Književne novine

|

САВА ЛАЗАРЕВИЋ

Какав је у овом тренутку положај наших издавачких кућа Говори се о великој финансијској кризи југословенских _ издавача. Да ли се и Ви слажете да код нас постоји. криза издавачке делатности, у чему се она састоји, да ли подједнако погађа све издаваче п како се та криза може превазићиг Да ли су издавачка. предузећа у кризи или не то зависи, пре свега, из ког се издавачког предузећа гледа и како се гледа на ту кризу. Издавачка делатност је део наше привреде и у оквиру ње се једино и може посматрати; укратко, она се уклапа у привреду и дели њену судбину. Према томе, као што је случај да у привреди нека предузећа послују добро а друга се не сналазе баш најбоље, тако је и са издавачким предузећима: једна раде добро док друга не успевају да развију своју делатност... Ово долази отуда што је веома различит третман робе коју издавачка предузећа нуде тржишту. Очевидно је да се, па пример, Завод за издавање уџбеника налази у повољнијем положају, јер су уџбеници роба која се' перманентно тражи. Исти је случај и са издавачким предузећима која се баве издавањем стручних књига. Истина, и она имају извесних специфичних проблема. Један је, несумњиво, брзо застаревање уџбеника, али то ппак битно не утиче на њихов положај. Тачно је да белетристика не губи тако брзо актуелност, или је уотиште не губи, али то не значи да издавачка предузећа која штампају белетристику немају 03 биљних тешкоћа. Та литература има широко пи трајно тржиште, али није неопходна. Она улази у ред културно-потрошачких _добара, чија продаја на тржишту У

СТРИП. „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Издавачка предузећа су распета између потреса културе и тржишта

Разговор са Савом Лазаревићем, директором издавачког предузећа „Нолит“

великом степену зависи од пораста животног стандарда, и куповне моћи читалаца. На другој страни, издавачка предузећа, какво је, на пример, наше, послују као привредне орга зације чији пословни ооим, а у великој мери и ус пех, зависи од благовременог кредитирања. Разуме се, нису без утицаја ни услови под којима се

„кредит даје (рок, каматна стопа

итд.). Ови услови кредитирања су неповољни за издавачка предузећа нашег типа. Кредит се обично даје на годину дана, ако га уопште добијемо. То нас. нагони да у циљу што бржег обртања капитала, штампамо књиге у мањем тиражу, који може да се прода до истека кредитног рока. Разуме се, у ове издавачке подухвате улаже-

| мо ' и знатна сопствена средства.

Кад бисмо је штампали у већим тиражима, књига би била много јефтинија, што би јој омогућило већу прођу на тржишту. Издавачка предузећа су распета између потреба културе и тржишта. Као привредници директно зависни од тржишта, морали бисмо да штампамо књиге које, у најмању руку, могу себе да „покрију". Као установе које се баве масовним ширењем културе и уметности, требало би да шеамп~'о сва значајна остварења, без обзира на њихов тираж и прођу на тржишту. Штампајући квалитетна дела, афирмишемо и саму кућу. Издајући тиражне књиге, стварамо акумулацију без које не бисмо могли да извршимо наше основне задатке. Да би се извукла из садашње, без сумње, веома неугодне и тешке ситуације, издавачка предузећа која штампају белетристику би, по мом мишљењу, морала да. иду на јачање сопствених пословних фондова, односно, на стварање сопствене акумулације. У противном, наћи ће се у тешкој си туацији. То, међутим, по мојој оцени, никако не значи да издавачко предузеће треба да пшекулише прођом књиге, стварајући по сваку цену високу акумулацију. Да би се подухват исплатио, често је довољно да буду само покривени стварни трошкови издавања књиге. Наравно, уз услов да књига буде што јефтинија. У пракси то изгледа друкчије. Трошкови штампања су велики, а цене папира расту таквом брзином да морамо унапред да ангажујемо добар део акумулације да бисмо се обезбедили од евентуалних изненађења. По многим обавезама сврставамо се у ред радних организација оријентисаних само на тржиште, иако наша делатност има изузетан друштвено-културни значај.

Шта мислите о тзв. издавачкој терили или „независним издавачима“ и делима која они издају2 Да ли ове издаваче треба стимулисати, оставити их да егзистирају као до сада или их некако превазићи и учинити излишним2

Желим им успеха у раду. У колико је више добрих књига, Утолико је боље. Колико ја видим, под издавачком „терилом" подра-

зумевају се две врсте издавачке делатности. Једну представљају појединци, који сами издају своје књиге, а другу одређене институције, односно разне књижевне

е („Видици", „Градина" итд.). ве видим зашто би они себе називали издавачком „герилом"2 Зар.није природно да се баве издавачком делатношћу, ако је она успешна и кориснаг Понуда рукописа“ домаћих аутора је осетно већа од капацитета двају великих издавачких предузећа — „Нолита" и „Просвете", која се данас у Београду једино баве штампањем дела домаћих писаца,

Пошто смо непосредно пред отварањем овогодишњег Сајма књита У Београду, молим Вас реците нам какве користи имају југословенски издавачи и култура од тог

"сајмаг Да ли ће се овогодишњи

сајам у нечему разликовати од ранијих сајмова или неће и какве су терспективе ове институције»

“

Сваки сајам књига је својеврсна смотра одређених достигнућа на пољу литературе, а исто и ве ома ефикасна пропаганда књиге, Овакви сајмови, разуме се, имају и одређени комерцијални значај, јер су идеална прилика да се сретну издавач књиге и њен купац, односио да се књига пласира на тржиште. На тај начин, показује се читаоцу издавачка продукција између два сајма. Према досадашњим „оценама, сваки нови сајам је био корак напред у ољносу на претходни. Ни овогодишњи сајам не би требало да буде изузетак. Судећи по материјалима припремљеним од удружења излавача, он ће бити већи како по броју излагача тако и по квалитету експоната домаћих и ино страних издавачких кућа.

Да ли бисте нам на крају рекли и нешто о томе какве шансе имају млади домаћи аутори у нашим издавачким кућама2

Савремени _ аутори, – посебно млади, неафирмисани или недовољно афирмисани, наилазили су код. „Нолита" — колико ја знам — одувек на посебну пажњу и тако ће бити и у следећој години. Већ смо примили одређени број рукописа и све што по нашој оцени буде заслуживало да буде штампано; биће. штампано. О(граничени · смо. финансијским могућностима (на свим ауто рима предузеће мора да губи — једва покривамо ауторске хонораре кад је реч о поетским делима, а код прозних дела убиремо нешто више од тога), али без обзира на то, ми ћемо своју тра-

дицију наставити, Следеће године издаћемо 20—25 књига младих аутора, што је за једну кућу, у данашњим условима, доста или бар није мало.

Разговор водио Владимир В. Предић

КРИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уреднички колегијум: Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Јеремић (главни м одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Богдан А. Поповић, Владимир _В8. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Бранимир Шћепановић. Техничко уметничка опрема: Драгомир Димитријезић, Уређивачки одбор: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Млић, Душан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме; Богдан Кршић. Лист излази сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Годишшња претплата 30, полутодишња 15 динара, а за иностранство двоструко, Дист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине'"', Београд, Француска 7. Телефон: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 508-1.208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 8.

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС лЕТОПИС ЛЕТОПИС

Ангажована књижевност Леонарда Шаше

Једну Од најзанимљивијих каријера у савременој италијанској књижевности има Леонардо Шаша. Рођен 1921. тодине у Рекалмуту на Сицилији, он је био учитељ у свом родном месту кад је 1954. године написао један текст ОА шездесетак страна о својим учени има. Итало Калвино је тај текст објавио у часопису „Нуови аргоменти" под насловом „Мале школске хронике", а чувени издавач Латерца предложио је Шаши да овом тексту дода нова поглавља, која ће се односити не само на школу, већ на цело место, на њетов социјални и економски живот, на његову садашњост и прошлост. Поступивши по предлогу издавача, он је написао романхронику „Парохије Регалпетре", који је изашао из штампе 1956. године (ново издање, зајелно с новелом „Смрт инквизитора", 06јављено је 1967). У њему Шаша описује само оно што је сам доживео: глад ученика који долазе у школу боси, раднике искривљених костију који раде у солани, деградацију људи који јуре за материјалним интересом, дириговање изборима са стране и нереде у њима итд. Стварајући у традицији веризма, он не крије своје одушевљење за Вергу и Де Роберта, мада његова казивања о живо ту на Сицилији подсећају и на руске приповелаче с краја прошлог века и на Елија Виторинија. У ствари, Шаша наставља ону слободарску књижевност, коју је фашизам угушио, јер је будила његову рђаву савест.

За разлику од Верге и Виторини ја, Шаша није отишао са Сицилије и, иако је због књижевности напустио место учитеља, својим делима остао је потпуно веран свом завичају. Након првог романа-хронике објавио је роман „Стричеви са Сицилије“ (1958), документарни роман о методама Мафије „Дан ћука“ (1961), историјски роман „Египатски савет" (1963), роман о сицилијанским обичајима „Сваком своје" (1966). У свим његовим делима запажа се иронични верв ублажен меланхолијом и човекољубљем. Његово приповедање показује, исто тако, нескривену љубав за сиромашне и нетрпељивост према богатима, који све несреће сиромашних покушавају да објасне њиховом леношЊу и пијанством. Поред тога, Шаша је још 1953. године објавио есеј „Пирандело и пиранделизам“, посвећен стваралаштву највећег италијанског драмског писца (а и једног од највећих приповедача), који је рођен у Агриђенту, недалеко од Шашиног родног места.

Шашина репутација све више расте и у Италији и у иностранству напоредо с његовим значајем и угледом у књижевном и друштвеном животу његове земље, где се убраја у најангажованије писце савремености. Поводом недавног објављивања „Парохије Регалпетре" на француском језику Жорж Пируе је у листу „Француска књижевност" добро запазио да се у тону овог италијанског писца осећа „ветар који натовештава буру која долази из велике даљине" и да његово дело, било да се односи на прошлост или садашњост, отвара путеве ка слободи. Ако постоји ангажована књижевност, онда је то, нема сумње, књижевност Леонарда Шаше, који с великим познавањем прилика и с документарном аутентичношћу говори о својој Сицилији, настојећи да својом речју измени њену заосталост, Зато са жаљењем можемо да констатујемо да је овај писац код нас до данас остао потпуно непознат. (Ј.)

Виторини се преводи у (овјетском (авезу

Можда је чудно да је један од најзначајнијих италијанских антифашистичких писаца, Елио Виторини, доскоро био веома слабо познат у Совјетском Савезу. До прошле године од његових дела преведена је на руски језик само понека приповетка и кратки роман „Ерика и њена браћа". Сада се у издању „Молодаја Гвардија појавио Виторинијев роман „Лом“ ди и нељуди" (Џотиш е по) у тиражу од сто хиљада примерака, док московска издавачка кућа. „Прогрес" припрема Виторинијева изабрана дела.

Говорећи о књизи „Људи и не људи" совјетски италијаниста Цецилија Кин истиче савременост Виторинијевог романа који баца. светлост на многе проблеме данаштњег света, на Вијетнам, Грчку, Блиски Исток, Африку, Латинску Америку, разоткривајући убиства. и провокације неофашиста и нео. нациста у разним земљама. „Виторинијев роман „Људи и нељуди“.

помаже нам да схватимо узроке

ових данашњих догађаја, да схватимо али не и да опростимо, вели на крају Цецилија Кин. (СМ.

Жена—аутор нове студије о Дон Љуану

Шпански државник и филозоф Салвадор де Мадариага је је ном приликом казао: „Очитледно да је Дон Жуан морао да буде рођен у Шпанији — земљи бикова". Упркос овом занимљивом џако симплицистичком тумачењу Дон Жуановог карактера, писци од ХУШ века (кад је Тирсо де Молина написао драму о њему) расправљају о томе због чега би требало пре казнити тога пробиовета и љубавника — због завоЂења жена или кршења закона. Северна Европа га је осуђивала као „плејбоја“ који је чешће мењао жене него што су други племићи мењали чипкане оковратнике; Јужну Европу су више забрињавала његова огрешења о бо га, закон и част, Многи мушки читалац легенде о Дон Жуану, су сревши се с њом у Молијеровој, Шоовој, Монтерлановој или Фришовој верзији, видео је у њему неваљалца коме се дубоко у себи дивио и с којим се тајно поистовећивао. Интерпретација Дон Жуановог карактера постала је сложе нија кад су се фројдисти докопали његове личности: он је постао психопата који на свим женама иживљава мржњу коју осећа према мајци, латентни хомосексуалац, или човек који се толико плаши импотенције да осећа пепрестану потребу да потврђује своју мушкост,

Више од три века о Дон Жуану су говорили мушкарци. Недавно је. Шпањолка _ Мерцедес – Саенс Алонсо постала прва жена која је анализирала свога земљака у награђеној књизи „Дон Жуан и донжуанизам". На самом почетку своје студије она осуђује све мушке критичаре због тога што су од Дон Жуана створили архетипску личност и никад се нису задржавали на нијансама у његовом карактеру. У плуралитету његове личности, потврђеном у стотинама књига написаних о њему, она открива пнеисцрпно богатство. С великом пе дантношћу она улази у најситније подробности своје теме, не из бегавајући ни музику, ни науку, ни психологију. Симптоматично је да су се на удару Мерцедес Алонсо нашли не Дон Жуани, не то педанти који су били њени претходници.

Црта Џоја Ратковић