Književne novine
"на једно срећно и поетско умира-
" својим најстаријим сином дошла
_ тодине, када је госпођа Тисо одлу-
" Наставак ча 2. страни
МУОЕЗНИјЕ ЈЕСУ АН ПОТРЕ-
БНЕ ВОШТАНЕ ФИГУРЕ 2
»О нови Боже! У воску, лик твој
вечност – достиже."
(Гесло _ Прво, Јеванђеље Таштине, стр. 110267)
МАДАМ ТИСО, рођена Мари Гросхолц, дошла је у Париз када јој је било шест година, да би се придружила свом немачко-швајцарском ујаку, дру Курциусу,
Три године касније, 1770, он је отворио прву изложбу воштаних фигура у природној величини,
Мадам Тисо је направила своју прву воштану фигуру у својој седамнаестој години — био је то чувени Волтер — која се и данас
налази. у:некој. од просторија ши-.
ром света познатог музеја;
Када је као добровољац учествовао у нападима на Бастиљу и када је због тога др Курциус био приморан да проведе извесно време као сужањ, нећака му се придружила у тамницама злогласне тврђаве, Ту је, у мрачним и влажним каменим одајама, правила "посмртне маске осуђеника, Чудна девојка се у сумрак искрадала у тамничко двориште, и скупљала одречене главе убијених, проводећи - ноћи. у ужурбаном и напорном узимању мера и отисака, За. време Терора није било ниједне угледније гиљотиниране жртве чију окрвављену главу мадам Тисо није претворила у „као живу" воштану скулптуру, У успомену
ње у тренутку, Никада раније ни касније смрт није била Оржа, извеснија и „пријатнија“ него у доба Терора, у доба када су гиљотине цветале по осунчаним = бучним трговима. француских градова, Када је 1795, др Курциус умро, мадам Тисо постаје једини власник изложбе и, истовремено се удаје за господина Тисоа, поста-. јући у ствари тек тада мадам Тиса, Била је баш закорачила У своју тридесет четврту годину,
Тодине 1802, оставивши мужа, мадам Тисо је напустила Француску, прешла немирни Ламанш и заједно са својом изложбом и
у Енглеску, одакле се никада вите није вратила,
Пуне тридесет три године она. је са својим „воштаним караваном“ путовала с краја на крај Енглеске, Готово да није било ниједног места које није посетила “у својој мисији, проповелајаћи нову веру увоштавања и уводећи све нове и нове следбенике У вечне и неуништиве воштане рајеве, .
Каравани су завршили своја последња путовања крајем 1834,
чила да у хладном и воштано бледом Лондону отвори сталну из ложбу, Тако је настао Музеј воштаних фигура.
=#Жанас; после толико година, хиљаде ' посетилаца (пролазника) чекају пред улазом тог музеја У Бејкер Стриту. У мрачним одајама са љубичастим теписима они желе да изблиза виде своје идоле, Ту пред хладним и немим воштаним телима, они могу да воле и мрзе, да се усхићују и да пате, могу да опевају или псују своје недостижне хероје или омражене ведикане, Могу да прођу поред
Њеног. Величанства. краљице: Бли
забете Пи да јој се не поклоне;
могу, већ према слободном избо- |
ру, да испљују садашњи кабинет
господина Хита или бивши госпо- |
дина Вилсона; могу да се насмеју
у лице било коме од папа, чак и |
Павлу. МТ. Ако зажеле, они имају
могућност да прођу поред вошта- |
ног. премијера; Никсона и да МУ
без бојазни кажу све што мисле.
о рату у Вијетнаму и његовој улози у тој крвавој фарси, могу тосподина Черчила и господина
Рузвелта и друга Хрушчова не- ! сметано да ухвате за нос, Могу и |
да се фотографишу поред првих космонаута на Месецу, могу да стоје уз величанственог генија „једног“ Тома Џонса, кроз разрез на хаљини могу, колико Род ДУбоко зажеле, да завуку поглед У заводљиве груди увоштене Бри-
жите Бардо. Имају могућзост да | поред |
лаганим кораком прођу славног аутомобилисте Стирлинга Моса у блиставом црвелзм „Ферарију“ и да од њега буду 5ржи,
Из „Велике дворане“ посетиоца прелазе у одају „Живих хероја“, кроз „Битку са Трафалгара, између „Краљева и краљица Енглеске“, да би, на крају, стигли
у. неизбежну и морбидно привла-
Иван. Орман
БЕОГРАД, 1 ФЕБРУАР 1972. _ ГОДИНА ХХТУ __БРОЈ 408
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
лист ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
СА. ОТВАРАЊА ОВОГОДИШЊЕГ ФЕСТ-а:
КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ
ВИТОРИО ДЕ СИКА ПРЕД ПРОЈЕКЦИЈУ СВОГ ФИЛМА „ВРТ ФИНЦИ КОНТИНИЈА"
ЦЕНА 1,50 ДИНАР
СМИСАО И ОДГОВОРНОСТ
А иу
ПРИЛИКОМ критичког разматрања различитих интерпретација односа и сукоба између, умјетности и револуције, као на примјер упо. знатој књизи Станка Ласића' „Сукоб на књижевној љевици", огразичавам се у првом реду на: књижевност. Она у нешто другачијем смислу и практичној стваралачкој функцији одређује и осмишљава
те односе мн сукобе, него остали,
хеуристички више интровертирани а социолошки шире дисперзирани облици умјетности-—као што су глазба, сликарство, кипарство. Зато међу њима постоји прилична разлика, особито у. непосредној функциовалности и стваралачкој повезаности с револуцијом, односно политиком. Из тог разматрања сада искључујем специфичан. феномен казалишта, који је у двОструком смислу умјетност највише везана за друштво: и као группи, заједнички умјетнички чин, и као директна, дјелотворна дРрутштвена акција — у иманентној повезаности све четири битне компоненте с казалишног дјеловања (драматичара, режисера, глумца и гледаоца). Слична ограда вриједи и за филм, ТВ и друге модерне умјетничке. масовне “медије.
Књижевност има, дакле, једну, и' то повијссно новију, димензију коју. друге умјетности немају им која дјелује директно на духовну и интелектуалну сферу, а то значи на емотивно-рационалту спознају и друштвену свијест. Та је нова стваралачка димензија писана ријеч, која не само емотивно него и идејно, својим израженим мислима, изравно интерпретира друштвена зоивања, те може да тумачи вањски свијет, односе међу људима, и унутрашњи, ментални свијет самог човјека. Према томе је књижевна. ријеч више подложна и више одговорна тим односима и том“ дијалектички 'У-плетеном двоструком свијету — свијету у човјеку мн свијету ОКО човјека. Зато она постаје изравни судио. ник и судац, покретач и посредник, носилац и тумач, стимулатор и организатор, вођена и'водич — укратко проводник духовне струје индивидуалне и 'друштвене свијести у непрестаном револуционарном | мијењању _ тога двоструког човјекова свијета.
Менталитет и друштвена свијест у
У апстрактлом. постављању · ОДноса иперманентних „сукоба 'ум-
јетника и револуције, те: у апри- |
У
орном статичком фиксирању „аџтентичне артистичке свијести" као слободног ентитета „самог по себи" и „за себе", често се потпуно запоставља Аични и групни менталитет, као израз друштвеног бића човјека, његове економско„социјалне овисности и класпе ув· јетованости. А то значи да се игнорира и: рационална, искуствено спознајна. идеолошка еманација
менталитета — друштвена свијест, .
из које у вишој фази расте кла"сна свијест. Зато се -не уочава да, је струкгура шире схваћеног менталитета — то дијалектичко про"жимање 'андивидуалних. карактеристика духа и Аруштвене свије-
сти на различитим разинама емо- | ција и рационалних спознаја =. |.
битна и у формирању субјективно биолошки датог стваралачког талента и његове накнадне свијести о себи, тј. такозване „артистичке свијести". Тако структурирана артистичка свијест управо због контрадикторних елемената своје „унутрашње и вањске антиномије", то јест због унутрашњег односа менталитета и свих облика свијести те вањског односа умјетности и друштвене средине, односно политике, не може бити потпуно _ аутономна нити апсолутно слободна у једном интересно структурираном друштву. Зато је људска свијест и воља уопће, због такве дијалектички изукрштане структуре менталитета и повијесних ограничења „друштвене средине (а да не улазимо и у психолошке проблеме животних ограничења незлзбјежног тока судбине смртних бића), само релативно слободна У свим својим акцијама. А: особито у очитовању и усмјеравању своје умјетничке активности, као и у свим комплексним интеракцијама између књижевности и политике, односно. револуције,
Тако се борба за слободу човјека и умјетничког стварања одвија у неизбјежним увјетима више „или мање друштвено ограничене . слобоћле дјеловања. Опа управо значи и признавање и постепено превладавање тих друштвевих ограничења, у непрестаној револуционарној тежњи за проширивањем слободе могућности и у умјетности и у читавој друштвеној дјелатности, Али то проширивање могућности не би се смјело свести код тзв. лијевих, напредних књижевника и · на колебање у' „избору“ или на одрицање од научно спознате и хисторијски провјерене, једном већ прихваћене и у будућност пројициране, истинске хуманистичке
КЊИЖЕВНЕ РИЈЕЧИ
Специфична. димензија књижевности (ларви зе "у еј:
визије, како „принциса наде", ослобађања човјека и човјечанства у комунизму.
Двојакост књижевног дјеловања
Ова специфична врста ограничења унутрашње и вањске слободе стварања, и људске активности мопће, у класноме и прелазном друштву јопј увијек неизбјежна и често животно позитивна — за
разлику од бирократских спутава-
ња и реакционарне ·мистификаторске присиле — долази до изражаја врло разноврсно и ком-
"нлесно. С“једне стране као има-
нентна -потреба. појединих. књижевника за подвргавањем неком личном _ стваралачком – пројекту или скупном | револуционарном идеалу, а с друге стране као ваљски усмјеравајући утјецај, понекад и директивно исказан, идејних и умјетничких норми, у току рјешавања конкретних потреба
" времена и непосредних револуцио-
нарних задатака. Тај донекле усмјеравајући утјецај може имати своју стваралачку функцију-и дијалектичко хисторијско оправдање само ако га проводи компетентна и стручна критика, а не административна и политичка присила.
Због свега тога долази и до становите дихотомије, до веће или мање двојакости у књижевном стварању и јавном друштвеном дјеловању. По дубљој. духовној дијалектици често су поједини књижевници и културни радници с веома развијеном друштвеном свијешћу, али понекад и са заосталом структуром личног менталдитега, а с мање развијеним умјетничким талентом, остваривали за тренутне друштвене потребе корисна али умјетнички и слабија дјела, јер су њихов развој и стваралачки рад знатно ограничавале свакодневне потребе револуционарне борбе. Потпуно апсорбирани том борбом могли су понекад имати и нејасне или неправилне идејно-гстетске ставове, ако нису сасвим схваћали и узимали у обзир све специфичности књижевног и умјетничког стварања. Али су, унаточ томе, често развијали врло интензивну ревоауционарну _ књижевно-публици_ стичку и практичну културно-подитичку активност, која је била
Наставак на 2. странп ·
Владо Мађаревић
У ОВОМ БРОЈУ:
Владо Мађаревић: _ СМИСАО И ОДГОВОРНОСТ КЊИЖЕВНЕ РИЈЕЧИ
Драгиша Живковић: ПОЕТИКА БОГДАНА ПОПОВИБА Богдан Љ. Поповић: _БОГДАН поповић и пиТАНСКА ЛИРИКА
Вехап Шита: КЊИЖЕВНО ДЕЛО __ ЕСАДА__ МЕКУ- | ЛИЈА
Драган М. Јеремић: О КЊИ-
. ЖЕВНОМ СТВАРАЛАШ-
ТВУ ВИДОСАВА СТЕБВАНОВИБА Бранко Бојовић: КОРИДА — ЈЕДНА НЕПОТРЕБНА СУРОВОСТ
ПОЕЗИЈА Бране Црнчевића, Божидара Шујице, Мила“ на Милишића, Велимира Милошевића и Светозара. Балтића
КРИТИЧКИ | ПРИКАЗИ о новим књигама Жике Павловића и Вите Марко вића — пишу Павле 3 рић и Богдан А. Поповић
Слободан Турлаков: СУД: БИНА | НАШЕГ ОПЕРСКОГ СТВАРАЛАШТВА
ПОДАСЕБАЊА
(кромноет НАН самопоуздање
Белешке на маргинама старих српских часописа.
СИНИША, ЈЕЛЕНА, Миленко, Цензор (ћирилицом и латини цом), Рајко, Богољуб, Спектатор (ћирилицом и латиницом), Благо је, Драга, Ленски, Цски, и тако редом, читав низ имена која з2дају муке данашњем читаоцу „Ви ле", „Данице", „Матице", „Бранко. вог кола", „Стражилова", „Заставе", „Браника" и толиких других књижеввих и полукњижевних 4% стова за одрасле и за децу, за по литичаре и за жене, једном речју амстова, како се то онда романтично писало, „за васколики РОА, наш". Неке од оних који се кртју иза тих псеудонима знамо, за неке нако њихова имена знамо, она нам данас ништа, или готово ништа, не казују. За неке друге не знамо чак ни ко су били и не осећамо се нарочито оштећеним. што не знамо чије име недостаје изнад или испод неке невешто сро чене песмице, наивне приче нам чланка у којем се саопштавају често на збркан начин наивне тли обичне мисли.
Шта је то што је тог писца у време романтизма и касимје го нило да прећути своје име и да се потпише једним другим име ном, каквих је у то време било безбројг Да ли је у питању била само мода, обичај или је и то било довољно у малој средини, у којој је свако свакога познавао, и сем имена други знаци распознавања нису били потребни Ман је, можда, то била нека виша. врста мудрости помешана са страхом и неповерењем. Треба пустити своје „духовно чедо" у свет и из анонимности саслушати шта људи о томе духовном чеду мисле. Можда је то тест за усмену критику, можда је то' понекад, и неслана шала са уредником Аиста с којим је списатељ у. сукобу. личном или начелном2 Можда је и неповерење у оно што се пише, или све то заједног Јер тих потписа такве врсте у нашој перишодици ХЕХ века има толико да се, вероватно, разлози и мотиви, да се право име ускрати, могу везати и тражити у свему ономе што смо рекли или у бар у по нечем од тога: .
Обичај свакако јесте, али свеки обичај има своје порекло. Можда је мода позајмљена од Руса или од Мађара, или су у питању компилације, мање или више слободне прераде и преводи па се писац плаши да не остане осрамоћен због своје неоригиналности
или _ претеране — оригиналности Јер политички чланци се нису потписивали, врло често и због
тога да би сутра пред полицијом или државним тужиоцем _ могао да се појави други аутор им да оног правог извали из непоиле ке. Није ли Стева В. Поповић при мио на себе јелан Милетићев чла нак и због туђег чланка, као свог, тамновао у Вацу. После је целог живота носио долатах Вацки; чак и онда када је био Куенов маме
Наставах ма 2. страни
Предраг Протић
не арррав а аравптиљкита ар ас.