Književne novine
=
ну
ЗА. ЧИСТЕ РАЧУНЕ И НА ХИСТОРИОГРАФСКОМ ПЛАНУ
Наставак са 5. стране
свим снагама потискивала ту компоненту инсистирајући на томе да тући Дражу Михајловића значи тући слуте окупатора, тј, инсистирати на оној изузетној ширини ослободилачке борбе. Или, узмите на"пример тумачење устанка, тј. оног периода покретања борбе из јула и августа 1941. тодине. У својим почецима наша је историографија била опседнута оним првим општенародним устанцима из јула и августа 1941, те је сасвим заборавила све оне делове Југославије у којима таквих устанака није било, а често је о њима давала и такве судове који с науком такеђер, нису имали много везе."
Развијајући и даље ту своју мисао, да су четници били (бар у прво вријеме) добри патриоти, а усташе да су већ Од самог почетка били инкарнација самих ђавелова, Перо Морача наставља:
„При томе су елементи стихије које су
носили у себи ови устанци, као уосталом, и сви устанци, билп запостављени, заборављени, па и потискивани, ти су ус-
танци на неки начин уљешшавани ита. Није се говорило о ономе о чему је Темпо писао на свој начин, о томе да су устаници често носили (четничку — д40дао ЗК) кокарду на својим капама, али несумњиво да те кокарде нису значиле оне кокарде које ће се појавити крајем 1941. пи у 1942. години у многим нашим крајевима; оне кокарде које су ставили на своје капе и шубаре свесни противниши ослободилачког рата и револуције. У јулу и'августу 1941. кокарде су нешто друто од анога што ће бити касније."
Најхладније што може бити, без икаквог емоционалног обојења, ја могу рећи другу Пери Морачи да такво резонирање не само што нема никакве везе с науком, нето да оно нема везе ни с најелементарнијом објективношћу обичног грађанина (нехисторичара), да такво резонирање нема никакве везе с хисториографским истраживањима, него да оно одаје веома забрињавајућу чињеницу, чињеницу да чак“ на тако високим положајима могу сједити људи с тако пометеним и, не унитаристичким, него еминентно великосрпским схваћањима.
Ја никако не могу схватити како то друг Перо Морача, као директор Института за савремену историју Југославије (иако ова задња ријеч не стоји у службеном називу) — може јавно тврдити да су четници били ипак нешто друго нето усташе, бар у почецима рата и реводуције. Али, с друге стране, опет, хоћу нагласити да сам апсолутно сагласан са друтом Морачом кад он каже да четници из год. 1941. нису били оно исто што су били они четници из год. 1943, 1944. и 1945. Ту се ми двојица апсолутно слажемо, па ако би још друг Морача био вољан да призна да ни усташе из год, 1941. нису били оно што су били усташе из године 1943, 1944. и 1945. — онда би базу за плодан другарски диалог, за који пледира
· друг Јеремић, одмах нашли.
· Али... С таквим погледима друга Пе-
" ре Мораме који би ранијих година били
запљењени ех оРо, заиста је немогуће водити дијалог на научном плану, па чак ни на политичком. Зар није оно што се зове основношколска чињеница, о којој се не може исто тако дебатирати као ни о питању да ли су два пута два четири, да је четнички покрет у старој Југославији, одмах послије Првог свјетског рата био основан чак и у хрватским крајевима, као (уз Орјуну, што су у ствари била само два имена за једну те исту ствар) најреакционарнији и највеликосрпскији чувар освојених привилегија краља Александра, Беле руке ми београдске чаршије. — И, зар се он није убрзо послије почетка окупације (1941) и манифестирао као такав,
Молим, ако је говор о четницима, ја вјерујем да заиста не претјерујем ако кажем да сам увјерен да међу нама Хрватима (мислим послије 1945) нитко није изрекао ни толико позитивних, ни толико занста искрено одушевљених ријечи — али уједно и толико поразних о четницима — као баш ја. Нека друг Перо Морача потражи моје књиге „Атентат на Стјепана Радића" и „Политика и корупција", па ће се и сам освједочити о томе. Док сам о оним правим старим четницима дра Гођевца, Анђелка Алексића, Мицка Крстића, Глигорија Соколовића, Воје Танкосића, војводе Бабунског и других неоспорних хероја за народно ослобођење своје домовине, говорио с највећим поштовањем — о оним такозваним четницима, типа Пунише Рачића, рецимо, који су се злоупотребљавајући часно име тих хероја, спустили на најниже могуће гране и послије године 1918. четниковали по београдским каванама и по Хрватској тероризирајући овај народ за рачун веАнкосрпских мегаломана и незаситне беотрадске чаршије на челу с краљем Александром и Николом Паштаћем, говорио сам најнегативније. С таквим мојим ставом би сваки прави Собин морао бити апсолутно задовољан. Хоћу, наиме, нагласити да сам на дјелу доказао да знам двојити здраво четничко зрно од кукоља, па би се Морачини т' моји погледи, бар у том погледу, могли веома лако ускладити, Али ако ће друг Перо Морача ствари
постављати тако како их је поставио, он-
да та треба запитати, зар није исто тако неоспорна хисторијска чињеница — насупрот четничком покрету — да је усташки покрет настао као инструмент одбране хрватског народа од великосрпске војнофашистичке диктатуре краља Александра и Бенерала Пере Живковића, те да је он у својим почецима био исто тако ослободилачки и прогресиван као и четнички2 О томе би другу Морачи могла пружити веома интересантне податке нпр. књижица Нине Рубчића, „Робија", која је изашла негдје уочи Другог свјетског рата,
Зар друг Морача заиста не зна како се низ хрватских родољуба већ на самим почецима НАХ, кад је видио што се ствари извргавају, одалечио од лића. и прешао против њега у Опозицију2 Зар он није чуо за ставове и понашање нпр. Франа Милобара и других, па чак и за Павелићев сукоб са Еутеном Кватерником, који је био онај који је прогласио
АХ и њен први војсковођа2 Зар он није ништа чуо за пуч Лорковић — Вокић Фаролфи (којег би било можда најправилније називати Фаролфијев пуч) — који је исто тако био, говорено ријечима Пере Мораче, „покрет прозападне буржоазије“, а у ствари прије свега хаесесовски2 Зар Перо Морача заиста не зна да је један од првих и најкрвавијих Павелићевих сурадника Еуген Кватерник — Дидо у свом чланку „још нешто о римским уговорима" (Хрватска ревија, год. ПТ, бр. 2, 1953, на стр. 243.) писао: |
„Може се без претјеривања тврдити да је цвијет хрватске интелигенције био против“ тог (тј. усташког — ЗК) режима. Али он је био живи симбол тог унутарњег отпора хрватског народа, напосе након оног 18. М 1941. (дан објаве Римских уговора — ЗК), и то није тајио. Нисам могао мимоићи ту повјесну чиње-
ОДБАЦИТИ СВАКИ РАЗГОВОР СА ПОЗИЦИЈА СИЛЕ
нишу... да је након потписа Римских уговора, већи дио хрватске интелигенције био против постојећег поретка. Против ега били су чак прваци странке, из које је произишао усташки покрет. Међу првима проф. Фран ·Милобар, др Давид Карловић ... који је још из енглеске интернације писао браћи нека не сурађују с једном владавином, која је жртвовала колијевку Државе Хрватске. Против усташког поретка била је ХСС, и то не само прваци, већ и један дио народа, напосе у горњохрватским жупанијама, јер тај народ није могао разумјети, да у држави Хрватској талијански и њемачки поручници имаду више права од хрватских великих жупана. Након потписа Римских утовора, настала је у Хрватској спонтана психолошка реакција... Та реакција хрватске интелигенције добила је свој видљиви вањски изражај оног 19. У 1941, кад се је др Павелић са својом делегацијом враћао из Рима, Загреб који је
_ је примијенимо им на њих,
шест тједана прије кроз 48 сати чекао на дра Павелића и спремао му до тада невиђени дочек, био је након објаве садржаја Римских уговора као град мртвих. Оне вечери на улицама, осим '"редарства и војске, није било живе душе. Загреб и с њим цвијет хрватске интелитенције изгубио је усташки покрет објавом Римских уговора."
Зар друг Перо Морача може заиста вјеровати да су сви они Хрвати који су се првих дана НАХ искрено радовали, прво што не морају ићи у рат, и то још за одбрану омражене великосрпске клике која нас. је крваво тлачила преко два деценија батинама, кундацима
и вјешалима; друго што је дошао крај бар том тлачењу; треће што се (како је у први момент изгледало)
остварује тисућгодишњи сан хрватског народа 0 његовој властитој државности; четврто... пето... итд... били Трзо Тасто усташе у оном смислу у којем ми ту ријеч данас схваћамо, крвници и крволоци>
Ако је чињеница да је великосрпска клика на челу с краљем Александром и дворском камарилом, с београдском вОЈном олигархијом и београдском чаршијом, тероризирала и пљачкала овај народ преко двадесет година — од преваре 1918, преко организираног убојства Стјепана Радића, до оних безбројних батинања, кундачења, дугогодишњих робијања и вјешала — а све су то свакако неоспорне и свима нама и предобро познате чињенице — онда је јасно да су се над сломом тога терора и ослобођењем од њега Хрвати морали радовати. А и радовали су се, све док их није по глави лупила. још страшнија стварност. Дакле, изводити из тога закључке да су сви они који су се бар у првим данима НАХ радовали, били усташе, луђаци и кољачи... Опростите, друже Перо Морача, то меЊу озбиљним људима никако не може бити предмет ни каванских ћаскања, а не озбиљних истраживања једног научног института. Камо ви овом својом изјавом усмјеравате истраживања у Институту којем сте директорг
Према томе, ако ћемо заиста ствари анализирати научно и разговарати бар донекле концилијантно, онда је став Пере Мораче да су четници нешто сасвим друто него усташе, да су четници били и позитивни, док су усташе били инкарнација. есенцијелне инферналности, — прешутимо шта, али свакако апсолутна запрека за сваки нормални диалог за какав пледира друг Дратан Јеремић. Ми. Хрвати никада и никако не можемо пристати на диалог под двама сасвим различитим кри“ теријима.
Ако то друг Перо Морача жели, ја већ унапријед изјављујем да пристајем на било какво квалифицирање нас Хрвата, па и оно најгоре, али само под једним увјетом: да апсолутно исте критерина Србе. Само тако, и никако другачије можемо водити дмалог. Али ако наши суговорници не желе диалог, него. разговор с позиција силе, надвикивање, застрашивање, прешућивање, префарбавање и етикетирање, манипулирање на свим могућим нивомма и У могућим правцима, онда ми мораме“ изјавити да ми данас више нисмо у позицијама да морамо трпити таквог нешто, а исто тако да се данас више неће водити разговор само с оним службоуЉУдНИМ хисторичарима (и „хисторичарима") који су на сва таква досадашња манипулирања, стојећи у ставу мирно, одговарали, као раније »Мејде зећогзат«! и „Разумем!" — сада: „Правилни о!"
Не, има нас који ћемо узвикнути: „Не разумијем!", „Није правилно!" М науци могу постојати само јединствени критерији. И ми коња за трку имамо, а данас већ и увјете да та н узјашемо, па ако ћемо лицитирати тко је био напреднији и тко је на свом терену успјешније „трије"био губу из торине“ — ми усташку, а они четничку — можемо и о томе разговарати, па да видимо како ће испасти тај разговор. Али дакако, тај разговор је немогуће више водити с позиција силе, власти, части и масти, него само с хисторијским документима у руци. И ничим друтим... Правилног
Како, пак, изгледа Морачино ревалоризирање наше новије повијести с позиција да су они нешто друго нето ми, У пракси, нека документира овај сасвим кратки цитат из књиге „Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца", од дра Бранислава Глигоријевића, коју је издао баш Морачин. „Институт за савремену историју“ (Београд, 1970), под уредништвом баш тог истог друга Пере Мораче.
Др Глигоријевић је написао омашну књигу од 620 страница, те мако је атентат на Стјепана Радића у београдској Народној скупштини, био свакако један од најзначајнијих догађаја у тој странци, како за Давидовићево крило (које се у то доба већ формирало и као формална странка) које је било у том моменту на власти и које свакако. носи свој дио одтоворности, тако и за Прибићевићево, које је било у најоштријој опозицији и уз бок ХСС-у — све што се о том свакако најзначајнијем догађају у повијести краљевске Југославије каже у тој књизи, јесте ових десетак редака (на стр. 518):
„Атентат У Скупштини 20. јуна 1928, којом приликом су револверски метци Пунише Рачића усмртили или тешко ранили најистакнутије прваке ХСС, имао је последицу кулминацију. заоштравања односа између Београда и Загреба и продубљивање јаза између хрватског и српскот народа. Не улазећи овде у оцену овог догађаја треба рећи да у литератури постоје мишљења, доста произвољна, и недокументована, о томе да је атентат организован и извршен у дослуху с неким утицајним круговима двора и владе."
Као ту „произвољну и недокументовану литературу“, Глигоријевић у биљешци испод текста наводи моју књигу „Атентат на Стјепана Радића" и књигу Ради-
пришла о љ———
књизи „произвољне
МЗАочин ОА 20 дипња дна. штампа, која је изашла и међунаро, 1931.
ако, не мислим овдје улазити
пале апанажу пи с друтом хром Глигоријевићем, ни 6 Пером Морачом, о су тврање у мојој споменутој
и недокументоване"
же о треба могу им навести мноЗа Њ цитата, као и ци-
штво ауторитат: и на којих прфњ. књига препуна повијесних првог реда, као слабо која а сличног карактера; докумената који се просто напросто не могу негирати, нити игнорирати, меро које Е ако се-с њима нетко не може сложити
— треба обарати. | данас мисле преко тог
ја ећи на дневни ред, као да се а ита "догодило; АР Тлигоријевић и друг Перо Морача -— разговарати се озбиљно не може. Нека они оборе моје документе — и ако то учине, ја ћу то први признати — али затворити очи пред чињеницама, као што су то радили прије њих нпр. Јосип Смодлака, Мате Дрнковић, Првислав Грисогоно и толики други шестојануарски, лидери (види, нпр. књигу „Атентат на Стјепана Радића", рецимо на стр. 477) — то се просто напросто — не
може.
докумената наша књиг
· Тако како
на коју нас пребацују др Тлии Перо Морача, то је како видимо линија затварања очију пред голим повијесним документима и апсолут.но беспринципијелне им ничим документиране одбране краља Александра и „утјецајних кругова двора им владе“ — за несумњиво најстрашнији ЗАОЧИН који су, починили, а то објективно значи кривњу за тај злочин пребацивати на сам српски народ. | На „тој линији с нама не може бити разговора о тим стварима, ни с позиција. силе ни с позиција »Ме!де гећогвап)!«. ни „Разумем!", ни „Правилно!“ — него само с позиција снаге повјесних докумената као таквих. |
Звонимир Кулунџић
Линија торијевић
АВЕ-ТРИ НАПОМЕНЕ УЗ НАСТАВЉЕНИ ДИЈАЛОГ
Драги друже Кулунџићу,
Радује ме што се међу Хрватима нашао један познати културни радник који је прихратио мој позив на разуман и пријатељски дијалог и. посведочио да и код њих постоји добра воља да се сви проблеми међу нашим, братским народима реше на споразуман и миран начин, без мржње и силе, које могу до. вести. до тешких историјских последица по оба народа. . . | Не желећи, међутим, да одговарам на пи. тања која сте поставили изван оквира о ко: јима је дијалог започет и астављајући то они: ма које сте апострофирали, желим само дао. овом приликом учиним две-три напомепе,
Прво, не може се упоређивати однос Хрвата и Мађара у Аустро-Угарској са односом Хрвата и: Срба у садашњој Југославији. Савезна управа у Југославији представља највишу власт не само Срба и Хрвата него свих народа који живе у овој земљи, и то по кључу који не фаворизује бројчану напмоћност српског народа. А да би се прикупила сред. ства за њен несметани рад, опорезовани су не само Хрвати него и: Срби у' Хрватској, као и Срби и други народи н народности у Србији и други народи и народности у осталим републикама, па-би се због.тога на савезну управу, и њене расходе могли сви само подје днако жалити. Али, упркос томе, на основу чињеница да је Београд истовремено главни град Србије и Југославије, долазило се често до (намерно или ненамерно) погрешног закључка да Срби и Србија наплаћују своју владавину над другим народима. Но, и та ће замерка, након садашње реорганизашије са: везне управе, морати да отпадне.
Друга примедба Вашем излагању, које понављам ~ веома неним као отворено и добронамерно, тиче се недостатка класног аспекта у сагледању односа Срба и Хрвата у старој Југославији, Није српски народ угњетавао и терорисао Хрвате, него су српски властодршци, уз помоћ хрватске буржоазије, заједно прогонили и српске и хрватске непрп“ јатеље своје класне владавине. Ако се, пак, тврди да су у старој Југославији на власти. били само Срби, без учешћа хрватске и словеначке буржоазије: (није ли словеначки поли“ тичар Антон Корошец годинама био на челу југословенске. полиције»), онда се чини да, на известан начин, геноцид који је усташки по крет спроводио над српским живљем у Хрватској, Босни, Херцеговини н Срему, није ни" шта друго. него мање или више оправдана о. света једног народа над другим, а то је ст“ гурно врло погрешан закључак.
Чини се, најзад, да Ви, уместо да своје су“ дове о значењу четништва и усташтва засниватесамо на историјским чињеницама, покушавате да ова два покрета, у крајњој линији, изједначите на основу једнаких напионалних права српског и хрватског народа, а 7ај политички, а не историјски критери-
ЈУМ, није добар кад је реч о историји. Опште РА да су се код нас последњих два» трећ ти година многн историјски проблеми кит от Ба или решавали у духу полити“ торича 1 а и тенденција, али Вама, као ис“ треба за а еГе је баш то да смета и зато пол настојите да се, уместо било каквих јолитичких захтева, у историји поштују с8" мо "историјске чињенице, > ћ Баз. а Вујуби Вам на сарадњи, поздравља
Драган. М. Јеремић
ИРИНЕ РНОВИНЕ 6
срдачно