Književne novine
| |
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
_ ОСАМДЕСЕТ ТОДИНА | КОНСТАНТИНА ФЕЂИНА
ПОЧЕТКОМ ДВАДЕСЕТИХ ГОДИНА овог столећа петроградски Дом књижевника расписао је кон“ курс чије резултате многи сматрају рађањем нове руске литературе. Прву награду добила је при“ ча „Врт". Њен аутор је био писап — сапутник Константин Феђин, Неколико деценија касније овај писац — сапутник јестао на чело Савеза совјетских књижевника и на њему остао и данас. То је биданс заслужене победе једног уметничког правца који је доминирао совјетском литературом у пет деценија њеног постојања, и који је, како је следило из поуке приче „Врт", остао веран заједни“ ци са старом, великом руском литературом.
Као многи млади писци постреволуциопарног времена, Константин Феђин јеу литературу ушао
као мајстор. Његово име је поста |
Ло угледно 1924. године, када је објавио роман „Градови и године". Аутобиографским искуством надахнут, његов јунак Андреј Старцов је блеснуо као жртва на раскршћу две велике теме — интелигенције и револуције, Запада и Русије. Дани последње смутње однели су живот Старцова, који није знао да је корак Историје подвојио Запад као и Русију илда је подвајање одређено потчињавањем личности, личног схватања људскости, Писац, међутим, није могао бити задовољан околношћу да за лично виђење Андреја и Мари није било простора у судбоно“ сном походу Историје; за њега није могла бити инспиративна. чињеница да су безосећајни не мачки аристократ Милен Шенау и равнодушни према појединачној судбини револуционар Курт Ван преживели на рачун људских слабости интелектуалца Старцова, у прикрајку сцене ауторског става тињала је горчина што сеКурт Ван одрекао уметности у име ре“ волуције. Наслутивши страшну усамљеност и беспомоћност свога. јунака усред људи и времена што су се покоравали насиљу Исторпје, Феђин је морао да. прађе анаАизн разлога који су довели До трагичне погибије човека Стар“ пова. Резултат испитивања изло« жен је у роману „Браћа" (1928), која је рехабилитовао људски пут јунака „Градова и година". Средство рехабилитације била је уметност коју је одбацио Курт Ван п коју време није смело да одбаци.
Мметност музичара Никате Карева у овом роману враћа епохи лик људскости; она делује као катализатор насиља истоји изнад времена које подлеже њеној оде“ ми. Присуство уметности дарује аушу епохи, у којој више не мо. же побеђивати само окрутност; људски животи одједном постају богатији и великодушнаји, и показује се да они пе смеју бити одани само чистом револуционар“ ном чину; Никита Карев је за време протеклот рата писао само своју симфонију, и то је било витне него довољно за одговор времену и његовом представнику Ро“ стиславу Кареву, ако се чак и не узме у обзир да се „мучио, клонуо Аухом и усправљао, гледао и слу: зао". Никита Карев не само што
преживљује него и побеђује; не преживљују овог пута други —
брат Ростислав и бољшевик Шеринг, којима као да је постојање уметности у својству људске оце" те мадахнуло часове агоније: Шеринг је у загрљају смрти осетио потребу да се сети сина ипожели нежност. Воља и енергија, којесу у „Градовима и годинама" биле на страни поклоника насиља Милен Шенауа и Курта Вана, проме“ ниле су тосподара; симфонија Никите Карева је одолела времену управо зато што је њен аутор по седовао вољу и енергију, па му је за узврат прапало и наслеђе зре" мена — Варвара Михајловна, која напушта револуционара Родио“ на 'и одлази уметнику Кареву. Џа мпак, цена ове победе није била мала: сјајни композитор је остао усамљен у времену, које му није могло ускратати професионалну победу и славу. Тема о усамљеном интелектуалцу иусамљеној славо: добитној уметности остаће болно место и у потоњем Фећиновом де лу.
За тренутак ће се учинати да је засењује поход Русије на Европу која је свесна руске историјске предности, како показује роман „Отмица Европе" (1933:1935), Одиста, Филип ван Росум губи оно што ће припасти директору руске фабрике Сертејичу; Русији се приклања и Клавдија — жена која понавља. улогу Варваре Михајлов.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10
не из „Браће", Али остаје нерегу лисан статус интелектуалца Ивана Рогова, који у љубави тражи излаз из неке исконске усамљеностиу којој је пољубац жељен као вечност, и не доноси утеху усред неостварене или поражене вечно“ сти. И „Отмица Европе", и роман „Санаторијум Арктур“ (1940) настоје да покажу како су поуке уметничког ефекта интегрисане у време, како их је време примило као дар људскости да би обелоданило разлоге руске револуционар“ не надмоћности; али из ове схеме увек испада један важни беочуг — човек — носилац људскости ос таје по страни времена, које је прихватило његове духовне врела ности, али не п његов непоновљи“ ви живот.
У „Санаторијуму Арктур" Љовшиново срце је обузето слутњом велике нове Русије, која је оптимистички коректор тужних суд; бина заточеника Давоса, изјаловљених као личности, лична воља и жудња за животом. Феђин покушава да и Маном, побијајући баолошке за: коне нестајања и одржавања и изјашњавајући се за силину нагона ка сопијалној срећи, Инга Кречмар и доктор Клебе су верс. вали да је то само бајка, и нису поеживели; Љовшин преживљује победоносно и поучно (јер је уње му вера у живот равна вери у Русију као земљу социјалне среће), али писац не може да избегне коментар из кога се види да Љовшин није изашао на крај са својом самоћом, доследни двојник Ивана Рогова из претходног романа. Чак и када остаје жив, чак и када му на крају припадну дарови живота у лику жене као наслеђа времена, Фећинов интелектуалац остаје па раскршћу Старцовљевог живота: монолитност интегрисане епохе вазда ремети тужна усамљеност човека — верника, осуђеног ди дела у своме издвојеном врту. И бива како је забележено у овој књизи: „Љовшин је још био у Арктуру, а он је већ постајао успомена, драгоцени губитак, као детињство. Све што је у њему бнло туђе као да је понео са собом Клебе м, као у сећању на детињ ство, у Арктуру је блеснуло само добром он је престао, да постоји“, У поученом времену остало је само добро, и оно је остало само успомена у животу усамљеног ч0века, кобног човека, несрећног човека из узбудљивих књига Кон стантина Феђина.
Романом „Санаторијум Арктур" завршава се блиставо поглавље у Феђиновом _ стваралаштву, које му је прибавило углед мајстора совјетске литературе двадесетих и тридесетих година. Зачаран проблемом усамљености човека и уметника, он више није био кадар да одржава контакт с новим лемама времена. Романи „Прве радости" – (1945), „Необично лето" (1948) п „Ломача" (први део, 19611 нису на нивоу његових старих књита. У њима се чини покушај да се демантује снага закључака из претходног периода и поново, из другог угла, испита проблем револуције и уметности, Људске судбине п судбине људскости, Ли: кови Кирила Извекова и Петра Рагозипа, револуционара и алтруиста, треба да противрече лику уметника Александра Пастухова; све што је некад припадало духовном свету Никите Карева прене“ сено је у посед револуционарних ликова — писцу Пастухову су ос: тављени само стална брига за лично благостање, издаја позива и неразумевање народа.
Има критичара који су испољнли мезадовољство оваквом еволу“
СА 19. ФЕСТИВАЛА ДОКУМЕНТАРНОГ М КРАТКОМЕТРАЖНОГ ФИЛМА 3 НАГРАБЕНОГ ФИЛМА „ДАН ВИШЕ" ВЛАТКА ТИЛИЋА с
полемише с Томасом.
хова.
КОНСТАНТИН ФЕБИН
цијом Феђинове није мали број ни оних, који сматрају да ауторово трагање за истином усред природног живота на рода и миленијума непомичних шума и стена не може дати плодове, које руска литералура већ не поседује. Својевремено, Феђип је у тексти „Прича у писмима" (1940) пародирао Киплингову мт“ сао „лема Истока, и Запада нема", збуњен | апсурдом суровог рата, који благо земље враћа земљи да би се могло сачувати; тада је, сва: како, осетио како понављања историје имају разорну моћ и ка ко такву моћ несумњиво имап традиција непроменљивог наролног живота, који се у крајњем исходу показује надмоћнам (над уметношћу У жељи да не затвори круг и побегне од силине осећања. што је лебдело над материјом „Санаторијума Арктур", Феђин се упустио у анализе које не допри“ носе његовој слави.
Не доприносе његовој слави, пстини за вољу, пи поступци који су последњих година постали 1познати светској јавности. Хајка на Бориса Џастернака и Александра Солжењицина, којој је међу ти спима Феђин давао тон, изневерг“ вајући старе идеале (између осталог, дирљиво представљене у аџтобаографској књизи „Горки међу нама"), тужан је податак у Фећиновој биографији. Он је знао цену Љовшиновог спасења из гвозденог обруча смрти, али није хтео ту цену да призна када је о њој у роману „Онколошка клини: ка", на други начин, проговорио друти писад — Солжењицин. Хтео то или не, Феђин се нашао па ве трометани могућних осуда због неких поступака који немају везе с литературом; па жалост, ти посту“ пци удаљавају његов ликод лика Никите Карева, п све више га при ближавају лику отужног Пасту-
основне теме;
Наравно, живот и карактер уметника (не могу бити мерило за величину и значај његовог дела, Романи Константина, Феђина „Грг“ лови године", „Браћа", „Отмица Европе", „Санаторијум Арклур" и низ других текстова двадесетих тридесетих тодина стоје у врховима совјетске литературе по служе на част њеној маторији.
Миливоје Јовановић
СМЕНА
|
ПРОЛЕТЕРСКИ ПЕСНИК ВЛАДИСЛАВ БРОЊЕВСКИ
Поводом десетогодишњице смрт
ПРЕ ИЗВЕСНОГ ВРЕМЕНА, тачно 10. фебруара ове године, навршило се десет година од смрти Владислава Броњевског, једног од најпопуларнијих новијих пољских песника и несумњиво најистакнутијег представника пољске пролетерске поезије.
Рођен 17. децембра 1897. тодине У живописном старом пољском храдићу на Висли, Плопки, оставши рано без оца, будући песник је растао у бурно време револуција, штрајкова и све снажнијег ослободилачког покрета пољског народа. Истовремено у породици су га окруживале приче о трагичпо погинулој браћи његове бабе, која га је заједно са мајком васпитавала. Култ успомене на та два стрељана учесника Јануарског устанка (1863), читање вели“ ких пољских романтичарских песника, посебпа љубав према песнику-устанику Мјечиславу Рома новском, такође погинулом 1863. и национално-ослободилачка делатност Јузефа Пилсудског у то време одвели су младог, седамнаестогодишњег гимназијалца У легионарске одреде. То његово војевање потрајало је, уз краћи прекид 1918. године, све до 1921, донело му чин капетана, неколико високих одликовања и много разочарења. Ускоро је, међутим, успоставио прве контакте са пољ ским комунистима, почео сарађиврати у левичарским листовима н објављивати прве чаанке и песме. ЛПесников животни пут, првих тодина независне Пољске, после њеног обнављања 1918. умногоме под сећа на судбину Цезарија Барике главног јумака чувеног романа. „Уочи пролећа" Стефана Жеромског. Броњевски је почео као одушевљени присталица Пилсудског, разочаран приближио се рад. ничком покрету и једног дана обрео се у затвору земље за чију слободу се борио. Уосталом, то није био песников пи први ни последњи затвор, већ раније био је затваран у руски царски затвор, за. време рата једно време је провео у немачкој интернацији зато што је одбио да као легионар положи заклетву верности Аустрији, А да чаша горчине не би остала недопуњена, највећи пољски пролетерски песник, после низа песама у којима је осуђивао фашизам и'мноштво стихова посвећених раднику, његовом труду и његовој борби, упознаће 1940. тодине и затвор прве земље социјализма. Срећом по њега и пољску поезију, ипак ће изаћи из тог затвора после више од тодине да на, читав п још способан да се бори за пдеале, избегавши судбину своја два пријатеља, такође пролетерска песника — Станислава Ришарда Стандеа и Витолда Вандурског, који су се бежећи од фашистичког терора у Пољској били склонили у Совјетски Савез да се и ту ускоро нађу у затвору, У коме ће и завршити, други. негде 1937, а први око две тодине касније, 1939. Са овом двојицом Броњевски је 1925. године, већ по изласку његове прве збирке песама, која је носила наслов „Ветрењача". (Млашајку, 1925), објавио и песнички формулисао први манифест пољске револуционарно-пролетерске _ поезије „Три салве". Од те три салве У пољској поезији несумњиво најснажније одјекнула је она коју је испалио Ђроњевски,
Следећа песникова збирка „Длмови над градом" (руту пад тлаз«етт, 1926) само је потврдила сталност песникових идеала по учврстила та на врху лествице пролетерских песника, врху који ће напустити тек са својом _ смрћу.
Распуштање предратне Пољске комунистичке партије (1938) и хајка против њених чланова, међу којима је песник имао и много блиских пријатеља и сарадника, биће за њега тежак ударац и заљаће му миого бола и невоља. Песникови пријатељи причају ла је овај по ту партију и те људе увек бранио убеђен у њихову исправност и поштење. Доживео је 1956, године њихову рехабилитапију, доживео је да им буду враћене неправедно одузета част и заслуге, али му та рехабилитација није могла вратити ни изгинуле и помрле пријатеље ни многе часове болних сумњи и тешких расположења. После првих песничких збирки следеће су се појављивале у великим размацима и малим тиражима — поема „Париска ко муна" (1929) била је одмах конфискована, збирка „Брига и пе сма" (Ттозка 1 реза) објављена је 1932. године, „Последњи крик" (Кезук озгајестпу) 1939, „Бајонет на пушку" (Варпе! па бгоћ) у ви хорима рата 1943, ма Блиском истоку и тек послератне збирке „Дрво које очајава" (РПглео 102расхтајасе, 1945), „Окоп и барикада" (ОКор 1 Ђагукада, 1949), „Реч а Стаљину" (5ромо о ЗАМЕ, 1950). „Нала" (Мадлеја, 1951), „Мазовтне" (Махомгзхе, 1952), „Анка" (1956) и др. биле су издаване
у броју који је одговарао м њихо вој вредности и интересовању ко. је је постојало за њих.
Живот песника и писца у предратној Пољској није бпно ни лек ви безбрижан. Зато је Броњевски био приморан да преводима себи зарађује за живот. У већ поменутом дневнику оп пише да су му од руских песника најолижи били Вл. Мајаковскп, С. Јесењин и В. Шершењевић, од којих му је поезија првог открила „сасвим нове светове". Поред ЊИХ пољски песник је радо читао н поезију А. Блока, А. Ахматове, А. Рембоа од страних п Ц. К. Норвида и Ј. Словацког од пољских стваралаца. Многе стране песнике је преводио оставивши иза себе низ ванредних песничких превода, поред великог броја п прозних, пре свега из совјетске књижевности. Мако је сасвим оправдано називан пролетерским песником, јер је пре свега знао да општа осећања и доживљаје радничких маса уздигне до ранга велике посзије и у снажним стиховима да опис њихових борби, у чему се слаже цела пољска књижевна критика, Броњевски је, у чему се та иста критика такође слаже, био веома сложена песничка личност. Далек од морализаторске патетике, узвишене реторике и паролаштва, он је своју визију пролетерске борбе натопио изузетно _ снажном лирском егмоцијом, Бранећи друштвене идеале, истовремено је бранио и слецифичности поезије ми њене општељудске вредности м слободу уметника. Зато је доживљавао да та им најближи идејни пријатељи мападају, да му замерају што“ је дозволио да се у његовој поезији зачује и одјек интимних доживљаја и тренутних тешких расположења којима је подлегао. У независпости п уметничкој слоболи коју је до краја живота умео да сачува налази се један од извора и песникове популарности и врелности његова стваралаштва. У свом одговору пријатељима који су га нападали, одговору који је истовремено био и изврсна лпрска исповест, под насловом „Пријатељу судбина нас је посвађала", Броњевски је написао:
Ништа људско тубе ми није: бол и радост делим свима“ 7 човек је песме моје сировина песме муне крви а не мистике.
Страсна одбрана песничке неза. квисности, по којој Броњевски веома подсећа на Сергеја Јесењина, стална борба против покушаја да. се задаци поезије ограниче само на политичку улогу пи удаљеност од било каквог дотматизма донели су аутору „Баладе о Позоришном тргу" признање чак и међу чугаокима који ипаче нису при“ хватили идејну садржину његове гоезије.
Издаван у малим тиражима песник је пре рата често крстарио Пољском, обилазио фабрике и РУД вике п доносио својим непозна» тим пријатељима, за чија се права борио, живу, убојиту реч своје поезије. Чинио је то и после рата до пред саму смрт, не желећи да изгуби живи контакт са својим најмилијим читаоцима по слушао цима.
Док је у предратном по ротном периоду у његовом стваралаштву доминирала бунтовна сопијална лирика, у послератном, када су песникови идеали почели да се остварују, а уморан од животних недаћа (смрт друге жене после изласка из концентрационог логора, трагична смрт обожаване кћери са којом је песник спремао филм о Висам, болест по сад Броњевски се све чешће окретао свом упутрашњем свету, успоменама. из детињства и младости по лепоти завичаја.
То је била поезија пуна живот-
не | мудрости, богата искуством, мислима 0 животу и његовом смислу, пуна драмске напетости и свести о све већој усамљености и ближем крају. Са тематиком песник је променио им свој стих, често се одрицао строгих закона версификације, слободно је мењао ритам, напуштао римс, али је сачувао прецизност своје метафорике, једноставност. пизражакања и способност да изазове ОАређена осећања. . У целом свом стваралаштву, које је складно спојило најлелше традиције велике пољске романтичарско поезије са тековинама савремених песничких стремљења Броњевски је сачувао поттење, племенитост и храброст. Чак је и његова поема о Стаљину била израз само паивне вере у идеал. Уосталом, мало се који пољски песник може као Броњевски похвалити да између његове животне делатности и садржине поезије није било несклада, о чему је он, уосталом, целог живота 80дио рачуна.
Стојан Суботин