Književne novine

и папе о пи она пари на венама ата ал ан

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

За наставак

дијалога _

Поштовани друже Јеремићу,

Ако сам правилно прилогу цитирани позив да. наставимо је тако, ако на наџ

схватио Ваа у овом чланак, он представља а дијалог. Ако [0] страни тражите суБарта про (а ах Рија чула баш са. оне исте ИН Уа 'и Ви проговорили, анелива ли ге Бара

То ће бити утолико драже, што многи људи сматрају да сам баш ја био онај ко14 је ову дискусију, у којој сад учествују толики звани и незвани, толики који су до јучер стајали на сасвим другим позиција ма, отпочео не 1967. кад сам објавио сво ту књигу „Атентат на Стјепана Радића". него још. 1959, кад сам почео објављивати ту своју монографију, као и још много раније неким својим прилозима (нпр. полемика баш с „Књижевним новинама". новодом неквалифицираних нападаја. на АГ. Махоша, У „Вјеснику", од 9. 1Х 1951). Можда је заиста тако, па је утолико потребније да се чује и моја. ријеч ма овом мјесту. Надам се да ћете се са мном

"сложити,

Ипах, за сваки. случај, ако Вам из било којих разлота овај мој прилог не би одг0варао, молим Вас за колегијалну услугу

. де ми'га што прије вратите натраг, да га „мекушам објавити у којем другом листу.

• Уз срдачне поздраве

55 Ваш

гу свом чланку „Будимо јачи од „судбине

Звонимир Кулунџић

ЗА ЧИСТЕ РАЧУНЕ И НА

ХИСТОРИОГРАФСКОМ ПЛАНУ

„УРЕДНИК „Књижевних новина", уважени

професор и књижевник Драган Јеремић, ~" (у бр. 388 К. Н., од 10. ТУ ов. год.), који је у ствари одговор на Шегтединову прозу „Судбина“, која је узвитлала толико праштине, каже: „Верујем да можемо превла-

"дати тешкоће под условом да успостави~

ме прекинути дијалог, да имамо добре воље ла једни друге саслушамо без предрасуда н неповерења и да се руководимо истинским хуманизмом који одбацује сваку

„хегемонију и омогућује испољавање свих

разлика које међу људима природно по-

стоје и докле тод оне постоје. А многе од

_ тих разлика, све више ће нестајати, па ће "нам и пут ка. слободи бити олакшан."

-АоК би се с првим диједом ових Јере-

„мићевих размишљања сложно без икаквих

ограда, ова задња реченица ми звучи сас-

вим нереално, јер, прво, сви ми знамо да

су те разлике већ „нестале“ још онда кад

„је Прибићевић прокламирао да су Срби и

„прихода ора којоћ " му", да ме управо 307

са камо лт А "0 „сваком динару пр

| зато имамо вео _је — и опет и из „онај који се једног

„пати заиста, ни <

гремићевим ставо

Хрвати један народ, а „један и јединствени-народ да се сам са собом не може споразумјевати", а они Хрвати који то неће да увиде да ће им он већ показати и да Немо сви скупа заједно са нашим Стипом, бити. „мањи од макова зрна"; да су те разаике „нестале" још за вријеме 1нестојануарске диктатуре не само у интерпретаџија. ма краља Александра, него му интерпретаџијама разних Деметровића, Шиловића, Шврљута, Дринковића, Костренчића, Ши. беника, Нојдорфера, Швегла, Сркуља, АнћЊелиновића, Ханжека, Кожулда, Ауера, Маштровића и тко ће се још сјећати имена све те политикантске ситнурије; као и касније у вријеме онога што данас називамо ранковићевштина — а потом да су се све те „нестале“ разлике поново појавиле као да су ускрснуле из мртвих, и то веома наметљиво, о чему је један од најувјерљивијих доказа баш тај Јеремићев чланак.

Ја се, дакле, с многим Јеремићевим констатацијама слажем, тим више с у истом чланку веома правилно конста' т ра: „Нема сумње да је помно негован је 7 јачање истинског социјалистичког хуманизма. могло да спречи наше садашње ИЕ мионадне п националистичке па ен за Аа је хуманизам био јачи, не исм П претворили У књиговође који с Мао ЛИ већом завишћу бележе сваки динар при, хода браће с којом живимо у истом дому ·

Још једном подвлачим, да се смногим Је-

вима слажем ад тегат „бележењу сваког динара м живимо у истом Доњује. Никако ми не иде , тлаву да МБ поје Уна. , ТАа5. (У „тијевати — ви 0, у РА за ОКА _ да не води оригу ке ихода". Сама од сео . _.амет народна пословица: „ако МИ Аба. кесе нам нису ОБЕ у ХРЕ 15 низ друтих сличних; које сре Тавор 59, ђ сако је залог сваког рарствВа Ми пријатељства, па и пормалних људских

чсни. Нар: Чист рачуп — Ауга љубав.)

~ : 8 ми Хрвати у том · рекао да смо +: “ велахо нарочито алергични и ако ПА ма много разлога, а. познато народних пословица, да ( опекао, пуше им на у том погледу не могу настуа каквим ауторитетом, се ст ттањима грдано енг а: смо се е тим т Ми и па дугих деценија. (од УтарскоУ рватске нагодбе 1868: 50 1918) с „браћом

зли ова задња 0». ће с којо

би се у име Х

хладно. Ја

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

свега. чисти и јасни ра“ ·

Мађарима по тантенти 100:44" Исто се тако сјећам да сам још пред тридесетак година читао Бићанићеву књигу „Економска подлога. хрватског питања" у којој су ме веома импресионирали многи неоспорни статистички подаци, географске карте и графикони, као што ме задњих година стално импресионирају подаци о томе Шиме Бодана или Марка Веселице, а исто тако и књига Хрвоја Шошића , За чисте

"рачуне". Дакле, то су, минимално стого„дишња торка искуства, која осјећамо чак

и ми који се тим питањима иначе не бавимо. Но како то није мој домен, нека о томе говоре они чији јесте,

Ја хтједох проговорити о нечем другом, о чему бих могао товорити с више права, хтједох се прикључити дијалогу који је у

е

и

_ Базп зато да ту прошабет не би мбрали поновно проживљати, ни ми ни наша дјеца, ни унуци — ми ју не смијемо гурати у заборав, нето ју морамо превладавати. Фројдове констатације о траумама и комплексима изазваним потискивањима, фрустрацијама изгледа ми да имају још веће значење у животу појединих народа, нето у животу појединана. Познато је, и о томе овдје свакако не би требало посебно говорити, да до изљечења таквих траума, фрустрација, комплекса и како се то све још не зове, може доћи само превладава. њем, само кроз дозивање у свијест разлога и повода; без тога оздрављења једно. ставно нема. Ако се о томе не мажемо сложити, онда нема никакве могућности

"за нормалан диалог. Онда можемо таумити

да вјерујемо да водимо диалог, а у ствари да слушамо не монолог, него диктат. А'у том случају, фрустрације постају још јаче. А онда: Притиснуџто јаче све на више скаче... ИТА... ИТА 2.

Оно што ме је у овом моменту навело ма размишљање поводом Јеремићеве кон. статације о потреби диалога, то вије тоаико чињеница да'између „нас“ и њих" стоје необјашњени и ментално непревладани они пострељани хрватски војници који су 5. ХП 1918. манифестирали за републику уз повике пролазећим српским часницима; „Живила браћа Срби"; то није сва она превара и насиље поводом прводецембарског акта; то није ни оних

КАКО ПОСТИЋИ ДА НАШ АРУШТВЕНИ СИСТЕМ ДОБРО функционише»

задње вријеме, како то добро рече Јеремић, прекинут. А како тод ми ствари постављали, па макар и чисто теоретски, никада се оне неће моћи поставити тако да нећемо остати једни поред других као сусједи, него и међусобно помијешани бар на овом нашем хрватском територију. Према

томе не преостаје нам ништа друго него

да нађемо неки тодиз муепс, а Стојановићеве““ фантазмагорије које су у недавној прошлости покушане претворити у реданост, о истредљењу Вашем или нашем, не само што су се показале као нешто што је практички непроведиво, него и "као бумеранг који се још увијек разбија о главу нама.

Мето тако пјерујем, односно сви би морали вјеровати да се ствари никада више неће моћи развијати тако да би се могле узети у озбиљно разматрање у циљу реализације оне Пашићеве лудачке илеје о Великој Србији (из времена пред 1918), која је требала обухватити не само читаву Босну и Херцеговину, Црну Гору и Македовију, нето и читаву Далмацију, читаву Словенију м читаву Хрватску изузев три

котара, изузев Загреба, Сиска и Варажди- _

на (како је то приказано на теотрафској карти што је објављена у мојој књизи

„Атентат на Стјепана Радића", на стр. 233. |

Морамо вјеровати да се та времена никада више меће вратити, али баш при томе не смијемо сметати с ума Сантајанову сентенџу, да су „они који заборављају произлост осуђени да ју поново проживе".

|

+ Сав порез кеји је скупљен у Хрватској ишао је у заједничку касу у Пешту, хоја је онда по олдуђи сабора враћала Хрватском сабору ФА сваких стотину примљених круна 44, док су 56 остајале у Пешти за заједничке потребе.

за Мисап се на познати чланак Николе Стојановића „Хрвати и Срби", који је изишао у беогрзл: ском часопису „Српски ињижевни тлаасник“ и био прештампан у загребачки „Србобран“, што је изаљвадо огромне протусрпске демонстрације (ТОД; 1902) м низ енергичних протеста у тадашњој штампи, ме фу осталим т брошуру Стјепана Радића „рвати м Срби".

тридесет тисућа често и на смрт изба.тинаних хрватских сељака ни сељакиња само због тога што су испољавали своје републиканско увјерење; то није ни неоспорно ортанизирани масакр Стјепана Радића и његових најближих сурадника у београдској Народној скупштини; то није

"ни Александар — Живковићева диктатура за вријеме које су хрватски сељаци

добијали службене платежне налоге, под пријетњом оврхе, за утрошене жандарске пушчане метке при убиству њихова оца, ни много, мното тога другога.

М личном животу човјек и може, и треба, н мора заборавити много штошта,

„јер иначе живот не би био могућ (ту

је и- смисао бити Кристове науке), али насупрот томе повијесна збивања, која се по правилу одвијају не само кроз затворе и конџентрационе логоре, не само испод кнута м кундака, нето и преко вјешала и стријелишта кроз паинске коморе и хекатомбе крви, никад не смију остати необјашњена, ненживљена и препуштена забораву, јер она живе у памћењу милијуна, будући су увјек и проузроковачи безбројних личних трагедија и бродолома који се не могу заборавити, те који се преносе на своје потомке и далеке потомке.

Због тога смо пред два-три десетљећа сви унисоно, читава Европа и читав свијет, исповиједали као неки сгедо, да нема и не може бити препорода њемачког народа, док он сам не увиди и искрено призна све оне страхоте које су не само у његово име, него и уз његову сфективну и пуну ангажираност починили Хитлер ми његови полудјели зликовачки доглавници (а исто тако и јапански им талијански фашисти). Нијемци су то увиАјели и систематским радом кроз протекао вријеме олдгојили нове генерације које више неће ни да чују за неке хернфолковске фантазматорије — док стари полако и незадржљиво одлазе или (махом) спознавши амбиз у који су бацилм и себе и свој народ, и читав свијест, таворе своје задње дане, товорећи маађима да буду паметнији него што су то бнАМ они сами. |, |

Оно што ме је навело на ова размишљања поводом Јеремићеве констатације о прекинутом дналогу којег би требало наставити, то су неке тврдње о односима Срба и Хрвата, које су се у задње ври-

јеме појавиле у српској штампи, а које нису нашшле на адекватан одјек у хрватској, па је тако диалот заиста — прекинут. Онако како се те ствари са српске стране постављају оне могу имати као. посљедицу само још веће продубљавање јаза који већ постоји, а који би могдаи укратко свести на проблем Хрвати — Срби:усташе — четници.

О том питању ја сам већ говорио и моје је мишљење познато онима који су читали моју књигу „Трагедија хрватске хисториографије", а за оне којима то мишљење није познато, навест Ну га оваје у облику овог мало подужег цитата (са стр. 5/6):

_ „У затвореним круговима загребачких интелектуалаца, _специјалио — културних радника, писаца, кад се поведе ријеч о тим питањима, редовио се рјешење надази у наглашавању меког осјећаја кривње који је развијен у хрватском народу, 2 моје је дубоко и неполебиво увје рење да смо за развитак тог осјећања криви ми интелектуалци који нисмо довољно упорно и довољно систематски, увијек и у свакој прилици, насупрот усташком симболу Џ с бомбом, стављалн четничку мртвачку главу са укпиженим костима; насупрот усташким бодежима и маљевима четничке каме и тестере, насупрот Павелићу Недића и Пећанца. Ми напросто нисмо смјели дозвоанти да се икада п под било којим околностима употријеби ријеч усташа без њеног равноправног пратиоца управо пандана, четник; ми смо морали инспстирати на томе да су усташки злочини, да су усташке хекатомбе крви (на жалост) само парцијално, територијем лимитирано лудовање, еруппија, лудила по крими. нала које се једном упаљено разбуктало пе само у Хрватској, него и на читавом територију наше тадашње и садашње заједничке државе. Као што је само један мали, тичезавајуће мали дио Срба био оно што се смије назвати крајње одиозним именом четник, тако је исто п мећу Хрватима била само шачипца крволочних Аућака у којима се пробудила звијер и које смијемо окрстити страшном ријечју усташа. Таквих луђака и издајника било је м у свим другим народима Европе који су паам под удар фашистичке соллатеске, само што касније то други инсу преувеличавали им тако те болесне израслине — уојепз појепз — признавали као иитетрални дио свог националног тијела. Насупрот томе, код нас Хрвата се тај комплекс развио чак до граница, да су меки међу нама осјећали управо неку нелатодност кад су мораан признати да су Хрвати; да су затајивали своју националност, Ту смо ми интелектуалци направили трдин пропуст, и та кривица остаје на нама, пако је хрватски народни геније кроз Горан-Ковачићеву „Јаму још за вријеме тих дивљања изразио своје најдубље гтњушање над тим злочинима. Сличиу осуду тадашњег злочиначког ортијања која би се могла мјерити с Торановом Јамом', како по нитензитету мјесничког заноса тако п по дубини бола који из ње избија, не налазимо ни тала а ни касније, ни код једног другог јужнославенскот народа."

Остављајући сасвим мо страни оног бележење с мањом или већом завишћу сва. ког динара прихода браће с којом живимо у истом дому", јер о томе већ воде потребне дмалоте позвапији од мепе, жеам нагласити да у тој проблематипи, у помањкању диалога баш о том питању, видим осповие узроке неспоразума, па штавише и све већег неспоразума. Не бих хтјео бити нескромам, али бих жедио нагласити да су ми многи хрватски минтелектуааци, п то често не само они које треба сматрати првима, нето и они који су се од првог дана устанка бориан против усташа, потврдили да је та тако једноставпа п тако евилентна истина, била за њих право от криће н ла сма+трају да ту заиста лежи бит проблема — бар на том плану — а то да је сваКако имало пи грлног утјепаја па цјелокупну ту проблематику, на проблем — дмнара и чистих рачуна.

Међутим, упркос томе што је све то тако јасно и недвојбсно, ипак има љули, мн то на веома одтоворним мјестима, па чак и за ову ствар и на најолговорнијим мјестима, који о томе мисле из оспова другачије,

Нпр. друг Перо Морача који је не само првоборам и аутор низа ајела из НОБ-е, него и дугогодишњи _ секретар Комисије ПК КПЈ за повијест и лиректор. „Института за савремену историју“ у Београду, као „демократску размјену

мишљења" у којој „критички дух палази,

све тинри простор", изјавио је, у једном интервјуу суралнику часописа „Фронт", поред много чега другог и слиједеће;

„Сигурно је ла ће историјска наука мнотпувије, научније, доследније проучити н осветанти ослоболилачку борбу, појеАнне процесе,.. Чињеница је ипак ла су еволупрала тумачења неких појава. Узми те на пример комплскс четништва У ос аободилачком рату. У рату ни дуго после њета наше је тежиште било на тумачењу четништва као излајничког покрета који је непосредно служио окупатору. Тадазиња су наша тумачења олавала лојам да нема никакве разлике између, рецимо, четништва и устапива, Недићевана итд, Онпу другу стралу — ла је то ипак, био покрет прозападне буржоазије која је такођер желела створити свој покрет отпора као што је то био случај с појслиним партијским фракцијама у другим окупираним европским земљама — нисмо нетицали, Дуго, ауто смо се устезали око тумачења стварног садржаја паше револуције, Једноставно смо се плашили ла анализирамо траћански рат као компоненту ослободилачког рата, То је, у неку руку био непосредан утипај КИЈ, која је

Маставак на 6. страни

Звонимир Кулунџић