Književne novine

а тимови и

Пн Фихлм. политика и секс

Жратан М. Јеремић

ПРВИ ФИЛМСКИ „Фестивал фестивала", недавно одржан у Београду, открио нам је у току једне седмице више о савременом филму него што су нам раније за годину дана откривали наши биоскопи са својом несистематском и лоше спровођеном програмском политиком, утолико пре што нам је специјалан програм фестивала „Конфронтације" омогућио гледање и оних филмова које сигурно нећемо имати прилике да видимо у редовном биоскопском репертоару. А први утисак који је гледалац могао да понесе са овог фестивала био је несумњиво то да су главне теме савременог филма политика и секс, и то не само одвојено него, врло често, заједно и истовремено. То долази отуда што су у њему политика и секс, тотово по правилу, израз једног истог односа према савременом друштву, израз неконформизма и чак отпора према свету незаинтересованом за неке битне људске вредности, као што су слобода, љубав, братство људи.

Не може се, међутим, рећи да филм у овом тренутку представља авангардни израз друштвених и идејних кретања у свету. Филмови које смо видели мндго су више одјек онога што се у свету догађало у пролеће им лето 1968. године него антиципација нечега, што ће евентуално тек доћи, као одјек тих догађаја филм садржи оне исте противречности које је садржао и студентски покрет: оправдан критички став и револт према разним формама институционализма и одсуство идеологије на којој би се засновао прецизан идеолошко-политички

програм (у чему, вероватно, тре- |

ба видети и разлоге за одсуство дубљег и ширег повезивања студената и осталих друштвених слојева, који су њихову акџију мотли подржати и проширити),

Стварно нови филмови могли би се стварати само на новој идеолотији, али такве идеологије нема и зато се филмови, углавном, своде на евокацију догађаја. који су прошли, не улазећи дубље у њихову анализу и анализу њихових тенденција, токова, перспектива. Иако је сасвим јасно да идеје из 1968. године нису остале прећутане чак ни од филмских уметника који нису револуционарни, не може се рећи да су филмски уметници настојали да иду много даље од регистровања догаБаја. Поставља се, пак, питање да лим филм и може да иде даље од тога. Жан-Лик Годар мисли да не може: „У филму нема значења. Значење постоји пре и после",

У филмовима које смо видели осећа се присуство само две идеологије, од којих другу тим имевом можемо назвати само условно. Једна је марксизам, друга је идеологија хипијеваца. („Идеолотија" „Црних пантера"“ је још мање логлед на свет од хипијевске идеологије; она јестворена једино као практичан противотров за. идеологију класног и расног израбљивања.) Код младих, који у савременом филму — каои у животу — све више стоје у првом плану, често су те две идеологије чак н врло блиске или бар непротивречне, као што се код њих

уопште преплиће тежња за нена- |

силним одбацивањем институционализма и насиља с тежњом за правом _ револуционарном — акцијом. Филм „Безбрижни јахач" манифестује заводљивост хипи-идеологије, али својим неочекиваним завршетком, он, чини се, пледира за револуционарну акцију против оних који се служе _батином и пушком. Али сада и они који се против силе боре силом, као у филмовима „Изјава о јагодама" и „Кота Забриски", завршавају трагично, баш као и „Побуна у Адалену", која приказује Један штрајк радника у Шведској пре четири деценије. Синеасти, дакле,

не желе да прогнозирају и да ства- |

ри посматрају, као што саветују

"теоретичари социјалистичког реа- |

лизма, у светлој перспективи будућности. А и кад се отисну у будућност, као у филму „Одисеја

у свемиру, 2001." њих не интере-

сују нове политичке и моралне

5 Е | димензије, него тријумф технике

и — као допуна. њене једностраности — метафизика. Једини изузетак у погледу. са-

свим конкретног ПОЛИТИЧКОГ ан- |

тажмана чини Годар, који је по-

сле 28 снимљених филмова за 13 |

година, за последње две и по године снимио шест филмова на најактуелније, углавном, политичке теме. Али чини се да је он, на-

Наставак на 10. страни

пораза, |

БЕОГРАД, 30. ЈАНУАР 1971.

ЛИСТ

СЦЕНА ИЗ ЈЕДНОГ ОД НАЈЗАПАЖЕНИЈИХ ФИЛМОВА НА БЕОГРАДСКОМ „ФЕСТИВАЛУ ФЕСТИВАЛА"

ЗА

ГОДИНА ХХПЛТ БРОЈ 383

ЦЕНА 1,5 ДИНАР

РРНРНОВИНЕ

ДА 4 —_____--

КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

„О ЈАГОДАМА И КРВИ"

(ПРАВИ НАСЛОВ ФИЛМА: „ИЗЈАВА О ЈАГОДАМА") АМЕРИЧКОГ РЕДИТЕЉА СТЈУАРТА ХЕГМЕНА

НЕДРЕМЉИВО ОКО

УЗГРЕД БУДИ ЗАБЕЛЕЖЕНО (а

Душан "Матић · |

13, „Одједном почне. неки живот", ]

„Немогуће", надреалистички алманах, Беотрад, 1930. |

И заната, пре четрдесет пуних година у Београду отпочео је неки. живот, хоћу да кажем, живот једне „идеје", или тачније једног става, или још тачније, јелног покрета, који је добио име надреализам, а могао је, можда, добити и друго име (кумови дају имена и ми нисмо одговорни за иста)..Тако је „отпочео живот" надреализма у Београду. Тринаесторица људи, не, искључиво литерата, то је показала будућност, решила су да једног тренутка, који је трајао више или мање колмко му јебило могућно да у натим релацијама и нашим приликама, ондашњим, јавно постоји, да се обележе макар са НЕ према. једној духовној, било би тачније да ставим тој речи наводни це, стварности, своје ДА, па макар се то „да“ звало и Немогуће, То „Немогуће" хтело је да изрази једно хтење, један дух, један став, један покрет, који је превазилазио појединце, и литературу, па | чак и поезију.

Увек је тешко с литерарним критичарима кад им се каже, кад им кажемо, да је надреализам био изнад, или испод литературе, све- | једно, њима је то увек било чуд. но, не схватајући да никад ни -литература ни поезија нису биле врховна инстанца, ни једини сведоци, ни последње инстанце, Нећу да им наводим, отприлике, једног Моријака, за кога је увек било јасно да су пред његовим — „Ботом" писац и обућар на истом растојању, и њему сличне, на пример, политичаре — нећу да. им наводим, ни државнике, нећу да их наводим, То сви знају. Али Ћу, за наше танане духове, да наведем Пола Валерија који о великом писцу Стендалу каже следеће:

Стендал је у мојим очима више човек духа него човек писаџ.. Ок је исувише он, личност, да би се могао свести на писца.

Мислим даће веровати Полу Валерију, ако су мислили да ја млатим празну сламу. И: извлачим се.

Пре десет година, 1960, редитељ Бода Марковић, обележио је тридесетогодишњицу „Немогућег"“ јед а поетским вечером у Атељеу

Целе прошле тодине очекивао сам да ће се неко сетити четрдесетогодишњице, „Немогућег“ и да ће наћи начина да је обележи. Не предавањима. Надреализам је У век био „више" од предавања, па ако вам се свиба и ниже, свеједно, али надреализму треба живе речи (нису ли име надреализам и придев надреалистички рођени, односно, нису ли обележили први пут Аполинерову драму „Тиресијине дојке", а није ли Бретон у Првом' манифесту употребио“ израз ма репзее рапсе« па тек онда. „брзу руку која бележи ту говорену мисао"), и визуелне метафоре, им људског присуства, па тек онда да дође до свог изражаја.

Очекивао сам да ће један од наших многобројних листова и часописа, који нас обасипају свим могућим и „немогућим" сликама и фотографијама, донети бар насловну страну алманаха „Немогуће".

Али, да би се потврдило можда правило народне мудрости да нико није „пророк" у своме селу, овога пута, година 1970. била је већ при крају, и помишљао сам да ће проћи. воз, а у децембру, скоро крајем децембра, у париском уметничком часопису »Ориз тегпанопај«, на читавој страници (27 х 18 цм) појавила се репродукција те насловне стране. Ла тај начин забележена је четрдесетогодишњица београдског надреалистичког часописа „Немогуће", бар негде у свету, ипак. _

Верујем, да ће, ако: се ствари тако наставе, педесетогодишњицу „Немогућег" ваљда обележити у Њујорку, а стогодишњицу, у Москви или Пекингу, у то све мање сумњам. Из простог разлога, што је то, по речима познатог француског песника Ив Бонфоа,. „најлепши наслов" међу надреалистич ким публикацијама; друго, што је

очигледно јасно да је у Београду, већ 1930, био именован „врховни“ појам надреализма, немогуће, о који виси „све“ у том „покрету, како ће тек 1938. да забележи, у својој анализи и критици надреализма, чувени Сартр. Понекад помишљам да је вероватно у својим рукама бар овлаш држао „Немогуће", писац „Мучнине",. коме је 1930, тодине било већ 24, и који је баш у тој истој години објавио свој први филозофски чланак у

првом броју модернистичког па- |

риског часописа. „Бифуре", под насловом „Легенда истине“ и у коме је, уосталом, био објављен, на француском Хајдегеров есеј „Увод у метафизику“, и песме младог турског песника Хикмета. У то време, кружило и привукло пажњу, ако не због Београђапа, а оно због Бре тона, Арагона, Елијара, Переа, Рене 'Шара и Тиријона.

А најзад, задржавам се на. „Не

могућем" и из још једног разлога, али овога пута не више искључиво „надреалистичког".

Пре петнаесташеснаест тодина Фокнер, чега се још многи се ћају, за време оног свог културног амбасадоровања по свету, по-

сле Нобелове награде, помало и | као изасланик званичне Америке, |

иако је готово ћутао, био нем на пријемима _ итд. морао је ипак да пристане на неколико чудних али луцидних интервјуа. У једном од њих, товорио је управо о „немогућем", не: београдском, разуме се, које једном уметнику можда баш помаже, храни, осветљава, 60оље и потпуније и оно што је он остварио у својим делима, оно што му је од тог немогућег пошло за руком да каже. Говорио је да ње-

тово дело и дела неколицине ње. |

тових савременика, мислио је на четири велика Американца, Вулфа, себе, Хемингвеја и Дос Пасоса, треба мерити не толико по ономе

што су остварили, већ по оном |

немогућем што су хтели, а што им

је било немогуће да изразе и ос. |

тваре.

Наставак на 10. страни

у Паризу „Немогуће“ је |

у ОВОМ БРОЈУ

Аушан Матић: УЗГРЕД БУАИ ЗАБЕЛЕЖЕНО (ТУ)

Радојица Таутовић: ХУМАНИЗАМ ИЗМЕБУ ИДЕОЛОГИЈЕ И НАУКЕ

ПОРТРЕТ АЛЕКСАНДРА ВУЧА — пишу Јулија Најман и Остоја Кисић

ПОЕЗИЈА Слободана Галогаже, Милована Витезовића, Тање Крагујевић ин Миодрата Перишића

ПРОЗА Благоја Којића и Иштвана Брашња

Павле Зорић: ЧАРОЛИЈА БРАНКА БОПИБА

ЈУГОСЛОВЕНСКА КЊИЖЕВНОСТ У ПОЉСКОЈ

Мгор Мандић: ЛИГА КЊИ-

ЖЕВНЕ ПРОИЗВОДЊЕ У ХРВАТСКОЈ

ФЕСТИВАЛИ

Трималхионова гозоа

Богдан Калафачовић

ЗА СВЕ ОНЕ међу нама којима је гледање филмова постало не. заменљива _ страст и навика, за оне који су стално изнова спремни да се предају чаролији уметности светлости и сенке, седам јануарских дана одржавања ме Бународног филмског фестивала „Хрибри нови свет" значили су неупоредиву _ гозбу за љубитеље филма, поред тога што су представљали прави културни празник и догађај без преседана у већ богатој ивалској традицији на шег главног града.

" Већ сама чињеница да је Беотрад добио свој трећи међународни фестивал и још једну драгоцену културну манифестацију која се, између осталог, идеално поклопила са јубилејом седамдесет пете годишњице филмске уметности, податак је од неупоредивог културног значаја. Десило се, међЂутим, и то Да су за тих седам јануарских дана оповргнуте све скептичне претпоставке и отклоњене све сумње у сврсисходност постојања и крајњи исход једног подухвата који се, по пропорцијама својих амбиција и глобалном финансијском предрачуну, многи ма учинио као вишеструко неизводљив и, у најмању руку, претенциозан. Уистину, мало је ко очекивао да ће београдски ФЕСТ 71 у години свог рођења. пружити тако убедљиву потврду свих разлота који су довели до организације ове јединствене смотре која је, осим тога што је представљала широку панораму светског филма, још једном драстично упозорила на право стање ствари и ситуацију у репертоарској политици наших дистрибутера и приказивача- Како видимо, ФЕСТ 71 се показао и као својеврстан деманти ди“ стрибутерске прагматичне логике и својим крцатим дворанама још једном доказао да добар филм мора имати гледаоца. Од тренутка свођења фестивалског биланса који је забележио бројку од око сто хиљада _ гледалаца и приход од продаје улазница у износу ОД двадесет милиона динара, сасвим другим очима ћемо гледати на „аргументе" дистрибутера и приказивача и самоуправну политику 0них који су професионално и морално одговорни за стање на беотрадском филмском репертоару, за лдампинг увоз филмова, за продавање филмова у листама и скидање изузетно вредних филмова са репертоара _ већ после два дана приказивања.

Управо због свега овога су и напори неколицине ентузијаста у организацији овог фестивала у пра во време уродили плодом, јер су београдски фестивалски дани по много чему били филмски трену так изузетног интензитета и смисла, као што су по много чему превазишли почетну замисао експерименталног фестивала који се природно надовезао на прошлогодишњу ревију филмова по избору критичара „Политике" Милутина Чолића, од кога је и потекла за мисао о београдском међунарол ном фестивалу.

» Наставак на 5. страни ~