Književne novine
СТАВОВИ
Транзисторски
успављивач
ОВЕ МОЈЕ белешке, попут некадашњих „Онако узгред", поче. ћу једном реченицом из случајног разговора са Предрагом Милошевићем. Говорили смо о једном нашем познатом писцу и тада ће Предраг: „А најсмешније је, знате, кад он каже — народ! Он н народ! Сутрадан је Предраг отишао на Блед, ја у Врњачку Бању. Дакле, обојица у — народ!
Одиста, Врњачка Бања, јула и августа, то је у правом смиолу речи — народ. Не слика народа, не неки народ по Галупу. Већ прави правцати народ.
О томе да тај народ за Бању, упркос свему ономе што се зове протрес, представља само народ, не треба ни говорити. Реч „турист" има једино везе са туристичком таксом, која је енормна, баш-као-и некакав Бањски лист. Дакле, прескачем ту тему и све што је с њом у вези. Уосталом, она је и законом прескочена, јер је отштенародно благо претворе-
но у власништво јелног колекти-_
ва!
Остаје само — народ. Заобилазим им силне аутомобиле различитих регистрација, заобилазим и свакојаке костиме ми ансамбле, понеку тламију и шајкачу... и приступам — души. „Туђа душа помрчина!" каже једна _ руска пословипа. Али, ово је мој народ, провирићу ја кроз неку рупицу у ту помрчину. Душа! Што да око атшамо, хајдемо у центар! Значи: транзистор.
Слутпајте, драги моји, то није ни најмање неозбиљна ствар! Треба. се шетати између тог народа, свејелно како обученог — по последњој, по претпоследњој, или Бековој и Клузовој моди — и онда ћете схватити да ми нисмо далеко од заблуде. Ми у Београду, или из Ђеотрада. Међутим, поједноставимо још втше мелу ствар, заобиЋимо и оно лицемерно питање борбе против шунда! Али шта да радимо са оним што остаје2 Ато је једна општа и униформна заробљеност једним медијумом коТт је у рукама самог Ђавола! Шта вреде наши конгреси култу. ре, па чак и они прави Конгрестп, кад је тај мали транзистор моћнији од свих „постановленија" и од свих пријатељских резолуција!
Замислите тај народ који се шета или седи, коме између „топле и „хладне“ воде још једино остаје да се наједе, јер је све остало време посвећено транзистору, том детектору који откуцава билом њиховог живота. Замислите, дакле, то мноштво народа који свакот сата слуша последње вести а све остало време — оно што се зове народна и забавна музика, оно што спикери најављују час као емисију „за ваш одмор", час „за вашту забаву“, час „забављајмо се у веселом ритму", час... Мосталом, свеједно је како се зову те, џемисије", садржај је увек исти! Дакде, седи тај народ, понекад и по неколико на истој клупи, свак са свотим јапанцем, и свак слуша СВОЈУ радио-стачицу, показујући тако да свако има своју таласну дужину свог живота и живљења.
Немојте ми рећи да је то зато што је лето, и да зато не знају шта да раде. Јер прави проблем настаје после лета. Кад дође оно време „кад ће знати шта да раде"! тј. кад ће морати да раде оно од чега живе: у фабрикама, на пољима. у школама, у канцеларијама.. Тек тада Ће, више него сада, осећати потребу за тим малим чудом, тек тада ће он постати жуђени опијум! И што је натгоре — с правом! То је она. „рекреација:,. то је она- трансфузија, то је она неодољива курва кота се зове — „забава без претензија, која не признаје никакве граниче, ни образовања, ви годи-
ни пола, ни 2
на! То је комачно 1едно свето у у " ако слад! Е
„сизифовање"“. коли
сно толико убитачно. Море та значило би што и болесном 3.
ти лек! Ствари се, значи, зодико компликују да задиру чак У даст — хуманог! А то је већ тратично! _ Нема сумње,
је мећународни
индустрија забаве бизнис а и ппоб-
лем. Примитивније п ниже обра-
зованије средине биле су мање Ри ; у | ј
не од осталих. Несрећа је упр
И 1а14
у томе што смо спади И наттримитивније. Тешко, 1е, 4 у је било тле
авити ла ; Први тако дубоко и Та Де ко то затлупљивање за авом И Аб маха као.“ натпој спедин ке то без селекције. без диферентпит: цизе! | | Кад је, пак, реч 9 по МЕ стору, о том новом сим оду а равно реч је о свем оном
ди за његову опскрбу. ~ је као ах пату; х мр те и регионалних
ва — општинских и !'. радио-станица — чији је утицај на
ту7
„ алеко
<< потрошача _ дале ахК РАЈНА (8 оја киловата којим снажнији од ороја Замишљене
емитују свој опијум.
Наставак ил. 2, страни
Слободан Турлаков
_ ТРИБИНА „.
БЕОГРАД, 1. АВГУСТ
ЊИЖЕЕ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И
1971.
ТОДИНА ХХШ
КУЛТУРУ
БРОЈ 396 ЦЕНА 1,50 ДИНАР
НОВИНЕ
1 о |.
0 | | 0
ДА ЛИ КУЛТУРЕ, ЧАК И У ГЛАВНОМ ГРАДУ ЗЕМЉЕ, ТРЕБА ДА БУДЕ САМО ДЕВЕТ ДО ДЕСЕТ МЕСЕЦИ ИЛИ
ЧИТАВИХ | АВАНАЕСГ>
НА ТО ПИТАЊЕ БИ, МОЖДА, МОГЛИ ДА ДАЈУ ОДГОВОР КУЛТУРНИ РАДНИЦИ И РУ-
КОВОДИОЦМ, КОЈИ СУ УПРАВО НА ОДМОРУ. АЛИ, У СВАКОМ СЛУЧАЈУ, ТРЕБА ПОХВАЛИТИ СВЕ ОНЕ КОЈИ, КАО ТЕАТАР НАЦИОНАЛНЕ ДРАМЕ ИЛИ МУЗЕЈ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ, И У ЛЕТЊИМ ДАНИМА ОЖИВЉАВАЈУ КУЛТУРНИ
живот ГЛАВНОГ ГРАДА
пе и
ЗА
| А
ЈЕДНУ ДРУКЧИЈУ
КИНЕМАТОГРАФИЈУ
Не чинити, ништа највеће је зло. Народна пословица
ТЕКУЋИ ТРЕНУТАК југословенског филма, чије ће најбоље огледало бити пулски фестивал, инслирисаће вероватно безброј оних традиционалних годишњих анализа, кроз које се актуелно стваралаштво наших филмских аутора процењује или са становишта превазиђених естетичких доктрина, или, опет, кроз прагматичку визуру помитичке _ свакодневице. Као и обично, те анализе мало ће нам новог рећи: поново ћемо сазнати да се југословенски филм налази у обиљу разних – (материјалних, организационих, друштвених) криза, да поједина дела новије продукције смишљено обезвређују друштвене тековине и идејне основе на којима почива наша заједница, али да, упркос томе, доминантну карактеристикутих јед ногодишњих резултата чини прогресивна друштвена ангажованост филмских стваралаца која је сугласно везана са општим естетичким _ напретком _ југословенских филмова, што све, најзад, је ли, сведочи о континуитету развитка и успона наше кинематографије. Овај галиматијас противречности потврдиће, поред свега осталог, неприкосновеност летаргичног з[а(а5-дио-а југословенског филма на свим нивоима његове структуреи на свим плановима његовог културног и друштвеног положаја: јер, кризе о којима ће бити речи углавном су измишљене, наводна политичка _сумњивост извесних друштвених погледа филмских аутора искључиво је рефлекс манихејске психологије појединих политичких организама, но, у исти мах, не може бити — на другој страни — нити говора о неком суштински, значајном померању естетичке _ позиције |, југо-филма (наравно, то „гибање“ није синоним за _ праволинијско кретање „напред“), те, логично, ни о некаквој друштвеној _прогресивности која је, већ по природи ствари, немогућа у оквиру система што се налазе у процесу ауто-окоштавања. Једноставно речено: југосло венски филм одумире.
Горња тврдња није, верујем, о-
словенски филмови, уз само пар изузетака што нису сувише уда-
лако изречена: овогодишњи југо-
|
љени од свог правила, потврдиће сумњу, која се први пуг јавила пре нешто више од двадесетак месеци, у тренутку када је такозвани „нови ј овенски филм" одбрањен у једном од најжешћих окршаја за његов друштвени интегритет, да се наша кинематографија налази у врло опасном стадију где, под утицајем „негативне" пажње појединих политичких структура, а иза бедема глобалне глорификације који је пред њим подитла активистичка филмска критика, лако може доћи до уверења да је минимални програм друштвеног дејства нашег филма, ње-
_гову нужну идејну критичност и
социјалну ангажованост, могуће претворити у максимални естетички програм. То се управо и збило, па данас, на једној страни, имамо прилику да у већини југословенских филмова посматрамо на делу процес у коме се критика политичке прагматике, или нешто шире, свакодневне политичке праксе, изврће у прагматично трагање за могућим новим објектима те критике (која, додуше, захвата све шире, али и све плиће!), да би, на другој страни, читаво то, сада већ сасвим испразно, надметање филмских аутора са центрима друштвене моћи око тога да ли се трауматичност једног одређеног политичког тренутка може претворити у универзално трауматично искуство, поспешивало непрекидну репродукцију оног облика филмског говора који је, премда У свету одбачен пре читаве деценије, у нашим релацијама дефинитивно — исцрпљен пре тримчетири кинематографске сезоне. Ништа се, дакле, не, мења: но, констатовати тако нешто леп је начин да човек“ самог себе „прокаже" као типа који „ради" — зна се за кога! |
Али, како је убпште дошло. до ове ситуације2
Појавивши се, тачно; пре десет година, у клими која је била све друго осим повољна за његово роЂење, „нови југословенски филм" опасно је уздрмао постојеће диритовано устројство. овдашње кинематографије и приметно збунио оне који су били задужени да
„ову област културе држе у стању
перманентне вегетације; нападну“ ти као „епигонски" и „песимистич
ки", „естетизирајући" и „техно
кратски", „идеолошко заблудели" и „формалистички", први модерно рађени југословенски филмови открили су нам могућност да се свет путем филма може тумачити и код нас на начин који није мисаоно инфериоран и рефератски предвидљив, те нас, управо тим откровењем, мобилисали на напоре у борби „за једну другачију кинематографију“. Мако, додуше, оптерећени доследним филмским транскрибовањем тада помодних социолошких идеја о положају индивидуе у структури модерног масовног друштва, а, такође, засновани на креативном сензибилитету у чији се даљи развој одмах могло оправдано посумњати, ти први модерно рађени југословенски филмови били су плодоносна клица нарастања једног „другог таласа", унутар, кога је неколицина младих људи покушала да отворено и неконвенционално искаже свој поглед на свет и своје схватање филмског медија. Овај несметани развој трајао је једва годину и нешто дана, када је, 1963. године, политички напад на модерну уметност покушао да изврши брзу ликвидацију, између осталог, модерног југословенског филма: чињеница да је тај атак ефикасно одбијен данас има значај Пирове победе, јер је, након тога, приручни реквизитаријум контра аргумената у отпору политичкој офанзиви, чија је теоретска заснованост од самог почетка стајала под великим знаком питања, претворен у теоретски систем чија је неприкосновеност временом поста ла равна његовој апроксиоматичности. Тезе о такозваном — „ауторском филму" (погрешно тумачење Базенове мисли о „политици аутора") или о такозваној „отвореној метафори" (варијација мисли Амедеа Ефра о „глобалном — опису стварности помоћу глобалне свести"), које су могле да означавају и све и ништа, својом произвољношћу шириле су уверење како је „нови тугословенски филм" естетички дефинитивно потврђен као релевантна чињеница, те да, аналогно -томе, даљи креативни про дори морају да се врше искључиво на плану друштвене критике, да естетички захтеви постају дру-
Наставак на 2. страни
" Богдан Тирнанић
у овом БРОЈУ:
Михаило Павловић: АПОЛИНЕР О СРБИМА
Бранко Бојовић:
ИСТОРИЈСКИ _ СПОМЕНИЦИ И ТРАГОВИ
ПОЗОРИШТЕ И РЕВОЛУЦИЈА — пишу Владо Мађаревић и Жарко Јовановић
Миливоје Јовановић:
ПАСЕИСТИЧКИ ТЕАТАР ЈЕВГЕНИЈА ЗАМЈАТИНА
Огњенка Милићевић:
СЕБАЊЕ НА ЉУБИШУ ЈОВАНОВИЋА
Богдан Тирнанић; ЗА ЈЕДНУ ДРУКЧИЈУ КИНЕМАТОГРАФИЈУ
ПРОЗА Слободана Џунића
ПОЕЗИЈА Николе Дреновца, Петра Блажића, Угљеше Кисића и Босиљке Пушић
Радивоје Николајевић: ЗА РАШЧИШЋАВАЊЕ НЕКИХ ИСТОРИЈСКИХ ПОЈМОВА
Душан Вујновић:
О ЈЕЗИКУ ТОМЕ МАРЕТИЋА
ДРУШТВЕНА ПИТАЊА
Култура и Нови ђеоград
„ПОСМАТРАЈУЋИ данас већ импозантну панораму Новог Београда који је још увек у динамичној изградњи и постепеном естетском уобличавању, као саставни део целине Београда, који има све услове. да једнога дана постане велика светска метропола, задржаћу се на једном еклатантном урбанистичко-архитектонском и друштвеном проблему који тражи своје адекватно решење и пред којим не би требало да затварамо очи.
Чињеница је да се приликом реализације замишљене урбанистичко-архитектонске _ концепције упоредо са стамбеном изградњом на Новом Београду није водило довољно рачуна о систематском оформљењу _ културно-забавних и друштвених институција, које једном градском организму дају душу, животни ритам и тон у стварању градске — амбијенталне атмосфере. А самим тим доприносе и бржој еманципацији и стицању градских навика код већине ње товог становништва које се овде населило из разних крајева наше земље.
С друге стране ценећи овај евидентни проблем са аспекта савремене естетике и нових технолошких напредака и захтева савремене урбане културе долазимо до једног апсурдног закључка; ла је сада много теже лечити настале последице од узрока, о чему ће овде још бити речи.
Свакако да овде нисмо мислили на оне репрезентативне објекте као што су: позоришне, концертне и изложбене дворане (бар у садапњој фази изградње) који су вероватно предвиђени ширим перспективним планом, али се не може. мо лако мирити да на Новом Београду сем једне библиотеке, два биоскопа и две књижаре у којима нема свих дела која желимо да купимо, два-три нерепрезентативна ресторана који раде само до 10 и 11 часова увече, и палате спортова, немамо ништа ексклаузивније тде би проводили своје слободно време. М да не набрајамо још низ примера као што су: народна читаоница, клубови (сем једног постојећег омладинског — „Че Геваре"), градска посластичарница и др. којих овде нема. И ако знамо да ово поседују многи наши мањи градови по унутрашњости. Истина, овде постоји један стари дом културе, док је нови естудентски дом културе још у припремама за изградњу. Заправо, на Новом Београду не постоји одговарајући културни центар који би се свестраније и студиозније бавио културним проблемима као и о потребама потрошача културе, као што то успешно чини већ годинама Културни центар Београда. _
Слично је стање и са оним пропратним објектима из домена малог урбанизма. На пример: на улицама, сем светлосних семафора који регулишу саобраћај и кретање пешака, нема никаквих визуелних комуникација, које би наси дању и ноћу упозориле на све оно што се збива у животу нашег главног града, чији смо још увек потрошачи културе. Нема ни јелног културног паноа са кога би нас плакати упућивали на концертне, ликовне и друте сличне манифесташпије, у музеје п позоришта,
Наставак на 2. страни
Љубомир Дамјановић