Književne novine

АНАЛИЗЕ

Фортунин подемех

0 Андрићевим причама „Знакови“ и „ћоркан и Швабица“.

ПОСМАТРАЋЕМО две поменуте приче као варијације једне теме. Када их ставимо једну поред друге, ове приче још више омогућавају тумачење и ствари по којој су сличне и онога по чему се разликују

У. обема причама збивања се групишу око једне особе увучене у некакву „коменАИЈУ , У којој сама та особа ствари види другачије Од читаоца или од сведока и других учесника. Јер, јунаци прича окружени су“ посматрачима који имају велике склоности ка уживању, смеху и свакојаким задовољствима. И једног и другог посматрачи узимају као објект својих уживања и дају збивањима правац који захтевају њихове основне склоности. У „Знаковима" тако поступа колега професора В. романиста по струци, за кога употребљава. француску реч утуеиг, што је донекле у вези и са његовом професијом. У Роберовом »рсПоппате« за реч ујуеџг стоји ово објашњење: потиче од глагола „живети“ (муге), забележена је 1830, а означава „човека који проводи живот у задовољстви– ма". У једној реченици Марсела Емеа, наведеној као илустрација употребе речи, помиње се мјуешг који је волео „храну, смех и жене". Кроз неколико детаља романист је показан баш тако, али се у њима још види и сам однос писца: реч је о одбијању и о ироничном снижавању таквог живота и таквих склоности. Ове детаље истиче сам В., али им не даје смисао који ће им читалац дати, јер он у свему има лични угаол) Он истиче мтуеџк.ов „фриводни тон“ и његове реакције, када му је испричао догађај са певачицом. Млуеш: говори 'усхићено: „Честитам", „Вама је пала секира у мед". и са. Иронично акцентирање тог сензуалистичког речника сасвим је, дакле, у складу са значењем датим ујуеиг-овом лику. За разлику од јунака, читалац (и онај сведок који све то преноси) види како утеџг гура В. — а у „комедију“, из потребе која је за уеш-а суштинска. Ипак, професор помало разазнаје утуешг-ове склоности и с тим у вези каже да га неки сматрају превртљивцем и спадалом и да помињу његове „бездушне шале".

Збивања у „ћоркану и Швабици" умногоме су сродна са збивањима у „Знаковима/'; разлика се тиче „боје", тона, пре свега. У „Знаковима" лица и догабаји имају извесну отменост, одмереност, а томе одтовара и опис — сажет, прожет наговештајима. У „Боркану и Швабици" догађаји имају вулгарнији, грубљи и простонародни карактер. Опис раскалашности гомиле је експлицитнији. Постоји, у Фгвари, неколико кратких описа, поређаних као низ шара, који одозго хватају разузданост касабе, комешање, кретање; које је све захватило. На моменте „боја" описа је светла, прозрачна, догађајима се даје тон лаког весеља, И овде се догађаји доводе у везу са смехом, уживањима у смеху, јер весеље је у касаби почело након доласка циркуса. И овде се са извесном опорошћу показују неке манифестације сензуализма им склоности ка уживањима: Авдага са задовољством погађа мете („голу жену од, бијела лима и лабуда на њој") и при томе му очи сјају као у „човјека који је мераклија на добру пушку и на лијепо женско . Има, такође, и појединости о раскалашности У касаби које су оштро и суморно интониране: „Сви гледају отворених уста , а после настају „страшне пијанке, пјесме и тучњаве". Збива се, каже писац, „скупно лудило".

И као што мувиг има потребу да се тлетачи с професором, да ужива шегачеви се, тако и газде са Борканом, на свој начин, чине сличне ствари. „Газде му пале на глави фишек од хартије, мећу му ОР У цигарету, или га залијевају ракијом и онју да, на концу, све свршава ружно

и страшно (подвукао Б. В.. Свршава се „ружно и страшно" за В.-а и Боркана, по мери која је својствена кругу у коме се налазе. Тамо где је Боркан, све Је а умереније, грубље и сулудије. о, и 55 Ћоркан су одувек служили за сличне о ри. За првога се то узгред каже. За Боркана, у складу са начином причања но каже се отворено: „Он је био хамал, слуга

теле касабе. Он је на

и помало будала Пиј свим свечаностима. и свадбама одбацио не-

какве зелене и првене дроњке и велику капу с лисичјим репом, и играо, и пио, као чауш, до несвијести". Њих двојица су у из

весном смислу а 5 абте. Што се, пак, тиче уласка у „комеди

] ј тчно допринели 4 ан и други су лич ме. Мрофесор В. је наопако протумачио ] 4 : ] евачица, на улици, едан знак: када је п то стила сасвим мали пакет професор та “ те она трепнула очима.

је подигао нашто Ј ; В је 7 томе вилео знак наклоџости, сим

патију и сл. а касније и О0ТАВУ озона Са. своје стране утуеиг га подс че Рода ко схвата знак. И В. поново уњ с | и тању очима, када је била на сцени, вид

) те да га певачица 5 љубави. Већ верује А ан ив, узбуђен, исповеда се

воли и нестрп»~ ј у романисти. Но обрт је на домаку и при сете кући певачице; а при-.

ликом прве по ликом друге професор облик скандала: ција пи ватрогасци да заднии на: вачицу од једног ненормалног ЗАР ЗА кон тога, професор је отишао и Веи Р, 12 “ болницу на мотрење, и нап За у Пензионисви. Мако осећа да се 6 еИЛАВСТ

и говори да је по-

сило нешто страшно, ) страдао, он није дао стварима смисао које У“ , ~)

оне имају за читаопа. Истина, он осећа у

ове посете све има

ту У питању је ситуација која је слична тов. “И тичној иронији: А ову: према једној а Јо Бориса Бјхенбаума, карактерише то пр, А а НА пише него иједно лруго лице У Ра и а "оје јунак изговара значе више за некога другога не

њега самога, |

предодређени за такве у-.

долазе настојник, поли-

| |

свему извесне противречности, али мисли да се сам понашао „доследно и логично", чиме се иронично означава његов облик расуђивања. Он и даље даје стварима једно сасвим особито значење и због тога, на крају, само једна иронично скицирана гримаса. Он мисли да су га жене упропастиле, али се због нечега осећа надмоћним, Жене му, вели, и даље дају знакове, али он већ уме да их тумачи, опрезан је и успева да жене надлукави. „ЈУ човек стави кажипрст на уста, па га одмах диже као да је тим додиром запечатио усне, а затим рашири руке, састави на свакој руци врхове палца и кажипрста, и целим телом

показа став човека који иде на прстима, .

опрезно, прави се да нити шта чује нити шта види и настоји да прође незапажен. Очи су му биле оборене, уста стегнута, и цело лице одавало је чудан израз, насмејан и победнички, као код човека који лукавством превари и заобиђе опасног противника." , ·

Слично професору и Боркан је на свој начин проценио могућност да оствари љубав са једном играчицом. Та „јевтина играчица из малог циркуса" је једна. варијанта славне певачице (или обрнуто). Детаљи о односу су нешто другачији у „Знаковима". Но и „Боркан" је по први пут доживео љубав, а љубав је и њега протресла. Међутим, док је професор помало елегантан и уздржан, „Боркан" је, на свој начин, неумерен и готово обезглављен. Опија се, доживљава тренутке усхићења, а понекад му се чини да се уздиже над целу касабу. На моменте се сасвим губи и прича „само о Швабици или се сјећа мртвих и плаче љуто као да су јуче помрли". Као што професор иде са сигурношћу у кућу певачице, тако се и „Боркан" приликом ноћне посете циркусу, пред саму „бруку"“, понаша по домаћи: „Боркан се држи као домаћин". И посета циркусу се завршила скандалом. Сутрадан је „пукла брука". Ћоркана су бацили у тамницу где га је Ибрахим Чауш немилице тукао, а он на то одговарао „све вишом вриском колутајући очајно једним оком", Чали га је тукао одмјерено нстраховито" све док га није готово умртвио (подвукао Б. В.).

Види се да су догађаји у „Боркану и Швабици", у ствари, у нарочитом огледалу преломљени догађаји из „Знакова“») у огледалу које искривљује и појачава грубље линије. И зато се и у једној и у другој причи може показати да се у избору детаља, њихових нијанси, њиховог обима, писац с невероватном тананошћу доследно држао начела приповедања, остварујући целовитост и изузетно сазвучје 6в' мената приче. ге" рај

Пошто је у/ Воркану и Швабици" "све

грубље и сулудије, то је кажњавање дато у помало гротескном виду. Но, док је про: фесор уочио извесне противречности, ћоркан не запажа ништа, већ подноси све тупо и анимално.. На крају је и он показан као једна гримаса: „Боркан пролази кроз чаршију играјући. Раширио је празне руке као да држи невидљиву шаргију. Лијеву руку држи далеко.у страну и поиграва прстима, а десном се бије по пуцетима копорана, као да куца у жице, ноге савија у кољенима а главу нагиње час лијево час десно:

—Ти—ридам, ти—ридам ..."

И у једном и у другом случају „комедија“ траје. Иронични тонови се на крају згуш"њавају: јунаци постају нешто страно. Описи истичу да они у тим тренуцима праве извесне покрете који једино уз њих имају смисао, обојица раде нешто „као да" и осећају неку неразумљиву надмоћ и по-

беду.

Наслов приче „Знакови" упућује на традиционалне представе о знаковима који долазе са стране божанстава, са стране судбине и предодређивања људских путева. Тематизујући представу о оностраности, Андрић ставља у средиште сам неспоразум, „игру“, смешну и страшну, која настаје када се знак тумачи, када се не разазнају црте двогубом лицу Фортунином. Јер неспоразум одВОДИ јунака на једну страну

· тде ствари изгледају Аругачијим; пролазећи кроз „бруку“ и Чаушево „одмјерено и страховито" он стаје тамо где изгледа стран, чудан, неразумљив. На другој страни, у „игру“ је урачунат и удео мтуеигха. А то причу чини туробнијом. На почетку „Знакова", онај који је чуо причу од В-а, у једном провинцијском хотелу, говори о тузи и чамотињи таквих хотела и, очевилно под утиском приче о В.-у, о болу који му причињавају боравци и сусрети у њима. Прва реч у „Боркану и Швабици" је „комендија"“, реч. са извесним сниженим тоном, својствена народном товору. Али у самој причи на народни говор као такав, нити на намеру писца да се њиме служи, ништа не упућује, а прича је цело време вођена, чак и у дијалозима, без стилиза-

5 к РАИ

"нија и указивања на било које говорне.

специфичности. Због тога се „комендија" односи на ауторов доживљај и збрке око знакова, и смеха, уживања и раскалашности, па деградирања и патњи које уз то иду. Јер, ваистину, завршава се „ружно и страшно". ~ |

Борђије Вуковић

г) Није битно да се зна која је прича пре написана. _ јући их у акцију на. | нам ;

МИЛАН ВУКАСОВИЋ

ПОДСЕЋАЊА

КЊИЖЕВНО ДЕЛО МИЛАНА ВУКАСОВИЋА

ПРОШЛЕ ГОДИНЕ, септембра месеца, у осамдесет осмој години, умро је у Паризу Милан Вукасовић, познати писац басана које су годинама училе људе и децу да воле истину, правду, човекољубље, храброст, скромност, поштење и све оно што краси човека.

Милан Вукасовић је рођен 9. јануара 1882. године у Београду; свршио је нижу и вишу школу војне академије у Београду; учествовао је у балканском, бугарском и првом светском рату у коме је рањен 'и пензионисан као инжењерски мајор. За време првог светског рата сарађивао је у листу. Ка Раше Зегбе, помагао Филеасу Лебегу:) приликом припремања и превођења на француски неколико збирки српских народних песама. Од 19181921. године. слушао је у Паризу на Сорбони предавања из филозофије. После тога живео: је у Београду. све до 1949. године, кад је отишао у Париз да се лечи тиоту је“ остаб све доб своје" смрти:

Читав свој живот посветио је Милан Вукасовић књижевном раду, сарађивао је у многим листовима и часописима, али најважнија је његова сарадња у „Српском књижевном гласнику“, у коме је почео да сарађује још у првој деценији двадесетог века, па наставио све до го тово последњег броја који је изишао 1. априла 1941. године, објављујући – басне, мисли и одломке из романа.

Све што је писао Вукасовић носило је у основи једну изразиту мисаону ноту којом је казивао своја виђења и своје доживљаје. У песмама у прози „Мој гавран“ и „Музика времена“ има драматике, топлине, нежности, али казивањем доминира мисао; у приповеткама покушао је да прикаже човека изнутра у ономе што је његова моћ и немоћ. У књизи прича „Беп, Коко и Ко" која говори о деци, а није за децу, много су занимљивији снажни, распевани описи природе, елемената, стихије него догађаји. Ту је Вукасовић широком палетом дао боје, звуке, светлост, сенке, планине, облаке, шуме, стење, је, реке, урезујући у све то осећања човека. Ти описи имају неку пластичност као да нису дочарани речима него бојама, каменом и звуком. Његов једини роман „Срж или игра костурова' занимљив је својом фантастичном атмосфером, мишљу и језиком.

Најважнији део Вукасовићевог рада чи не, међутим, његове басне и мисли. Он "наставља класичну Езопову (басну, али јој даје још већу лапинарност у саопштавању основне мисли и приказује нове мотиве. Басну је Вукасовић неговао још у гимназији кад је написао прве покушаје; у басни је касније покушавао да каже своју мисао о различитим проблемима који су стајали пред људима и човечанством, а кад му она није одговарала, он је своје сазнање казивао афоризмима.

Његове басне и мисли жигошу све оно што. је ружно, лажно, неистинито у њима. устаје против лажног пријатељства, лажне великодушности и племенитости, лажног хуманизма и учености, про тив лицемерства, лукавства, препредености, подмуклости, против улизица и лас каваца, против дошаптача и чанколиза, против себичности, користољубља, хвалисавости и охолости итд. |

Вукасовић је у основи моралиста, он

_ се својим баснама и мислима. бори за вему ва а ске истине. мајући

У баснама то чини "за јунаке животиње и ставља-

шу теза, ан: "синтеза, или како он каже: зУ банама износим живот онакав какав је". 'И свака његова басна је извргавање ругу неког људског зла и порока. мис-

| +: ћу Лебег Филеас, француски „песник, књижевни критичар и политаот; преводио на француски српске

женске народне песме и модерне српске песнике.

анма Вукасовић каже: „Овде износим живот онакав какав треба да буде". Раз лика. међу њима је у томе што басне увек имају јунаке животиње, тврдње или догађаје који се разрешавају у _ синтези. Мисли немају ни јунаке ни догађаје, њима се синтетички апстрактно саопштава 0но што је мисао писца, а она је увек код Вукасовића оно што је позитивно за људе и човечанство.

Пред крај живота Вукасовићева мисао се још више осложила, па је покушао да каже оно што га је мучило у форми расправе. На ово су га нагонила нова открића науке и овладавање људи новим страховитим средствима која могу да униште човечанство, као и улазак чо: века у космос. То није могло да се каже ни баснама ни мислима него конструиса-

"њем једног читавог система који ће омо-

тућити човечанству да боље живи и да се лакше снађе у новим условима који си далеко сложенији и опаснији но што су икада раније били. И Вукасовић је написао два филозофска есеја „Човек свестан атом и стварност“ и „Истина ради истине" у којима је покушао, сумирајући шта људе раздваја и тера на сукобе, анализирајући човекову свест и савест, односе међу људима и у човечанству итд. да каже нешто суштаствено за живот људи и човечанства.

То је све остало у скици, јер је за мобличење до краја требало много снаге, много времена и много знаља, а Вукасовић више није имао ни много снаге ни много времена, мада је имао велико животно искуство, па је зато савременици“ ма оставио само скицу, запис своје поруке о ономе чему је посветио последње то дине свога живота: то су људи и човечанство и брига за њих.

Миливоје Ристић

МАГАРЕЋЕ СТРПЉЕЊЕ.

— Зашто му не одговориш, па да се никада више не сети да те мучи» — пита, ко зна који пут, вранац магарца кога слуга крвнички злоставља за којекакве ситнице.

— Жао ми га је. Сиромах је... Има ситну дечицу... На једно око не види добро.. И сијасет којекаквих великодуш“них изговора налази магарац за одбраму свота безтраничног стрпљења.

Али како пријатељ вранац не престаје да исмејава толико милосрђе према мучитељу, прекипи најпосле то и самом матариу, и он му снуждено приђе и шане:

— Немаш право што ме понижаваш, друже, јер је ствар много простија но што ти мислиш и чуди ме да то не увићаш:: твоје су копите коњске и оковане гвожђем, а моје матареће и неокованг.

МИСЛИ

Вапије се за вечношћу, а чине се дела недостојна једног јединог тренутка.

Не тешимо се прошлошћу, не заваравајмо се будућношћу: тражимо у садашњем тренутку све најпре од себе, а потом од свију.

Ситни говоре о врлинама, велики њима живе. Оне су њихов животни дах.

Једна од главних одлика огратћичености је потцењивање непознатог.

Дејство сунца опажају сви: пи слепи и окати, и здрази и болесни.

Велика дела дејствују слично

СУНЦУ.

Пустимо увек да наша дела говоре за нас. Она су у исто време наши најоданији пријатељи, најбоље судије и најјачи заступници.

Велики покушавају често и немогуће ради општег добра, ситни и могуће преобраћају у немогуће.

Свесна доброта отвара сва врата. Иза врата која остају и пред њом затворена — тиња пасао.

Заједнице у којима опасна и тешка времена постају извори надахнућа и мудрости — немају се чега бојати за своју будућност.

да би се о некоме говорило добро, морају се имати разлози, али да би се 20ворило зло често важнији су наши лични интереси но макакви општи разлози.

_ Основна разлика између добра и зла те у томе, што добро има траница — 310 као да их нема.

Ко не схвата значај великих идеја и стално се за њих не залаже — угушиће га ситне.

Од свих лажи најопасније су оне којима скривамо истину од себе самих: комамо очи да бисмо доказали како је слепило средство за далековидост.

Не постоји неки крајњи резултат нити крајња истина. Сваки резултат, свака истина само су почетак нових резултата и нових истина.

Величина слободе изражавања свести

најсиљурније је мерило за висину духовног развића једног народа.

Милан Вукасовић

КЊИЛЕВНЕНОВИНЕ | 9

И ____