Književne novine

А иза тога: шта2

У једном друкчијем али ипак на свој начин драматичном тренутку, песник је написао колико сентименталну толико мудру поруку: вратимо се малим стварима! Тако је остао трајно памћен, јер док су други патетично идеализовали живот, вратио се у својим сањама обичном човековом дану, његовом социјалном бићу, ономе што је и добро и зло, и лепо и ружно, и срећно и не срећно, свему томе и још и више.

Једноставно је, после свега, ваљда у недоумици, вулфовски сумњичаво упитао себе: а иза ма штања, иза љубави и мржње, иза аутања, иза неба и звезда, а иза тога: шта

Тако се нашао пред правим сазнањем и правом истином: да и када су највеће буре, када га са свих страна сколе таласи, човеку је да би постојао, да би се одржао потребна кап воде.

Увек је тако било. Живот је ипак сачињен од малих ствари, оних које на скали друштвеног стања значе — „критичну тачку" толе егзистенције. Тек када се дотле дође, када стрпљење прекипи, када све — како идеологије кажу — добије класни звук, остављају се велике пароле, почиње практична политичка, а и друга, акција.

За сада можемо о томе још да медитирамо.

Јуче сабајле, у сам цик, по

сматрао сам буђење града и гледао: како је опет све исто, као да се ништа у ствари не дешава нити се мења. Мислим: траје један неминован, готово праисконски ред живота; и ма колико се узбубђивали, патили, чудили се или били запањени пред великим подитичким драмама, он, тај ред, тај мали сопствени крвоток, то што се свакога дана дешава у нама и око нас остаје и даље неизбежно, баш тако — све до једног тренутка. ·_ Опет су чистачице стигле у предузеће у четири ујутру. Перачи улица су се свађали са таксистима. Пред суд је дошла група дрвосеча који су незаконито добили отказ. Новине су донеле вест опет о једној љубавној горчини која се завршила убиством. У баровима су целу ноћ окретани рулети, На пијацама свађе, ваљда због цена, због чега би другог!

Чак се пи чувару из моје улице, који опет живи свој живот, ништа нарочито није десило. У ствари, тог човека је ретко ко виБао, човека без руке. Он је увек некако био сам, готово нечујан, један од оних за које се сазна тек када сасвим нестану. За сада се зна само толико да је инвалид, чувар једног предузећа, и да је становник једне старе собице, два са три, која стоји у подруму. А можда се ни то не би знало да овог јутра није хитно био потребан свом директору збот некаквих кључева који су били кол њега. Тада су лошли да га траже, разбудили су целу кућу и онда су у сутерену затекли чувара како спава тћоћурен на слами. Лежао је на поду, у олелу, с торбипом под главом, као у рату. Али шта је сал то важно, ако већ ни чуварев случај није пореметио

вормалан ток дешавања. Остало је, на изглед, све исто, све обично, готово као кад војник

рапортира: стање редовно.

А. чппак није тако, тако ваљда није мислио ни песник. Његова аитски и хумано обојена поента („Вратимо се малим стварима") чува у себи и јелно стално, потајно страховање ла се мале али вечне 'љмаске наде не затекну у сенни „великих сензација", да их ове не: угуше.

Привремено се то већ и лесило. Спопалнути смо са свих страна, као гантреном, телним стапим луАмАОМ. напиопализмом, коли лукаво. упорно и ттаетећи злволи и плашти љуле, тпује их. стпа им со у ране, лаже. полмеће, рије, све “у име — великих истопртских тпиљева. Млалима коти су се изтаснили или се изјаттњатају за 17тословенство, не као антинаттионалну него антинатисналистичку саложину, витла се испрел очиту претњама и житосатем да 1е, то „излајство" им „срамота. ла_ су кукољ. ла су тројански коти. Некала је то палила молттита. сала раде локтопм наука коти се баве политиком. Отвореч 1е трави опнг, ч"тавнОМ топе. ми сви са ла натпут лани посматпају са стпепњом оват меч: ко ће коју рунлу лобити2 Лелна разумна самоуптавна рефовма дтилттва, која би тпебало да та извуче рз ктизе и ловеле до веће напионеалне тавноттавности, почела је ла ге летално клља, развлачи, пристаја и У пезним сумњивим виловима намеће.

Наставак са 2. страни

Драган Марковић 5

БЕОГРАД 24. АПРИЛ 1971. ТОДИНА ХКНТ БРОЈ 389 ЦЕНА 1,50 ДИНАР | у овом броју:

НОВИНЕ

' с

МИРНО СПАВАЈ, ИСПРАВНИ ГРАЂАНИНЕ

КАКО И ВИШАК САВЕСТИ МОЖЕ ДА БУДЕ МАНА

ПРЕ РАТА ин имућнији живели су релативно скромно, ако их упоредимо. са оним како данас живимо. Ве имала. је каљеве или гвоздене. пећи, око којих се окугЉљало зими. Имали смо једну ли мену каду, коју. је направио мајстор у комшилуку. Он ју је, не знам зашто, у неким деловима пу нио црном смолом, која се топила и текла по поду кала смо суботом ложили ватру. Клозет. нам је био српски а не енглески. До, њега се ишло отвореним, хладним, "ходником и по највећој зими, па смо се огртали топлом црном марамом коју нам је наштрикала баба.

Сада -када се:сетимо тога времена без "енглеског клозета, фрижидера и аутомобила, изгледа нам као бајка. Како се тек романтично прао веш, а данас имамо супер аутомате са толико „програма". Сапун који смо кували од костију и секли канапом када се стврдне, па сам их као дете прескакао поређане у редове као војнике, замењен је неким, Факс-хелизимима, који садрже 17 или 25 октана, па имају и своје химне које 'се певају на телевизији и своје грбове и заставе као Фрања Јосиф и грофица Марица, или ма која зем ља на свету.

Можда нам се само чини да је време када смо кували сапун б ло срећније. Време када нисмо имали све услове, како смо то научили да кажемо, према некој научној теорији која се бави тим проблемима.

У старо време примитивизма чак није било ни науке која је прожимала цео наш живот, па ни научне номенклатуре која нас сврстава као сапуне у натем детињству. Да ди радите у предузе-

ћу или установи; Да ли сте написали молбу, жалбу, поднесак или амандман, Носили смо капуте, ку повали штофове, а нисмо знали за текстил, нисмо имали личне карте с бројем, и тако даље.

Сада су нам отворили перфориране картоне у здравственом осигурању, социјалном старању, поли цији, на. радном-месту и тако да» ље. Све је дефинисано и класификовано, ма колико да се Србин вековима борио против дефиници ја и класификација. Мораш да се определтшиш и изјасниш јеси. ли становник села-или града, јеси ли радник и земљорадник, квалификовани или научни 'радник. Ако хоћеш нешто да постигнеш мораш да прођеш кроз школу, која, како нас данас уче, траје- целог ве ка. Узгред напомињу, кад сте свршили редовну школу до највиших квалификација и. доктората, онда ћете морати, због брзог напредовања науке, све да заборавите и с времена на време да поново Уучите све од почетка,

Под тим условима, пошто смо све ово прихватили, све је то логично и не може друкчије бити, можемо мирно'да спавамо и да се бринемо само о своме сектору рада. '

Међутим, ма колико изгледало невероватно, поред све те објективности, ми нисмо срећнији, као што би се могло очекивати. Од ка да имамо боље услове осећамо се горе. Постали смо забринути зато што зарађујемо мање него наш комшија. Оно што смо стекли као да је постало много вредније него оно што се раније стицало.

Појавили су се неки малолетници који носе дуге косе и макси капуте, браде и ланце, облаче се

као папагаји, узимају дроге, краду помешани као животиње, краду кола што се, због савремене психологије, зове позајмицом, и пребијају нас исправне грађане кад ГОД то могу.

Ми који смо годинама од уста откидали да бисмо купили кода... Ми наравно нисмо баш откидали али има и таквих. Имамо пријатеље које такве познају. Ми смо дошли до тих пара зато што смо поштено радили, не као они који позајмљују кола; а сваки дан је све. скупље на пијаци. Све поста» је сваки дан скупље па и оно што смо уштедели или купили ви

„ше вреди, али шта ћеш с'тим па-

рама.

Један директор неког предузећа или установе на родитељском састанку споменуо је скупоћу, и то како сваки човек треба зрело да размисли да ли себи може да дозволи да има деце! Родитељи са четвртином зараде од њега, имали су наравно више деце. него он и рекли су другу Аиректору у лице неке истине које му нису биле пријатне, али оне сигурно нису подигли његово осећање сигурности. Спавајмо, сањајмо. Поскупље» ње доказује да смо у праву, Ми то на жалост не причамо само на родитељским састанцима него и у својој кући. Наша деца стално од нас слушају те наше мудре речи. Тргнимо се и освестимо па ћемо видети да оне не п из ситуације него из осећања несигурности, која је општа и која нас је понела. Она чини да трујемо и своју сопствену децу. Она чују да се више никад не бисмо одаучићли да учимо школу коју

Наставак на 12, страни,

ис папира ииааааад аааа

Десанка Максимовић: УЗ ГТРЕДНО ИСКАЗАНА МИШЉЕЊА 0 ЖИВОТУ ИМ СТВАРАЛАШТВУ

Војин Матић: МИРНО СПА-

ВАЈ, ИСПРАВНИ ГРАБАНИНЕ шта СЕ НОВО ДОГАБА У ЗЈУГОСЛОВЕНСКИМ КЊИЖЕВНОСТИМА (П) — пишу Предраг Палавестра и Милан Бурчинов

Богдан А. Поповић: ПЕСНИК ПРЕД СВОЈИМ ВРЕМЕНОМ Михаило Стевановић: У СВО307 КУБИ — уз последње Разговоре о језику у „Вјеснику“ Станислав Бајић: РАЗМИШДАЊА О ЈЕДНОМ ПОЗОРИШНОМ ФЕСТИВАЛУ

ПОЕЗИЈА Мака Диздара, Марка Врањешевића, Душана Радовића и Драгомира Брајковића

ПОРТРЕТ: Ного

Рајко – Петров

Пееник пред својим временом

Уз песничке теме овога броја

КОЛИКО историја књижевности памти, и колико је њено памћење поуздано, тешко да се икад толико писало и говорило о одговорности поезије пред својим временом, пред сопственим историјским тренутком и, у исти мах, тешко да је икад поезија у тој мери била опседнута собом самом, гроблемима свог смисла и (нејефи: касности у свом историјском времену. Врло је карактеристично, такође, да ове две позиције, које по свој прилици имају некакву узрочнопоследичну везу, а.ова се темељи на уверењу о судбинској изузетности нашег времена, заступају једни исти аутори. Уверење да је наше време изванредно тешко можемо да прихватимо као израз непосредног искуства, а колико је оно судбински изузетно у односу на друга времена можемо да судимо само упоређењем. И то упоређењем једног непосредног и једног посредног искуства, које сазнајемо из књижевних дела насталих у различитим периодима историје. _(Дабоме, не само из њих. Колико су резултати ТОГ упоређења тачни зависи од тога колико је литература у раздичитим временима била израз конкретних проблема и специфичних околности. А то је оно што не можемо сигурно знати, оно што мо же бити и субјективно разумевање једне субјективне пројекције времена.

У нашем времену, на пример, у коме толико сумњамо у њено дејство, поезија је доведена пред улогу да замени ни мање ни више него религију, да буде нека врста машинерије која ће искупити прошлост и довести је у везу са са дашњошћу _ (Арнолдово уверење које је Рилке обновио). А том је схватању, при свој различитости једног теоријског мн једног филозофског начина мишљења, врло блиска теза да још само поезија може поучити људе (В. Готовац) која је извучена из целог низа филозофских схема, од Кјеркегорове до Хајдегерове фундаменталне онтологије, из којих. опет, про излази тврдња да је стваралаштво једина могућност постојања и траЈања, противтежа ништавилу и апсурду, учесник и тумач нашег историјског времена. Другим речима, пошто је наше историјско време судбински изузетно поезија у дијалогу с њим, примећујући кризу времена, примећује и властиту кризу (М. Комненић у предтовору антологије „Новије српско песништво"). Укратко, ми живимо у сешизи уУШозив-и који потпуно условљава природу песничке креације: ефикасне институпије вере и вредности не постоје пошто не постоје ни вера ни вред: ности, а поезија не може да изрази веру и вредности пошто не постоје њихове ефикасне институције! И све тако у круг, до откривања битка ш опет битка у

Наставак на 2. страни

Богдан А. Поповић __.

рана верници

ината за иманентна помак паше пете песен лесе сет нити аи етен те