Književne novine
"стварање пес:
"ходио песнику,
САВРЕМЕНИЦИ
() ОТУЂЕЊУ ПЕСМЕ
„Песма“ Васка Попе
ВАСКО ПОПА
ПЕСНИК као стваралац нових в није равно, редности, Р душан према судбини својих духовних творевина када оне већ постану део спољашњег света, део збира ствари доступних свима који су емотивно или практично „заинтересовани за њих. Стварана у тренуцима песниковог обраћања свом унутарњем свету, песма убрзо престаје да буде стање личне емотивне уз. буђености једног човека и постаје изазов за друге људе. Тиме она губи првобитну ознаку субјективног, индивидуалног душевног стања и добија одлике 0о6јективне чињенице, стиче материјална својства поред оних духовних које и даље задржава, али у једном друкчилем контексту. На том путу од мисаоног до материјалног уобличења песма се трансформише, обогаћује садржајно и формално, све до коначне естетске засвође. ности. Мебутим, нису само мене и про. мене песме једина занимљива компонента стваралачког процеса у њеном настајању. Са психолошког аспекта стваралачког феномена посебан значај има процес мењања односа између ствараоца и дела, — у конкретном случају између пе. сника и песме. Саме. песнике. такође .занима ова релација креативног чина.
У песми под насловом „Песма“ Васко Попа, са инвенцијом својственом само ствараоцима изузетне интуитивне способности, мишљења и виђења, истиче песничку страну овог проблема. Песма, у почетку, у виду субјективног душевног стања песниковог, пролази кроз стварадачки процес уобличавања, оформљења и материјализовања у спољашњем свету ствари и све се више удаљава од самог песнека као свог творца. На том путу својеврсног одметништва кидају се интимне. емотивне. нити: које су. је првородно везивале за њеног духовног творца, Шта: после тога. раскида повезује песника и песмуг То је стваралачка дилема коју Попа износи у „Месми". То отуђење песме, та њена објективизација и њен самосталан живот међу људима и у људима, међу речима и међу . ствараоцима, побудило је песника да се запита ко је он и шта је његова песма, шта се дешава са његовом песмом у свету готових ствари и шта бива са његовим присним односима који су га везивали за песму док је стварао. |
Питања су бројна, ни једноставни, ни директни. Између песника и стварности, између стварности и песниковог стваралачког чина, између песника и песме, постоје везе и.односи који се не могу укратко формулисати, за које се не могу наћи прецизне и сажете дефиниције. Ипак, одговоре треба тражити улажењем у три занимљиве сфере овог проблема; песник и затечена стварност,
ме и постварење песме.
Песник је догађај у свету, а затечени свет је непосредан изазов за његово о ралаштво. Када се песнику „догоди ње тов стваралачки инстинкт, његов Варе Е стварања, гони га да мења, оатачени редак ствари, да се потврђује у ново а реном и да том свету од дрвета до змије, од камена ДО с » дода нешто, – 15 ју песму, свој дар. О том доласку 2 сника у свет, 9 његовом „догађању свету, Попа каже;
аш: „Осванеш и поглед
Све је већ ТУ, а камен и сунце.
во и змит а а пе није чекало. тебе не осврће,
Ништа се на 4 све то стоји # иде по своме.
ост света који је претОва равнодуши који је он затекао 58 њега настојећи да. загледао се У 5
пренонна "нешто што му је Олиско ВАЛЕ реп инспирације за стварање
Н ења је дола са песниковом мишљењу, све-
онога што изички ту недостаје. Флора, а и вис - с ;
предмети, само ки песник је директни
; ња природе, 2, : РИЕНА природе у 10) Страва а икно мици. Међутим, природа стер сав ених без плана истога. опа: поре песни“ облика, ствара и гомила ТРИ ом" Све ствара плански: „онако по Се тесто У ) пл и иде" У свету, све
то што „стој што је створено
Е ка. 1 сало на песника, ме та пи живи мимо њега, надахњује
С о песника за стварање, али не стварањ'
џ зору на ПРирРОА“, = три тле рма и замислима дотле непосто јећих облика.
КЕИТЕВИРНОВИНЕ
у
а одговори нису
већ према власти
Управо те мдеје и облици, та аутентичност стварања, доносе песнику победу мад природом којој се он диви, али је не подражава, не имитира, не репродукује простим понављањем њеног поступка стварн које су већ једном створене. Стваралац се служи материјалом који му природа нуди, али обрасце нових облика креира његова машта, његова друга, људска природа која се такође игра облицима попут природе саме, али њена игра је сврсисходна и подложна накнадним корекцијама. Тако песма није једноставан додатак постојећем, већ осмишљење и хуманизовање стварности којој се песма враћа као високоорганизована духовно-материјална чињеница. Разлоге за њено стварање песник налази дубоко у себи и казује их искрено:
„И онда, из неког дубљег ината из чега ли,
кренеш и ти да од блата,
од сна, од голог даха
од чета од стигнеш
нешто, нешто своје,
онако по.своме створиш."'
Та одлука, та одлучност песникова да створи „нешто своје“, није само задовољавање стваралачке сујете, још је мање егоцентрично, инаџијско опонирање свету готових ствари. Уметност није каприц, а поезија је најудаљенија од таквог односа и става према животу. . Међутим, поезија је ипак једна врста пркоса, једно ' неслагање са постојећим поретком ствари и тежња за успостављањем складнијих односа међу људима и стварима. Стварање. песме као психолошки процес има дубоке корене у друштвеној за лепим, а песма као естетски идеал представља само један хармонизовани фрагмент стварности. Песник даје своју визију света и стварањем песме афирмише своје креативне способности пре свега, а затим и своју индивидуалну Потребу да мења ствари око себе ми свет у коме живи. Стварност је повод за стварање песме, а дубљи разлози за песму налазе се у самом песнику, мада се ни једно ни друто не јавља одвојено и независно од осталих фактора који утичу на стваралаштво уопште.
Тотова песма је, у ствари, опредмећење саме идеје о песми. То опредмећење не треба схватити у смислу идеалистичког опредмећења идеја, већ у смислу материјализације уметничких замисли. Та фаза постваривања песме представља 3авршно поглавље њеног настајања и уласка у свет готових ствари. Када је песма створена песникова узнемиреност добија други правац. Сада је песник забринут за судбину своје песме, за њен опстанак. Готова песма је бачена у свет м песник ослушкује отуда њен ехо, ехо њеног гласа, одјек њеног оглашавања.
томе Попа каже:
„Пустиш то у свет и стрепци: не знаш хоће ли проходати, проговорити,
хоће ли опстати.
И буде ли тако,
а тако бива ретко,
убрзо то твоје,
од тебе створено,
стане по белом свету да хода, и оно, по своме.
Па да ли то онда волиш»
Тај самосталан живот песме, то њено странствовање, та отуђеност дела од његовог творца, та празнина која се јавља у песниковој души после оствареног дела, вису дестимулативни фактори. Напротив, створен је простор за нове песме, за ново дело које ће се такође одметнути у свет као и свако уметничко дело пре и после њега. Песник се не мири са губицима, __ он их надокнађује новим стваралаштвом. Ако његова песма опстане У свету, то је најбољи доказ да вањска ствармост није непробојна, неосвојива. Истина, јаз између песника и песме непрекидно се продубљује и проширује и то на два. начина: повећавањем временске дистанце која та дели од тренутка настанка песме и стварањем нових песама којима је већ отворен пут у свет, пут У простор у коме коегзистирају готове ствари. Укидање овог отуђења песме врши се џ друтима, а не у песнику као њеном
творпу.
7 | Војислав Минић _
моћреди
ТРАЈНЕ ВИЗИЈЕ
Изазов:
"Лотреамон или свет
еп и иа Ба нарав
ДОК СУ СЕ мистерије са лица многих малих и великих писаца скинуле, тајна жи вота великог француског песника Лотреамона (право име Исидор Дикас) и његовог дела, нерасветљена ниједним новим детаљем, — осим два-три оскудна административна податка о његовом рођењу и месту. школовања и службена умрлица, састављена у малој соби једног париског хотела, у присуству његовог газде и собара — све више узбуђује свет. И после сто тодина од његове смрти (умро је 24. новембра. 1870) Исидор Дикас — псеудоним гроф од Лотреамона, који се појавио уз прво издање „Малдорорових певања" вероватно је производ његовог смисла за пародију — не престаје да зачуђује својим темама зла, уперених, како он сам наглашава, против човека, тог најподлијег, највећег чудовишног монструма, кота он мрзи, као и својим стилом, који се незнатно разликује од форме његових савременика, многобројне читаоце, па и саме писце.
Да ли је Лотреамон заиста толико омрзнуо људски род, коме и сам припада, или се зшегачи са собом и са свима редом2 Шта жели главни јунак из његовог јединог сачуваног животног дела, „Из Малдорорових певања“, и откуд му тодико снаге и мрачног духа да људима просипа мозак, да их черечи као крволочна, звер, да силује девојчицу од неколико година, да је ножем после скалпира и баци псу, да прави толико других ужасних сцена мрцварења2 Да ли је то својеврсна. алегорија и иронија 'на свет неправде, мржње, или гимназијалско иживљавање» Да ли је то новопронађени пут песме, или стерилност, литерарна. камуфлажаг Остаје као трајни изазов: Лотреамон или свет...
После свега што се о Лотреамону мотло прочитати, чини се, да је најпаметније да његову личност оставимо на миру, а да погледамо оно што је, колико толико, мерљиво — његова „Малдоророва певања' и његов предговор за једну будућу књигу, под радним насловом „Поезије" коју није стигао да доврши. Југословенском читаоцу пружила се прилика да овог писца потпуније упозна након изврсног превода „Малдорорових певања" и „Поезије" Данила Киша и Мирјане Миочиновић које је „Нолит" објавио 1964. тодине. Наиме, једно је јасно: Исидор Дикас има жарку жељу да што пре постане славан, а уз то, има и талента, Тај особењак, који је имао свега два-три површна пријатеља у животу, тај осамљеник, скривен између четири зида, који добро познаје поезију векова, а нарочито поезиј "времена у коме живи, и кога је туберкулоза увелико нагризла,- зна да су му из" бројани дани, да ће умрети млад. Он зна да свет мора да зачуди неком новином.
Сви песници су се, углавном, мучили да направе оду човеку, његовој срећи, добру џ њему; Писац Лотреамон бира друти пут: он ће певати о злу у човеку и зло о човеку, до те мере ће разголитити људски лик, скинути са њега оклоп, маску, ставиће човека у разне ситуације када ће постати издајица, лицемеран, бедан, Уплашен, немоћан, сићушан, понизиће га до те мере да ће он постати играчка у рукама манијака, да ће се видети све, као на тајној, скривеној емулзији фотографских препарата скандал о неким чувеним људима које сви оговарају, али о којима јавно не сме да процури срамота. Можда. уз све то Лотреамон и није тако зао како се то чини на први поглед. Можда је тај свет ужаса један од тајних путева да читалац, да човек зажели да види лепоту, да је учини присутном у свакодневном миљеу. А можда је сам Лотреамон, не само голи маштар, усијана „гимназијалска тиква“, већ и изврстан психолог, претеча многих каснијих песничких покрета и стидова, претеча можда и литературе „тока подсвести". А да је за разумевање његовог дела потребно познавање психологије и психоанализе, односно да је тако амбициозно, силовито, инвентивно и У исто време пакосно разоткривање Људске душе засновано на познавању доститнућа савремених наука прошлог века, као и на видовитом пројицирању наука и Ужасних односа међу људима У будућности, у то нема сумње.
Песник „Малдорорових певања“ не жеам ништа да улешшава. Њему је огавно цмиздраво, дуткасто, китњасто, плачевно, милозвучно, лимунадно, штупљоглаво, Љитаво свируцкање о лепоти човекове среће, коју он, ево откако је века и света, не може да нађе, и после свих буна, устанака и револуција. Лотреамон жели да се суочи са сировом и суровом реалношћу, у којој царује мржња, лицемерство, подмићивање, лаж, издаја идеала за које погине на хиљаде невиних и наивних. ћотреамон жели да лику вештачки дотеране, напудерисане, нашминкане, и намирисане лепотице света супротстави лик истинског лика света, који није ни прелеп ни ружан, већ онакав какав јесте, што ће рећи, који је, осим тога што је добар, и зао, окорео у мржњи, ружан, дан, манијачки, окрутан, убилачки, апокалиц· тичан, мрачан, као што је мрачан Малдорор, а то значи да, методом дуплог контраста, писац вероватно жели да човекове емоције врати на прижељкиване и ипак присутне обале праве лепоте,
Зар нас појава Хитлера п његових приврженика који бездушно убијају жене и децу, злогласних логора Дахауа и Матхаузена у којима се људи крећу у ВИДУ живих костура, са главама као од чиоде, да би кроз који сат били бачени у ватру, што је наша не тако давна, прошлост, као и појава савремених манијака у лику 90-
па авина ==
чева који убијају своју децу и жену, 0 чему је наша штампа недавно писала, и У виду људи, покретача масовних покоља недужних људи у Вијетнаму, на Блиском истоку, у Конгу, гладна деца Бијафре, Индије и толико других земаља, упадљиво богатство богатих који не знају шта ће са својим парама, вилама, колима и курвама, и велико сиромаштво сиромашних на другој страни, у лавовском делу света, зар нас само ових неколико детаља, истргнутих из наше недавне и данашње димензије човековог битисања, не уверавају колико је Лотреамон у праву када пише о злу у човеку, о помереном свету, изопаченом, крволочном, незаситом, односно, зар те његове живе визије, као лош сан, не зажелимо да моментално преточимо у доброту, лепоту, истину која би подједнако била на користи сваком човеку. Зар не зажелимо да изменимо свет, да поведемо рат против рата, рат против неправде, рат против злочина и гробара. Зар у истом тренутку док читамо Лотреамона не заволимо још више своју децу, своје пријатеље, све људе које познајемо, ту, одмах поред нас, зар нас тај изопачен свет који нас ошамућује својом злобом не чини за тренутак свеснијим свих опасности које нам живот усред бела дана плете, у виду великог, мрачног, дукавог, ружног паука, и зар не нађемо у исти мах у себи снаге и воље да се ујединимо, сви ми који волимо светлост и слободу, да будемо, једном речи, људи» Нема сумње, читање „Малдорорових певања" изазива овакве асоцијације. И, ето, ни сам писац „Малдорорових певања" ни-
је могао до краја служити у славу зла. Он се у медитацијама „Поезије“ одриче таквог света — он пева о лепо-
ти, о снази човека, о љубави, о чистоти мисли и речи. „Човек је храст", рећи Не Лотреамон. „Природа не зна за снажнији... Вратимо се Конфучију, Буди, Сократу, Исусу Христу, моралистима који су, умирући од глади, обилазили градове! Од сада треба рачунати на разум који ће убудуће развијати само оне способности које управљају збиром феномена чисте доброте".
Није, свакако, случајно, што су надреалисти сматрали Лотреамона за једног од највећег песника свих времена. О њему су све најлепше рекли Бретон, Андре Жид, Валери Ларбо, Леон Пол Фарг, Реверди, Грак им многи други познати литерарни ствараоци. И као што су многи од њих приметили, ако у поезији Лотреамона има аутоматизма, гимназијалског иживљавања, младеначког каинизма, неразложног бунта, сатанизма и фанатизма, књишког и театралног, извештаченог, у њој, на друтој страни, има једног смелијег захвата, у сликању тамније стране људске душе,
смелијег хватања укоштац са стварним...
проблемима света, који почињу са људском изопаченошћу, са мржњом, смелијег продирања у људску подсвест, у психоанализу, има у њој торке ироније за романтично претеривање у сликању људске среће, традиционализам, уљуљканост У већ позната емотивна стања, има у њој префињене ирационалности и негације конвенционалних тематских и изражајних отрцаности. То је трајни изазов: Лотреамон или свет2 Односно, да ли ће, на крају крајева, остати, на једној страни, сам тај анархист Лотреамон, рушитељ устаљених истина и заблуда, а на другој свет, такав какав јесте, или ће свет и Лотреамон наћи начина да се споразумеју, помешају и сачине, вероватно за који сантиметар шири, животни и стваралачки лук, заједно са оним што је лепо и ружно, добро и зло, што их спаја и раздваја, као што је, уосталом, на јединству и супротностима, васпостављен сав божји свет. Тај бунтовни дечак, издужена, испијена лика, чини се, ипак, са сваким даном све више, крчи пут својој афирмацији. Он ће, упоредо са преводима који су учињени на разне језике, као и са оним бројним _ преводима који су најављени, све више. престајати да буде, целокупним својим делом, контрадикторним по његовом почетку и крају, само француска поетска величина. Они који су певали о добру, и они који су певали о злу, чини се да су подједнако добро учинили за човечанство, под условом да су то чинили због богатства своје магичне визије будућности, због истинске, искрене љубави за човечанство чији су чланови били и јесу. Јер и у свету машина и кибернетике чини се неће престати да буде места за поезију. Не треба се плашити да ће лепоте и добра бпти напретек. Они који су певали о лепом, и они који су певали о ружном, управо увеличавајући на тај начин представу о лепом, изазивајући жеђ за њом, помирили су се након сто година. Лотреамон постаје песник света.
Радослав Златановић