Književne novine
. можете замислити
ЈИ
И ДРУШТВЕНА АКЦИЈА
Књижевници често иступају као сведоци, тужиоци или браниоци извесних друштвених појава, официјелних одлука или ставова јавног мњења. „Књижевне новине" објављују неколико текстова карактеристичних с за ангажовање књижевника у разним земљама.
Чланак Мишела Битора односи се на изјаву о праву на непотчињавање у алжирском рату коју је септембра 1960. године потпнсао 121 истакнути француски интелектуалац. Изјава коју је дао Национални комитет француских писаца поводом искључења Солжењицина из Савеза совјетских књижевчика објављена је у новембру прошле тодине у Аразоновом листу „Француска књижевност" (бр. 1039), де је објављено и писмо Пабла Неруде. Напис о америчким писцима објављен јеу париском _„Књижевном Фигару" крајем маја ове тодине, а чланак о немачким писцима је недавно штампан у хамбуршком листу „Време". |
Мишел Битор
ТРЕБА СВЕ РЕЋИ
У ЈЕДНОЈ од збирки изабраних одаомака најчешће коришћених у гимназијској настави, може се наћи славно Босијеово писмо упуБено Аују ХТХ, у којем крајња опрезност у изражавању нимало не прикрива једну задивљујуће смелу опозицију:
...И да кажем (Вашој Узвишености) да на основу тога сматрам да је Ваша недвосмислена и нужна обавеза да се пре свега темељно упознате с бедом провинција, и нарочито с тим до које мере оне страдају — а да Ваша Узвишеност нема од тога никакве користи — како због зулума распојасаних ратника, тако и због висине намета који достижу невероватне размере. Иако Ваша Узвишеност без сумње добро зна колике се неправде свуда чине и колико се свуда пљачка, треба да знате, Сире, да ваши народи подносе све то само стога што не могу да моверују да Ваша Узвишеност зна за све то; и они се надају да ће Вас приљежност којом се старате за спасење своје душе обавезати да се позабавите и овим тако неодложним пословима... Босије је у то време био професор, плаћен од државе, јер је био престолонаследников кућни
учитељ.
Неколико страница даље, налазимо једно друго, не мање славно писмо, које је Фенелон упутио истом владаоцу, али у једном знатно оштријем тону:
...Чак и народ (треба све рећи) који вас је толико волео, који је имао толико поверења у вас, почиње да губи према вама пријатељство, поверење, па чак и поштовање... Мало по мало, пдле се буне на све стране. Они веру. ју да ви немате никаквог милосрћа за њихове патње, да волите само свој ауторитет и своју сла“ ву... Свеопште узбуђење које бејаше већ тако дуго непознато, сад се осећа све чешће... Чиновници су присиљени да подносе обест бунтовника и да их још потплаНују како би их смирили; на тај мачин плаћа се онима које би требало кажњавати. Ви сте тако суочени са срамом и жаљења достојном дилемом: или оставити побуну некажњеном, и тим не кажењавањем распламсати је, или нељудски поклати народ који сте довели до очајања, отимајући му, путем намета за вођење рата, на-
шни хлеб који Кај да зара-
зноју лица својега. У ли 5 они оскудевају у хлебу, а ви сами у новцу, ви једнако мећете да сагледате у какву сте безизлазну ситуацију запали. о-
ви не г увек били срећни, ви, што сте У да бисте јед-
да то будете.
естати у ном могли пр бојите
Бојите се да Пра Пе се да вам их не отворе... " Фенелон је у то време био про-
сор плаћен од државе, јер је фес домаћи учитељ друтог сина Ауја ХТУ. И изван је сваке сум ње, кажу нам историчари, да Је једно такво писмо могло бити Достављено директно краљу, који та по свој прилици не би ни про читао, него је оно кружило ме Ву његовим најближим сарадницима, како би постигло највећи могућни ефекат. Фенелон је не сумњиво био свестан чињенице каквој се опасности излаже у тренутку кад се тако одлучно зала же за нешто; краљева немилост није га могла изненадити,
афинитета
КЊИЖЕВНИЦИ У ОВОМ БРОЈУ:
Милош Црњански:
ПРАЗНИК ДЕЦЕ У ЛОНДОНУ
Вук Крњевић: НЕЗГОДЕ МАРКСИСТИЧКЕ КРИТИКЕ
Грегор Стрниша: УСПАВАНКА
Вера Тренковић:
НАДРЕАЛИЗАМ — ОД МОРАЛА ЖЕЉЕ
АО ПОЛИТИЧКЕ АКЦИЈЕ
КЊИЖЕВНИЦИ И ДРУШТВЕНА АКЦИЈА
— текстови Мишела Битора, Пабла Неруде, Арагона, Хелмута Карасека и Милтона Вајорста
КЊИЖЕВНА КРИТИКА
— Павле Зорић и Богдан А. Поповић пишу о новим књи- · тама Драшка Ређепа и Бранислава Петровића Као ђак, ја сам читао ове текстове; после тога сам имао прилике, као професор, да их читам и да их тумачим ученицима, настојећи да им покажем да у извесним тренуцима није више могућно наставити свој посао професора или писца, све док се неки неспоразуми не рашчисте или док се не укаже на њих, и да пред извесним неправдама, у којима се од вас тражи да кроз покорност постанете саучесници, ћутање није само кукавичлук, нето и самоубиство. Скорашња историја, на жалост, обилује таквим примерима, и занимљиво је да међу онима који су се оглушили о декларацију звану „Изјаве 121", или о подршку коју је она добила изван наших граница, да међу њима, дакле, можемо препознати, ако могу да тако кажем, професионалце покорности пред тиранима и тихе сервилности пред господарима . тренутка, и да се меЊу онима који су изјавили, на пример, да не приличи писцима да се мешају у оно што се догаБа „у некој другој земљи", нашло и таквих који су, пре не много година, сматрали итекако погодним да се позабаве таквим стварима, али под околностима које не можемо пренебрегнути.
Постоје тренуци када онај који ужива огромну привилегију да може доста мирно да ради у некој соби или лабораторији наразвитку људског знања, на побољшању наше околине и нашег живота постаје издајник и према свему ономе што чини, према самом себи, према свима онима који га следе и који га збиља слушају, био он математичар, композитор или архитекта, уколико не баци у том часу на тас оно мало моралног и духовног ауторитета што га тада има. ,
„Треба све рећи"; ако постоји нека француска традиција, онда је она управо у овоме, .и стога нисам имао чак потребу да бирам
Наставак на 10, страни
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ЛАЗАРА ВУЈАКЛИЈЕ
Ко
БЕОГРАД
24. ОКТОБАР 1970. ГОДИНА ХХП ВРОЈ 376 ЦЕНА 1,50 ДИНАР
ГКЕВНЕ НОВИНЕ |
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
ГОСТИ И УЧЕСНИЦИ ОКТОБАРСКОГ СУСРЕТА
И ове годинв одржан је већ традиционални Октобарски сусрет писаца,
који поводом
дана ослобођења Београда организују Удру жење књижевника Србије н Српски центар ПЕН-клуба. Овом, седмом по реду, међународном сусрету присуствовало је, поред писаца из свих југословенских република и покрајина, и тридесетак писаца из разних зе маља Европе, Тема њиховог разговора била је „Хуманизам данас — агонија или обнова“2 М току два дана, 19. н 20. октобра, говорило је готово тридесет говорника. Разговор је протекао у пријатељској втмосфери и у настојању да се разложно размотре и предложена тема и туба мишљења. Испољени су врло различити ставови о ситуацији хуманизма у са временом свету, који су ишли од тврђења да је хуманизам у агонији до уверења да је хуманизам не само неуништив, већ и свакога дана све јачи. Од југословенских писаца говорили су: Оскар Давичо, Зоран Мишић, Јо ван Христић, Зоран Гавриловић, Драгиша Витошевић, Томислав Кетиг, Милан Комненић, Владо Готовац, Новица Петковић, Милан Влајчић и Драган М. Јеремић, а од страних књижевника: Роберт Гревс, Анри Лефевр, „Владимир Огњев, Макс Цимеринг, Јашар Наби, Олексиј Полторацки, Габор Гараи, Адриан Марино, Силвио Гварниери, Ингеборг Древиц, Ина Јун Брода, Барбара Навроцки ита. = У следећем броју „Књижевне новине“ ће донети једну малу панораму мишљења изнетих на овогодишњем Октобарском сусрету.
ПОШТОВАТИ ПИСЦА И ДЕЛО
ЧИТАОЧЕВ избор дела и писца ствар је личног укуса. Књизи и њеном аутору он се предаје и приклања због разних ствари: убеђења, узбуђења, животне истине. До своје књиге и свог писца читалац може доћи озбиљним и студиозним читањем и поимањем или усвајањем компетентног. мишљења критичара. Но, овде неће бити речи о таквом читаочевом поступку, о тој природној вези између писца, његовог дела и _ читаоца. Реч је о онима који немају праве читалачке потребе, навике и културе, о онима који чак говоре о писцима и књигама иако никад нису савесно ниједну њихову књиту прочитали. А спремни су да увек и сваким поводом о писцима дају свој суд и мишљење, чак и на јавним местима и свечаним скуповима. Таквих „читалаца“ у овом тренутку има не мали број и нико им не скреће пажњу да је њихов поступак лишен здравог и природног поштовања дела и писца. Толстој каже: „Најгоре је да се правимо да разумемо оно што не разумемо". Књиге треба читати са страшћу, љубављу и захвалношћу, а такав однос траже и деАо и писац као надокнаду за задовољство које нам дарују током читања,
Да несрећа буде већа, међу „чи таоцима" те врсте има чак и оних који се, узгредно, баве књижевном критиком. Често, чак и у књижевним круговима, дешава се да ти успутни и самозвани „критичари" говоре надуго и нашироко о некој књизи и њеном аутору и дају своје „непогрешиво мишљење, а на крају испадне да ту књигу и писца нису ни читали, већ су своје „критичарско" сазнање добили тиме што су упознали писца или видели његову књигу у књижарском излогу. Ти и такви „рецензенти" нису ништа друго до оличење некултуре и помањкања дара за љубав коју може пружити једино књига — та загонетна и непоновљива творевина саздана од духа и маште, Кад су се већ определили за писање и усвојили луцидну крилатицу коју је поводом стваралачког поступка. изговорио песник Васко Попа: „Било како било, остају ти речи",
ваљћао би да воде рачуна о својим речима и судовима, јер, на крају, свакога од њих једног дана „сахране" његова површност и произвољност. „Критичари“ који се баве оваквом врстом „читања" књига најзад изгубе и оно мало читалаца и поштовалаца које су претходно стекли својом опсенарском вештином. Било би и за њих боље да о књигама и писцима које не читају, а самим тим и не познају, не пишу и не износе судове, Таквих _ „критичара“ у овом
" тренутку има код нас не мали
број. Било би нормално да сваки од њих најсавесније чита свог колегу, да се радује његовом новом делу и да му без трунке злобе саошшти праву истину о вредности књиге. Тако би једни другима втлеструко користили им не би наводили неуке им неупућене да се поведу за њиховим мишљењем. Ту и такву „критичарску" појаву лако можемо уочити на страница ма многих листова и ревија, затим на књижевним трибинама и у клубовима где се, иначе, често товори о новим књигама. Ту појединци показују своје право „читалачко" лице у дискусијама, које немају никакве везе с делом о коме тог тренутка дају суд. У таквим ситуацијама лажни критичари много су гласнији од оних правих, који се, с пуном п сионалном одговорношћу, обично устежу да износе своја квалификована мишљења и оцене,
Лажних читалаца и пратилаца књижевности која се одвија на текућој издавачкој траци, по непојмљивом, а ипак, на жалост, тачном податку, у новије време има
· много и тамо где готово нико не
би очекивао: на Дискусионој три бини у Француској 7, затим у Каџбу младих писаца Дома омладине, на трибини „Нова књига" при библиотеци „Борђе Јовановић“ и у Књижевном кабареу Рад: ничког универзитета „Буро – Садај". На овим трибинама, у последњих неколико година и месеци, било је више нетачности, необавештености и огрешења у давању судова о неким књигама и пчсцима нето у другим срединама
и књежевнослима за више деценија. Недавно, један млађи _— писац који се уз пут бави и критиком и коме је пре пет година у Просветиној едицији „Југословенска проза објављен роман и тада је од јед; ног дела новинске књижевне критике похваљен као стваралац који је унео неке „новотарије" у нашу поратну прозу, усудио се, вођен нечитањем књига старијих колега, сада већ класика, да да произвољан суд својим саговорникима који су се тога дана, заједно с њим, затекли у просторијама „Хало култура“ Радио-Београда. Тај „критичар“ је изјавио да су романи једног од највећих писаца наше новије прозе, Михајла Лалића, „празни и само локалног карактера". Да је он стварно читао Лалића и његово дело никада ни би могао изговорити једну такву бесмислицу. А има и доста других „критичара" који дају сличне изјаве о прворазредним писцима који су снагом и квалитетом својих дела већ одавно постали трајна вредност не само југословенске већ и европске књижевности. Онпш никада неће успети да наведу читаоце којима су књига и писац делови њиховог сна и њихове јаве да им поверују у оно што је ван памети и стварног разАога, али могу утицати на укус читалаца који немају довољно времена за читање. А ових других данас није мали број и њих треба опоменути на опасност од поверења у „критичаре“ којима је милије и уносније да не читају и оговарају, него да читају и правилно суде и оцењују.
Залажући се за поштовање пис ца и његово дело не можемо а да не наведемо и речи великог енглеског песника Милтона, који је бранећи књигу од цензуре гово-
„Рио као да брани живо биће од
смртне опасности: „Књига није мртва ствар. Зато, ако је штетна, треба је хапсити, судити и убити као ма којег злочинца... Али ако књига није рбава! Ко убије човека, убио је разумно биће; ко уби-
је књигу убио је разум сам".
Милорад Р. Блечић