Književne novine
5 УМ
' ђ 5
Н | Паје ЊЕ па 8
| ВА
| | | |
| ;
|
ЈЕСУ ЛИ ПОТРЕБНЕ · ВОШТАНЕ ФИГУРЕ
Мађтавах са 1. стране
чну „Собу ужаса“, А ту, поред вешала и гиљотина, поред убије_них и убица, могу да снују своја мбиства, да осуђују и презиру, моту да буду судије, да се играју жантаром смрти,
а Неки у мраку убијају властиту "жену, чији се крик не чује сред свеопштег ужаса, од крика са · магнетофонске | траке и шкрипе ланаца, и стављају — окрвављени нож у руке воштаног убице, О-
| стали посетиоци, не знајући исти-
:Ј
|
!
|
'
, | 1 ( | | | |
ну, диве се тој новој, дивној фитури | узвикујући: — „Прекрасно, величанствено! _ Каква — пластичност. . Права реалност!“ Тек „музејски чувар, бришући под, открива да су капље лепљиве, сламе, скоро топле, праве, људске, а оне воштане, Али тада, убица је већ далеко, Скотланд Јарл је обично немоћан,
Неки чак покушавају да у мраку собе ужаса задовоље своје мајмрачније страсти, па се у тре"нуцима.помаме бацају на мртва
' воштана тела, кидају прашњаве ЈЕ |
хаљине п излмшиу своју манијачку љубав,
А данас, када чујем или прочитам како се и код нас озбиљно товори о музеју воштаних фигура
н како неки певачи, фудбалери, . |
тлумии и ситни функционери, очекују да што пре буду увоштепи, спремпи да се свим средствима боре за места у „своме“ музеје воштаних фигура, сетим се ихсторије првих воштаних лутака, започете пе заслугом нечијих воштаних амбиција, већ од једне настране п усамљене девојчице, која је у данима ужаса и кише крвавих глава, затечена у шуми гиљотина, покушала да сачува успомену (опомену2) на ужас, или која је. што је можда још вероватније, задовољавала неку своју чудиу, воштану, страст.
Ако је жеља за нашим музејом воштаних фигура покушај да н овај .наш град, који тек почиње да пробија пут кроз коров векзо8не сиромаштине н заосталости до широких ауто-страда Светског Тока, достигне славу познатих гралова: Париза, Лондона, Амстерда"ма, за само један дан пли једну ноћ, ни овај воштани пут ситурно меће бити довољан,
Треба знати: неко ће једнога лана открити скривену памучну врпцу у воштаним фигурама, неко ће наићи на скривени фитиљ који је Баволска мадам Тисо ставила у сваку од њих, Биће довољно креспути 1пибицу, Хиљаде и пламенова
хиљале | светлуцавих отплесаће монструозни посмртни), валцер,
Случајни пролазник у будућности, У једној шетњи по забаченим рушевинама, пронаћи ће па згаришту једног њему непознатог храма само слеђене воштане барице, Биће то. једина успомена на један воштани рај, на једну прошалу воштану будућност, на воштапу бесмртност.
Биће то граг последње свеће са погреба људској таштини,
Ивап .Орман
СМИСАО и ОДГОВОРНОСТ КЊИЖЕВНЕ РИЈЕЧИ
Наставак са 1. стране
претежно друштвено веома значајна и примјерена захтјевима времена. -
Други опет, изразито талентира. нији умјетници и. књижевници, < мање: или више развијеном (а не закржљалом) друштвеном свијешћу, али: понекад сличним менталитетом оптерећеним , различитим комплексима и предрасулама, које повратно дјелују и на свијест, остваривали су чешће дјела више умјетничке вриједности и релативно већег културног значења. а испољавали су претежно и правилнија (иако пе увијек цјеловита) идејно-естетска схваћања. Али
су попекад и сами ограничавали б
друштвену фупкцију и слободни досег својих дјела, ако су развијали времену непримјерену, а особито револуционарном време. ну упркос, превише уску, У суб. јективистичким контемплацијама
изгубљену. књижевну активност. .
Та је могло доћи нарочиго до изражаја ако. опису потпуно разумјели или. нису узимали у обзир све друштвене прилике потребе, те револуционарне захтјеве повијеснот кретања. Дакле, у тим увјетно схематизираним диференпи . јацијама, први нису увијек потпуно _схваћали све унутрашње специфичности умјетности, а друти опет нису увијек сасвим разумал пмапентие законатости и тре-
шутне потребе револуције. Отуда је углавном извирала та дихотомија — двојакост књижевног д ј е~
ловања, која намеће и различита схваћања релативизиране сло
боде стварања, те многе неспоразуме н сукобе, -
Зато је од посебног значаја тежња м брига за складнијим повезивањем што напреднијег ментаамтета, све зрелијег степена друштвене свијести, изворног талента и с тиме у гезп с идејно-етичком животном орпјентацијом, као бит. них конститутивних елемената сваке људске духовне активиости, а умјетничке посебно, унаточ њезиној ирационалној подлози и специфичној осјећајно-разумској структури. Такви дијалек-
тички испреплетани одчоси свих
АУХОВНИХ компонената културно„умјетничке ми друштвено-политичке сфере људске активности не могу се, особито у револупионарвим временима, одређивати м
разматрати с поједностављеним схемама — нити вулгаризаторске сопиологије нити слекулативне
онтологије, него им ваља прилазити са суптилнијим анализама
дијалектичко – материјалистичког
расуђивања.
Закон занинтересираности
За неке је књижевнике, међу. ·
тим, како сам већ истакао, умјетност апсолутна. категорија сло-
аи —
Зодног и стваралачког (тј. „као.
таквог“ претпостављеног) тоталптета људског духа, његова апрнорна егзистенција, а не потенцијална есенција и изведена еманација. Према том схваћању умјетност се зато остварује „У _ тоталном времену, тј. у апсолутном чину", а не „у хисторији, тј. у релативном чину“, као што то чини револуција. Умјетност, наравно, има универзално значење и тотално зрачење у _хисторијском времену, али је дубоко укоријењена у друштво и у класне Односе, а њезин тоталитет није апстрактно ванвременски нето повијесни — жао сјај људског духа и стваралачког израза у хисторији и кроз хисторију. а
Раније утврђена дијалектичка.
двојакост књижевног дјелова.ња укључује и специфичну другу врсту унутрашње. дихотомије самог · умјетничког | стварања, врло сличну двојакој структури истинске револуционарне акције: го је њихов ослободилачки митско еуфорички смисао им скељтичка истраживалачка сврха. Те унутрашње аптиномије, у своме дубљем стваралачком ангажману п дијалектичком сплету, управљене су у оба случаја пи у оба смигла кас утопијске пројекције емотивно-рационалне спознаје — из искуства прошлости и стања садашњости фу визију будућности. Тако овај спој ослободилачког митског заноса, у своме утопијском контексту и смисам,и истраживалачке сумње и у умјетности п у револуцији постаје битан фактор у стварању нових односа међу људима, у којима човјек све више израста из свога ограниченог хисторијског бића до духовне пуноће аутентичног људског битка и жуђеној п постепено освајакој будућности слободе. У. том утонијски пројектираном кретању напријед имају развијенија стваралачка машта и папреднија друштвена свијест значајну функцију свјетионика — који расвјетљава путове ни обасјава правце „револуције што стално тече" према будућности која незауставиво долази. Оне будућности коју изражава тако патетично стара мо већ доста отршана зли увијек ипак поново октуслна, свјежа и нова па. рола Француске револуције н Париске комуне, као п октобарске мн наше социјалистичке револуције: слобода, једнакост и братство за све људе — која добива карактер и смисао истинске племените митске поруке.
Дакле, као писана ријеч осјећајног искуства по разумске спознаје | човјека у хисторији, књижевност не може бити рав-
нодушна према питањима свота времена — њезин је. дубљи закон да је запнтересирана.
Ако та! свој иманентни закон из-
" бјегава онда постајс езотерична
или артифинијелна, онда „издаје" револуцију (како то Ласић у својој књизи у „позитивном“ смислу истиче), али опда издаје тако и свој смисао п своје 'вријеме и чо-
ајека у њему. И зато се опај та-
козвани стални „вањски“ сукоб књижевности и политике, односно револуције у току вјекова заправо открива (а до тога доводи и ова днализа) не само као имплинитан сукоб с репресивним снаљ тама и реакцнонарним „илеологијама" одређеног друштва, него и као трајан унутрашњи дијалектички сукоб у самој књижевности, особито у њезиној спознајно-критичкој димензији, између артистичке или артифицијелне езотеричности и ангажиране или креативне заннтересираности У простору свога времена,
Затреб, фебруар 1971.
Уломак 12 опсажније расправе „Књижевност и револуцита
Влало Мађарсвић у
СКРОМНОСТ И САМОПОУЗДАЊЕ
. ници
| Наставак са 1. стране
лук није се свога тамновања У Вацу стидео.
Па ипак има нешто што би, можда када се има у виду списа“
тељска сујета, било највероватни„је. Ја то не кажем као тврдњу в
изричем као претпоставку. У -неким случајевима које смо горе исписала то свакако не долази У обзир. Зна се и ко је Синиша и
ко је Ленски, и ко су Цензор и
Спектатор, о Миленку да им не говоримо, Али се исто тако не
зна или може само да се слути.
ко су Драга п Благоје, ко Богољуб и Цски, као што нам то што знамо ко је Љубинко нимало не
буди никакву радозналост да не.
тито ближе сазнамо о њима. [0ворим, дакле, о једној претпостав ци, једној у низу претпоставки које се могу узети у обзир када се о овоме размишља: Није ли, можда, тај нејасни псеудоним, за магљен и затутуљен, управо .јед на варијанта помишљања на вечност, на нека наредна поколења, која ће прочитавши узбудљиву повест. или лепу песму размилљати о томе ко би могао да буле њихов творацг у
_Јован Дучић је веровао, неко-_
лико „деценија после њих, у же ну, са круном на глави и књигом
у руци, која док он лежи на АНУ
гроба чита његове песме и мисли
на песника кога више нема међу
живима. Нису ли и они у тренуцима када су исписивали своје текстове мислили на неког дале ког који ће делити њихове љубави, размишљати о њиховом пазриотизму, о њиховој храбрости и о чему све не. Можда су они ве роваћли у оно што песници тако радо говоре у анкетама, нако се не придржавају тога увек у животу, да дело говори за писца и о писцу и да писац, када дело на: стане, том делу није потребан верујући у вечни живот свога дела и у будућност која је пред, њим, они напросто нису хтели да му сметају, да му својим именом помраче славу и узму један део те славе, за коју су били сасвим сигурни да ће је потомство штедро подарити њиховим _ делима; чак и у случају ако су савремепрема њима били неми и равнодушни.
Исидора Секулић писала је у неколико наврата о непотписаним чланцима и псеудонимима. Наводила је листове у којима су сви текстови непотписани, чак и ли стове у којима уредници не зна“ ту имена својих сарадника: Она је мислила да је То непотписивање један својеврстан вид скромности која се траничи «са само пожртвовањем. | дан вид самопожртвовања,“ 'али мени се чини да се то" самопожр“ гвовање граничи са нескромношћу, Можда нико тако поуздано не верује у вредност свога дела као мали писац, И зато што тако поуздано верује у вредност свота дела, мали писац са тугом помишиља на своју јавну репутацију 4 на то да је непризнат или да је цењен у несразмери према вели кој вредности свога дела. И он се штити, од пакоста савремени“ ка и стара се да ништа од пакости савременика не буде пренето “м будућност, Он се потписује као Стева или Јоца, као Бачванин или Свезналор, као Јулија или Је лена, Јер то су имена која су оби чна, која се тешко памте ко заго се памте наслови и салдожине пејама и прича које су пспод тих
псеулонима _ илаП изнад њих то писани, Тако постоји једна кимжељ-
ност за коју знају само страспи читаоци стате периодике и коју см са страшћу читали савзементци. Она је заборављена и све опо што су јој ускоаћијући свој потгпис, писпи олређивади није се до
толило. Не побтоје славна а нимна дела којима“ се не зназ" аутори, али постоје лутоди коли
ма се не знају деда, Овле ахо зутоои _ нису успевали да тБихово дело постане" славно, а они оста пу непознати, они су'успели бер “ нечем друтом: да остану непоз“ нати исто онолико колико је не познато и њихово дело. Они су били исувитте самопоузлани и. ве ровали су не само у поелност свота дела нето и у пзавичам суд по“ томства, Месамлм см Ал Ће потомство кала се заботаве дневне кКавте ин интоечте и кала остерМУ Сспма дела, МОЖЛА, поттђажити м тихове твотпе и урести их.уз тпижу савести али са гемпом свечано на ТАВНА волта. Било је то втемг кала је назолна _ моезтил Сила М моли и кала је велики песник остмао непознат: Е
Јелно потлавље српске књижев вости никала неће базти истиса но до кпаја. никала неће бити ис-
. чтисако измећу осталог и зато што
ће сва испитивања показивали да је ту, можла, мало праве књижевности. Али пера њихових писаца и њихово самопожртвозање, њихово самопохузлање и сивурност у каљапост онога тито рале.
. као сви гапори оних који воле
изгубљене битке, заслужују тонекал неку реч захзалног сећања.
И ја.сам само покушавао ла се „сећам.
Предраг Протић
о јеависта јел
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
"СИДНИ ПОАТЈЕ
Филм црних људи
Америчка ревија „рак“ („Роок") пише о једном и јединственом, бар за сада, случају у америчкој индустрији филма. Северозападно ол Мексико Ситаја снима се филм „Предводник и проповед; рик", Све ово не би побуђивало толико интересовање да екипу не сачињавају само црнци. Од писца сценарија, младог и талентованот Дрејка Волкера, па преко мушкараца, жена и деце, сви су из породице. обојених. "Два водећа црначка глумца, Сидни Поатје и Хари Белафонте, обоји-
ца добитници Оскара, истовргмено су копродуктори и тлавни јунаци.
“Место где се снима филм зове се Дуранго. Оно је у почетку подсећало на свело, а данас чина обећану локацију за велике произвођаче, углавном, вестерн фил-
мова. И још нешто: уместо хонорара они добијају алуминијум и гвожђе, којима је ова
земља богата. У Амерзци ће за руде добити новац, И на такав зачин се могу снимати филмови!
Фабула филма је узета из стварног живота, из пустоловина Ексодастер група екс'"робова који путују преко Запада ка једном новом почетку после Грађанског рата. Другим речима: сукоб црних и белих, у којем, за разлику од ранијих, побеђује црни човек! Једна далека вазија, можда из очаја у који су упали: несигуран, сан изводљив Трећи свет, фооми ран од црнаца п америчких Индијанаџа против „жутих коса", Поатје игра предводника, Сав у зноју (тако ова врста филма захтева), предволи групу од Лу изијане погма Новом Колорад/, почетку пуном симболике. Хари Белафонте, једно време мулатски секс симбол, У филму игра плашљивца и пратматичаоа: проповелника, Зантмљиво те да он “ великој, мирној = пробушеној Ћиблији носи пиштољ: један Вид блатог иронисања на прилике које си се мзмениле до супоот ности, УМ филму се од познатих још појављује Хармјева жена, тлумина-итачита, _ Пули _ БелаФочте, као пилијанска певачеца која помаже „трелводнику“". Ослаан су мање познат,
Ава прна глумца · међусобно се долуњују у овом рискантном подухвату и верују да ће успети. Са два и по милиоза долата ДО билених ол Колумбија Филма која даје. Стилио дистрибутерских 'ирава за снимања —, језтиноћа која их је довела У Мексико и простор као створен за ову врсту филма јесу чениопи који им помажу у томе. Све до пра пужне. „Арати“ — рекла је јелча пона глумила из Њијопка — „ово је најужасније место које сам мкала птледа. То уттаво сличи имену, Дурорррантоо!"
Владимир Драјздел
| књижевнрновине
. ганизовани као радио-драма.
о
Музика као
радио-драма
Од пре две године натурализовани Артентинац Мтурицио Кагел руководи курсевима нове музико у Келну, који су последњих Година нарочито добили у значају. Један од последњих курсева био је посвећен колективном размат“ рању и тумачењу музике као радио драме. При том се није тсжило простом спајању ове две области, репимо у смислу једне музике за радио-драму, већ јел: ној врсти дијалектичке синтезе оба медија: специфични музичке: дотађаји требало је да буду 1 а тел је као доценте ангажовао два компогитора, Лика Фератија п Фредерика Рзевског, и тројицу књижевних _ теститичара _ ралиодраме, Хелмута Халсенбитела, Хај нриха. Вормвега и Клауса Шенанга, да би зајелно с њима истчтао могућност међусобног утицаја и стапања ова два медија.
У режији Француза Ферарија реализован је у једном колективу комад „Споља", који се састотао само од снимака у слободном простору и у коме су домињирали звуци воза, гласови животиња, жагор тонске технике им доуги акустични феномени и до гађаји са апсолутном натуралистичком непосрелношћу и тачношћу — све то спојено и заједно умонтирано: Чисти комад из студија носио је назив „нуфра“ м поодукован је под воћством Кагела. Овде је доминирала комплексна многостраност: портрети учесника алтеонирали су са сатитичнофиктивним монтажама разних из вештаја са једног јавног судског посцеса. Радио-доама „нуфра споља“ м режији Амеои«канца Ззевског била је најмионија и најком пактнија и, глелано и по њеним примарно музичким паођтијама, одавала је најизразитилта | лирски комал, Комали који су извелени на завршетку кутса у Келну, а који ће такође бити изведени у оквиру поолукпије радио-драме Запалнонемачког радија, тасветљавају најпрецизније мотућмасти раднофћео 7 танипулалије. (Р. С)
Мирко Ковач – . добитник награде „Милован
Ганшиће 7
иотекете 2
наље заћи УБ ИУ Ро ж та, Награду „Милован Глишић", коју додељује Скупштина општине Ваљево за најбољу књигу приповедака објављену на нашем језику у току две године, лобнио је Мирко Ковач за књигу „Ране Луке Мештревића", у издању београдске „Просвете". У образложењу жирија (који су сачињавали Бошко Но+ ваковић, Тоде Чолак, Павле 30рић, Љубеша Јеремић и Љубица Ножица) истиче се да ова Ковачева књига салржи све елементе и добре и занимљиве прозе која. у садашњем тренутку наше књижевности доноси значајне нови не и представља продор у досад необрађене тематске области. Поред тога, „Ране Лука Мештревића" одликују се изворношћу приповедања и аутенгичном· визијом живота која се исказује изузетном приповедачком зрелошћу, ироничним односом и тематском језгро витошћу,
Пре доношења коначне одлукг
"жири је разматрао дела која су
се нашла у најужем избору („Ране Луке Мештревића" Мирка Ковача. „Ране јаде" Данила Киша, „Дедовски орах" Миодрага Никачевића, „Домају" Павла Угринова, „Максима српског из дома стараца“ Моме Димића и „Кућу у по: љу" Марка Недића), али је на крају преватпућло мишљење да је Ковачева проза најзанимљивија. Награда додељена Мирку Ковачу износи 10.000— динара.
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ СТЕВАНА БОРБЕВИЋА
| , | :