Književne novine

"купиће бољи ре

формулу. То није,

ЈУГОСЛОВЕНИ : ј нову, РАНЕ за све имају дабоме, фарса, нити су т

митска Потемкинова Ма то з

једноставно: утехе“.

Сада су у моди: социјалне анкете. Тражи се излаз из круга у коме половина Југословена живи ИСПОД просека. Судариле су се две тезе: „моралистичка“ — која зна да у класном погледу нешто вије у реду, али нема свој модел „спаса ; И економистичка — која једини излаз види у свемогућим регулаторима · тржишта.

Ко зна где је средина>

Док се за њом трага, као за каквом математичком формулом, сви живимо — просечно срећни,

Према последњим статистичким вестима — спрема се повећање плата за десет одсто, или тако нешто, због повећавања трошкова живота, разуме се.

А ево како то изгледа — ван статистике.

Стоје два пријатеља, један мр. шави и један дебели, а трећи их посматра и смеје се.

— Зашто се смејеш2 — питају

наш начин „јавне

та. Овај се заценио;

— Па, ето, гледам вас нешто и мислим: вас двојица у просеку лепо изгледате!

Тако је, кажу, и један млади лекар, подносећи извештај свом шефу о стању болесника на клиници, рекао:

— Просечна температура болесних је 37,5 степени.

— Значи, све је углавном у реду2 — задовољно ће шеф.

— Не, није, — збуни се млад човек. — Један од њих умире, има температуру 41 степен! Али у просеку су сви здрави!

Ако: једну руку држите у фрижидеру, а другу у пећи, бићете — просечно млаки.

Ако у једној кући двојица троше по пола килограма меса, а двојица ништа, свако ће трошити — просечно четврт килограма.

У дворишту мога суседа, просечна оплата износи сточетрдесет пет хиљада динара. Пристојан стандард, зар не2 Један прима месечно двеста осамдесет хиљада, други стодвадесет, трећи сто а четврти осамдесет хиљада. У просеку — сви живе добро!

И тако је то уопште у животу: сви су људи и срећни, и добри, и задовољни су оним што имају, и сви су исти — у просеку.

Једна. само ствар збуњује. Сећам се старог учитеља који је. увек говорио на часу рачуна:

— Кад сабирате или одузимате, децо, увек то морате радити са истим стварима. Са предметима исте каквоће. Не можете никад сабрати две крушке и две јабуке. Тада то није четири.

Стари учитељ је, разуме се, рачунао на стари начин. Тада ни: је било толико просека, Све се, углавном, сабирало или одузима ло на прсте.

А сада2

Ето, рецимо, сада се опет на све стране говори о повећању плата за десет одсто, да би се примања ускладила са порастом трошкова живота. Цене и стандард се стално јуре, боре се, и то је добро, то је знак: сталне бриге да се не заостане, да се иде напред.

Свима десет одсто у просеку решиле су п унеле у планове мноте општине и многа предузећа.

Кога то није обрадовало2 _

Десет одсто је ипак вајдица. Пензионер у мојој улици је изра. чунао да ће на тај начин бесплатно добити угаљ за зиму. Значи: једна брига је скинута. Чистачица из општине је то наменила но. вим дечјим књигама за јесен, Ке“ да јој син пође у школу. Службе. ник из писарнице, иначе самап, шо. А његова ко-

легиница: нове завесе. Има их и који неће ништа ку-

пати. "

Па добро, то сада можда и ни. је важно, нека свако ради и пла нира с тим шта хоће.

Повећање примања износиће, изгледа, у просеку око шест до десет хиљада динара!

Значи: нова завеса, нов решо, угаљ, или тако нешто слично.

У просеку.

Па шта је онда стари учитељ, причао да се не могу сабирихи предмети различите каквоће:

2 Како да не могу: Ето, рецимо, саберу се две пла:

те (различите каквоће, зар не2); једна од двестаосамдесет хиљада и друга ОД стодвадесет, па се он: да каже да њихово просечно по: већање од десет одсто износи по четрдесет хиљада динара. То је чист рачун, без забуне.

Тачно је да је први добио двадесет осам хиљада више, а други дванаест хиљада, али У просеку су лобили исто, равномерно — по двадесет хиљада.

Наставак на 2. страни

Драгап Марковић

БЕОГРАД, 19. ЈУН 1971.

| ЖЕ ' у

лист ЗА КЊИЖЕВ

ГОДИНА ХХП1

БРОЈ 393

ЦЕНА

МАШТАЊА

НЕМА НАПРЕТКА

ЗБОРИШТА као што су: Змајеве дечје игре" могу се упоредити са острвима-оазама у данашњем етра» вично узбурканом свету. Јер, ево, већ 14 узастопних година, баш У овом лепом и мирном месту где је један део живота провео и где је умро ·незаборавни лиричар Змај, састају се. сваког . пролећа људи од ума, срца и пера да своје љубави за књижевност слију у један заједнички ток. И то ут раво кад је у питању књижевност за децу која заслужује изузетно волење, па према томе и изузетну пажњу. — Зар то није један од до каза да је књижевност, то најбогатије врело поезије, сачувала код нас своје животно упориште, упркос злих пророчанстава да јој се ближи крај у једном друштву ко. је је наводно пре и изнад свега окренуто према материјалним по. ститнућима. Штавише, -мислим. да. нећу погрешити ако кажем да су имагинација и маштовитост, ти је-

· дини облици мисаоне делатности

који су ослобођени начела скептичне стварности, биле подстрек ако не и један од битних услова за остварења многих техничких, технолошких, кибернетских и свемирских подухвата. Без маштара, тачније без песника наука и пе сника изума, човечанство би ве роватно још и данас било осуђено да живи при лојаницама, а ми писци морали бисмо своје умне саставе да дајемо на умножава ње неком преписивачком центру, налик на онај каква је пре више од пет векова била Ресавска

школа.

Но, вратимо се поетској речи. џ овом веку стројева и атома речи као да немају више потребан простор у коме би могле да се рас цветавају. И баш зато што су оне потиснуте у говорној традицији, треба им путем уметности вратити изгубљени простор. Успех неће изостати ако поетску реч, не жрт. вујући њену супериорну чистоту, убацимо у све вртлоте данашњег живота. Тиме ће поетска реч спасти језик од смрти, а човека од слепе покорности времену.

Још једну чињеницу желим о вом приликом да нагласим. Ства-

| раоци и организатори културе ко. ! ји на овом тлу

делују, неоспорно

су видовити и доследни иницијатори' и творци: онога што је пово. дом „Стеријиног позорја“ названо заједничком институ. цијом југословенске кул туре. Њихове су руке испружене добродошлицом у свим правцима наших националних културних аутентичности, што је, на жа. лост, данас ретка појава у нашој земљи, иако толико драгоцена за културу наше заједничке и садашњости и будућности,

Дозволите ми да сада изнесем нека од својих размишљања о значају и улози литературе за децу, која је, на жалост (опет морам. да кажем) очигледно запостављена КОД нас, и већ деценија“ ма се налази негде на репу и са» дашњих и (будућих литерарних збивања, упркос томе што се де

тињство налази на челу времен-,

ских трајања и" временских спајања. Литература за децу дејствује У доба формирања личности, дакле у најосетљивијем "раздобљу Љу ског живота, и њен-утицај не мо. гу да избришу ни позне године. Литература за децу допуњује, а често и коригује утицај домаћег и школског васпитања, васпита» ња које у многим“ случајевима покреће савест код детета, изазивајући у дечјој.психи страх, грижу, кајање, потискивање' жеља, па и самокажњавање због почињених или непочињених "грешака. Ако се литература за децу поистовети са таквим васпитањем, она неминовно постаје савезник репресије:

родитељске, школске, а коначно и ·

друштвене уопште, Насупрот томе, делујући па изграђивању свести код- детета, литература постаје најреволупионарнији, па према томе и најпозитивнији фактор вас питања.

Деца са пуно спонтаног смисла оцењују . шта је баналитет, ша

лон, сентиментално пренемагтање У н дидактичка псеудопоезија, и са,

мо под притиском прихватају превазиђене норме 'и конвенпионалне поуке. Књижевно. стваралаштво за децу не сме да потпењу“ је ове позитивне дечје особине, нити да се спушта на тзв, детињи

· ниво и да дете сврста у ред мини.

мизираних људских бића, којима

је представа о читавом свету сведена на њихов раст, па све у том свету заслужује само деминутиве, мажења, тепања, пренемагања, и томе слично. Дете је човек иако још малог раста, и задатак је пис ца да се издиже до детињства, а не да се спушта на ниво детињег раста. а,

Деца не размишљају да ли м ка. ко треба живети. Она.свет посматрају откровитељским „очима. сањара. Њих неуморно нешто позива на акцију. Она неуморно желе да побегну из монотоне свакидашњице и да замишљају и оно што још није откривено. Деца не желе да увек чине оно што други чине, Она не воле да увек чине оно што одрасли од њих очекују да чине, Та непомирљивост са

_ стагнацијом доказује да за децу

нема , границе између могућег и немогућег и да њихов дух води ка слободи. Деца воле да руше н да прескачу ограде и у буквалном и у преносном смислу тих речи. Дужност је стога писаца за децу да што смелије продиру у дечји свет и што дубље да откривају животност и лепоту тог света,

У дечјем свету постоји један по. себни, аутентични хумор. Тај ху: мор је код младих бића манифестација бистрине и слободе, а ис. товремено и одбрана од повреда које депи наноси спољни свет. :-умор је, дакле, деци неопходан као стрела која допире до слободе и као громобран за њихове недаће.

Шта је то што привлачи писца да своје стваралаштво, или бар део стваралаштва посвети деци: — Пре свега фантазија, та жива игра дечјег духа, игра коју не омета контрола стармале мудро: сти. Пред децом се не може изттравати искреност и спонтаност.

И дечји снови и сновиђења, ти претходници људских жеља, права су драгоценост за књижевног ствараоца, јер откривају извори шта-са свежином која припада једино детињству и младости.

Најзад, ево још једног путоказа за књижевнике: деца не пате од тзв. неодболованог терета дедовског духа, који неминовно враћа на пресахле изворе залоје-

Маставак на-2,- страни

Александар Вучо: БЕЗ МАШТАЊА НЕМА НАПРЕТКА

| Радован Вучковић: КРИТИ| КА, ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА ЛИТЕРАТУРЕ

; КЊИЖЕВНА ЗАОСТАВШТИ Ј НА: Из бележнице Богда| на Поповића

| Слободан Новаковић: 0Х, ђ МАКАВЕЈЕВ! Бранко – Пеић: | ОДЛАЗАК ЂЕРБА ЛУКАЧА

| ПОЕЗИЈА: Десимир Благоје| вић, Милица Костић-Селем,

Гордана Тодоровић, Дра| ган Колунџија, Тодор То. | шић и Рахман Дедај

ПРОЗА: Милан Оклопџић

| Драгутин Огњановић: СОНЕ| ТНА ФОРМА СКЕНДЕРА

КУДЕНОВИЋА

| Вера с Тренковић: РЕТРОСПЕКТИВА, МАКСА ЕРН: СТА

[| ФЕСТИВАЛИ

Књижевна бајка и књижарека етварноет

Уз ХТУ Змајеве дечје игре

ВЕЋ ХИЉАДАМА ГОДИНА, старији се намећу деци као обавезна „мустра“ понашања. Данас, међутим, дете би могло послужи“ ти одраслима као модел хуманитета, по самим тим и као узор пријатељства. На тај начин, мали | читалац и јунак дечје литературе || могао би спријатељити њене ау| торе. МИ заиста, он их спријате|| љује и здружује сваке године, приликом традиционалних Змајевих дечјих игара. Недавно, у то| жу ХЕМ Змајевих игара, то су 0. || сетили и констатовали многи пис|| ци, између осталих — и Мирјана || Стефановић која је поменуту ма; нифестацију оценила као „могућност да, у времену када су ме

Ђурепублички контакти култУр-

них радника веома, па и сасвим

проређени, поново сретнем познанике и пријатеље...“

Но, и без обзира на ову могућ-

| ност, иста манифестација има и-

зузетан културни значај, јер је

посвећена књижевности за децу,

а баш развој те књижевности о

значава меру зрелости јел:

не културе. | _ Ове године, њен значај је потенциран тиме што ХЈЛМ Змајеве игре коинцидирају са прославом тридесетогодишњице · Револуције. | УМ програму самих Игара, коинциденција је била обележена извођењем „Легенде о Бошку Бухи“ | у Српском народном позоришту. | Она се догодила не само у времену већ и у духу: сан детињства, наиме, уткан је у смисао револуције. Ту органску утканост пер. соннификовале су мале партизан| ске скоротече као што је био ле| тендарни Бошко Буха. Она је истакнута'и у писму Бранка Бопнћа, овогодишњег добитника Змајеве награде. (Други лауреат је песник и есејист Хусеин Тахмиш чић). Извињавајући се због своје одсутности на Играма, доајен наше савремене дечје поезије пише | да је своју визију Револуције и револуционарног братимљења народа давао у форми бајке, дакле | — у једном од битних облика дечје литературе.

Смислу ХТУ Змајевих итара олтоварало је не само значење тре| нутка, него и значење места на | коме се оне одржавају. Оне су почеће у Сремској Каменици, у кући чика Јове-Змаја који је нашу дечју поезију подигао на ниво ау: тентичне уметности, Јунском вел. | рином и зеленилом, зрело пролеће као да је подмладило ту кућицу. -старицу где је настајао класичан поетски израз детињства, то јест човековог пролећа, Позорница И| тара је још непосредније корес| пондирала њиховој садржини, бу | дући да су овогодишње Игре би| ле“ посвећене Ивани Брлић-Мажу| | | |

Наставак на 2. страни

' Радојица Таутовић