Književne novine

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС: ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОЦИС

„Могућности“ о модерном театру

Током прошле године сплитски часопис „Могућности" посветио је свој двоброј (11—12, 1970) теорији модерног театра. Како су се дотађајн у модерном театру, посебно у америчком, енглеском и француском, одвијали неслућеном брзином, како су се на тржишту појављивале хрпе теоријских књига, за састављача овог двоброја, загребачког књижевника и преводиоца Томислава Сабљака то је био стимуланс да овај зборник текстова прошири оним што се њему чинило највреднијим и најактуслнијим достигнућем теоријског мишљења о модерном театру. Уредништво ' часописа „Могућности" му је изашло у сусрет и пре кратког времена штампан је други двоброј овог часописа (5—6, 1971) који са претходним чини јединствену целину а она ће — како се сазнаје — ускоро бити штампана као књига.

За ова два двоброја може се сасвим слободно рећи да представљају својеврсну позоришну хрестоматију — крајње актуелну и исцрпну, сачињену од текстова из књига о театру и из позоришних часописа — која Не љубите-

љу модерног позоришта пружити ,

испрпан увид у збивања у мо дерном позоришту и инструктивна штива за његово упознавање. Јер, довољно ће бити споменути само један податак: у ова. два двоброја Томислав Сабљак је Уврстио текстове седамдесет седморице аутора међу којима су ваљда сви они, драмски писци, критичари, теоретичари позоришта, редитељи, тлумци и публицисти који су на такозваним великим европским језицима,ине само на њима — а ту треба укључити и америчке ауторе — у новије време писали о обнови модерног театра, о природи његових кретања, о његовим дилемама и о конфликтима у њему. У тај број укључено је и неколико наших, југословенских, аутора, познатих театарских људи, драмских писапа, редитеља и позоришних критичара. Из читања ових текстова, сматра састављач Томислав Сабљак, а то је несумњиво тачно, читалац ће сазнати. оно што је очевидно; да је наше столеће столеће експеримента у театру, али ће сазнати и то да театар проживљава своју перманентну револуцију. Ако у тим непрестаним кретањима и: ма и екстремних интенција, оне нису завладале театром. Радови у овим лвобројима, разноврсност гледања на проблеме модерног театра испољена у њима, сведоче да театар није ни у кризи ни у пат позицији, како скептици воле да кажу, већ да се, можда, налази на раскрсници и пред питањем: куда сада2

Књига Нормана Мајлера о секеу

Америци појавила књига „Заробљеник секса". Њен писан је прослављени амерички романсијер Норман Мајлер, Ао: битник _ Пулицерове награде за књижевност, аутор многих рома на од којих су неки и код нас преведени. Један лео критике, а реклама _ поготову, дочекали су ову књигу фанфарама: један ве

Недавно се у

Британика а пао

. коме је реч,

НОРМАН МАЈЛЕР

аики писац, у времену доминације секса — каже се — одлучио се да саопшти шта он стварно мис ли о сексу; после читања многих књига о сексу, о женском дибиду проучавајући их веома озбиљно, при чему јемало који мушки писац толико времена посветио литератури „ослобођења", Мајлер је испитао праве темеље секса верност, промискуитет, хетеросекстуалност, хомосексуалност — м створио књигу која о сексуалности жене (и мушкарца) може да каже више од било чега штампаног на ту тему у последњим де кадама.

То и таква мишљења, међутим, нису јединствена. У једном ФОА новијих бројева литерарног додатка Њујорк Тајмса објављен је на читавој првој страни, и настављен на неколиким наредним, текст енглеске списатељице, романси јерке и критичарке, Бригид Брофи о тој књизи са. подизеловом „Медитације о Норману Мајлеру од Нормана Мајлера а против лана када је Норман Мајлест (то је игра речи: Мајлер значи мањи, а Мајлест најмањи) прошао" Измењено презиме Мајлест није само знак потцењивања писца 0 већ и довођење у везу са презименом А то је презиме ауторке књиге „Сексуална политика" Кејт Мајлет о којој писан овог текста каже да је била хибрид између та: козване књижевне и културне критике, а у ствари ружно чудо. виште! Та књига је саопштила непобитну истину, да је друштво неправедно према жени, сред: ствима којасу учинила неправду и сексу и свакој убројивој чињеници. Ниједан витез се није осме. дио да поново задобије правду и разум. Десило се само то да се „случај" обновио. Онс. што јекетт Мајлет саопштила лошом логиком и лошом лрозом Мајлер је својим медитацијама о Мајлеру учинио још тором лотиком и још тором прозом! После тога се ређају критичке опсервације које се тичу Мајлеровог тона, стила, поштовања и непоштовања, поз навања и непознавања чињенина, проблема његове концентрације на жену или на величање мушке митологије, које се односе на литерарну вредност Мајлеровог текста, а протежу и на низ писаца с којима је, свесно или несвесно, у веома блиској вези судећи по многим пасажима ове књиге, итл., ИТА.

Значајан писац који се окушао у многим јавним активностима и готово увек настојао и успевао У томе, да буде у центру „интересовања публике остаће то, очевна: но је, н после ове књите.

СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Мајлет (Мен).

Ава филма Бидија Ворхела

пут је ђубре“ наслов. је филмског приказа Џона Вејтмена

коме спаја имена два филма Енди Ворхола. Будући да је написао, по мишљењу Ворхол-индус. трије, „чланак пун разумевања"

„Сва

о „Пути" позван је на приватно приказивање _ „Буорета". Иако „Бубре" носи назначницу „фил-

ма—хумора", аутор чланка признаје да није успео да исцеди ни осмех, јер је хумор био толико црн да чак и Буњуелове вежбе у свирепости или Фелинијев „Сатирикон" изгледају сасвим те атрални у односу на Ворхолов филм. Ограђујући се од изрицања суда о општем социјалном ефекту уметничког дела, јер, с једне стране, сматра да сва истина о човеку, добра или рђава, треба да буде изражена, док, с друге стране, уви. ђа да дискриминисано представљање може да нанесе много штете, посебно у стварима секса, тле је подражавање тако моћна сила, Вејтмен нам прича своју непосред ну импресију виђеног. =

Филм приказује огаван реализам, тоталну нискост не само човека лишеног бога или отуђеног од друштва, већ "бекетовског човека

који у канти за "Њубре очекује смрт. „Бубре"- преузима „под. дичности"“ из: Пути", 'изопаче-

·не. и одбачене; а да би употну-.

· нио слику њихове беде и болести,

ит

на неколико места у филму доводи их у додир са тзв. „нормалним светом“ — да би се показало да су и ови потоњи подједнако 60десни али на мање поштен начин. Саобразно томе, одбаченима се не може судити у односу на претио“ стављено здраво друштво јер, прећутно, оно не постоји или не мо. же да постоји. Сва пут је Бубре; лепоте нема, секс је језиво ружан а политика није реална, јер би представљала минимум смисла и

· кохерентности који тотпуно недос

тају људској природи. Да би чо. век нашао „хумористичном" сцену у којој страшило од жене (ако је то уопште. жена), извијајући се као помахнитао октопол, мастурбира с пивском флашом јер јој је љубавник импотентан, морао би сматрати неодољиво смешним Золу или Бројгела.

Бекетов пар Естратон и Влади. мир скоро, да је. ведар; у односу на пар Џобенекоји | из „Бубрета". Џое, бивши продавац самог себе, кога је дрога лишила потенције у сваком погледу, допушта

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уредничка колегијум; Филнир Давид, Васко Ивановић, Миодраг Малић, Драган М. Је ремић (главни м одговорни уредник), Љу. зиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик славног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар _ редакције), _ Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко уметничка опрема: Драгомир Димитрије“ зић. Урећивачки олбор: Ар Димитрије Вученов, Предраг Делибашић. · Енвер Бер. ћеку, ар Милош Илић, Ауџшан Матић (председник), зр Војив Матић, Момчило. Миланков, ар Арашко Ређеп, Јара Рибни.

; вар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић,

Зуко Џумхур, Пал Шафер, Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић. Лист изла. чи сваке аруге суботе. Цена 1,50 дин. Годиоста претплата 30, полутодишња 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист аздаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине'", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редак, зија) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација), Техући рачун 608-1-208-1, Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 8.

"да током целог филма сви редом јузалуд свлаче његово једино неу. _потребљиво власништво како би зарадио за следећи убод хероина, приказан _ неподношљиво _ дугим сценама. Том истом импотенцијом он отеловљује мушки пасивни принцип, јер његова обамрла свест „не хаје ни за грош", док тротеск но птицолика Холи настоји да У немогућим условима сагради гнездо, отлацима скупљеним са Ђу бришта дрогирајући уз пут гимназијалце, како би их силовала У кошмарним _ сценама. Страшилу налик Холи учинила би да чак и једна Бет Девис позелени од завис ти; њој није потребно да глуми — довољно јој је да само стзисти ра у својој чистој и тоталној грозоти. |

Пошто је неизвесно да ли ће филм бити приказан јавности, Вејтмен веома пластично описује две сцене које не би поднео чак ни Золин стомак — наравно, виђене у изворном облику. Па ипак, то су сцене у којима је приказан однос са такозваним нормалним светом, јер ужас филма не лежи само у сценама мастурбације, оралног насиља, покушајима па: рења са женом у поодмаклом стадијуму трудноће и сл, већ у самој цивилизацији, која је, суштински, производ истрошености и у којој човек може да изврши самоубиство на брз баш као и на дутотрајан начин — дрогама. Џое сусреће жену средње класе у стану у који је залутао не би ли што украо. Она је очарана и прича му опецености из свог љубавног живота нудећи му слично. Наилази муж с прилично љигавим мнтересовањем _ за изопћеника, али Џоеу је једино до дроге и млада жена му је доноси од љубазних суседа. Џос обамире, а пар се хи стерично издире, отољујући лаж својих односа још више Од Џоеовог нагог тела, које повлаче наоколо да не би пало у кому; при том оно заузима разноврсне позе спилштања са крста; коначно та избацују на одмориште, бацајући и његову одећу за њим — тек ко. лико за добро самарићанско дело,

Вејтмен подједнако живо прел: ставља п сцену доласка социјал-

ног радника који наводи Холи на сјајну мисао — да подметне јас туче п учини се трудна како би добила социјалну заштиту јер је то њено неотуђиво право, будући да је „рођена од друштвене запт тите и одрасла на њој". Социјални радник пристаје да све види “ траженом светлу Под УСЛОВОМ да добије пар изношених сребрних папуча нађених на Ђубришту, будући да је фетишист, усхићен реченим паром. Али Холи није вољна да се одрекне свог јединог пара који и тако нема везе са главном тачком: њеним апсолут. ним правом на друштвену заштиту. Зашто Џое узима дроте, зашто Холи облеће као балегар око ђубришта2 Филм, који је по речима творца импоовизован, без почетка или краја, не одговара на ова питања. Било би занимљиво сазнати да ли је он настао као намерно побуђивање Золиногт мита о одбаченима или је можда покушао да створи „Чича Томину колибу" секс—и—дрота призора. Или „Бубре" уопште није уметничко дело већ само једно од спонтаних врења на липу савремене америчке културе2 На последње питање можда би се могло одговорити када би се знало да ли су се ствараоци филма по пут Ендија Ворхола посветили уметности или згрћу паре на порногтрафији и терају шегу са хистеричним тржиштем, Можда ни они сами то не знају — закључује Ве1тмен, Остаје чињеница да су се млађи гледаоци при неким сцена-

ма ипак — насмејали. (М.М. — Ћ.)

Нови успех Мтматова у Француској |

Када је 1959. године преведена на француски прва књига киргиског прозног писма Џингиса Ајтматова роман „ЏМамила, Луј Аратон је у њеном предговору рекао да је то „мајлепша љубавна прича џа свету“. Отада је прошло до. ста времена, а Ајтматов ' је по стао добро познат широкој читалачкој публици у Француској,

" То се могло запазити и недавно, када је на Сајму књига у Ници.

давао потписе гомили својих 060жавалаца. Ових дана изашла је из штампе његова нова преведена књига — новела „Била једна бела лађа". У њој је реч о једном дечаку од осам-девет година, који након другог светског рата

«сиви код деде и бабе, али страсно жуди за тим да пронађе свога оца. Пошто је дурбином у да љини открио лађу на језеру, он жели да постане риба и да 01плови до брода, на коме замишља свота оца као капетана. Дуго

Џингис АЈТМАТОВ

времена тренира. да задржи лах им да гледа у води као риба, али му ипак: не успева да постане риба. Најзад, једног дана, болестап и исцрпљен, баца се у узбуркану им ледену воду и губи живот, На тај начин, његов сан се тратично остварује: он постаје лечак-риба. Али, као што је на почетку сам писац истакао, у овој новели постоје две паралелне приче, Једна од њих је летенда коју деда при ча дечаку о томе како је Мајка -соб спасла два киргиска детета са обала Јенисеја и донела их на садашње њихово боравиште, Али људи су једног дана ипак почели да убијају собове. Штавише, ми сам деда Момун је приморан да убије Мајку-соба и за дечака је то равно смаку света и он се ко начно одлучује за, макар им тратично, остварење свога сна. Поред мното похвалних речи које француски _ критичари упућују Ајтматову као писпу великог ла ра, у овој новели истичу много. струкост планова или нивоа, којим се даје истински псловита слика живота. Иако се чнспирише киргиском земљом, Ајтматов је, по њиховом мишљењу, далеко превазилази животном _ поруком коју даје.

Прта Џоја Ратковић