Književne novine
ИНТЕРВЈУ
ВЈЕРУЈЕМ У СЛАВЕНСКЕИ,
"ЕВРОПСКИ ЛАТРУНЗАМ _
| Разговор са сликаром Мирком -Рачким
И у ове прољетне дане, као уосталом у свако доба године, сликар Мирко Рачки, дописни члан ЈАЗ-а, сувременик многих хисторијских и културних догађаја, који су већ давно прошлост, по читав дан проводи у свом атељеу на Воћарској цести, за који једном приликом рече да му је „најдражи завичај“. Иако је зашао у десету деценију живота, Рачки се не предаје старости. Слика, пријеводи са грчког и латинског, пише своје успомене, а увијек нађе и времена за шетњу са својим псом, шарпланинком Сузи. У току је свих догађаја, а о његовој виталности увјерили су се и бројни ТВ гледаоци, у емисији „Мали ноћни разговори", гаје је неки дан наступио, полемичан, јасан у својим ставовима. Остао је досљедан себи, скроман, вјеран идеалима своје младости, и не одступајући од свог гледања на умјетност. — Зашто, друже Рачки, не вомите публицитет» "_— Има умјетника који волепу-= блицитет, а има их који та не воле. Мене увијек стоји муке привољети на објављивање мота рада и моје личности, изложбе су ме увијек стајале труда и. биле су ми прије непријатне него пријал“ не. Морао сам излагати, јер сам од тога живио. Ја држим да је то но трироди човјека. Човјек тражи оно што треба.
— И у овим старијим годинама ви неуморно стварате. Чему можете да захвалите за овакову жондицију и виталност2
— То добро здравље дугугем сувереном миру који сам наслиједио од моје матере и зашто сам јој вјечно захвалан. Журба и с њом спојен немир брзо трошг виталност и здравље човјека. При» мјер је данашњи градски човјек. — Град Загреб приредио је ва+ шу јубиларну изложбу, која је била права свечаност за све праве а искрене љубитеље ликовне умјетности. Што мислизе да критичари нису рекли о вашем ствара лаштву п човјеку -- умјетникуг
— Извините, ја критике не читом, па ни не знам што су жритичари рекли, а што нијесу рекли, нето ми је била драга свечаност и топлина многобротне загребачке публике на дан отварања излож» бе, тако да је та свечаност пробила ограду моје повучености и обрадовале ме, јер сам видио да има још много људи који живе по своме срцу и по својој памети и не насједају импортираним сензацијама. — Све је мање изложби слика ра из других мјеста у земљи у Загребу, а тако је и у другим градовима. — Рат је промијенио човјека, Нас су некада везале „идеје". Ми смо били гладни умјетности и њезиних узвишености. Ишли смо на изложбе са страхопоштовањем, као вјерник у иркву, ми смо једни од других очекивали разумјевање, подршку. То нас је везало. А што веже данашње умјетнике2 Иду ли на изложбе са: пријатељским страхопоштовањемр Данас су изложбе скупе. Ми нијесмо
~
требали плаћати за употребу Умјетничког, павиљона никакове најамнине. Павиљон је био дар града умјетницима.
— Како оцјењујете данашњи тре нутак југославенске ликовне умјетности2 — Ја не посјећујем изложбе, па према томе не знам докле је стигла југославенска ликовна умјетност. Доста ми је да прочитам У новинама једну „учену". бесмислицу какове критичарке о неком новом таленту, доста ми је да видим споменике за ратне жртве.
— Зашто не посјећујете и из ложбе својих колега2
— Не посјећујем нзложбе јер не налзим у њима оно што би ми уздигло дух, што би ме очарало, заробило, учинило бољим, што би ме измирило са судбином живота и његове недосежне дубине, нето налазим у њима само декоративну или недекоративну спекулацију, трку за што луђим комбинацијама, неку врст пркоса против свега што је било — а све то је мало интересантно. А од света ме највише одбија сиротињско опонашање иноземне умјетничке робе. Ми смо још увијек здрав народ, природан, којега цивилизација тек почима да натриза, нама треба друга умјетност, сродна духу нашег човјека.
— Ви сте у млађим данима били и присни пријатељ Ивана Мештровића. Што нам можете рећи о њему као вашем пријатељу, човјеку и умјетнику, што није познато јавности2
— Мештровић је наша културна вриједност. Средина у којој је провео најранију младост, дала му је нешто што није дала друзима. Он је живио у средини гдје су још гусле пратиле пјесме. Имао је много креативнота у себи. Као човјеку могло би му се штошта приговорити, али тко је тај, кому се не би могло приговорити> Он је био сретно укрштање трију еле мената. Чуди ме да се није мозао снаћи у нашој социјалистич“ кој средини, а још више кад се сјетим да је у Женеви 1917. 20дине када је у Русији букнула револуција, написао дуги хвалоспјев комунизму који ми је читав сат читао. Нас је везала борба. против тубђинске власти и весеље над љепотама народне душе. Касније смо се удаљили један од другога. Ја сам вјеровао и вјеру. јем у славенски, европски алтруизам м у њему видим мудрију страну живота.
— Да ли сте читали Мештровићеве мемоаре2
— Јесам. Не свиђа ми се да је баш „Матица хрватска" издала те мемоаре. У њима се изнашају ствари које вријећају неке људе. Мештровић је био својезлав
м није пазио на ријечи. „Матица .
хрватска" била би боље учинила, да је настојала издати она Мештровићева. књижевна дјела која. су јавности мало позната као, на примјер, „Имагинарни разговори са Микеланђелом". Ја сам те ствари. читао у пријеписима које има. новинар Ворђе Милиша,тријатељ по којног сина Мештровићевог, Тврт ка, и који тврди да су оризгинали „нестали“. (А тко му је рекао да ће оризинали „нестати“ када се
СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ /
МИРКО РАЧКИ
је одлучио да их преписује и чему их је преписивао кад су били одређени за штампу и зато послани од оца Твртку). Јавност би требала да више сазна о тим оригиналима и куда су „нестали".
___— Какав је однос друштва према сликарима данас, односно — што казују искуства из прошлости2 — Старо друштво било је устаљено, било је критично, разликовало је боље вриједну умјетност од лажне и имало је више интереса за умјетност. (Није било пасије са аутомобилима и викендицама.) Ово друштво је ново, недовољно инструирано, интерес за умјетност умањују премноги интереси за друге ствари. Рат је створио велики лом у свему па и у умјетности, још к томе то друштво отровале су и одбиле од ликовне _ умјетности _ импортиране перверзности сите Европе и ботате Америке. Зато је однос друштва · према умјетницима. прије тори него бољи. Државна власт дала је умјетницима пензије — у толико је боље, поготово, пошто је приватни купац скоро потпуно исхлапио, још их је „ухљебила" по школама и у индустрији. Данас су ријетки умјетници који живе неовисно само од свога рада. Ми прије нијесмо професоре сматрали за умјетнике. Они су били професори — чиновници!
— Зашто по вашем мишљењу публика све мање долази у галерије и на изложбе сликаг
— Интерес публике за тлерије и изложбе је мањи, јер је и привлачна снага мања. Када ће талерије и изложбе давати људима духовну подршку, животно весеље, ентузијазам за добро и лијепо, онда ће публика радо долазити на изложбе, оне ће је обогатити а сада ју привлаче други дућани.
— Да ли су вам некада украли слику2
— Петнаест мојих слика, које су за вријеме првог свјетског ра~
та биле излагане у неколико градова. Енглеске и које су послије рата. биле враћене у Београд (ум јесто у Загреб) нестале су, никада. их нијесам примио и не знам им
судбину. :
— Хоћете ли приредити опроштајну изложбу и у Београду 2
Ви сте пмали и спор са Народним музејом због слика које су хтјели прогласити својим власништвом, што им није успјело...
— Изложбу сам приредио У Београду 1937. године, па хоћу да кажем, да су ме Београђани братски примили и хвала им зато. Данас приређивати изложбу у својој режији, још к тому јубиларну, немогуће је јер би то било прескупо. Моју последњу ретроспективну изложбу у Загребу финанцирала је Скупштина града Загреба. — Видим да преводите библију... 2
— Ја библију не превађам, не. 20 ју читам на трчком и успоређујем са латинским пријеводом, јер ме онџ који су је написали интересују а пототово сада када се на Блиском истоку води рат. Филозофија и наука Кристова није ње гова оригинална наука, јер је већ у другој половици петога вијека прије Криста у Кини живио филозоф Меј-Ти и учио да све зло долази од тога јер међу људима не» ма доста љубави, па кад би сватко љубио свога ближњега као самога себе и имао исту љубав за све људе, да би завладала најсавршенија хармонија. Он је проповиједао љубав спрам Бога и љубав спрам ближњега, али је љубав спрам ближњега метнуо на прво мјесто. Тога. великота алтруизма у Старом
завјету нигдје нема.
Што препоручујете онима који воле умјетност и живот2
— Поручујем им, да се:не дају ничим смести У своме здравом духу, јер тко искрено воли умјетност/и живот, ож је на једино правом путу.
1 Завршили. сте неки дан при јевод дјела Константина УП Порфирогенета. Што бисте послије ово
та посла. хтјели да кажете о им-
пресији, запажању наком превоће ња ове занимљиве књиге.
—- Ја сам превео оних седам поглавља (29—36 укључиво) из дјела _ Константина Порфирогенета »Ре адтитзтапао 1трето«, која се тичу нас Хрвата и Срба и која су за наш народ, као писани документ од велике вријед. ности. На жалост, до текста ори»инаћа као и превода тешко се долази. _ (Требало би да се тај текст нађе и у школским књигама!) Ја сам се трчким текстом служио по енглеском издању В, Вигу-а, који је тај текст издао за, своје студенте, тако да изгледа. да Енглези показују више интереса за нашу хисторију, него ми сами,
Цар Порфирогенет је добро по. гнавао прилике у Далмацији и њезино пучанство као и Србију и њезин народ. Резултат тих читања тих поглавља је велик и веома информативан. Ја ћу се овдје додирнути само овога: |
— Срби и Хрвати били су по Порфирогенету један народ у шест кнежевина (Великој Хрватској, Србији, Захумљу, Травуњи, Дукљи ш Паганији). На више мјеста зове их једним именом ма ете гМађитка« _ (народ словјенски). Порфирогенет писао је своје дјело прије црквеног раскола, који је био око године _ 10350. Он наваћа, на примјер, да је Паганија (крај између Неретве и Цетине био _ насељен по цару Хераклу Србима), а данас је баш тај крај Далмације „најхрватскији"! (То јасно говори да су Срби и Хрвати, били један народ, јер када је након црквеног раскола Дрина постала граница између јурисдикције бизантискога и римскога бискупа, дошло је пучанство Дрини на исток под уплив Бизанта, а Дрини на запад под уплив Рима, иа су тако Срби у Паганији постали католици. и. ео трзо Хрвати. А ваљда се нијесу ни бунили, јер се и није национално ништа ни промијенило до промјене цркве. ног поглавара, што их је ваљда мало интересовало, пошто је био туђинац У Бизанту као и у Риму.)
Они који данас хоће да разбију то братство.и јединство бити ће кривци за велики народни гри јех, који би нас данас слободне и Србе и Хрвате мотао опет учинити елугама тућинаца!
Сликари би требало више да сурађују, да се далеко боље познају, измјењују искуства, да се не затварају у своје регије...
Слажем се да би сликари морали више да се познају, долазе једни к другима. Ја сам југославенски сликар. Ми Хрвати који смо и кајкавци и чакавци и штокавци, екавци, шсавци и: ијекавци близу смо и Словенцима и“ Србима и Македонцима, зато се је код нас родио Људевит Гај. Ми Југославени, мислим, један смо народ с малим језичним разликама!
Разговор водио Бора Борђевић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уредничкв колегијум; Филир Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драгав М. је бемић (гдавни и одговорни уредник), Љу. бета _ Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног _ уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (семретар _ редакције), Бладимнр –Стојштн, Бранимир Шћепановић. Техничко гметничка опрема: Драгомир Димитрије вић. Уређивачки одбор: др Анмитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Бер. Веку, др Милош Шлић, Аушав Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење срафичке опреме: Богдан Кршић. Лист изл8' са сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Годе шта шретплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко, Лист издаје НВовинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић, Телефони: 627-286 (редак тија) м 626-020 (комерцијално одељење администрација). Текући рачун 608-1-208-1, Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас“, Београд, Влајковићева 8.
Пета Ноја Ратковић