што стварно одговара том појму, јер само цела истина је историјска. Хтели сте да одбаците идеје и планове јелног превазиђеног доба и његова схватања, а ипак их, у нешто различитој форми, прихватате и пружате им подршку. Ако, пак, хоЋете одлучно да кидате с прошлотшћу, не можете је у једном облику одбацивати а у другом прихватати.
Свестан сам да код нас постоје појаве које сте лепо назвали „нахијским с" свађама и балканским атавизмима" и да ће зато још дуто бити људи који ће чинити уп раво оно што их други наговарају да не чине или обрнуто. Зато немам намеру да било кога уверавам да нешто треба или не треба да чини, Али ко год не. жели да га историја исправља или чак осу. ђује, мора своју акцију да заснива на целој, „историјској“ истини. То је оно што сам, у ствари, желео да кажем, Намера ми је била да говорим начелно, служећи се само Вашим примером. Не знам колико сам у томе успео, али верујем да ћете схватити да у свему овоме није реч ни о Вама ни о мени, па чак ни о Његошевој капели и маузолеју, већ о нечем много важнијем.
Срдачно Вас поздравља,
Драган М. Јеремић
_ ГРОБ ЛАВА ТОЛСТОЈА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ: СКРОМАН ГРОБ ВЕЛИКОГ ПИСЦА — САМО · ОД ЗЕМЉЕ И ТРАВЕ ·
“
штровићево дело очи-
| ћоме доделити ·
„Велику златну арену“
ИЗ РАДА ЖИРИЈА ОВОГОДИШЊЕГ ПУДЛСКОГ ФИЛМСКОГ ФЕСТИВАЛА
(Сматрајући да ће рад жирија овогодишњег Пулског
филмског
естивала интересовати велики број читалаца „Књи-
ожевних новина", доносимо текст из званичног. записника са сед'"нице жирија одржане 1. и 2. августа. Зато што је већи део рада 0во% жирија, као и сваког жирија, био и морао да буде процедуралне и техничке природе, а и зато што је немогуће да објавимо читав записник (који с прилогом има 76 куцаних страна), доносимо само онај део текста који обележава најзанимљивије тренутке рада жирија и садржи највреднија. критичка запажања о филмовима који су конкурисали за највишу награду фестивала — „Велику златну арену".)
СРЕТЕН АСАНОВИ: Жедим одмах да кажем да кад сам условно предложио и ЛИСИЦЕ за трећу продуцентску награду, дубоко сам био увјерен да ће тај филм добити ЗЛАТНУ АРЕНУ ЗА РЕЖИЈУ, тј. његов редитељ Крсто ПАПИЋ, и понављам да ћу се за такву одлуку искрено залагати. МеЂутим, мислим да би награда филму ЛИСИЦЕ, тј. главна продуцентска награда, имала заправо
један недостатак, што је у разго-.
ворима које смо ми досада имали иначе примјећено, да колико год је тај сценариј написан од стране једног даровитог аутора, колико год је то изванредно урађен филм, у њему остаје нешто од „торког укуса — не дневно политичких „импликација, јер од тога желим одмах да се заиста оградим — него од неког кондензованог апсурда и зла, беспомоћности збијене у сат и по филмског времена и један квадратни километар онога нашег голог, посног крша. И чини ми се да једна таква синтеза, на тако директан начин интонирана, не би требало да награђивањем утиче на даљи ток "наше кинематографије, ла дјелује да се по сваку пену буде што драстичније. што бизарније ита.
Према томе, остајем при првом преллоту и даље стојим иза тога да БИЦИКАМСТИ булу на првом мјесту, КРВАВА БАЈКА на друтом мјесту, а на трећем ЛИСИЦЕ, — понављам само зато што многи овлје предлажу за прво мјесто, иначе ја сам очекивао за ПАЛИЋА ЗЛАТНУ АРЕНУ за режију. У том случају не би сметало ла лођу на треће мјесто БУБЕ У ГЛАВИ, као могуће решење.
ДЕЈАН ЂУРКОВИЋ: Видим да овде ЛИСИЦЕ нагло избијају У први план, упркос свих аргумената који су их оквалификовале као некомплетно, сценаристички промашено дело, док БИЦИКЛИСТИ нагло силазе у други или, чак, трећи план — упркос нашег знања да че у питању комплетно дело у ком су слабости мале а врлине велике. Речено је да је Пуриша остао
Пуриша, да варира сам себе, али _ говори _ ЛИ _ таква _ примедба _ против __БИЦИКЛИСТА
или, можда, у њихову корист2 Једва да је ова: кинематографија однеговала неколико изразитих личности, профила, а. већ се тражи да они изневеравају саме себе. Ја од Вуокотића очекујем да буде Вукотић, од Пурише да остане Пуриша. Ако ово и није његов најбољи филм, сигурно је најбољи филм фестивала. Ми не смемо бити педатози који се мешају у раз вој појединих аутора, већ судије делима која су нам презентирана, која треба да вреднујемо у сраз мери једних са другима, без обзира на то што је било или ће бити, у прошлости или будућности. Оно што ме посебно запањулје 1есте низ комплимената ЛИСИЦАМА као историјском филму, као делу које скида некакве табуе са некаквих забрањених тема, које износи некакву истину о Информбироу, које је храбро, морално, чак и ангажовано! Требало би заменити све ове атрибуте управо супротним, а филм се намеће као кандидат за главну награду фестивала. Ја остајем при комплиментима које сам дао режији ЛИСИЦА. Остајем при тврђењу да је тај филм демонстрација примитивног конџепта историјског кретања, историје схваћене као континуираног бесмкола, апсурда — па закључујем да је, као целина, дело
незанимљиво и паланачко, испу-
њено необразложеним човекомрзаштвом, салонском мизантропијом, која се темом Информбироа само послужила да се испољи а није проистекла из инспирисаности том темом. Тај филм за мене и даље остаје параболичан, слу-
чајно прикачен за један неадекватан повол. Рекао сам да ме та случајна опредељеност
за историјску лоцираност која из теме не проистиче огорчује, јер је Информбиро су више за нас важна тема да би мо· тла бити повод за етзибитпионизам који је усмерен сасзим лрУТИМ циљевима, квази-универзалним фиаозофемама, откривању Америке
Х -
. у старом добром апсурду који, као што је већ Ками писао, није закључна већ полазна тачка У људском делању. Кад бих случајно поверовао да су ЛИСИЦЕ ис торијски филм, онда бих тај јадни филозофски памфлетизам морао доживети као политички памфлетизам, па се, самим тим, према филму морао и политички опредељивати. Међутим, ЛИСИЦЕ нису, нити су имале намеру да буду, ПОЛИТИЧКИ, дакле _ историјски филм. Од историје у њима нема ништа. Нити је трилерска интрига у њима у складу са дејством полиције -у стварности, нити је стаљиниста из филма декларисао себе као такав, нити се зна кога представљају „наши“ нити ко су „Њихови“, нити се види у чему је спор и ко се за шта бори. Народ, се у филму понаша стилизовано, трпи метафорично, а делује алегорично. ПАПИЋ је учинио да то подсећа на стварност, да сличи једном одређеном географском и социјалном миљеу, али нас сценариста непрекидно подсећа да су сви јунаци литерарно манипулисане креатуре, чија мотивација није унутрашња већ спољашња, једнака са мотивираношћу овог типичног дела „с тезом". Драма Информбироа јесте драма опредеЉења, раскол у човеку стављеном пред судбоносну алтернативу. Овде тога нема. Напротив, историја се само користи као повод за демонстрирање реакционарне политичке и филозофске тезе о стсцји5-п ушови5-1 повести, о томе да „нема ничег новог под сунцем“ и Других флоскула дивље мисли из фамозне „Књиге проповједникове“ која све решава формулом усве је таштина". Ковач живот своди на геометрију симетричних репетиција зла и ПАПИЋ то не може прикрити. Идеја прогреса није ваљда толико искомпромитована за ова два века, од како дејствује, да нас Ковач треба да подсећа на библијске „истине“. Поричући драму опредељења у дилеми | Информбироа, ЛИСИЦЕ, тпрпсне негирају и само постојање драме Информбироа. Оне, ехрПспе, изједначују обе странке у том великом историјском споРу, па вређају и титоисте и стаминисте. Та импартијалност која проистиче из властите надутости аутора, а не из жеље да се, после двадесет година, непристрасно открије истина, то је оно што вреЊа и истинску непристрасност и саму историју. А увреда историје је и био циљ надобудног сценаристе који је самозадовољно уживао да се стави у положај некога ко ће подићи камен испод кога ће се видети бесмислена битка неких прва, мрава, гуштера, бесловесних створова. Самозвани Песник Апсурда целим сценаријом ЛИСИЦА насрће на достојанство човека и, наводно се ангажујући против манипулисања људима, · трубо манипулише ликовима једне неегзистентне драме у којој се Мржња рађа из Страха, а Страх из Мржње, у зачараном кругу У ком ни за чојство ни за човечност нема места. Стога скрећем пажњу на хуманистичке, етичке вредности БИЦИКЛИСТА, трагикомедије саздане на модерно и актуелно третираном проблему добРОнОмНоа и активног ИО ра. судбине читаве једне галерије ликова. ЛИСИЦЕ и БИЦИКЛИСТИ стоје пред нама као изразити е тички и филозофски антиподи, па ми је недозвољиво да их стављам једно крај другог. Опредељен за отворену драматургију и поетску веру у човека коју манифестује Пуришла, одбацујем механипистички, плитки, латодни и: безбрижни, олак. песимизам Ковача и њетових ЛИСИЦА. Чињеница да ЛИСИЦЕ нису свима тако поовидне доказује да још више треба истаћи веттину њиховог редитеља ПАПИЋА. '
ДРАШКО РЕБЕЛ: Мислим да је овде у вези са БИЦИКЛИСТИМА Пурише покренута, по мени, важна тема, тема настављања, тема остваривања свог властитог стила. Ми живимо у једној култури која иначе пати ол лисконтинуитета итде манири, па лакле ни стилови пре тога нису иживљени. Ми
Наставак на 11. страни