Književne novine

ЕСЕЈ

ЛЕЂА МИАОСАВЉЕВИЋ 1972.

Уз секорашњу изложбу слика пи колажа у Галерији

Музеја модерне уметности

УКОЛИКО ПОНЕШТО и дугује поукама и искуствима сликара,то насу ни тексвине модерне уметности, ни време у којем живимо, Пеђа Милосављевић није осетљив на иновације и помодне или ефемерне појаве. Авангарда га узбуђује уколико поце тује технологију или уколико заиста деноси нов стил или усваја нов материјал. То,

наравно, не- значи да -Мећа-не "принада

својој генерацији, свом поколењу. „Пас сваки своје своје бреме носи", вели Њетеш, '

Његова главна страст био је и остао аква рел. Са свом техником највише 1е имао послаоднатранитих својих данл. Почео је са умакањем четака у море. У Паризу је јелно време сликао у кафанама умачући прст у белу кафу. Те прве аквареле покла њао је или бапао. У данима уочи лоугог светског рата и за време рата, у Паризу и Лондону, заинтересовао се за кинеске и јапанске хартије, скупљајући читаву колекцију разних папира из мирнодопских, прелратних резерви. На жалост, или на арећу, већину тих папира уништио је у разним експериментима.

“У Лондону, за време рата, дружио се са Оскаром Кокошком који је веома цено његсве а“вареле. Кокошка му је и от. ворио изложбу акварела „Неспретности" на тему „превртања посуде са кинеским тушем".

У те време он се по други пут заинтересовао за зен, ла најзад успео да схвати шта значи подлога, шта је папир, односно свила, а шта калиграфија Далеког истока.

Разуме се,.он није „будиста мако је склон једној сличној диспциплини духа. Он не припада друштву упућених. Витше воли усамљеност Будивог носорога. Примењено на сликарство, па“и писање, каже ПеБа, ово схватање схвата само као опомену.

Осећајући у протоку низа година да се материјал — подлога и сликаоска срелства — опиде вољи и вештини сликара, покушава да се прилагоди том отпооу као закону прироле, јер је слика истовђемено и дело сликара.и дело природе. Вел тина одсуства вештине, како каже Хасегава. То је, у ствари, контролисани случај. Не опирати се вољи материјала, значи усвојити законе природе. Са таквим схватањем које је страно летерминизму Запада, и човек и слика делови су истот организма, исте природе, те нема разло-

та да.се. слика издваја- у · категорију. која-

искључиво припада духу, пошто је и АУХ нехсљиви део џелине. ;

Ова акварелска искуства Пеђа покушава да пренесе и на уљану технику иако се она опире свим својим физичким и хемијским својствима сликања ад ћос и по принципу поп. 5 тт 1дет.

Као и већина оних који се баве овим послом, и Пебу, пре свега, обавезују синтезе; опште, а не посебно. Детаљ га привлачи једино уколико је знак неке сталне појаве или мене.

Водећи стално рачуна да је Тао од поспо До (у Јапану) у сликарском смислу пут у природу, што значи пут у сликарство, одавно знамо да је природа јединствена, да су њени закони универзални,

Радован Зоговић

Самоанашема

Јевгенију Јевтушенку посвећено 16. априла 1972.

Проклет нека је сваки секунд мој кед Вијетнам заборавим, кад се злотвору његовом од мене зло не штуца;

проклет: нека је сваки удисај мој врбака на Морави,

кад мржње ови, љубави ове није куцај!

Проклет сваки твој секунд мира. сопствен саможивости, ком се већ негдашњи друг проклет сваки галотај твој, ако у сзаком, укус соли вијстпамске — згаришнге трке соли!

Проклет мој трепет кад воз Њен чекам, пречести потлед на сат, кад се на ујка-убице не трза казаљка-секумдара;

проклет сваки корак мој одјечним мостом, кораци низ кеј гласан, ако сваким вијетнамоубице у лице не ударам!

Проклет бук што звијезде уврћа,

Проклето усхићење вјетром: гле, гони, гле, мошт с ивицама мрког сребра, Е– кад кишу попије трава топла,

и мошт просипа. модар, проклет кад у сријешу на трази,

не видиш пепео кућа — од иззорелих ребара. пепо

Проклета та чар, бруј овај унутрашњи стубова телетрафс ких, ако не брујс и бол Вијетнама, од љуте срибг модар; проклет нек ми је тај мириг мора и зора У Јеласки,

не осјећам ли с њим и превијалишни мирис јода:

што опет њима трспти,, . не пропоси ли троз тебе и жар пожара, стравични, одсјај ватре; проклета сјенка облака љетњег, шло твојим квартом лети,

ако те не тргне: крилима личи на бомбардер!

У сваком не осјетиш

ошшти, да је она мање осетљива за појединачно а више за опште. Зато и Пеђа одавно осећа ону скрушеност која је некада била одлика добрих занатлија.

Сходно његовом веровању да се природа У макропојавама не испољава у теометрији (теометрија је феномен структура,

"кристала; микро. света или -- статистичких

закона), као, уосталом, и сходно веровању сликара са Истока у осам фаза стицања изражајне слободе —

облик

спољни облик

лепота

бесконачност

бесконачност сазнања

ништавило сазнања

одсуство перцепције и

престанак сензације (осећаја, осета) и перцепције (опажања).

— Пеђа се упорно чува, кад год то може, закона конструктивности слике и класичне перспективе, пошто ови закони воле дефинисаним облицима, монументалности и, коначно, патетици.

_ Сликарство је, пре свега, акција. Ако је подлога савршено равна, ако платно изгуби грен, односно структуру тканине, олносно ако се подлога отворђи као простоп, опда има разлога да се и са уљаном оликом поступа као са водоратном површитном. Ако су то представе неба или воде, сасвим је могуће да се пигмент разли је и да „вода“ крене онако како се понаша у речном кориту или сливу. Седиментне наслате такође су производ теже.

Пеђа је успео да на неколико мањих површина до краја спроведе, у беспрекорној чистоти, ово начело хоризовталности. У вертикалном положају, служећи се великим ножевима и потезима дужине пуног замаха руке, покушао је да оствари једноставне, магистралне пелине у прелставама неба, воде и камена.

Ни на новим сликама нема ничет анетлотичног. Он не прича, не приповеда, не литерарише. Уколико се на њетовим платнима појаве фигуре, опне између себе не отиште. Спака је затворена у своју отаму, да би, евентуално, исказала илентичност са сличним силбинама. Адам и Ева, на пример, нису грешници на Пеђином платну, пошто је њихов преступ једини пут у“ прокреацију. Ако је то грех, онла је то божји грех, олносно обостран.

= Милошевом коваку, у време када је на-

стао, осим људи прилазили су и коњи; Каин и Авељ или братоубиство; Ловћен или Њетош:; Дубровних или кнежевина, односпо пензионисана република или нудистичка плажа — све су то покутаји ла се искажу обичне истине.

Када излаже, овај сликар никада неће да створи утисак _ ретроспективе. То је увек, јелноставно, избор радова који се међусобно подносе било по тема, било због тонских супротности,

У погледу фактуре и први поглед нема стилске ни читљивих графичких знакова.

рукописа, на уједначености Како

слике рађене у водоравном положају помоћу веома ретких наноса и глазура, тако и слике са штафелаја у тустим слојевима,

ог, проклет фетиш твој моли;

муља. онај облак

5 зебраст!

у дуготрајном, понекад и вишегодишњем навраћању — све те слике сједињују, рекао бих, заједничке валерске одлике ума-

њених и неефектних односа. Осветљење је претежно дифузно, фактура углавном једнослојна, потези дуги или широки, сходно прспорцијама, односно димензијама.

Све Пеђине слике рађене су искључиво у уљаној техници на неапсорбантним (неупијајућим) платнима.

У понекој слици Париза није могао да заобиће конструктивност класицизма, али је покушао да тај поредак разбије намерним инверзијама у хијерархији величине фигура, нелогичним осветљењем или оптиком која више не води рачуна о стварности, То је случај и са сликом најповијег Дубровника, где је све неодређено, произвољно, па се та слика препознаје као персифлажа туристичке инвазије која ће коначно довести до сунчања на крововима катедрала претворених у нулдистичке шаторе.

За протеклих пет година (1967—1972), после израде колажа за драму „Зопир" („Нолит", Београд 1966), појавило се, сасвим природно,:и неколико слика инспирисгимх Књитом о постању (Генеза). Слике „Каин и' Авељ", „Воз и Рута", „Адам и Ева", то су приче не само старозаветне већ и опште, пошто је њихов корен заједнички. Чији је то грех који води поокреацији, човеков или божји Ко створи монструма да убије рођеног брата2 Ко даје право поглавару цркве да се бави политиком2 Каква је то светлост, коју види Рута и очима старине Воза, да ту светлост разликује од пламена у очима младог човека2 Вера или јерес, „Августин и Манес", које је од ова два убеђења искреније2 Нигде нема одговора.

„Коњске | снаге“ је слика која је најтежи Пеђин подухват у монохроматици. То је покушај да се изрази драма нашег века, напуштање најверније живстиње која је кроз читаву људску историју делила судбину заједно са човеком, његов највернији и најпоузданији друг.

Ову слику сликар је схватио као избледелу фотографију предака који су читаАм, сликали или.позирали. Не јаше ли сада коњ на човеку откако дизгинама управља фабрика а брзинама механика2 Уколико признамо да су коњи, иако нису начитани, имали непогрешив инстинкт, мемо

"рију или смисао за оријентацију, сликар

као да се пита да ли човек у понечему треба да се угледа на свог друга, доскора свог ближњега.

Слика „Небо, камен, вода" насликана је врло брзо и остала је без коректура. Та слика је највише у знаку ранијих сликаревих акварелских искустава. То је покушај да се прикажу наше карстне увале у поојекцији јуре и креде. Великих димензија (3Х2 м.), ова слика доврхуњуј циклус о реци. Река протиче кроз окамењени предео. Њено протицање симболизу је немерљивост времена и његов проток. Предео је ненасељен, без живе душе. Ни влати траве.

Кад глелам „Небо, камен, вода", у мислима пребирам по Матићевим

стиховима и издвајам само ове:

ову слику,

Нек теку реке нек теку реке нек теку реке носе што носе носе муљ спирају крв носе блато и бол носе љубав понесу небеса са собом нек понесу и своја корита тј. нас нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек теку речи нек теку речи нек теку речи да. се јави

нек нек нек нек нек нек

у коси свакој звезда ће касно

Сумера, Вавилона и древне Месопотамије уопште, послужили су сликару као персонификације за истоимену драму, али и као увод у опорије и драматичније циклу се слика. Пеђа и колаж такође схвата као једну од могућности случаја и образовања нових целина од већ постојећих.

Храму пада и пропасти Вавилона дочарану фотографисаним фрагментима асирско-вавилонске уметности, приказују минови од хартије. Они сажимају два света; онај из библијског времена у деловима пластике и архитектуре старе Вавилоније, и овај савремеви у одабирању саме технике колажа. Фигуре људи израђене од наслага и остатака давно прохујалих циви лизација живе и пулсирају у нашем времену, створене искуством и сензибилитетом савременог уметника. Монументалност и драматика постигнути су усаглашавањем реалних форми и фиктивних облика довршених слика.

Као и у истоименој "драми, у колажима из циклуса о Зопиру питања безвреме-

ности, разарања и настајања налазе свој разлог за опстанак.

Миодраг Максимовић

СТАРА, НОВА И НОВА НОВА КРИТИКА

Наставак са 5. стране

се на страним узорима, Будући да ни ДОмаћа философска мисао није имала изузетних успона, док се о зачецима извесних књижевних теорија може говорити, није чудно што је овај ослонац на страну критичку мисао постао тотово традиција наше критике, Ваљане, чак есејистички усмерене књижевне критике увек је било код нас, па и опда када су методе и теорије фрапантпо изостајале, Но, могуће да је ово изостајање систематичности и лозитивног реда понекад прерастало у својеврсну адаптивну предност, отвореност према различитим утицајима, У повољним и срећним тренуцима долазило је до пнтересантних укрштаја, комбиновања схватања. и метода (у бољим случајевима и критичкогт односа према њима), тако да се чак могло добити у комплексности критичких гредстава, значења и расуђивања, Ова констатација, која није никаква апологија несистематичности, чини се да важи, бар засад, и за добар део наше „нове нове критике“,

Илеја о иманентним законитостима, значењима и вредностима књижевног дела бива наново успостављена у пуној снази тек негде око педесетих година. То је време које бих, условно, означио временом наше нове критике, Број аутора у томе времену је знатан, као и узори и утипаји која се преплићу у њиховом раду, Та критика често није нова по свему и у свему, ссим у поштовању (релативном) иманентне сфере дела и настојању да критички захват поприми што више суптилности, Данашње време наше критике-може-се означити као време нове нове критике“. Феноменолошка. структурална, формалистичка, психоаналитичка, философска и друге критике, или бар њихови елементи, преплићу се у раду нових критичара са лингвистичким, семантичким и текстуалним испитивањем дела, Јавља се значајна потреба да теорије прихваћене у свету пађу своју примену и код нас, (Питање саме примене, начина. сврхе, често по лаље остаје отворено,) Напоредо са овом потребом нарастају и озбиљнији, целовитији тесријски и критички подухвати темесљеви на властитом књижевном, језичком и духовном тлу, Заједно са евилентним недостацима провејава дух смелости да се са тим недостацима ухвати укоштац, повеле борба против њих, зарад остварења властите критичко-теоријске мисли и реализевања аналитичког духа, Есејистичка критика је све плодоноснија, а јавља сеи критика са стваралачким претензијама. Попис имена представника н дела те критике, који би се на овом месту могао очекивати, изостаје с разлога што се до битнијих и коначнијих резултата тек ваља довинути, а тада ће и тезе изложене у овом тексту моћи да буду проверене, Оне су израз једног стања које карактерише прилично мобилна и вишесмислена критичка мисао, Мпак, још увек се не може са апсолутном сигурношћу судити о томе шта су мошти а шта жива твар, шта усвојена и примењена тековина а шта властита иновација, приземно или палземно, видљиво или невидљиво,

Срба Игњатовић

Проклет твој усхит мјесецом- (он, бачен у локву, диже пару!)

ако те не гуши: пуши се крв с Меконга, жућкастог као Тиса;

проклет твој корак за бљеском, хроз ирвен сунцооран, и мокром тротоару, пе тргнеш ли се; то локва крви за младом женом клиза.

5 селел ма из уметности Не гаси, не заговерај, док год је рана, рану! Пати, вођи Зопинту, сателементема 58 У ја р патити, значи: нада је ипах у теби, вјера ипак. Вијетпамоубице, са свих гробова, свих пепели:шта, гиибам. 8 палим антипламепсм: мржњом што из мепа свудаштњег у вас. шиба!

и касна звезда у свакој да се речи

јави

Низ колажа инспирисани Херодотовим казивањем повести о :зреијском ВОјсКО-

СРБА ИГЊАТОВИЋ