Književne novine

ПРОСЕЧНО — СРЕЋНИ

Наставак са 1.

Џрви ће, рецимо, за годину дана купити од тога фрижидер (ако га нема!), а други решо са две рингле. Али у статистици ће бити записано — да им је стандард У просеку подједнако порастао, јер су и један и други купили електричне апарате,

Е, учитељу, учитељу: и то су предмети различите каквоће, па се, ето ипак лепо им једноставно саберу. Да ли је ко нешто слагао2 Није: и фрижидер и решо раде на струју!

У просеку се све може,

Па знајући за то, спроводи се и праведнија расподела повећа ња од десет одсто: они који имају веће приходе нека, рецимо, добију четири одсто, а они са мањим приходима — шест одсто, дакле један и по пута вишег

стране

Сада се већ наше сабирање мења. На двестаосамдесет хиљада —

то ће бити:. једанаест хиљада двесто, А на стодвадесет хиљада; седам хиљада двесто. Да није можда нека грешка. Да није можда учитељ ипак био у праву: две крушке и две јабуке не могу никад бити четири. У-

век оне остају исто што су и биле.

Па стварно друкчије и не може да буде! '

Ако трошкови живота расту, па се због тога повећавају и пла» те, онда их свима треба повећати, јер су и трошкови свима порасли.

Али цене су за све подједнако порасле.

Месо пред свима има исту цену. Поврће такође. М млеко, и кајмак, и кромпир.

Оне нису за све порасле проссчно, него сасвим одређено,

Оне, рецимо, нису за онога Од двестаосамдесет хиљада порасле за четири одсто, а за онога од сто двадесет хиљада — шест одсто. Не, и пред једним и пред другим цене стоје равноправно.

А повећање плата2

Да ли се оно даје, пре свегг, због тога да ничији стандард не би био угрожен (према порасту цена) или — због чега другог2

Сасвим је јасно када се некоме зато што је бољи и важнији стру. чњак, зато што је способнији и друштвено кориснији, да у цели“ ни већа плата него другима, када му се да и пет пута више нето осталима.

Али, да ли је јасно, када се њему (само због корекције одно. са према повећању цена) да опет више него осталима»

Зар је то тог

Не вермјем, рекао је стари У читељ;: јабуке и крушке не могу се сабрати. Ј

Иначе, увек би неко стизао. а неко увек каснио.

Драган Марковић

КЊИЖЕВНА БАЈКА И ...

Наставак са 1. стране

Други такав фокус образовала је расправа о уређивачкој концегцији едиције дечје књите, У пр, вој жижи, дакле, обрела се књижевна бајка, а у другој — књижарска стварност, На дискретан, али суштински начин, ова опрека је драматизовала садржину ХТУ Игара, те је тако: спречила њихово свођење на конвенционалну, идиличну свечаност,

Што се тиче књижевних бајки Иване Брлаић-Мажуранић, може бити да је њихову најранију и најадекватнију карактеристику дао А. Г. Матош још 1913. то дине, у приказу „Чудноватих згода шегрта Хлапића“. Тврдећи да „овај свијет није измишљен“, он је објаснио да реални свету „Жлапићу“ постаје „чудноват и бајан" “право стога што је вићен „аје тињим очима“.

Што се пак тиче актуедне књижарске стварности код нас, из гледа да је њену парадоксалност најсажетије _ описао – Владимир Стоћивн: по њему, књита за децу мора да се купује, па ипак због недовољно ефикасних метода ~ она се слабо продаје. Говорећи полетно и трезвено у исти мах, Божа Тимотијевић је упозорио на чињеницу да се'штампањем уносних сликовница и лапорел — едиција баве све бројнији издавачи којима је свака књижев ност = савршено туђа. Уместо да служи дечјој лнтератури, Ол: носне њеној пропаганди и дифузији, књижарска трговина слу“ жи бе 'овом антературом као пуким еспапом и средством за стицање. добити, Према томе, 9сим новосадског Културног центра п још понеке куће, изда вачи дечје литературе постају њени издајници који је ос тављају на цедилу, Ова књижевност је очито сапета садашњим стањем нашег књижарства, Чини се, међутим, да је дебата о том критичном стању била мање садр жајна и мање плодна него диску“ ста 6 првој теми.

По начинима прилажења делу Иване Брлић-Мажуранић, ова дНскусија кретала се у широком Аатлапазону = од Амрских импре етја Јованке Хрваћанин и Мире Алечковић до. зналачких анализа. М. Ваупотића, Н, Михановића, А.

Спасова, А. Ређепа, А. Ристића и"

мрља вратна а ђаво мало риацапави ват атирринедавгтее вена тоа

друтих. У целини, она је остављала утисак да стреми осавремењивању дечјих бајки хрватске списатељице, путем њихове одговара јуће реинтерпретације и преопењивања. Стјепан Јакшевац је артументовано инсистирао на неопходности овог осавремењивања, приказујући тешкоће које малим читаоцима данас причињавају и» весни језички архаизми у текстовима Иване Брлић-Мажуранић. Разматрани текстови могу се о савременити захваљујући својим трајним квалитетима, рецимо оном њиховом поетизму што га је анализовао А. Спасов.

Али, расправа о другој теми показала је да реализацију те могућности кочи књижарска стварност. Видео Подгорец је на задовољавајући начин формулисао концепцију издавачке делатности као „приближавање нај вредније књиге — било ког нарола свим младим југословенским читаоцима“. Разни предлози, на жалост, не остављају утисак да су предлагачи успели да трасирају конкретан пут за остваривање овакве концепције,

У накнаду за то, Змајеве игре 1971. године производе јаку импресију јединства, успостављеног како међу разним југословенским регионима, тако и међу разним књижевним периодима, управо између наше савремености п жи ве прошлости коју репрезентује дело ·_ Иване _ Брлић-Мажуранић, Својим присуством на скупу, ово јединство је оличавала сестра хрватске списатељице, Исто јединетво је здружило, у старању за дечју књигу, врло различите учес нике скупа: ствараоце и проучаваоце дечје литературе, издаваче и педаготе, и тако даље. Без сумње, оно би било богатије, да Десанка Максимовић, Мато Ловрак, Иво Франтеш и Бранко Бопић нису били спречени да присуствују Играма.

„Та складна полифонија била би свакако сиромашнија, да се У њој, није чуо и — глас детета. Овај глас је зазвучао, нарочито, приликом сусрета у Каменичком парку тде се спонтано импровизовао својеврсни двопев деце п песника: мали слушаоци су у хору одтоварали Љубивоју Ршумовићу који им је рецитовао „Ма шта ми рече“. ИМ, ако је дете до иста у стању да буде модел одраслима, тај двопев је, можда, мо дел будућег стања уметности, .а посебно пак узор поетског стварања за децу — ми са децом.

Радојица Таутовић

БЕЗ МАШТАЊА НЕМА ... Наставак; са ТА Јетранњ. пио

не мистиком | релитијом, Сажето речено: деца нису прогоњена осећањима _ретрограднот _ отечествољубља. Код нас се, како сам већ напоменуо, потцењује литература за децу. Уверен сам, као што је овде више пута наглашено, да не треба чинити никакву разлику изме. Бу литературе за депу и оне која је намењена одраслима. Стваралачке могућности су. идентичне, а одговорности још: веће када је У питању књижевност за децу, и То управо збот тога што деца упознају литературу у најосетљивије доба живота, у доба када почиње да се формира човекова личност, Ако би се књижевности за децу дало више времена и простора, она би многе младе одвратила и оА штетних (често примамљивих) навика, које, у ствари, нису нише та друто него сурогат живота.

Александар Вучо

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

ЛЕТОПИС

Две тезе. о Његошу на француском

Недавно је француски слависта Мишел Обен, пред комисијом састављеном од познатих фраппуских слависта А. Вајана и Ж. Бо намура и наших научника. Н. Банашевића и ћа, на Сорбони одбранио тезу за државни докторат „Историјске и политичке визије у песничком

делу Петра П Петровића Њего- |

ша“, У чланку који је тим поводом др Драган Недељковић, про-

фесор по позиву на Сорбони, 06-

јавио у париском Аисту „Свет“

јуна, истиче се да је Обен извршио врло обимна истраживања и при том није дао само неку врсту син тезе дотадашњих знања о Трето шту, него се, као врсни познавалац српскохрватског језика, упустио и у решавање неких досал нерешених питања. Он је открио многа нова документа и дао низ нових открића у вези са „Горским

· вијенцем“, упоређујући га са АО-

ста успеха, на пример, са Шилеровим „Виљемом Телом“. Радећи У венецијанској архиви, он је та кође утврдио да се Његош за свог „Шћепана Малог“ инспирисао до кументима из ове архиве, а и иден тификовао је више личности које су досад биле непознате чак п лобрим познаваоцима Њетошевог

„дела. 5 Упућен својом темом на: такав

посао, Обен је извршио п'обимна проучавања историје Црне Го. ре као Његошевог завичаја и ис торије српске нације, којој је Њетош припадао и чије је биће дефинисао у романтичарској епохи, снажно осветљавајући њену

" прошлост и визионарски указују“

ћи на њену будућност. Претежно историчар, Обен се мало бавио сстетичким проблемима Његошевог дела. Он се, на пример, није питао зашто је „Горски вијенап“ непреводив и због тога тако рећи тотово одсутан из светске књижев ности, Али анализе које је он дао, омогућиће и боље естетичке анализе Његошевих дела. Његова те-

за је, закључује Недељковић, ду“.

ховни споменик подигнут кнезу српске књижевности у тренутку када се поставља питање профанације светилишта на Ловћену.

У штампи се у овом тренутку

налази и дело „Петар 11 Петровић Његош и Французи“ од-Крунослаљј“ва Спасића, којп ће ускоро тако-, ће полагати државни докторат на

Сорбони. Рађена дуги низ година с великом акрибијом, ова теза, како се већ сада чује од оних ко-

ји су је читали, представља велаки допринос како француској југославистици тако и југословенској романистици. Његову другу, комплементарну тезу чини фран цуска библиографија о Шрној Го: ри, којом ће умногоме бити олактан будући рад француских ис. траживача заинтересованих за на, шу земљу. Очигледно је да Спасић иде стопама наших најпознатијих романиста, као што су Миодрат Ибровац, Душан Милачин, Алекбандар Арнаутовић и др. мода је обавио огроман рад ода користи како нашој тако н француској

наћи,

А. Недељкови-

| | | |

;

| | | |

ва.

ТИНТОРЕТО; УСКРСНУЋЕ КРИСТОВО

Тинторетова слика у (панту

(О вези између Хрвата и Тинторе та, чувеног талијанског умјетника чије је право име Јаков Робусти, писано је у знанственој и струч ној литератури. Тако су Корчула. ни од њега наручили двије слике за своју столну пркву, Петар Хекторовић за староградску доминиканску пркву у којој је себи изабрао гроб, а Шибенчани и Брачани имали су контакте с њетовим »сљедбеницима. и. лдобавили су њи хова дјела.

Недавно је академик др Цвито Фисковић пронашао у Сплиту слику „Ускрснуће Кристово", која је по свој прилици рад чувеног сликара „из 16. стољећа... Ево што о том каже сам академик Фисковић: „Недавно сам у саици „Кри| стова ускренућа" из једне, мале

умјетничке збирке у Сплиту пре.

познао након њезина чишћења у,

Регноналном заводу за заштиту споменика у овом граду, све одлике Тинторетових свјетлосних, колористичктиах учинака пи смионог просторнот рјешења. Наглост тога потреснот призора обухваћена је доиста па начин својствен њетовој узнемиреној даровитости. Крист који је ускрснуо у бљеску растворевих олујних облака, анЊели који се напреттуше да задрже плочу раствореног гроба и војвици који се разбјежатне, откривају у свом живахном ставу, У иртама својих лица, у наборима одјеће, а особито у пластично 96. аикованим тјелесима, у јаким и брзим покретима и тибању бијега у страну све' Тинторетове одлике, Наглашени окрајци слике, жесте-

о прљави ба љираљи води ливене датирати

ки пи нагли учинци свјетла, жарки али мн истанчани колоризам упот. пуњавају призор досљедно у свим појединостима и сазвучја су прожела цјелину слике која иако ни. је велика (95Х79) нити набијена ликовима Као многи мајсторови радови; ипак представља ремек. „дјело пред којим се може претпоставити да га је насликао ведики мајстор, и то онда када је У својој дјелотворној радионици из међу тодине 1579. и 1581. стварао сличну композицију мотог садјржаја за свој величанствени збир изразитих слика у Школи св, Ро. ка сред завичаја",

Шимун Јуришић

Уједињени

књижевни

критичари

Већ две године, откако је осно вано у Парми, постоји и рали Ме. Ђународно удружење књижевних критичара. Окупљени у Ници кра јем маја и почетком јуна ове то. дине, књижевни критичари из два. десетак земаља из готово пелог света расправљали су о Ааљем раду своје организације и донели значајне закључке, Сва је призика да ова прва међународна органи“ зација књижевних критичара сто ји пред многобројним заланима и да их све више и остварује.

Председник. Ив Гандон обаве стио је присутне критичаре да се организација _ непрекидно _ шири стварањем _ центара. критичара у разним земљама, Ко ји постају њени чланови, Сада су у“ ову организацију учлањени кри“ тичари из тридесетак земаља, Са. мо прошле године организација се увећала за стотину чланова, та; ко да сада броји 280 чланова. најбројније . центре спадају цен“ тар у СССР-у, у који је учлањено 43 члана из 14 националних књи“ жевности, и центар у Италији, где је окупљен исти број крили“ чара, који су створили и наџио мално удружење, на челу с Ма риом Працом. Нови центри ство. рени су у Турској, Ирану и Ја пану, а због великог проширења организације изабрана су још два потпредседника: ј један из Азије (Иран).

На састанку Извршног одбора, који чине по два представника сваког центра, одлучено је да се покрене и ревија Удружења, која би излазила четири пута ГодИШ: ње, Одлучено је да пробни број ревије буде штампан само на фран

· цуском језику, али да већ први

ал аа па танина па аљвљнан слтла Ааииваааљедићириаиаии

број буде штампан на три језика: француском, енглеском и руском. У њему ће критичари свих зема“ ља стално обавештавати о томе која су најзначајнија дела објав љена у њиховим земљама у току протекла три месеца, Тако ће ова вевије добро послужити афирмешији нарочито мањих књижевно сти у свету. Стога је штета што И у Београду досал није створен центар књижевних критичара, јер би њихов рад у Међунаролном У Аружењу свакако био бл користи српској књижевности за њену 8 ћу међународну афирмацију,

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2

књижевних |

едан из САД И