Književne novine

| |

КАДРОВИ СУ ПРЕСУДНИ

Наставак са 1. стране

делу књижарског посла. Сматра се сасвим природним да лек мо же да продаје само човек са факултетском спремом и да за њега није понижавајућа ствар да цео свој живот проведе за трговачком тезгом. Таква логика, изгледа, још није преовладала у књижарским предузећима и међу онима који стварају програме за школе које оспособљавају- кадрове У књижарству. Било би нормално да за рад у књижари буде потребна одређена стручна квалификација бар на нивоу средње стручне спреме и било би добро да има што више специјализованих књижара и да човек који је репимо двадесет година продавао белетристику не може да се нађе као продавац техничке књиге зато што то тако тренутном интересу предузећа одговара.

Такав кадровски распоред, пре света, не одговара интересу предузећа. Упућено да послује на тржишту, да се само издржава, да своје пословне планове ствара према заради од које живи књижарско предузеће, или издавачко предузеће које има своје књижаре, умногоме зависи од стручног кадра који књигу продаје. А тај кадар нестручан је више него што би то смело да буде не само у интересу културе него и са становишта самог књижарског предузећа. Она привидна економска рачуница, да ће се човеку са нижом стручном квалификацијом дати мања плата и на тај начин уштедети на његовом личном ДОхотку и доприносима који на ос нову дохотка имају да се намире, логика је више него примитивна и припада схватању економике са почетка деветнаестог века, када се сматрало да се смањењем над. ница може истерати већа добит. Када ово кажемо онда врло јасно умамо на уму одговор који може“ мо чути. Самоуправно право ]Ј сваког предузећа да запосли кад рове какви му одговарају, Пре свега, ти кадрови у првом реду не одговарају предузећу, а друго самоуправно право предузећа подразумева и неке његове обавезе. Као што дом здравља нема право да на место лекара постави рецимо једног агронома, тако исто ни књижарско предузеће не би имало право да са становишта, проблематичног, већег или мањег дохотка поставља на кључна ме ста (а сваки продавац је у ма њој или већој мери кључно ме сто) људи који немају стварних квалификација.

= Ако се изузму научне библиотеке, у којима је, углавном, задо“ вољавајући образовни ниво стручног кадра, ни библиотекарски кадар готово у свим мањим местима Србије не задовољава неке основне услове. Слабо плаћен, дошао у библиотеку као на неку врсту лакшег посла, са ограниче ним радним искуством или уморан од превеликог рада, мало који ће вам библиотекар моћи да буде сарадник и да вам помогне да. дођете до књига какве желите. Провинцијске бполиотеке препуштене на милост и немилост срећном или несрећном случају, снабдевене меплански, изложене притисцима, у мањој или већој мери, продорних аквизитера, пре су магацини књига нето жаришта " културе у правом смислу те речи. Атилност, самоинипијатива, спремност да се изиђе у сусрет читаоцу, спадају по тој логици У Ред романтичних предрасуда којих разуман човек, у нашем времену, не треба да се придржава. НемоБан да вам помогне из читавог низа "разлога, од којих нестручност вије тако усамљен, библиотекар једва чека да вас отпрати из библиотеке и да вам утрапи неку књигу само да му пе бисте досаБивали _ непотребним _ питањима. Додајмо томе да су просветни радници одавно престали да буду пропагатори књиге и да су заморени семинарима, тестовима, деловодним протоколима, администрацијама, разним активима у којима се воде празни разговори, још уз то слабо плаћени, потпуно незаинтересовани за неку праву ваштшколску активност. Зато су п школске библиотеке препуштене случају п одушевљењу неког ретког ентузијазма међу професорима или ученицима.

Не стоји ни са, трећим фактором ништа боље. То су друштвени радници антажорани у култу. ри, везани за културно-просветне заједнице, друштва | за ширење књиге, Друштва пршатеља деце и сличне организације које би између осталог требало да буду прави иницијатори свих акција за тјирење кљига. Они то и јесу. За разлику од просветних радни. ка и библиотекара који су, нај блаже речено, незаинтересовани, њима известан енгузијазам не недостаје. Алм, они често пате од извесних предрасуда, живе у не ким превазиђеним категоријама од пре двадесетак година, ратују противу непостојеће авети шунда и немају правог осећања за књижевпе вредности. Пре неколико тодина у културно-просветној за једници Београда изазивао је ве лику бригу књижарски успех Хенрија Милера, и његових књига,

пе

јер једноставно људи који су око тога бринули нису тачно знали ко је Хенри Милер. Ако је таква ситуација у Београду, може се претпоставити каква је у мањим местима. Ако се један од најзначајнијих и најзанимљивијих писаца нашега времена прогања из библиотека, онда шта ћемо да радимо са, неким другим књигама. које у те библиотеке треба да уђу. Једна посебна врста конзерватизма, које је у усменим разговорима добило своје не много лепо име „учитељски менталитет", влада атмосфером у таквим установама и организацијама и, као она вила из народне песме, помаже да се разгради често оно што се годинама стрпљиво градило.

Ја сам намерно заоштрио неке ствари, као што уопште нисам пренебретао ни једну од оних ствари о којима уопште нисам говорио. Ја нисам негирао резултате у ширењу књите него сам

само покушао да пронађем раз ·

лоте због којих они нису већи, у једној сфери која је, стицајем околности, често остајала ван разговора. Једноставно, размишљајући о проблемима књиге дошао сам до закључка да је питање књиге између осталог икадровско питање и покушао да говорим о кадровима. Уколико се неко од оних на које нисам мислио нађе погођеним, унапред жа» лим што се тако догодило. Уколико се неко од оних на које сам мислио осети прозваним, утолико боље. Мада не гајим никакву илузију да ће се ствари тако брзо и тако скоро коренито измепити.

Предраг Протић.

ПРВИ БРОЈ РЕВИЈЕ „СИТНА Л«

Група младих београдских песника, дизајнера, ликовних уметника и историчара уметности покренула је интернационалну ревију „Сигнал", која је гласило југословенског сигналистичког покрета, односно авангардно-истраживачких група из Београда, Загреба, Новог Сада, Ниша, Суботице и Приштине. Њихов циљ је ревоаупионисање уметности у складу с новом технолошком цивилизацијом и применом одговарајућих егзактно-научних метода у стварању уметничких дела. Авангардно-истраживачка

де-

_латност сигнализма као покрета

посебно је изражена у такозваној сигналистичкој (визуелној) поезији, тде се потпуно укидају традиционални _ нормативи песничког изражавања (стих, строфа, ритам, метар) и речи се распоређују у одређене језичко-визуелне целине. Сигнализам се, међутим, не зауставља само на укидању ових традиционалних норматива пнесничког изражавања, већ укида и језик као затворени (национални) систем комуницирања и разбија речи на њене атоме (слова), које третира као основне елементе песничког израза. У новој поезији долази до синтезе поезије и ликовних уметности: речи и слова извучени из одређеног контекста значења (реченице и речи) и рас поређени у простору добијају сасвим нова језичко-ликовна (визуелна) значења.

Југословенски сигнализам стекао је већ завидну афирмацију на међународној авангардној спени: прикази у листовима у Уругвају и Италији и белешке п прикази у канадским и енглеским авангардним часописима, а сигна-

листичка (визуелна) и компјутер-

ска поезија појединих наших аутора објављена је у аустријским, уругвајским, холандским, италијанским, француским и канал ским ревијама. Југословенски сигналисти су, такоће, до сада имали неколико изложби у земљи, а из латали су своје песме н на великим међународним манифестацијама визуелне поезије у Бреши (Италија), Кордоби (Аргентина), Монтевидеу (Уругвај) и Амстердаму (Холандија).

У првом броју ревије, којп је управо изашао из штампе, поред наших песника објављују и песници из Италије, Француске, Аустрије, Уругваја, Западне Немачке, Чехословачке, Белтије, Холандије, Канаде, Аргентине, Бразила и Јапана.

|

ПАБАО НЕРУДА

Пабло Неруда амбасадор |

Један од највећих јужноамерич“ ких писаца, чилеански песник Пабло Неруда, дуго је био у дипломатској служби, али је из ње био уклоњен, као припадник Комунистичке партије, пре него што је постао амбасадор. Најпре је био конзул у разним земљама Азије, где му је главна дужност била да удара печате на транспортне папире за пошиљке које су бро дом одлазићле за Чиле. Тамо су настале прве песме из три његове збирке објављене под насловом „Резиденција на земљи". Затим је био на служби у Аргентини, а 1934. године постављен је за конзула у Барцелони, где је постао комуниста по убеђењу. Војници релубликанске армије, поред оружја и муниције, фабриковали су и хартију, на којој су штампане _ Нерудине песме под насловом „Шпанија у срцу". Када се 1937. тодине вратио у Чиле, Неруда је изабран за сенатора за рударске крајеве Тарапака и А» тофатаста, а на предизборним скуповима читао је своју поему „Спас са севера". За време другог светског рата (1940—1943) био је конзул у Мексику, а 1945. постао | је члан Комунистичке партије | Чилеа. Али од 1947. године морао је да пређе. у, илегалност и да. се скрива са својим великим спевом „Општа песма", у којем је опевао судбину свих јужноамеричких народа, целог „зеленог“ континента. Године 1952. вратио се у отаџбину, ау септембру 1969. тодине Комунистичка партија Чилеа кандидовала га је за председника републике Чиле. На изборима је, као што је поз нато, победио социјалиста Салвадор Аљенде, који је сада одлучио да Неруду постави за амбасадора Чилеа у Француској. Очекује се да ће Неруда, пошто га. чилеански сенат потврди, у марту стићи у Париз као нови чилеански амбасадор. |

|

ћекет узнемприо Швеђане

„Мини драме" Самјуела Бекета постале су -—— пре нешто више од пола године — бестселер на Западу, који мако опседнут свакоја“ ким новотаријама света уметности и куатуре, није могао да остане равнодушан према њима. Лондонски театар савремене драме извео је, не тако давно, једну, ве“ роватно, прву драму из циклуса | „Радње без речи". За разлику ол | драма које је у париском позоришту „Рекамије" извела трупа Рено — Баро (о чему су „Књижевне новине" већ писале), у британској изведби није било ни једног глумца, већ је све било препуш тено слици и плишаним завесама које скривају позорницу. Прел- | става је — уједно — била ПОВОЛ за жучну реплику аутора и људи из поменутог театра. Наиме, Бекет је приликом предаје рукописа поставио услов да драма, чија се радња одиграва само тридесе: так секунди, буде приказана као целовечерња представа. Зар само тридесет секунди То је за Лонлонски театар савремене драме било нешто попут спрдње и оно је драму приказало као предигру, малтене као предјело. Бекет се увредио, а његови менаџери понудили су рукопис Шведској теле. визији, који су понуду прихватили.

Драма је на малом екрану при: казана у првим, вечерњим сатима, када се више од половине ШвеЂана налази крај својих апарата. А ево шта се одиграло за тридесет секунди, колико је било довољно ла шокира телевизијске гледаоце:

На екрану је прво била полута ма, попут оне када нестаје слика | услед квара на телевизијском пријемнику. Потом се светло по јачавало. Гледаоци су могли да пазру контуре позорнице на којој

У

је била гомила отпадака, летава, неколико изгужваних новина, неколико старих шерпи, књига, празних конзерви, крпа — укратко: било је то једно Њубриште.

Одједном, светло је блеснуло. Инстинктивно гледаоци су затворили очи.

Дискретна музика, неодређених тонова, још више је утицала да тледаочева пажња. буде потпуна. Након тога, као да су извирали из саме мелодије, допрла су два уздаха. Оба су била дубока, нешто слично болном самртничком уздаху.

Њих је заменио кратак, пригушен дечији плач. Заправо, више је то био пискав дечији крик него плач.

Затим је настала тишина.

Она је у драми имала изузетан значај. Трајала је двадесетак секунди, дакле, двоструко више него целокупна „радња“. Када 22 почела готово несносно да. боли и да копа по знатижељним срцима, поново се чуо дечији плач. За раз дику од првог на почетку драме, кога смо окарактерисали као вапијући крик, ово је стварно био плач. Онај често безразложан дечији плач,

Мздаси су одменили плач; два уздаха истог интензитета као на почетку драме,

Светло се лагано повлачило, плача је нестајало...

И све је то трајало само тридесетак секунди.

Већ идућег дана — што је иначе реткост за одмерене Швеђане — рецензенти су питали: шта је Бекет желео да каже» Знатижељ ни, почели су драму да разлажу, тврдећи да су то, како је написао рецензент „Вечерњег листа“ из Стокхолма, „значајне секунде за свет и театар".

Томила ђЂубришта: у реду. Сложили су се да је то свакодневни живот; помало јучерашњи, нешто више данашњи, али свакако понајвише — сутрашњи. А уздаси2 Ваљда су они самртнички, предсказање општег краја или томе слично. Плач: па то је свакако рађање, симбол — ипак — притајене вере. Дакле, резимирали „су: Ђубриште је свет, уздах је смрт, а плач рађање (наравно — напомињали су исти — све то треба примити са резервом). Онда је у драми настала тишина. Управо она је збунила гледаоце, а у десетине хиљада писама тражили су од телевизије да поново прикаже драму, а од редакција да објасне тишину.

Коначно, од објашњења. одустаам су п једни и други, пошто се појавила вест да је аутор одбио да се драма прикаже још једном. По: њему = како су.тврдили мноти шведски листови — „поновно виђење драме било би катастрофално за свакога ко размишља".

Раде Обреновић

(овјетеки критичар о Десанки Максимовић

Популарност Десанке Максимовић се све више шири и у иностранству, нарочито у Совјетском Савезу. Један од најилустративнијих примера у том смислу је, нема сумње, текст Иде Радвољине, која је на три ступца великог формата недељногт књижевног листа „Литературнаја газета" (од 23. децембра 1970) топло препоручује његовој милионској читалач кој публици,

Настојећи да створи што целовитију представу о Десанки Максимовић, Радвољина пише о ње ним непосредним сусретима с читасцима, о непосредном и живом контакту са средином ми временом у коме живи и ради, из чега се јасно види у којој је мери као стваралац прихваћена. Објашњење популарности које ова наша несникиња. код читалаца ужива, према мишљењу Радвољине, треба тражити у томе што је Десанка Максимовић „песвик интимног осећања, општепризнати · лирски песник,.. народни лирски песник... некреп, _ непосредан, _суптилан". Она, при том, истиче „готово опипљиво радосно осећање крвног сродства са земљом, са свим што дтше п живи", њену слосећајност, „личну _одтоворност песника за све што се око њега догађа".

Посебну пажњу Ралвољина поклања социјалним, етичким и хуманим аспектима поезије Десанке Максимовић. „Десанкини стихови су се, по њеним речима, напајаан соковима из социјалних коренова, из социјалне средине". У својој полемици с „древним царем Душаном", маставља, она се односи са „истинском народном немарношћу" „према свему што

мије заслужено радом ума п ру-.

ку". „Као и народ, она не прашта увек, али има разумевања за све. колику сложеност намера, побуда, искушења и за сагрешења човекова. Као и код народа, судбина заблуделог сина изазива Код ње не само торчину разочарања нето и бол." УМ људским релацијама — велики човек, У уметничким — велики песник, Десанка' Максимовић, каже Ида Радвољина, којој веома смета да на себе скреће пажњу, изазива општу пажњу, буди општу љубав.

: ;

МЕМС БОЛАВИМ

Планови Џемеа Болдвина

Један од најзначајнијих савре“ мених америчких писаца, Мемс Болдвин, поново, после тринаесто“ годишњег боравка у Сједињеним Хржавама, живи у Џаризу. О сусрету с њим и о разговору о њетовим књижевним плановима извештава у једном од скорашњих бројева „Књижевног додатка Њу“ орк тајмса" Ричард Лингмен. Бол увин, како сам каже, завршава. писање једног прозног дела које је више расправа о животу и о смрти и о покрету за грађанска. права него роман. Наслов те књита треба да буде „Ниједног имена на улици". „То је обимна и болна. књига" вели Болдвин. Њена радња, ако се тако може рећи, започиње у Паризу, у време одржавања првог конгреса афричких пи саца, 1956, на Сорбони, а завршава се смрћу Мартина Лутера Кин

' та, догађајем који је заправо овог

писца вратио у Европу.

За време боравка у Паризу Боадвин има намеру да заврши драму „Брат Џос", бави се конципирањем једног романа, а пи филм ским пројектима који, између осталог, укључују и екранизацију његовог познатог, и код нас преведеног, романа „Друга земља". У припреми је, такође, публиковање његових дијалога са Маргаретом Мид о раси и друштву. Та књига се остваривала за време последњих месеци Болдвиновог боравка у Америци. Да ли је напустио Америку из каприца или због очајања2 — поставио му је тим поводом питање његов саговорник. „Био сам изнурен док сам тамо живео — одговорио је Болдвин али сам, у исти мах, осетио једну врсту енергије. Земља се подаризује на оне који разумеју шта се дешава и на оне који то не желе ни да покушају. Сада је тамо права збрка, али ја се бавим оним што ће доћи после ње. Дошао сам поново у Париз да то покушам да докучим како бих мотао поново да се с њим сукобим".

Трагична многоетраноет Ивана Мештровића

УМ загребачком дневнику „Вјесник", у боји од 21. фебруара об јављена је репортажа о Ивану Мештровићу, у којој је Драга Унгаро евоцирала вајарев лик у разговору с његовим братом од стрица Крешимиром Мештровићем, судијом из Сиска. У том разтовору — по оној латинској Атсив Р]аго, зеа таг атуса уестназ — Крешимир Мештровић је до"јао "до | схватања, утолико змамајнијег што га изражава човек који се нескривено диви свом розаку: „Трагика је Мештровићева што је имао тако многостране интересе, рекао је нетко. Није му било довољно да свој тениј утопи само у кипарству, него је желио и писати пјесме и сликати, и бавити се архитектуром, рефлексивним трактатима о релитији и ме

тафизицп н, лакако, политиком — типична ренесаиспа личност која се исцрпљивала на разним

подручјима и жељела заћи у бит свега сасвим неподесла за наше специјализирано 20. стољеће..."

Из овог става могу, чинити нам се, извући поуке сви они ко ји пе виде или не желе да виде тратику једног самоучког тенија, који је имао млогоструке амбиције али не и снаге да их оствари, те настоје да рехабилитују чак п његове пеуспехе у области ар хитектуре, релитиозних концепци-

ја или политике. Е

г |

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ. !!

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТО |

Мач“ пи ђе