Književne novine

с0л БЕАОУ 0 СЕБИ

И АМЕРИЧКОЈ ЛИТЕРАТУРИ

Сола Белоуа данас красе епитети као што су „први амерички роман сијер“ и најбољи амерички писац „У књижевној форми која је доми нирала литературом | последњих сто година". Он је писац који до славе није дошао механиком публицитета, саморекламирања или сензационализмом, него постепеним развијањем свог опуса чији појединачни делови бивају све сложенији, уметнички све саврше нији. Укратко, постоји свест да је можда једино у његовом делу, међу делима живих америчких ро мансијера, могућно уочити јасну развојну линију, пронаћи постојан и све снажнији склад интелеск туалне снаге и разиграних облика приповедачке уметности,.Од скелетног „Човека који се клати" (1944) до артистички заокруженије „Жртве" (1947), преко духовног пролома. „Пустоловина Огија Марча" (1953), урбаног интензитета романа „Не пропусти дан" (1956) до преобиља „Хендерсона, краља кише" (1959), богате комич не сложености „Херцога" (1964) и ремек-дела „Планета господина Семлера" (1970) Белоу је напредовао од писца који обећава, преко занимљивог писца и узбудљивог лисца до великог писца што је данас. Сасвим је отуд разумљиво да се мишљења која он, веома ретко, саопштава, мишљења о литератури и средини у којој се она ствара па и о својој сопственој, слушају са пажњом и поштовањем. '

Књижева репортажа, коју је после разговора са Солом Бело“ом публиковао критичар, есејист и издавач Џозеф Епштајн у литерарном долатку „Њујорк тајм са", обелодањује цео низ таквих мишљења великог писца.

О многим својим раним делима Белоу, на пример, говори као о

„грешкама, можда невидљивим, али, ипак, шкама", Када би данас писао „Жртву" написао би је

сасвим друкчије. Писање „Огија Марча" било је „једно дивно ослобађање", али данас је писац свестан да су се многе ствари „отргле контроли и да није имао довољно снаге их држи на узди“. По општем мишљењу роман „Не пропусти дан" је његова најбоље писана књига. Он се са тим не слаже и сматра да је личност тог дела, др Тамкин, најинтересантнија у тој књизи, али и недовршена. Од својих књига Белоу је најзадовољнији „Хендерсоном, краљем кише", у њој је пос тигао највиши степен јединства ин телектуалних и аитерарних снага.

Белоу наглашава да у америчкој литератури постоји опасност од уношења академске културе У књижевност и да писци, несвесно а некад и свесно, стварају дела унутар канона академске културе и, самим тим, без потребне свежине и наивности. Па чак и такав писац какав је био Фокнер, пол легао је у роману „Светлост у августу" утицају критичке литерату ре. Белоу тврди да је огромна разлика између „стварања културе" и писања романа. О генерацији писаца која му је претходила он највише воли и дени баш Фокнера, а затим су на његовој ранг-ли сти Хеминтвеј и Фицџералд. Занимљиво је да се више но свим тим писцима он диви Драјзеру, писцу који је припадао још старијој генерацији, и то зато што је више но сви амерички писци овог столећа био свестан сложе кости људског искуства, јер је више од свих демонстрирао најдубља људска осећања и најјаче осећање човекове судбине.

О савременој америчкој литератури, која се, по мишљењу Белоуа развија у погодним условима, о роману посебно, он. не мис-

ли најбоље: „Истина је да ми нисмо стварно развили роман... не ки од нас су наставили да раде на њему, а други су се вратили натраг". Он сматра да је за америчку литературу најопаснија и зузетна пажња која је уперена на личност писца и која изазива уверење да је данашњи америч-

СОЛ БЕЛОУ

ки писац најбоље плаћен да би ништио самог себе. Примери су Пејмо Ејџи, Харт Крејн, Хеминтвеј, писци који су били сматрани типичним Американцима и увек били у жижи интересовања пуолике. По његовом најдубљем увере њу за писца постоје две алтернативе: освајање или ауторитет. Или ће писац освојити публику пру жајући јој оно што она жели, или ће ауторитетом уметности, ризикујући незадовољство збот истине коју саопштава, успети некако да исплива.

СОЦИОЛОГИЈА ПОП–МУЗИКЕ

Ричард Мертон је недавно _објавио у аустријском часопису „Нојес Форум" чланак о пољ-музици, у коме настоји да да једну социологију овог музичког жанра и да из тога извуче и неке премисе за естетичко категорисање поп музике, која, по његовим речима, већ прилично дуго плени укус потрошача. Он полази од тога што тврди да поп не представља ника кву аутентичну естетску категори ју у строгом смислу речи. СоциоАошки претеча попа би по његовом мишљењу могао да се тражи у року. Порекло рока налазимо, како наводи Мертон, код потлаче ног црног становништва Сједињених Америчких Држава (Реј Чарлс — Чак Бери) и декласираног белог сељаштва на југу Амери ке (Елвис Присли), а та музика почела је педесетих година и била је чисто амерички феномен. Изван Сједињених Америчких Држава било је још некаквих „колонијалних" имитација, док почетком шез десетих година није настала једна оригинална енглеска поп-музика, која више није била просто подражавање, већ је представљала сасвим нов и особен музички пра вац. Године 1962. појавили су се први снимци Битлса и пробили су се сместа у саме врхове парадних хитова,

Мора се нагласити да садашња пољ-музика има за носиоце један сасвим другим социјални слој. Авангардистичка поп музика Сједињених _ Америчких – Држава не долази ни из редова сељачких „белих“ области, нити из радничког миљеа: она је музика средње класе, студената и интелектуалаца. Британска поп музика шездесетих година била је, међутим, резултат једног еманципационог – покушаја градске радничке омладине у об-

СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ластима без сељачког залеђа, у 06 ластима где се претежно проводи мануелни рад (седамдесет процената становништва Ливерпула, итд.). Ово социолошко _ ди нцирање је, по Мертону, битно обележје У односу на порекло америчке погмузике. Британска попмузика оспоравана је од стране пролетаризираних 'малограђана и од стране некадашњих индустриј-. ских радника: она: је била национална и пролетерска уметност, а није третирана регионално или ми норитерно. Подстицај овој музици дао је спонтани револт британске радничке омладине против буржоазије. Услови су створени економским и културним противуречностима. Према вани гледано, био је то просто један „протест који је значио нову музику, промену моде и слободнију сексуалност. у

У Енглеској је пољ-музика била израз револтиране радничке омладине, протест против силе капиталистичког подјармљивања. Стота и налазимо чврстину, бруталност у британској пољ-музици до средине шездесетих година. До овог времена постигла је британска поп-музика светски утицај и практично влада светским тржиштем. Њен зенит је година 1967, а после ове године почело је опада“ ње, које не би смело да се оцењује с"редукционистички — музика као епифеномен економског кретања. Године 1967. била је завршена културна и сексуална еманципација радничке омладине. Бур жоаско друштво било је на јед ном сектору потиснуто и натерано на одступање (идеологија породице, норме сексуалног понашања), али је оно, међутим, могло да освоји нове области потрошње (одећа, козметика, итд.) и да пропагира нови један „стил омладине". Својински и производни од: носи остали су недирнути и за ово кратко време нису се догодиле никакве друштвене промене. Радикализам револта се разводнио, захтеване слободе изгледа да су биле задовољене. Истовремено су се јавиле промене на основи, која одступа од културне револуције: пораст незапослености, замрзавање плата, пораст цена, ограничавање социјалних услуга и по јачана несигурност британске горње класе.

Поп-музика није, међутим, захватила ове заокрете. Она музика, која је најавила и прокламовала циљеве револта, постала је победом нових потрешштина афирмативном. Али ово ни у ком случају не даје јасну представу о буду ћем развоју ситуације на овом плану. Као што су — каже Мертон — нижи захтеви за повећањем плата истовремено израз животних услова који су диктирани мак симирањем профита, исто тако су и тобожње границе културних ре волта пролетерске омладине како експлозија тако и прикривање бунта — латентно сузбијање отуБеног и отуђујућег живота, (Р. С.)

КВИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уредничкв колегијум: Филипо Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Је ремић (главни и одговорна уредник), Љу биша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног о уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар _ редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко фметничка опрема: Драгомир Димитријезић. Уређивачки олбор: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Бер. ћеку, др Милош Илић, Душав Матић (председник), др Војив Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибни. кар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер, Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић. Лист излази сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић, Телефони: 627-286 (редак• тија) и 626-020 (комерцијално одељење администрација). Текући рачун 608-1-208-1, Рукописи се не враћају, Штампа; „Глас", Београд, Влајковићева 8.

ТМ МЕМОКТАМ — -

Привид и природа глумца

Сећање на Љубишу Јовановића

Чинило нам се увек да је у„уметничкој судбини Љубише Јованоа све саткано од успеха и признања, од ведрине и склада. Од почетка до краја. Спрема се за учитеља, а све га вуче 1030 ришту. Рекло би се, ето ОН разборита мајка не п његову жељу, само Не поставља. услов: прво завршити школу, јер „у уметности се може успети а не мора", често се сећао Љубиша _ мајчине мудрости. Из родног Шапца, који је већ тада умео позоришно да живи, Љубиша Јовановић доноси у Загреб своју људску и уметничку ши Ррину, која природни његов дар тако сигурно и успешно дружи са Игоом, Горким, Држићем, Ну шићем, Достојевским... Ово на'брајање нас подсећа да се никад није носио са безначајним задатком. Даље, никад није прижељкивао улоге које неће и добити. Најзначајније улоге су га, ако тако можемо рећи, сачекивале и увек у право време. Не памтимо оне, иначе познате, нескладе кад глумац не уме да зри природ но, мудро м лепо, него се осврће за улогама које припадају млздости и захтевају ту предност која се одиграти не да. Природа његовог глумачког дара поштедела га је свих опасних окука, понора које многи даровити глу мац мора да прође. .

Његова људска природа је би рала себи друштво и није се случајно на оним изненадним „раскршћима живота где се лако скрене, Љубиша тако _ поуздано кретао правом стазом. У рату је он глумац у позоришту Народног ослобођења. После рата скоро три деценије на сценама Београда. Опет значајан репертоар: Нушић, Крлежа, Шекспир, Ростан, Леонов, Островски, Бихнер, 0' „Кејси, Шо, Матковић, Хинг... Успеси, ретко срдачна сарадња с публиком коју је тако понекад умео да погледа једним оком са сцене као да провери је ли ту, дише ли заједно с њим. Ту су бројни _ пријатељи а друговање је умео да цени и негује на најлешши старински начин; умео је да ужива у јелу, у разговору, фудбалској утакмици; да навија за „Партизан“ или даровит глумачки _ подмладак — подједнако страсно; знао је да цени лепоту било да је жена, песма или идеја у питању.

Његова природа је била његов тлумачки стил, мера ствари. Ништа од агресивности, сав од питомине. Волео је страсно да трепери и чим би то улога допушта ла пуштао би на вољу свом гласу, темпераменту и уживао. Тада бисмо разумевали зашто га је Добрица Милутиновић тако водео. А умео је опет тако да притаји раскош свога дара и да га садене у ноншалантну једноставност кад се сретне са Михајловићем или Пинтером да се чинило. природним што најмлађа тлумачка генерација тако лако хвата корак с њим ни добија крила.

Опонашан у животу, препричаван у анегдотама, он се као тлумац није могао опонашати.

Ако се код Љубшше могло товорити о глумачкој техници, ломенуо би се — карактеристично леп и чист говор, негован глас. Али, тако је говорио и ван спене. Кад су га ту недавно питали о сукобу између приватног и уметничког живота, о лишавањи(ма због уметности, Љубиша се зачудио као да никад није ни чуо за такав случај: „Не, не, то је склад, склад као у добром браку... никад се ничег нисам лтшавао у приватном животу". И ту се управо крије кључ срећне уметничке судбине Љубише Јовановића: склад природе и талента. у

Целином своје природе он је припадао позоришту и ван сце-

тик БИ пи им ЕЈ

ЉУБИША ЈОВАНОВИЋ

не, глумац по природи он се ни. кад није одрекао своје природе на сцени.'дОн није од: себе“ направио глумца, он није постао глумац, он је то био.

Кад је уметник у питању успех се најчешће помиње као ис кушење. Овде је успех помогао природи да сачува ведрину и људску племенитост којом Љуби шине улоте зраче и данас у нама. Они глумци који су после њега играли Фалстафа или Несрећковића најбоље знају како су се морали борити са нашим сеБањем да би нас натерали да заборавимо Љубишу.

Сетисмо се Фалстафа у Гавелиној режији „Хенрија ТУ", играног у две вечери у Народном позоришту, пре двадесет година и Љубишине још недавно изречене жали што не може поново да заигра сер Џона... а играо та је, разумео својом најдубљом глумачком суштином.

На последњем Стеријином по зорју, као ретко који наш глумац, играо је две значајне и напорне улоге и за млађе и здравије срце и опет освојио публику, награде, колеге. Па ипак, питају га новинари тим поводом а он изненади: „Људи у нас не допуштају да се одмарамо на ло ворикама". Знао је он добро проклетство и лепоту глумачког посла — увек се почиње испочет ка — али откуд тај призвук гор чине2 Онда: „Али, уметник није устајала вода, он је бистра река, водопад ...", занесе се, па закЉучи: „А кад се све заврши остаје умор и самоиспитивање". Је лм то привид или се прирола заморила па загледа с друге стране»

Присећамо се његових улога, па се изненађујемо: играо је Љу биша и Ленбаха и Глембаја и злочинца Краља у „Хамлету", а У нас траје сећање на ведрину, на племенитост. Нисмо сами. У налахнутом али неочекиваном

азмишљању о трагизму Љубиштине личности, једном _ иначе зналцу нашег позоришта, док је набрајао Љубишине велике улоте, оте се природа тог изузетног глумца и он помену Срећковића! То је сећање. А Љубиша је итрао Несрећковића и волео га бескрајно! „Сада, сви ти дивни — ликови које је пронео нашом сценом и тумачио собом стапају се у један, најтежи, који нико није написао а који је он тако бриљантно одиграо: Љубиша.

Огњенка Милићевић

рта Џоја Ратковић