Književne novine

== питам и—__________________

ПЕРСПЕКТИВЕ

ХАЏИЈИНО

ИСКУШЕЊЕ _

ВИЉЕМ ЏЕЈМЗ у једном _ свом афоризму каже: „Треба довољно брзо упалити светлост да би се

могло видети како изгледа мрак".

· Под условом да смо оптимисти, тај већ дуго чекани потез изгледа да смо, најзад, и учинили, Дра матичне тачке неспоразума, чије је даље постојање могло само да ескалира сукоб и добије још шире, националне ·димензије, за сада су договорно уклоњене, што би могло да буде шанса за један реалнији будући однос. '

Илузорно би ипак било поверо вати да смо тиме већ нашли алхемијску формулу своје „нове перспективе". Искушења ће, свакако, још бити. Помисао на њих, подсећа и на једну стару параболу. Враћао се хаџија из Меке. Затекне се тако у пустињи, на вре лом песку, жедан и исцрпљен готово без икакве наде у спас. У том часу наиђе на мехур с водом али и са свињском пршутом. Став љен пред страшно искушење, не могаде одолети, већ поче да пије и једе, пи кад све доврши, кад испразни мехур — стиже до оазе. Спасе себи тако хаџија живот, али изгуби душу и престаде да бу де муслиман.

Да ли ћемо ми убудуће избећи судбину несрећног хаџије, па спасти себи и живот и душу, то ћемо тек видети: и до наше „обећане оазе" има још доста искушења и мука. Ајнштајн каже да у политици има више варијабила нето у читавом небеском механизму кретања планета, У то смо се и ми уверили, рушећи догму о монолитизму и „једном једином правцу". Али, још се нисмо и ра зуверили да је тај наш механизам кретања, путем разних варијабила, могућно сачувати и без главне осовине.

Питање се може и простије по ставити: ако смо сав сагласили, схватајући реалност односа, да смо у стању да заједнички живи-

мо и у разликама — шта је онда

то што нас спаја, где су наше додирне тачке, која је то „главна осовина“ без које би и сви по јединачни механизми отказали2

Елиминишемо ли патетичну ли рику срца, дакле све оно што неки називају романтичном митоманијом и југословенским _ историцизмом, остаје нам „лирика" мозта. Шта бисмо онда, при чистој памети, морали сместити у ту на шу заједничку главуг

Коју год комбинацију правили, у данашњим реалним оквирима, једна не би више смела да дође у питање да не бисмо доживели судбину хаџије из Меке. Само јед на наша република представља, донекле, етничку целину, а ниједна није довољно јака да може сама опстати у овом свету мамутске технологије и глобалних интеграција. Прнохуморна, 'лакомислена визија би то била: заносити се илузијама самосталне егзистенције. Нама више не прети, с чиме нас још неки са закашњењем плаше, ни унитаризам ни хегемонија. Уставна реформа у коју смо већ закорачили — сасвим сигурно склања ту баријеру против рав ноправности. Нама сада више прети (да намерно опет употребим ту јеретичку синтагму) недостајање једној другог, „унитаризма: дефинитивне убеђености и одлучности да само у југословенској заједници — социјалистичкој и самоуправној, дакако — можемо сачувати свој опстанак и спасти „своју душу од разноразвих националистичких хистерија.

Не правимо се наивнима: ми још нисмо довољно ни јасно ни чисто разграничили шта је то про гресивна, самоуправна борба за афирмацију сопствене нације, њене историје, културе, традиције, права, од националистичког дивљања А вероватно то нисмо, јер је и „одозго“ ствар била пошла наопако. Кутало се и чекало по. доста. Те две „струје се често и данас мешају, преплићу, и стварају не само конфузију него и крајњу забринутост људи: а иза тога шта2 Не може се више сести готово ни у једно „комунистичко друштво" — ни тамо ни овде — а да се од анђеоске бриге за судбину своје нације не стигне зачас до сотонске приче о мржњи из међу Крста и Дина. Разлика је понегде једино — У количини те мржње.

Мосталом, одувек је тако и било: од анђела до ђавола само је један корак.

(Њујорк Тајмс, 16. марта 1968. поводом масакра Вијетнамаца у Сенг Мију: „Тај свирепи злочин извршили су ипак синови масног народа који се плаше бога!".

(Наставак на 2. страни)

Драган Марковић

БЕОГРАД,

8. МАЈ 1971..

ТОДИНА ХХШП

Број 390

Цена 1,50 динар

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

Па шта је разлог за пролеће (питате се) уместо одговора

птица мала велико јаје снесе:

| и

АРАМ

БРАНИСЛАВ. ПЕТРОВИЋ

4 ПИСЦА И КЊИГЕ

ДОМАБА КЊИГА И ПИСАЦ ПАДАЈУ НА ЛЕСТВИЦИ ДРУШТВЕНИХ ВРЕДНОСТИ УПРКОС ЊИХОВОМ УМЕТНИЧКОМ НАПРЕТКУ

На дам 22, априла у Београду је одржано саветовање о издавачкој делат-

ности у Србији, које је организовао Ре.

публички секретаријат за образовање,

културу им науку, На том саветовању у-

водне речи дали су директор „Нолита" Сава Лазаревић (о стању у издавачкој делатности) и председник Удружења књижевника Србије Ристо Тошовић (о материјалним условима _ књижевног стваралаштва). Доносимо Тошовићево излагање У намери да подстакнемо система тичнију дискусију о проблемима на које

ово излагање указује.

МОРАМ ОДМАХ РЕБИ. да се-ни-.

кад нисам посебно бавио издавач-

ком делатношћу нити у вези с

ОМ положајем писца ми његовог.

дела. Повремено сам, наравно, чи-

тао или слушао о томе шта други .·

посленици културе и књижевници мисле о књизи и њеним творцима, Међутим, радећи по сили дужно. сти у припремању мера за побољшање материјалних услова књижевног стваралаштва, стекао сам извесну слику о томе како књига,

понајвише домаћа књига и њен“

писац, падају на лествици друштвених вредности. слика је субјективна, и рекао бих

доста магловита. На жалост, као и у другим областима наше кул-.

туре ни у књижевној нема озбиљних . научних

Свакако, ·ова ·

истраживања, иако

друштвени положај наше'модерне '

књижевности доје богат: садржај за једну социологију књижевности. Такав приступ има, чини ми

се, посебан разлог у чињеници да

се драма књиге, дозволите ми да тако кажем, догађа на позорници нових друштвених односа. ни грабански ни државно-соција-

листички амбијент, иако има из:

весна обележја и једног и другог, Како је, дакле, реч о материји 'у којој сам аматер, надам се да моје успутне утиске нећете другачије ни примити него као белешке писца који размишља и о стварима у које је уплетен оног часа кад је закорачио на несигурно тле књижевности.

Није то |

Ристо. Тотовић

;;

Почећу своје белешке питањем које се тиче теме о којој сам замољен да говорим. Дакле, шта значи кад се каже: материјални услови књижевног стваралаштваг

Бојим се, ако останемо у оквирима естетичким, да на ово пиљање нећемо моћи да одговоримо, пошто је за оцену књижевног дела потпуно ирелевантно у каквим је условима настало и да ли је писац, док га је стварао, био гладан или не. Мрелевантно је и то да ли се тај чин стварања догодио у изби или у дворцу, Такође, као што књижевно дело може наста» ти у свакаквим- околностима, може га исто тако написати сваки човек, уколико је-писмен а уз то поседује неке посебне духовне вредности. Знамо и'то да су многа књижевна дела написана у тамничким ћелијама, у болесничкој постељи или у најпрњем сиромаштву, а писали су их и сакати и слепи људи. Међутим, сви су они били у извесном смислу посебни људи, а писали би, усуђујем се да то кажем. исто тако добро да су живели у нормалним: прилика-

"ма, само би тада можда говорили

ва други начин и о другим стварима. Нису, дакле, писци чувени по томе како живе нето по томе шта и како пишу. За даровите људе нема таквих услова које не би учинили довољно добрим да у њи ма створе вредно књижевно дело.

Па ипак, нико паметан не може рећи да је писцу свеједно како живи, има ли или не кров над

„главом, укратко, хоће ли трошити

своју снагу зарађујући свакидашњи хлеб, уместо да је троши пишући своја дела. Наравно, ако мора, он ће тако чинити, п при том

"ће се — ако треба да бира — по-

некад одрећи пре хлеба него пи сања. Толстој "би сигурно био Толстој и да није био спахија, али су, без сумње, његова грофовска имања имада не малу улогу у његовом обимном стваралаштву, Ако ни у чему другом, помогла су МУ да нађе мир-и “време, та два усло-

ва, понекад преча у књижевном стварању и од самог хлеба. То што је спахијско поседовање било узрок његових трагичних дилема, товори више о личном поштењу великог писца, него о погодностима које му је то поседовање пружило у књижевном раду.

Можда је Толстојев пример непогодан за наше прилике, али он ми прво пада на памет, а осим тота у нашој средини не видим таквог писца који је — захваљујући имању — могао потпуно да се посвети књижевном раду. Хтео сам, износећи Толстојев пример, који је изузетан, да кажем нешто што је сасвим обично и сваком разложном човеку блиско, а “ипак јеДино понеком доступно: да даровит човек може дати све од сеое једино уколико га услови у којима живи не терају да расипа снату у борби за голи живот. Знамо добро колико се, даровитих људи просто удавило у сиромаштву, мада су, на нашу срећу, најјачи меЊу њима знали ту своју беду да претворе у највеће и најраскошније људско богатство.

Историја наше књижевности, на жалост, пуна је прича о томе како су се, због неразумевања средине,у којој су живели, многи таленти гасили пре него што суп засијали у пуном сјају.

Пошто мало зна о животу писца, наш свет о њему има романтичну слику; у очима наших људи писац је углавном или боем или човек који је захваљујући свом позиву успео у животу. Али у обема представама, он је повлашћена Личност којој свак излази у сусрет и којој се све прашта. Тешко се верује, чак и кад је боем, скитница и вагабунд, да писац може били гладан, без крова над главом и без паре у џепу. У најгорем случају, може запасти у тренутне неприлике, али ће га из њих 06а-

(Наставак на 10, страни)

У ОВОМ БРОЈУ:

Тошовић: _ ДРАМА

НАЛИЗМА

Михаило Марковић: РЕШЕЊЕ ЈЕ У ДЕМОКРАТИЗАција ,

Михаило Стевановић: ПОД УДАР ЈЕ ПАО И БЕЧКИ ДОГОВОР

Мирко Рачки: ВЈЕРУЈЕМ У СЛАВЕНСКИ, ЕВРОПСКИ АЛТРУИЗАМ

ШТА СЕ НОВО ДОГАБА У ЈУГОСЛОВЕНСКИМ _ КЊИ-

ЖЕВНОСТИМА Драшко Ређеп и Срба

пишу Ит-

њатовић

ПОЕЗИЈА: Луј Арагон, Хер-

берто Падиља, Густав Крк-

лец и Милорад Павић

ПРОЗА: Елза Триоле и Бено

Зупанчич

ХРУШТВЕНА ПИТАЊА

Амандман Невенке

Будер

„ВОЛИМ, необично волим _ своју домовину! Та љубав према њој везана је за цело моје детињство,

Листам албум својих фотографија. Окрећем прву страницу, На њој је слика бебе у колицима. У позадиви назиру се контуре великог града. Препознала сам та. Да, то је Загреб, мој родни град: Се ћам се свог последњег сусрета са њим. Познате улице, тртови, торањ Маркове цркве. Видим трг где је славно погинуо Матија Губец, 60рац за сељачка права. Његови идеали су тек данас остварени.

И то је део историје моје домовине, |

Гледамо следећу фотографију. Ту, као једногодишња девојчица, стојим на брду одакле се пружа величанствен поглед на Крушевац, мени добро знан и драги град. Сваке године га посећујем, обилазим своју баку и деку: До бро знам готово сваку улицу. Данас је много лешши него онда када је снимљена ова фотографија, Али, остала је непромењена кула кнеза Лазара и споменик у центру града који нас подсећа на историјску Косовску битку. ће тенда каже да је кнез Лазар идући на Косово прелазио Јастребац и да се на њему растао са женом Милицом. И данас на том месту стоје рушевине капеле.

Јастребац, та дивна планина У којој су нашли заштиту и одакле су полазили у борбу и храбри пар тизани, данас одушевљава многобројне туристе својом величином, великим бројем извора свеже воде, торостасним стаблима и ме ким пропланцима.

Насупрот огромном Јастрепцу, поглед ми се спушта у бескрајну равницу коју пресеца плава, вијугава Морава. Она својом водом напаја житна поља и крије тајанствене прелазе партизана.

Сад си слободна, моја домовино! На наредној слици мог албума видим многобројне врхове џамија који су као и необичне ношње карактеристични за овај трад — Урошевац и за целокугну област Косова. Жене су упадљиво белог лица и до очију пок ривене марамама, Носе широке шарене шалваре, док мушкарци на главама имају округле беле капице.

Како си разнолика моја домовино! Окрећем нову страницу. У позадини моје слике простире се велелепни град пресечен Вардаром.

То је Скопје — главни град СР"

Македоније, У једном његовом де ау уздижу се солитери по велике зграде модерних облика, Широки булевари, пуни зеленила дочаравају слику новог града: На другој обали Вардара су ниске, старе куће, прекривене патином времена између којих кривудају уске, калдрмисане улице. То је други део граха у којем се после земљотреса, сукобљавају стара и савремена архитектура.

Страдаш, али се још дивнијом рађаш, моја домовино!

(Наставак на 2, страни)