Književne novine
| | | | |
БОРБЕ СП. РАДОЈИЧИЋ
СЕЋАЊЕ НА ЂОРЂА СП. РАДОЈИЧИЋА _
Ових дана, кад се навршава 20 дина дана од смрти Борђћа Сп. Радојичића (рођен у Београду, 19. УП 1905; умро у Београду, 28. 1 1970), на различитим странама се с разлогом спомиње његов велики удео у нашим сазнањима о дав-
ним, медијевалним, и каснијим данима српске књиге. Јер овај научник, професор и академик
без сумње је незаобилазан у истраживањима старе српске књиожжевности и није претерано рећи да је умнотоме захваљујући и ње“ говим књигама и антологијама данас веће интересовање за почетке наше писмености пи литературе не20: икада. раније. “7 55577 7 Ко није читао „Стару српску књижевност" („Нолил“, 1960) и „Старо српско песништво" (,Багдала", 1966) Борба Сп. Радојичића, тај је свакако сиромашнији за познавање једног ботатог истраживачког рада, којим су се уве“ лико померале и битно мењале границе наше књижевности. А ко, опет, не узима у обзир његове књиге „Стари српски књижевни“ ци" („јЈугоисток", 1942), „Развојни лук старе српске књижевности" (Матица српска, 1962), „Творци и дела старе српске књижевно-, сти" (Графички завод, 1963), „Књи жевна збивања и стварања жод Срба у средњем веку и у турско доба" (Матица српска, 1967), као и многобројне друге студије и чланке, тај нема увид у један од преломних _ тренутака – истражи“ вачких бављења феноменима нашег средњег века и његове културе. Може се чак рећи да је Борбе Си. Радојичић обележио читаву
_једну епоху проучавања медије_ валних тема српске и југословен-
ске књижевности.
Превасходно истраживач, научник огромне радозналости и ши“. роко постављене ерудиције, Радојичић је пружио чврсту и широ ку основу за каснија истраживања, за будуће прегаоце, које је као педагог предусретљиво припремао да га одмене и наставе њетове послове. Када је умро, 0вај дугогодишњи професор новосадског "Филозофског факултета, редовни члан Српске академије наука, „Књижевне новине" нису излазиле. Стога се, сво, данас, са закашњењем, али с великим пијететом сећамо свог дугогодишњег, марљивог сарадника, који је управо на страницама овог листа 06јавио многе од својих изузетно проницљивих и занимљивих радо“ ва. И захваљујемо му што је за наше прилике и за ове дане невероватно стрпљиво и без одмора читавог свог живота градио визију једног времена које је остабило неизбрисив траг у нашој наимоналној култури на самим њеним почецима.
СТРИП „КЊИЖЕВНИХ
Парнеки часошне о оеоградеком надреализму
Познати париски двомесечни часопис „Опус интернационал" посветио је надреализму свој луксузно опремљени и богато илустровани двоброј 19—20, који се недавно појавио из штампе. Ово је први пут да се надреализам осветљава истовремено у свим земљама у којима се појавио и егзистирао: у Немачкој, Белгији, Чилеу, на Куби, у Сједињеним Америчким Државама, Француској, на Хамтију, у Јапану, Мексику, Перуу, Румунији, Шведској, Швајцарској, Чехословачкој и
- Југославији (по француском 23 · бучном реду). У предговору, под
насловом „Сви смо надреалисти", члан редакције часописа који је и уредио овај специјални двоброј, Ален Жуфроа, као главне карактеристике надреализма истиче интернационализам и супротстављање не само капиталистичком друштву, већ и стаљинистичком социјализму. Изражавајући мтшљење да антинадреалистички комунизам може да буде само У мањој мили већој мери обнова. конзерватизма, Жуфроа каже: „једина земља у којој су се над реалисти приближила власти и чак јој дали свој удео, Југославија, била је и прва социјалмистачка · земља која је срушила. стаљинистичку _ диктатуру, прва социјалистичка земља која је допустила извесну 'олободу изража-
."
вања.
У југословенском делу часописа најпре се објављује писмо које је Душан Матић упутио Алену Жуфроа и у којем настоји да му објасни специфичне корене српског надреалзима, које он, пре свега, види у страшном искуству које су млади српски 'интелектуалци доживели приликом повлачења српске војске преко Албаније 1915. године, дакле, пре него што су сазнали за дадаизам и његове тежње за негацијом. Писму _ следи чланак Жуфроа „уице Душана Матића", у којем та назива великим песником, и превод Матићеве песме „Недремљиво око". Поглед на српски надреализам употпуњује чланак Миодрага Б. Протића „Српски над реализам м сликарство", илустрован једном сликом (ЖивановићНоје), са два колажа (Ване Бор, Матић и Вучо) и с једним асамблажом (Марко Ристић).
Пажња коју је „Опус интернационал" посветио нашим над реалистима, и то у мубликацији која ће одсад бити незаобилазна. у проучавању и тумачењу надреализма, свакако представља 'успех не само за оне којима је, као Душану Матићу, посвећена посебна пажња, него и читавој ср ској књижевности и уметноста.
Антологија југовловенске књижевности у Виглеекој
У броју од 8. јануара „Књижевни додатак Тајмса“ приказује жњегу коју је уредно Бернард Џонсон и коју је под насловом „Нова књажевност Југославије" управо објавила издавачка кућа „Пингвин". Оцењујући веома повољно напор састављача као и пндавидуалне напоре преводиоца, те поздрављајући ове напоре као изразато плодне пи вредне ентле-
ском читаоцу, непотписани приказивач извлачи и неке опште закључке.
Приповедачи не праказују више епизоде и личности из Ослободилачког рата у црно-белој техници, нема сметњи религиозном изјашњавању _ писаца – (пример: Данијел Драгојевић); ни секс није „забрањена зона" (пр. Живо-
НОВИНА“
а | .' ЛЕТОПИС АЛЕТОЋИМ ЛЕТОП
. > =“ фи“
к , ; (и
У +.
„ •
. +. – јан Павловић). Али, примећује писац чланка, мало је еротике: сексуални однос се не истражјује на начин онако детаљан, који је у последње време обавезан део сваког енглеског романа.
Постоји нешто типично југословенско у прози која је заступљена у антологији, без обзира на порекло аутора пили њихову 'националност, нешто што би се тешко дало дефинисати, али што је сигурна залога осебујности Јутословенске прозе. Можда томе доприносе бројни портрети лич-
ности које су нераскидиво плод
југословенског тла, највише, можда, њихово сељачко порекло, које ауторима не допушта да се утопе у већ интернационализовани стил описивања средње класе у мрбаној средини.
Но упркос. инвентивности и оригиналности _ инспирација, 0пшти утисак који ова проза оставља јесте туробност. Погрешно би ипак било тумачити то као карактеристичан израз словенске Амше; Југословени су веома духовити и та духовитост не одсуствује из њихових књига. У том омислу аутор чланка истиче сатирични дух Ранка Маринковића, а посебно Пекићеву пародију „Чудо у Кани": „бескрајно ДУ ховита, ова проза оставља ипак торак укус у устима осетљмвог читаоца".
Општи дух насиља данашњег света налази овде израза у описвима туча, млаћења жене, тгужви и крвопролића сваке врсте, и то са толиком учесталошћу. да. изгледа да су писци, ипак, изгубили меру. Као пример наводи се бруталност у причама. Владана Деснице и Александра. Тишме, који је, упркос уздржаности свог стила, премашио и најзажаренијег Золу. Примећујући да је штета што ништа из прозног дела Радомира Константиновића и СОло бодана Новака није нашло места “ овом избору, аутор чланка ипак. сматра да је авангарда ове књижевности у поезији. Ту пак, сасвим _ посебна мелодиозност и хармоначност југословенских језика, хрватско-орпског, словеначког и македонског, представља у очима“. аотора“ "чланка. посебну сметњу“ у превођењу на енглески. Как“ се томе дода елиптичност стила, често одсуство интерпункције и крајња сажетост стиха неках песника, могућа само у високо савитљивим језицима, јасно је какав су посао обавили преводиоци. Из Џонсоновог предговора аутор цитира да су стваралачка слобода и одсуство цензуре у Југославији предмет зависти и дивљења читаве источне Европе. (М. М.)
АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уреднички колегијум: Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Је ремић (главин и одговорни уредник), Фу» биша Јеремић, Вук Крњевић (заменик Чедомир Мирковић, Владимир 8. Предић (секретар _ редакције), Владимир — СтојБранимир Шћепановић, Техничко (метничка опрема: Драгомир Димитрије вић, Уређивачкв одбор: ар Димитрије Вученов, Предраг Аелабашић, Енвер Бер. Неку,. др Милош Шаић, Душан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић,. Лист нзаави сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко, Аисл издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне вовине'", Београд, Француска 7. Телефон: 627-286 (редакција) в 626-020 (комерцијално одељење а администрација). Текући рачун: 908-1.208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 8.
главног уредника),
Богдан А, Поповић,
шин,
ис Аетопис ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
„Дневник о Чарнојевићу“ у Швајцарској
Недавно је у издању издавачке куће „Зрело доба" у Лозани на француском _ језику _ објављен „Дневник о Чарнојевићу „Милоша Црњанског, Ово значајно де ло српске књижевности превела је Олга Марковић, која је пре вод снабдела многим белешкама и написала врло анструктиван предговор. У предговору се ука“ зује на атмосферу у којој је књи“ та настала ми на њен значај У српској књижевности м даје се врло похвална оцена стваралаш“ тва нашег писца. За његову по езију се каже да „ослобађа крик од патоса, крик Одисеја који је видео Троју и враћа се на Итаку". Истачући да је Црњански „Дневником о Чарнојевићу" рас крстио с традиционалним романом, писац предговора указује на оригиналност дела, која није само у особатој форми (јер ово није на роман, ни поема у прози, ни хроника), већ и У специфичном, искреном м ичном тону. А након осврта на целокупно стваралаштво нашет писца каже се: „Од краја првог оветског рата, Милош Црњански заузима дакле надмоћно место у југословенској књижевности, поред Андрића и Крлеже (боље познатих читаоцима француског језика)" О значају који швајцарски издавач даје овом делу сведочи и чињеница да је оно објаљљено у колекцији „Словенски класици", у којој су досад штампана дела Адама Мицкјевића, Николаја Љескова, Андреја Белог, Карела Чапека, Осипа Мандељ-
штама и Велимира Хљебникова.
Часопне „Нова књижевна неторија“
Након часописа посвећеног теорији и уметности романа (Мохе!) који је почео да излази крајем 1967. године, у САД се ту скоро појавио још један занимљив и значајан часопис — за теорију и интерпретацију = „Нова књижевна историја" (Мем Глегагу Н5тогу) који издаје универзитет У Чарлотсвилу, у Вирџинији. Једноставно опремљен и темељито уређиван, часопис излази три пута годишње, главни уредник је Ралф Коен, а у ширем уредништву, које чине професори са више америчких и европских универзитета, налази се и истакнути професор Филолошког факултета у Београду др Вида Е. Марковић.
„Нова књижевна историја" (нешто млађа сестра београдске „Књижевне историје") бави се теоријом литературе и другим дисциплинама које помажу да се интерпретирају или дефинишу проблеми књижевне историје, као ин проблемима и функцијом књижевне историје у настави на универзитету и намењена је, како напомиње Ралф Коен у уводу првог броја (који се појавио октобра 1969), свима онима који су битно заинтересовани за модерне методе књижевноисторијских истраживања, за нова разматрања и преоцењивања књижевне историје. М првом броју „Нова књижевна историја" доноси, поред осталог, есеје о, проблемима књижевне историје данас, запажања о методу у проучавању књижевности, о феноменологији читања и др. Други број био је посвећен симпозијуму о периодима (о критеријумима периодизације, о бароку, о термину и концепту симбоаизма у књижевној историји итд.), а трећи, најновији, под заједничком темом „Историја и на-
|
ЛЕТОТИС ЛЕТОПИС АРТ
ративна. проза", садржи текстове о личности и културној историји у роману, о књижевним утицајима, о књижевности средњег века
'и о Џону Дос Пасосу, затим бе-
лешке за анатомију модерне аутобиографије, о настави књижевности на универзитету „Џон Хопкинс" и друго.
АЛБЕРТО МОРАВИЈА
Алоерто Моравија против масовне културе
У једном од најновијих бројева московске _„Литературнаје газете" (бр. 4288 од 6. јануара 1971) објављен је интересантан интервју са Албертом Моравијом, који је обавио римски дописник лЛиста В. Горбунов. Разговор је одржан у редакцији недељног листа „Еспресо", у којем познати писац редовно објављује филмске приказе. У том разговору Моравија је изјавио да је завршио роман „ја и он", који је писао читаве три године. Херој романа је писац незадовољан својим стваралаштвом, који је, у ствари, удвојена личност, а роман је, по речима самог Моравије, писан у духу Достојевског. Поред тога, мталмијански писац се п даље пнте
ресује за позориште и сада пише.
нов позоришни комал, у којем, под насловом „Живот је игра", разматра улоге игре и рада у
„удском друштву. Он, међутим, истиче да италијанска публака не показује мното интересовања за позориште.
По Моравијином _ мишљењу, оно што је најважније у савременој италијанској књижевности догађа се у области прозе, у којој има десетак великих писаца. Млади талентовани људи се, пак, више опредељују за рад на филму него за књижевност, јер, је
тираж књига мали (две до три“
хиљаде), док је филм врло популарна уметност. Само веома популарни _ писци могу очекивати тираж од 40 до 50 хиљада примерака. Разлог томе је, поред релативно велике неписмености (око десет процената), п тзв. масовна култура, која, по Моравијином мишљењу, представља баријеру између културе и маса и зато не може служита као основа за подизање културног нивоа народа. Некада је култура била базирана на вишем нивоу (што се лако може утврдити упоређењем Бота и америчког филма), али Моравија ипак изјављује да је оптимист у погледу бмхућности италијанске књижевности.
Порта Моје Реткожић
ера Бапа.