Književne novine
ДРУШТВЕНА ПИТАЊА
Мирпо епавај,
исправни грађапине
Наставак са 1. стране
смо учили, да радимо посао који радимо, да смо лаковерни док се други лактају, варају и улизуЈу. а школа, слушају – деца од нас. Они који су свршили ма ње школа од нас, или су је свршили на брзину, или који су свр шили неку другу школу, много су боље прошли од нас. Они имају велике приходе, а ми ето мо рамо да живимо са толико мало. Ми запињемо као будале од јутра до мрака, а они други су џабе дошли до викендице, кола и девизног рачуна.
Ако, међутим, наш син озбиљно схвати наше мудре речи, он напушта школу и позајмљује ко ла за која је толико пута чуо да нису поштено заслужена. Ми смо изненађени и разочарани. Стално смо му давали најбоље савете, а ето шта је он урадио!
У данашњем друштву чак ни високи положаји и високи приходи не доносе ону сигурност, којој се човек целог века нада. Ретко је дете које хоће да пође сто. пама својих родитеља. Од како памти себе, чуло је само вајкање над неправедном судбином својих родитеља и нападе на друге који су непоштени, лажљиви, пок варени, безобразни... . Једног да» на дете поверује. Зашто их лаже мо2 Често и сами нисмо свесни да их лажемо. Понео нас је хук раширеног идеала да будемо бољи од других. Углед, паре, власт. Они најбоље сведоче да смо за» иста бољи. Али да ли доноси и сигурност за којом сваки човек стреми.
"Деца тледају у нас и ништа не разумеју. Шта то значи кад говоримо о поштењу и исправности, о раду и залагању. Да ли ми то сами себи замерамо2 Да ли бисмо заиста хтели да наша деца не буду таква2 Боримо се да својој деци створимо све услове. Да се не муче као што смо се ми мучили, а оно неће ни прстом да мра:: не. Све смо учинили, а за њих нисмо оставили ништа. Још смо заборавили да деца имају и извесне потребе ван тих услова о којима стално говоримо. Она има ју потребе да их разумемо, да их слушамо кад нешто питају, да им створимо сигурност кад су узнемирени или уплашени,
И поред тога ми нисмо оту“ Вени од збивања у друштву. Кад 'откријемо сладак живот у омла» динском летовалишту у Цавтату или у Зајечару, сви смо и те како узбуђени и протестујемо. Ми смо увређени што деца _ напуштају школу, баве се блудом, узимају дроге, пуштају дугачке косе и у бијају филмске глумице. Све то и те како мобилише нашу свест. Ако се касније испостави. у неким случајевима, да је узбуна била лажна, онда ником ништа.. Ко лико унесрећених породица и леце, избачених, напуштених, прету чених. Међутим, то нашу савест не дира. Можда није било у Зајечару али тога сигурно има у Параћину или Чачку или Београду. Друштво не може без савести! Само станите пред Дом омладине па ћете вилети више хипика нето у“ ма којој метрополи! Требаао би смислити одликовања и на граде за лажне оптужбе које мобилишу савести.
Зар неко 1ош сумња _кала су нас, ето, побиле силеџије. Мирни грађанин изашао да купи цвеће својој мајци по сунчаном дану и наишла два хипика и пребила нашег поштеног грађанина. Касније ако хоћемо можемо да чу јемо да је наш грађанин био при пит, зар човек не може да се про весели, да је са својим напалачима, иако их није познавао наивно свратио на још по једну, да им је револтиран опсовао мајку мантупску пошто не подноси непристојно понашање, а можда је неког од њих у свом праведном бесу п ударио.
Има, наравно — и таквих жрта ва које нису на неки начин уме шане, али су оне необично ретке.
Жртва најчешће сарађује, свесно или несвесно у конфликту У коме страда. Постоји један неславни подвиг карактеристичан за недорасле. То је напад на немоћне старе особе, које се тешко крећу улицама а које они злостављају и понижавају. Ти чуд“ ви и нељудски напади на беспомоћне су типична појава нашег времена и представљају исто тако угледање на своје старије. Мо жда никад толико одрасли људи нису злостављали своје родитеље као данас. Старци и бабе у: мно гим породицама толико се злостављају и вређају, па чак и ту ку, пред очима деце која расту, да то често стоји у невероватној супротности са оним понашањем које такав син или снаха, ћерка или зет, имају према осталом свету. Према свим осталима они су толико учтиви, фини и осећајни да никад нико не би поверовао како се понашају у четири зида према својим најближим. Депа из дана у дан доживљавају киње ње тих старих људи, којима се не признаје ни слабост, ни заборавност, ни болест. Деца често пате и плачу заједно са баком или дедом, али постепено и сами почињу да налазе задовољство У таквим мучењима. Изгледа чул но, али су баш такве особе обично највише револтиране кад чу. ју о силеџијама и њиховим под визима. Довољно је отићи у 6о4нице и домове стараца па видети како је тешко измамити лепу реч, усауту и пажњу од оних који их негују. Они се по правилу осећају понижени због свога посла и сматрају да су изнемогли старци заслужили да се с њима тако поступа.
Сви ти револти у човеку стварају јавно мнење, које је исто тако неконструктивно као што је и поступање појединаца. Поштен грађанин волео би да се све оно што га узбуђује и вређа његову савест, што пре склони испред његових очију. Сећам се једног новопеченог директора Центра за борбу против алкохолизма, који је покупио адресе свих познатих алкохоличара у граду и написао им позив на лечење. Не само да је од неких непознатих добио ба тина, него је имао још веће тешкоће с поштеним грађанима. Они су му претили на разне начине, од, физичког обрачунавања до друш твеног притиска.“
Од куд нам слика о илиличном поштеном грађанину који носи цвеће својој мајци> Који је тај анђео, кад по цео дан понављамо да су сви мантупи2 Пре кратког времена, штампа: нас је упознала са случајем у коме је дошло до сукоба између два човека који по мишљењу њихове околине не би мрава згазили; један од њих је био мртав. Наш савесни гра
„ Банин не осећа се више заштићен
од милиције. Он је у међусобном контакту са другим сличним себи, у свакодневном животу и пре ко штампе, у својој машти улице главног града претворио у дивљи запал. Он хоће да се брани. Међутим. ко сад напада а ко се брани. Он п не:поимећује да својим хушкањем појачава несигурност и осећање кривице код толиких других. Не дајте се поштени! Неки чак сањају о старом добром динчу. У круту пријатеља држесе предавања о грађанској храбрости и ређа све што би требало учинити са силеџијама са дугом. косом и „поповским". капутима. Пошто их нема доста, обухватају се сви они који падају у очи својим облачењем и понаптањем. Сви се стављају под исту капу силепија, хипика, криминалаца. Изненада, када се појави изјава судије да су силеџије углавном олрасли, то прође непримећено. Исто то важи и за све оне неповољне околности за неко га ко је постао жртва. Такве изјаве преко штампе често су јако штуре и плашљиве, пошто исправ ни ·трађбанин врло лако може да подигне оптужбу и против тих
СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
-љезев
У
~ Бо жие
= А
„модерних“ који према њима иду на руку криминалцима, И судије и милиционари и органи социјал ног старања, штите и прикривају силеџије, како они мисле. То их гони да раскринкавају све о ве установе и појединце. Али их не спречава да искористе своје пријатеље и утицај када им је син у питању, у На крају, ипак неко мора да је крив. Ретко кад нам се јавља мисао да и вишак савести може да је мана; исправан грађанин греши баш тим вишком савести. Он чини да млади стручњаци увек падају у почетничке грешке у ко је су пре њих падали и други. Такав млади стручњак, већ током првих месеци. свога рада, проналази да су родитељи кривим хтео би да их посади на оптужевичку клупу. Он се чак заноси
мишљу да би могао да се ДАО |
несе закон о родитељској одговор ности., Ти први родитељи који привуку његову пажњу су алкохоличари, беспосличари и садис ти. Касније он постепено открива да су и неки добри родитељи исто тако криви као и они које је као кривце прве открио. Он примећује да би ти исти родитељи често могли и њему да нашкоде, пошто и они траже кривце. И тако почињемо да се оптужујемо у круг. Родитељи који негде дубоко осећају да су криви у односу на. своју децу. готови су. да оптужују све да би себе А собом и другима оправдали. тако почињемо да оптужујемо судије, за коне, школе, социјалне органе, милицију и ко зна шта све још. Ако покушате таквом родитељу да помогнете, 'он се сети да је батина из. раја изашла и не верује у вашу помоћ. Такав човек често тврди да сте ви представник једне струке која је пронађена на трулом истоку или западу, и да је он у стању сам да води бригу о својој деци. На жалост, свако ко је дуже у пракси искусио је да се то његово дете после неколико година или чак и неколико месеци касније, јавља као су2ски случај. Тата се у међувремену или одрекао свог сина или У потребљава све своје везе и притиске да би га извукао. Међутим, ваша помоћ ни онда није потребна. Тата неће да се брука, да се зна у комшилуку да с његовом децом нешто није у реду. Он има свој друштвени углед и иде за неком својом каријером.
И стручњаци су исти ти људи, и они су час револтирани час болећиви. Због тих њихових _лИчних врлина и мана редак је човек
· који може да сагледа и решава
различите проблеме с којима се сусреће. Потребна је сарадња ме Њу стручњацима, то већ знају врапци на крову. Она је потребна али је врло компликована пошто се врло тешко одричемо уверења да ми то боље знамо и умемо од свих осталих. Можда ће неко да нас претекне, други људи немају толико _скрупула као ми. Само енергично. Тако ћеш постићи свој циљ и људи ће ти се дивити. Како ће то утицати на твој посао то није тако упадљиво. Јавна осу да донеће ти више од тихог конструктивног рада. Тако жигошемо и све службе једну по једну. Ако је неко неспособан нека иде. Увек су они други неспособни.
У међувремену заборављамо:
— да су домови за напуштену де ну стварали заостале, који често не могу да сврше школу,
— да су радионице у којима су се штићеници у домовима оспособљавали застареле и примитивне, тако да, када једног дана сврше занат, тешко могу да нађу запослење при изласку из дома,
— да се није водила брига о конјунктурности занимања у домовима, тако да је било често немогуће наћи запослење,
— да нити има установа нити средстава помоћу којих ће се бринути о прихватању деце кад изађу из домова,
— да је превентива у најширем смислу речи од игралишта клубова и летовалишта до специјали зованих саветовалишта још дод= рим делом у повоју, и уопште се не обраћа баш оној деци чијој породици је потребна извесна по моћ у васпитању.
Постидимо се мало и покажимо мало више разумевања за сво је и туђе грешке.
Војин Матић
ЛЕТО
ЛЕТОПИС
Роман Перл Бак о Индији
Контраст између западне цивили зације и Истока и даље инспирише чувену америчку списатељицу Перл Бак. Њен најновији ман „Мандала" ситуиран је у дију. По хиндуистичкој доктрини, „мандала" значи универзум који има безброј облика, али је у ос нови јединствен, тако да свака индивидуа само у стопљености с њим може наћи своје право испу њење. Ово веровање у роману оличава махарана Џагат, која ос тварење среће види у губљењу личности у светској целини. Верна свом супругу, она осећа извесну наклоност само према једном Французу, католичком свештенику, који јој објашњава у којој мери је хришћанска мистика Оли ска источној филозофији. Махарана је, међутим, ипак везана за многа земаљска добра и никако не жели да се лиши свог богатства. У тој личности се, у стваи, разматра двојство савремене ндије, која је умногоме остала, верна традицији, али је понешто прихватила и од западњачке циви лизације и идеје просперитета. У овом роману Перл Бак, као ин у век, с много успеха слика егзотичне обичаје и пределе, као и не колико интересантних личности из средине коју описује. Али како запажа критика — она готово уопште не хаје за беду која окружује профињене душе материјално обезбеђених људи. У сваком случају, и ова књига ће имати велику читалачку публику ши ром света као и готово све досадашње књиге чувене америчке ро мансијерке.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Мреднички колегијум: Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић. Драган М. Је ремић (главна о одговорни уредник), Љу. биша _ Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар _ редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко сметничка опрема: Дратомир Димитријезић. Уређивачка еабор: др Анмитрије Вученов. Предра: Делибашић, Енвер Бер. ћеку, др Милов Илић. Аџшав Матић (треаседник), др Војив Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Аушав Сковрви. Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур. Пал Шафер. Идејно решење Ерафичке опреме: Богаав Крштић. Анст изла. за сваке аруте суботе. Цена 1,30 анв [оди. шта претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист азлаје Новинско излавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редак. тија) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун 608-1-208-1, Рукописи се не враћају. Штампа: „лас“, Београд, Влајковићева 8.
Н-,
њи
пис ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
Химна морске Југославије
У трагању за нашом заједничком, „савезном“, химном, о чему би се изгледа већ могло говорити као о тратању за изгубљеним временом, добили смо ових дана („Вјесник", 18. април 1971) изузетно занимљив и оригиналан предлог за раз. решење овог проблема на „нивоу федерације". Наиме, инж. Јакша Калођера из Загреба предлаже да се пронађе једно опште прихват љиво решење које би најбоље, у облику химне, исказало прошлост, садашњост и будућност Југославије: . . „Сматрам да није прекасно да се за нашу нову савезну химну предложи једна наша стара народна пјесма „О море дубоко!" с ниже наведеном, ном китицом коју може свака )е. публика обрадити посебно на свом језику, а могле би је четири републике преузети Уз Додатак словенске и македонске китице, Мелодија је опћепозната и струч. њапи је могу дотјерати ако је то но.
За море се ми ча њему већ ти. сућу година боримо. На њему је никла наша државност и култура, На њему се увтлек рјешавала на» та судбина. Мору захваљујемо нашу слободу и независност, Њи ме смо повезани с пијелим свш летом. С њим смо све, а без ње та ништа. Само у мору лежи наша заједничка судбина и будућ
Потреба и љубав за морем. Аубоко су укоријењене у свим нашим људима, без обзира на то одакле потјечу и гдје живе, То нас повезује више него ишта друто, особито данас након толико неспоразума, заблуда и грешака у протилости које настојимо исправити. | !
Избор химне је повијесни. тренутак истине у развитку сваког народа. У њој треба да се не празним и укоченим, већ топлим једноставним ријечима и тоновима изрази оно што је сваком нашем човјеку дубоко усађено у срцу и у длши, то што представља на. ролну прошлост, салашњост и бу. дућност, а то је наше море.
Сматрам да би у овом тренутку таква химва набоље одговарала свим нашим људима и да би се одржала све док нас буде на обалама нашега плавог мора.
О море дубоко.
сва наша ралости,
по теби свијетом пловимо
слободни и поносни."
Колико је, са музичке и прозо. дтске тачке гледишта, предлог инж. Калођере ваљан нека кажу своју реч композитори и књижевници али је несумњиво да је овај предлог могућно осмотрити и из неких других углова. Јер предлог инж. Калођере има далекосежно значење за тумачење будућности Југославије. Додуше, ту будућност, на поимер, наши политичари, и политиколози, ако нису УНИтаристи или сепаратисти, виде У јачању Јогославије као самоуљ равне заједнице. Калођерин пристоп је другачији. По свему су дећи то је нека воста футуролошког разрешења проблема. Наш“ ме, он тводи да „натле море пред. ставља народну прошлост, сада-
шњост и будућност“ им да „само у .
мору лежи натта заједничка СУ: бина и будућност."
Ако свај жилверновски приступ проблему наше заједничке, југо словенске, будућности заиста ПРИ хватимо као решење огћа је ба рем јасно да ћемо у будућности, већ и због тога што ћемо наџустити копно и ући у море, јер је једино ,„у мору" наша заједничка судбина. бити изузетно развијена земља. Нужно је, међутим, да пре тога извопимо огромну техноло шку револуцију.
Ако се то заимста догоди поста. ћемо Мозска Југославтја са. тра
· Банима рибама који ће се, веро.
ватно, звати Морски Југословени. (в. К)
Мрта, Моја Ратковић
идејном · основ. |