Književne novine
| | | | | |
'
_ских плоча
Путовања _ радозналца
Твртко Куленовић: „ОДАНОСТ ЈУГУ“,
Матица српска, Нови Сад, 1970. ОНАЈ КО НЕ ПОЗНАЈЕ августовску досаду Сарајева, очајање што хвата доконе младиће у улицама око Бегове џамије где могу да виде залутаде одломке света; мла де жене и младе људе на пролазу кроз бизарности фалсификованог Оријента, пра шину друмова на регистрацијама страних кода, чежњу на непцима да се тај свет дотакне, омирише; тај никада неће схватити вечиту глад провинцијалаца за путовањем; вредност избледелих илустрованих часотаса на киосцима Главне улице, носталгичност филмских журнала, дра тоцености случајно залуталих грамофонна четрдесет и пет обртаја — све оне ситне, размрвљене трагове, деАове шарених лажа обојених земаља, тајанствених мора, нагих лепотица, споменика у честарима историје уметности.
Управо ово осећање чини основну вред, ност Куленовићеве књиге путописа „Оданост југу". То нису забелешке размаженот грађанина света, који се по планети врти са сигурношћу путника. прве класе; то су пре свега прозе једног помало збуњеног провинцијалца, који се по први пут сусреће са стварима за које је већ раније чуо, па задивљен, уплашен или раздратан по. кушава да одреди њихову вредност, се ћајући се вечери у којима је о. њима мотао једино да машта.
„Не знам да ли је то било пре или послае Балзака и Стенлала али знам да су ми путничка искуства још била ништавна. и поклапала се са сеобама родитеља, дешавало се да чујем изненада, у часу кад нисам био обузет догађајима дана, када сам бивао највише рањив управо најмање оштрим сечивима, рецимо увече, зими, у замраченој соби, најчешће преко радија, имена неког романског града или краја и да ме обузме очајничка, бесомучна чежња за тим местима и мрачна свест да их можда никад нећу видети, као катастрофа: као да живот, свет, земаљска лопта одједном великом брзином почиње од ме не да се удаљава и ништа ми не вреди да трчим за њом, једино могу да пружам руке и да гледам..." („Књиге и речи")
„Оданост југу“ представља због тога. једну сасвим изузетну књигу, не толико због тога што, се, у. њој Куленовић бави путописом, једним готово. изумрлим родом прел-телевизијске _ епохе, већ из разлога што се бави покушајем да сам за себе освоји аптерарни простор у кога ће моћи пазснрати искуства и емоције без робовања строгостима есеја, причљивошћу р0мана, сажетошћу приповетке, узвишено ћу поеме или нарцисонаношћу мемоара, за. које је, уосталом, одвећ млад човек,
Ова форма, као да највише одтовара Аанашњем модерном интедектуаацу, који се гади позоришних заплета романсијер. ског посла, читаве конструкције тромог наследства, законитости и правила пона:
_ шања, С друге стране, есеј му изгледа.
исувише херметичан, Док писање мемовра треба препустити самозаљубљеним те нералима и министрима, који исувише че сто употребљавају заменицу ја. Шта он: да остаје2 Бележење стања, неког сумрака, на пример; чепркање по заборављеним угловима путовања, непрестани покушаји да се разреши мистерија носталгије, тражење смисла испод наслага бизарног, мното пута виђеног и излизаног бедекерског нагважлања. Има у овој Кулденовићевој књизи пеког чудног тларма; чини се да су тих сто осамдесет страница непрекидни повод за авантуру, почетак Робинзона или Моби Дика — очекујемо непрестано узбудљиву пустоловину, а када је не до бијемо, сазнајемо да смо ипак учествовали у њој, тражећи заједно са аутором порекло мириса мале Мадлене.
"Обично је прва књига неког писца, ис: товремено и књита о његовом детињству. Хруга је у највећем броју случајева по раз, јер тада треба писати о својим ближ њима, 0 онима који нису. упетљани ди ректно у пишчев живот. Прва књига Твртка Куленовића „Оданост југу“, прави
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
4
Даља ренесанса
о ТВРТКО
КРИТИКА
МИАФРАД, Р.
КУЛЕНОВИЋ БЛЕЧИЋ
је изузетак. Она, у ствари, одређује свет писца бацајући тангенте на све четири стране планете. И тек, после свих путовања којима се бави ((Грчка, Италија, Египат, Индија), аутор нас враћа на реку која нам је сво то време била пред самим носем, на Дунав („Низ Дунаво лађа"), као да жели да свој прашњави руксак остави једанпут заувек ту, где заиста треба копати и тражити златну жицу лите: ратуре. Куленовић тада постаје свестан чињенице да је „море летше када се само замишља“, да је чар носталгије у њеном незадовољењу, да можда никада и не треба. отићи иза брда која нас окружују, одгађајући своју жеђ и њено гашење пред хладним млазом воде. На тој тачци стижемо до друге Куленовићеве _ књите, која ће свакако пружити одговоре на ова питања.
„Оданост југу" је докуменат о једној, рекло би се, неузвраћеној љубави континенталаца према већ декоративној лепоги Медитерана и његових мора, У овим пу тописним прозама, има јасног стила м ле пог језика, зачуђујуће прецизног казива> ња које се не стиди да, оуде једноставно, Тражећи сензације у најобичнијим стварима и путним ситницама, Куленовић тотово да достиже | ненадмашне странице Камијевог „Лета" („Повратак у Типазу', „Море"), комбинујући са њима благу зачуђеност наших путописаца (Ненадовиће“ ва „Писма из Италије“) и једно заиста обимно знање о уметности, земљама. кроз које пролази и оној сталној чежњи за вепознатим; о којој сам говорио на почетку овог приказа.
У књизи „Жил и Џим" Анри Шјер Ре сеа, постоји једна невероватно, визионајрска реченица која каже да ће „радозна“
ност југу“ је'уцравр докуменат 6 бре
ну у'коме је она то» постала,
У сваком случају, у овом доду, кода је највећи број писаца окренут оуђењу своје националности и свести о њој, где се инсистира на прашњавим _ митовима, разликама међу општинама и градовима, у језицима, _ интерпункцији и стилу, У времену које се, изгледа, оави више сво. јим двориштем. и суседовим кокошкама,. огромна армија младих људи и жена У избледелим виндјакнама и старим торба“ ма смело корача туђим друмовима, проглашавајући их својим сопственим, тра“ жећи смислове свога постојања у туђим ризницама, градовима и морима, Охрабрује због тога ова Куленовићева књига, која ме је док сам је читао, увек изнова враћала у време оне блатословене инте: лектуалне глади, када су нам били ближи француски и амерички писци од неталентованих истомишљеника из суседне улиме. У њој постоји нешто од вечне радо» вадости младића, који тражи потврду својим осећањима пред оронулим катедра“ лама и мртвим писцима, желећи да се
мост", бити професија ОудУЋ а
. спасе усамљености међу дневним и про
лазним вредностима.
Момо Калор
- = -— ИН Цана ес = анасе и
#-
«
ној песми „Будућим
Разговори
с песникињом
__ Милорад Р. Блечић: „ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ“, „Слово љубве“, Београд, 1971.
УМЕТНИЧКА ТВОРЕВИНА никад није потпуно независна од свога ствараоца. Он и она се узајамно осветљавају. Тако, изгледа да песничку визију Десанке Максимовић може, донекле, разјаснити и она животна симболика која се песникињи јављала у њеном личном животу. У до нима априлске катастрофе 1941. године, та симболика је обухватила онај „воз ко ји ни сам не зна куда би, остављен сам себи", и у коме је тада било тешко не видети симбол целог једног народа. Исто тако, она је обухватила и фигуру незнаног старца — гласника _ крагујевачког покоља; сама песникиња, уосталом описује овога гласника као „сатворца песме која се, док је он још говорио, родила" у њој. Осећајући живу, неразреши“ ву везу творевине са ствараоцем, читаоци се готово: исто толико интересују за личност овога. другог колико и за његово дело. Е
Блечићева књига треба да удовољи њи
уоховом оправданом интересовању. Она му оуаовољава презентацијом портрета Десан
ћ, жојуса;
са јаким ор. слика, између
осталог," и као „путујућег песника". Да портрет не би био сведен на површну бркицу или силуету, Блечић је настојао да
портретисани лик осмотри у димензијама књижевне историје, психологије стварала литва, критичког вредновања... Посматрајући исти лик у његовој историјској анмензији, он га је приказао у оквиру ревије „Мисао", у кругу тога „погорелачког часописа“ где је песникиња дебитовала. Затим, он је евоцирао проширивање овога крута ПЕН-клубом, као и колом песникињиних _ другова-уметника: _ Густава. Крклеца, Дучића, Пјера Крижанића, Сертија Слаастикова и многих других (међу којима се не ба смео игнорисати ни чувени књижар С. Б. Цвијановић). Уколико је успео да се пробије у психолошку димензију Десанкиног творачког лика, Блечић је у њему запазио неке особене и релевантне џрте, као што је песникињина, аверзија према дневној штампи, Најзад, пошто се од физиономије ствараоца окренуо структури и вредности саме творевине, писац је овде фиксирао извесне битне
појаве, а на првом месту — можда — тен.
денцију треображаја бајке у својеврску анти-бајку. Он је сасвим тачно оценио ту тенденцију, када је „Крваву бајку“ окарактерисао као „животну и песничку истину". Показујући своју критичку троницљивост, он је у истој тенденцији мназрео конвергенцију науке и уметности, то јест кампу научне фантастике: „У ос нови ових бајки је — примећује он — МАМ нека поетична чињеница из природних наука или нека морална истина“. Сасвим недавно, из те клиџе је израстао пе. сникињин дечји роман „Прадевојчица". На тај начин, Блечић је покушао да разабере сложен, дискретан, узајамни однос између песништва Десанке Максимовић и њенот живота, Већ самим насловом кжњите, он га је обележио као „живот пра ћен песмом", У овом случају, међутим, мама се чини да је поезија често преда њачила животу: писане током рата, многе Десанкине патриотске песме антипипирале су његов исход. Е
Било како било у том погледу, оне су еманирале из песникињиног интимног бића, као зрачење њене женствености, на' родности, тширине,., У овом поетском спектру, патриотска боја изгледа ближа некој јаркијој, савременијој народности 'метголи традиционалном, умногоме
већ избледелом „родољубљу". Па и само Влечић констатује да је песникиња. пред
рат превазишла „осећање романтичарског патриотизма", Стога није чудо што се шо винист М. Деврња потрудио да Десанкивојницима" удари жиг „дефетизма". Таква се народност мо тла . складно саживети са међународним братимљењем које је олтоварало песни“ кињиној људској штирини.
Као доминантна особина Десанке Максимовић, та ширина тежи да обграм све компоненте људског бића, како „женску“ осећајност тако и мушку мисаоност (која, рекло би се, кулминира у песми „Ства ри"), Али, представљајући. песникињину
· врлину, она је уједно и њена слабост, уп-
притив тање та дете таста
па Нис НЕ
· Максимовић. _
склоност индултенцији, осцилација: ма, еклектизму ...
Зрачење људскот бића Десанке Максимовић прелама се кроз призму њеног поетског дела у чијем колориту, очигледно, преовлађује · боја лиризма.. Најчешће, ова боја изгледа укомпонована у шаренило живе природе која контрастира. безбојности интелектуалне, културе, а. поготову сивилу отућене машинске цивилизације. Не ма: ње, међутим, она опонира и тамној, емоционалној, инстинктивној „природи: „Кад и природа жели да ме силом покори, каже песникиња, — противим се (цитирао М. Блечић). У ствари, Десанка Максимовић нбгује извесну емоционалн културу која њеној поезији (и, масне но, љубавној лирици) даје високу специфичну вредност. Изражавајући и развија јући овакву културу, творевина наше пе сникиње. попуњава једну празнину отуђене научно-техничке цивилизације култивише интелект, али зато гура емоцију у подивљалост или закржљалост.
Да би докучио функционалан однос из
те творевине и њенога ствараоца,
међу разговора са
Блечић је ишао путем
Десанком Максимовић, — која се овде,
стога, јавља. као субјект, а не као мобјект" изучавања и приказивања, Но,
по свом склопу, овај разговор је флуна-
нији нето класичан књижевни, дијалот; Блечић се скоро | поистовећује са својим сабеседником, а сем тога — он у разговор укључује и трећа аица (на пример, Ма: суку). Може бити да би се Десанкин ства ралачки лик рељефније профилисао, да је' Блечић унутар оваквог понстовећивања истакао естетичке, тенерацијске и остале разлике између себе ни своје саговорвице. У сваком случају, овај књижевни разговор Је један облик оне. савремене паралитературе која цвета у фор ми дневника, мемоара, романсираних биографија и санчних текстова.
Путем дијалога са песникињом (па. мн путем навођења њених „разговора са но винарима н књижевницима"), Блечић је доспео до значајног резултата: до првог обухватнијег дела 0 нашој песникињи која се указује као усамљеница у нашој књижевној повести, али која је, у ствари, родоначелник пили доајен читаве једне породице жена-песника. Такав резултат укључује одређену дозу новине, углавном једну руковет песникињиних мислм, саопштаваних у живој конверзацији, у 2: фористичком облику, Мера новине се смањује уколико Од градива књиге прелазимо на њену структуру, а ОА ове на ауто рову конџепшију, посебно пак на његову поетику која би морала бацити више теоријског светла на поезију АДесанке
Без а на релативну недовољ~ност оваквог осветљења, Блечићева књига отвара читаоцу увид у битну потенџију и „тајну“ приказаног ствараоца: у „вечно стање младости“. Та потенција не преста“ је да се реализује у песникињиним твдревинама. Зато, ако младост пева, Десанкина песма подмаађује мн песника по чи таоца.
Радојица. Таутовић
Васка Јукић--Марјановић
У птицу да се вратим
Беше а ншсако да прође,
време је „споменик од тешког камена, минуло преминуло а неуморно глоће, како да скинем туђе небо са свога рамена.
Хоћу да заборавим да се сетим, хоћу у птицу да се вратим, да полетим, да полетим.
НЕВРЕМЕ
Да ли то облаг црм нада мном
узе ма моје пролеће, спрема се да ми узме јесен.
би наднесен,
Град ли је шха ли је још ми по душитуче, мислим сванупо динас а. траје јуче,
која.