Književne novine

РАДОМИР ИВАНОВИЋ

Научна мапа

књижевног Косова

Радомир Ивановић; „КЊИЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО КОСОВА НА СРПСКОХРВАТСКОМ ЈЕЗИКУ“, Заједница научних установа Косова, Пришти-

на, 1971. : НАЦИОНАЛНА КЊИЖЕВНОСТ је не када била замишљена. као нека врста па рламента у којем сваки ре

гион има или треба да има свога предстајљника. Педесетих година нашег века, региолални _ представници у том литерарном парламенту уступају место „космополит)ма , малтене апатридима, Но, после једне Леценије, у литературу се враћа талас регтпоналисти или „завичајности“. Данас, овај вал може значити плиму анахронизма, али и једну особену појаву савремености, Заокупљен импликацијама и перспективама _ научно-техничког преврата, пољски писац-мислилац Станислав Лем закЉучио је да све већа густина становништва јача репулзивне тенденције које прете правим „дезинтеграционим проломом". И покрај свих критичких резерви према Лемовом закључку, ипак је тешко отрести се утиска да се он потврђује и у данашњој „регионализацији" књижевности,

Таква регионализација је анахронизам, када су посреди регнони у којима се локализовала прошлост, н поред којих, како би рекао Радомир Ивановић, „пролазе најчудеспији проналасци науке (интерпланстарне ракете, суперсонични мотори и са". Бар у књижевно-културном погледу, Косово је донедавно било такав затон историје, неузбуркан хучном реком времена што је преко планете ваљала револуционарне године, које су достизале величину и важност целих деценија, ако не и столећа. Напослетку, река савремености узнемирила је и тај затон, доносећи у његову младу књижевност — у поезију Божидара Милњ Араговића — чак и „вест о космичким истраживањима". Услед овог „узнемиравања", егзистенција регионалне књижевности Косова добија известан савремени смисао; овде, дакле, регионалност престаје да буде синоним анахроније. Казујући своју реч о друштвено-историјској савремености, пајларовитији писци Косова уједно негују књижевну савременост своје речи, Међу њима би се истицао Радослав Златановић о коме Ивановић каже „да је песник молерног сензибилитета по ода не подлеже традицији".

Описана савременост обавезивала би истраживача да редефинише сам појам ргтионалне литературе, Чини се да овакву литературу дефинише — осим језика још само ауторова присутност и делатност у датој регионалној средини, без обзира па његово порекло и на његову тематику. У том савременом одређењу и значењу, „регионалне" литературе не биразбијаАе националну књижевност мего би је развијале; оне би представљале ра» гтрањавање ове књижевности, а не њено раскомадавање. На сваки начин, данас се осећа потреба да се проуче поменуте литерату ре, а нарочито — њихов однос са јединственом националном литературом. Ивановићево дело указује се као први покушај да се у целини проучи новија књижевност Косова на српскохрватском језику.

Ивановићев покушај резултовао је натпросечним успехом, који би био још потпупији и неоспорнији, да је аутор бар укратко евоцирао предисторију и традицију проучаване књижевности, Такву евокацију, _ међутим, он је изоставио „у недо статку дуже књижевне традиције у овом региону". Све и да није била дуга, пи илодна, ни континуирана, та традиција не би се могла сматрати занемарљивом, Независно од традиције која је овде у пи. тању, паш истраживач је рођендан савре мене косовске књижевности датирао са 20. јануаром 1945, године, управо са по јавом недељног листа „Јединство“, али је одмах лодао да се у том недељнику „јавћа низ аутора чији прилози нису вредни

КЊИЖЕВНРНОВИНЕ 8

помена". Тек педесетих година, београдски | студенти у овде право књижевно стварање: прва самостална књига песама „Сенке" излази године 1951. | - · Ретионалност овога стваралаштва — по | Ивановићевом мишљењу — није одређена никаквим „књижевним и културним специфичностима" него чисто „практичним разлозима". Тачно у основи, наведено мишље- | ње ипак изгледа подложно корекцији, Ре„тионалну књижевност Косова специфико-о вала би, између осталог, и коетзистенција | двеју литература: српске и албанске, И сам Ивановић, уосталом, алудира на ту особеку коегзистенцију, када бележи „специфичност стварања на три језика" (на турском, албанском и српскохрватском).

Уза све своје специфичности које, наравно, немају никаква посла са неком "мистификованом „самобитношћу", разматрана регионалност ослобађа се од регио-нализма: тако, већ први роман Вука Фи"Амповића „надраста локализам". По Ивановићу, косовски писци могли су постићи ово ослобођење, јер су били отворени шрема стимулативном утицају националне и светске књижевности, као што је утицај Дучића и Миљковића, Рембоа и ЈЏолохова. Исто ослобођење било би битан моменат њиховог „поетског дозревања". У тежњи да предвиди плодове овога, дозрева- | ~ аутор приказане монографије преокре-

е ку: у средиште његовог видног поља долази перспектива наместо ретроспективе и траАиције., Отуда, када разматра косовске писце, он се у сваком посебном случају труди да назре смер и домет пишчевог

„дозревања". Усредсређен на досадашње и будуће резултате стварања, што значи — на њихо-

ву вредност, овај књижевни историчар поступа, првенствено, као критичар који је вичан да у свакој творевини одвоји уметнички квалитет од њеног пролазнот, искључиво историјског значаја. Пропушта. јући масу књижевноисторијске грађе кроз филтар критичког вредновања, он успева да одели литерарне вредности од нелитерарних и квазилитерарних чињеница, За. разлику од просечних историчара старе школе, овај критичар најчешће одолева искушењу да књижевну креацију побрка са списатељском продукцијом и са организацијом књижевног живота, мада нимало не запоставља важне појаве ове организације, рецимо _ првог броја часописа „Стремљења",

Он је слику и оцену те креације рашчланио на оделите, одвећ подробне портрете појединих књижевника, тако да ови и овакви портрети донекле заклањају целовити „пејзаж" косовске књижевно сти. Мпак, исти пејзаж је довољно раз товетан, да би се у његовом рељефу разабрале две доминантне узвишице: поезија и критика. Мако је дрво косовске књижевности још младо, оно је већ донело један од најзрелијих плодова литературе, наиме критику, коју гаји „приштински круг" књижевних историчара и критичара: Вуковић, Филиповић, Стојадиновић и сам Ивановић. Будући да је произишла баш из овота круга, Ивановићева монографија види се као историјскокритички аутопортрет приказане књижевности.

У изради овог аутопортрета — у портретисању поједичих писаца и њихових де ла — примењен је један метод који се не задржава на резултату стварања, него продире у“ сам стваралачки процес. Чини се да је такав метод условио извесну превагу анализе над синтезом, По свој прилици, писан је прескроман када каже да би таква фактографија имала. „да послужи као почетни материјал за сериозније и разноврсније приступе проучавања“. Већ и ама Ивановићева монографија представља један овакав приступ, руковођен одтоварајућим и развијеним теоријским конпептом књижевности, а пре свега концелтом „њене симболике и архитектонике“.

Насупрот вредности овота дела дају се навести његови недостаци од којих се најмање може превидети одсутност сопподошкот димензионирања. Али, ако је наш жоначан став према делу одређен правилом „Узми или остави", онда сви ти недостаци нису у стању да нас упуте на алтернативу _ „остави", Напротив, Ивановићеву монографију ваља „узети“ у целини, као научно откривање једне младе књижевности, као пионирски и незаобилазан допринос изучавању наше литературе.

„Радојица Таутовић

Нови песник за децу

Милован Витезовић: „ЈА И КЛИНЦИ КО пЕСНиЦИ“, „Вук Караџић“, Београд, 1972.

СВАКИ ПОКУШАЈ критичког троцењивања новог дела из дечје књижевности неминовно се одвија у сенци многих забуна п заблуда које код нас о овој литератури постоје, Недостатак снажније традиције дечје књижевности и њено квантитативно бујање у послератном периоду условили оџ прихватање доста неситурних критеријума за вредновање, чему је врло много допринела и околност да су се књижевноисторијским и теоријским проблемима из ове области упорније бавили углавном критичари ми историчари невелике продорности. Теоријска разматрања су се најчезиће испрпљивала варирањем условно тачне тврдње да је дечја књижевност равпоправан део књижевности и да за њу важх опште закономерности осталих књижевних жанрова; књижевно-историјска истраживања су за основни проблем ин критеријум узела отпор некаквом изми-

уобичајену књижевноисторијску опти-

ВИТЕЗОВИЋ

МИЛОВАН

ашљеном притиску дидактичности, што је условило продор неких врло дотматичних и апсурдних педагошких нормирања; 4 анализе појединих дела свеле су се на описивање атмосфере и. поетизацију садржаја. Скоро да је немогућно наћи пример ла је о било којој књизи, само ако је намењена деци, изречен неповољан суд, ман да су неком оспорени оригиналност и новаторство, Разумљиво је што су у таквој ситуацији, најпре, неке књиге постали канони, а затим су поједини писци песама и прича — не добивши од критике ПОД“ стицај ни у аргументованој подршши ни У отпору — постали књижевни аронтри, антологичари, историчари књижевности и педагози,

Ова подсећања о нашој дечјој књижевпости — нако смо принуђени да их дамо кроз уопштене квалификације — неопходна су нам и за указивање на тешкоће вредновања, и за разумевање смисла и значаја стваралачких експеримената Милована Витезовића, Књига „Ја и Клинци ко лесници“ стварно је пре свега експеримент, и то у вишеструком смислу, Колико су песме у њој занимљиве по уметничкој вредности, још су занимљивије по рационалном уважавању неких недоумица или, пак, општеприхваћених мишљења 0 профилу модерне дечје песме, по покретању многих питања и сумњи. Само тако је мотућно разумети велику разноврсност п различитост циклуса и песама, због чега се повремено учини невероватним да је ве текстове написао исти песник, Велики је распон на тај начин покренутих питања и иде од постављања м специфичног решавања оног увек деликатног односа писца према свету детињства, па све до хуморно„озбиљног. вићења наших најпознатијих дечјих песника. 2;

Разноврсност тема. и песничких техника обавезује да се у тринаест Витезовићевих циклуса издвоји најмање четири групе песама, Прву групу чине песме из циклуса по коме је збирка добила име. У тим песмама писац настоји да у најбуквалнијем смислу премости размак између песника пл детета стварајући текстове „уметричаваљем“ аутентичних дечјих мишљења и изјава о неким крупним темама, као што су слобода, историја, живот, рат, мир, правда м друге, Оваквим садржајима постигпута је драж наивности п безазлености, обезбећена асоцијативна разноврсност, али је остварен и" један виши, иптелектуадлни план, који је — ако занемаримо стандарапи критеријум признавања дечје песме с обзиром на њену доступност најмлађима — у песничком смислу најважнији, Спреговима различитих илустративних стихова наивна поетичност је добила вишу пројекпију у духовитости и, местимично, у посебној врсти ироније, а присуством анафоре п вештом стилизацијом остварена је динамика песме и мелодиозност, Погледајмо, примера ради, две строфе на песме „ДАепа и слобода“:

Без слободе не вреди ти ништа

Слобода има срце које куца.

Слобода је кад те пусте из заробљеништва У слободу често непријатељ пуца.

ретко јужно воће кад нешто маштамо радит што се хоће ако се играмо.

Слобода је Слобода је Слобода је Слобода је

Другу, обимну групу песама најпрециз-

„није бисмо одредили ако бисмо је назвали дечјом енциклопедијом. То су, уједно, ле-

сме које се најпотпуније уклапају у тре нутно доминантне струје наше лечје поезије. Спуштајући се на ниво детета, прихватајући дечју логику, искуство и сензибилитет, Витезовић у тим песмама говори о читавом низу појава, предмета, релација и појмова из домена дечјег интересовања. При том он користи различите посту ке, од реалистичке дескриптивности, преко извртања постојећих поредака на главу, па све до „нонсенсности", Но управо бисмо оваквим песмама морали да ставимо 03 биљне приговоре — а они се могу упутити и највећем делу наших савремених дечјих песника — и да посумњамо у погодност превеликог _ рационализовања, довођења песме на логички ниво, претварања стиха и строфе у исказ, формулацију или дефиницију. Као најуспелији циклус из ове групе песама треба поменути „Песме доведене у питање“, тде се кроз неуобичајене упитне стихове илуструје и задовољава дечја тлад за сазнањима, а хуморни се квалитет остварује римовањем речи са крајње удаљеним смислом, Такође бисмо могли издвојити циклус „Младе звезде мог детињства“ У коме се на ломало сентименталан начин пева о детињству, али не и за децу.

„= « и __________ ______-_--_-______--__________-_

пе

Зоран +. Милић

Зеленило зашфбору

Онизак вид тесно припијено узглавље

питомина у звуку металном и сјај

брема кроз ватромет прашњави

решеткасто

ткање непорубљено на ветру лелуја

с ону страну долине завист установљену

потпаљују нарамци руку у кристалу

мутном пеном обљубљен ћути РРА , 02

и пристанак је ту плитко оворечно

рукавље

ужватит за јаку треба у зимотрозној аерџ заветрине реч неосветљеним асвалтом

под срцем

испуцалим док у липовој кори мрав вуче

| светлост

као лозинку колони. прозорској на премету ћутање мукотрино промиче далеко + обалом

џи змојна лећа реке магла белином облива,

шљунковита здања од малих ногу направљена још треју стазу мепелом запретану давно на смртно бледа светлила зелено висока

надмашују нам раст затгрљаја.

заустављен

тек у подтрлцу завичајног несна иснписаног ситмим али читким ћирилским рукописом

ОСТАВЉЕН на полећини зида тек утиснута реч

и калућерски заказана бдења трају још док ти улицом пред другим дрхте касне | ЈИ оранице пољупии-бројанице руке»лојанице што капљу над телом даноноћно па све то мећу | "И прсте да скупши а остало је још толико тога међу нама за молитву напољу изван твоје ноћи | . . унтране док богорадим ко јелет мећу решеткама лелено одабирам а само малтер цигле на. видику

ПОСРТАЊЕ ЗЕЛЕНИЛА

Презоревају српасти славолуци месом окуженим уличаримо видик презалогајен сунмевим отпацима медозином натрулих пањева из ревности виличних костију заливено давно отуђење вреба посрнуле учеснике у саобраћају свакодневном мећу опалим лишћем језгровито жуте тодине постићења

и стари ударци још, ковитлају. се прашином осокољенц патуљци на заборављеним тлаголима дишу подмлађени осетници под сјајним шлемовима неонски се војници даноноћно и прзимице окупљају рез по рез надиру скачу увлаче се једни другима кроз уши тек као

нос

звук протну се и занемарени тако трају вековима једни другима крљушт гарантују тек кипови пробућени ољускани кромпири на ватри поподневној у зеленилу лончвном крчкају своје рите посивеле обогаљени видокруб и тихи још мало над мермером свитање једно горчином орођено са месецом на измаку

трули дан у поткровљима отеченим бљешти сечиво и замахнути трозунци месом надиру стакленим и вез

читав У низу провидних УШНИХ МОЉКИ занемарено дише сунчане пропуснице јер важе још који дан а после зна се већ у кубетима чвркнутим умиру звона њ рот око задњег уздаха. почиње

Занимљиве винаверовске језичке авантуре м играрије карактеришу трећу трупу песама, Витезовић је функпионалним екс периментисањем у области језика успе шно претворио песму у несташну и духовиту игру појмова и речи, којом се позива час на маштање, час на интелектуални напор и одгонетање. Он је у тим песмама, које су значајна иновација нашег дечјег месништва, ослободио текст логичке кру' тости и завршености „приче“, засипајући ватрометом асоцијација и језичких вратоломија, као на пример у песми „Шума“. (Шума има / Један лав, / Ја се гтреснем, / Прут самсав. / / Шума има / Један вук, / Трн ме стане, / Јајаук..) У четвртој групи песама Витезовић даје духовите портрете десеториџе Аечјих песника, варирајући епизоде, атмо“ сфере или аикове- 3 њихових најпознатијих текстова, Очигледно је дам ове песме треба примити као маштовите по деци олиске слике, али п као песниково одре бивање према проблемима и личностима дечје литературе.

Ако збирку „Ја и клинци ко песници“ па овај начин посматрамо, ако, дакле, 0 песмама у њој просуђујемо им као о аутохтоним остварењима, и као о истраживању могућности ове врсте посзије, морамо за. кључити да је у Витезовићу наша дечја књижевност добила даровитог ствараоца. Неке песме из ове збирке вероватно неће моћ да буду заобиђене антологијским изоорима, а присуство песникове свести о пајделикатнијим проблемима и искушењима дечје књижевности обећава још боље песничке текстове. |

Чедомир Мирковић