Književne novine

ТЕЛЕВИЗИЈА

ЛА НЕ УРЕКНЕМО"

ТЕЛЕВИЗИЈА ЈЕ, изгледа, одлучила да У овој званичној „години квалитета“ приреди чак и понеко пријатно изненађење својој измученој публици, И то тамо, гле смо одавно изгубили сваку наду да се ишта пријатно може догодити: у области забавно-музичких емисија,

Нова месечна емисија „Суботом увече“ им њен први број „Образ уз образ“ представљају једно мало чудо целе гомиле изукрштаних противречности, које су прилично неочекивано дале — добар резултат, Почевши од назива, преузетог из једне старе италијанске серије и од општепознатог шлагера — свака појединачна компонента емисије, свака њена „нумера“, досетка, дијалог — све то само за себе тешко да би могло опстати; али заједно, попут неког даровито комгонованог хибрида, ипак остварују један сасвим очигледни квалитет, Штавише, несумњиви квалитет у европском смислу, Коме се учини да је то мало, нек се присети колико година, ратујемо против партерног нивоа „веселовечерскот“ хумора, карикатуралних фестивалских тњаважа, сатире на релацији Радојица — Милојица и наказних копија разних помодароких „грчева“ у телевизијској забави...

„Образ уз образ“ је домаћи, по обиму минијатурни примерак из рода често недостижних „идеала“: нталијанског „Студија уно“, енглеског „Рег Варни шоу-а“ шали америчких програма Флипа Вилсона, Семија Дејвиса и Дајане Ворвик, Али то подсећање није нимало постидно за нашту телевизију — боље се понекад „инспирисати“ заиста мајсторским остварењима, нето тврдоглаво каскати за сумњивим суперспектаклима које неки надобудни откупљивач пронађе на бувљим пијацама страних телевизија, Организациони образац емисије такође је познат: два водитеља, петоро-шесторо гостију, неколико духовитих скечева, мелодија и варијетских плесова, спретне промене костима, инсерт снимљен на улици и солидно уклокљен у емисију — а све то у границама једног телевизијског студија и у присуству стотинак гледалаца ,,. Дакле, нема никаквих садржинских или техничких сензација! Па у чему је онда разлика између ове емисије и десетине сличних, за време којих смо искључивали телевизоре2

Пре свега, у нефалсификованој атмосфери високог професионализма, коју је Здравко Шота наметнуо.свим учесницима. од почетка до краја — не допуштајући ни у једном тренутку појаву наших специјалитета: примитивне импровизације, приватног „цакирања“ и бесконачног јахања на досетки која је случајно упалила, Замислите, чак су и плесови били увежбани! Сценариста "Перишић ограничио се на проверене духовитости, повезујући их у логичну и драматуршки прихватљиву целину, лаку и необавезну — али безбедну од изразитих падова, јевтиноћа. и бесмислица, 1

Тачка број један, ван сваке дискусије, била је наравно Милена Дравић, Она се налазила у јединој ситуацији у којој се осећа супериорном: пред камером, свеједно да ли телевизијском или филмском, расцветавајући по ко зна који пут своје таленте — глумачки, певачки, играчки и шармерски .,, Поред ње, чак је и искусни водитељ Драган Николић деловао помало круто, Гости (сестре Велетанлић, Миша-Лео Јовић-Мартин, Мики Јевремовић, Душка Сифниос, Љубивоје Ршумовић) потрудили су се да не сиђу испод опште разине,

Ваља, међутим, упозорити творце емиоије на неке чињенице, које се лако забораве: сценарије за све успешне ревије пишу читави тимови стручњака, пошто је то гарантовани начин за избегавање брзог пресушивања, понављања, па и плагирања. „Максиметров“ неуспех са текстовима "Књижевне радионице“ не сме да обесхрабри телевизију: то је био случај погрешног избора, а не погрешног опредељења за „тимско стваралаштво“, Ситне, лако исправљиве грешке биле су — сувише нападно монтиране звучне реакције пуолике, понеко закашњење у синхронизацији, премали број присутних гледалаца за. један нормални контакт извођача са њом,,, то су стварно ситнице, једва. приметне у односу на лепе тренутке из скеча о госпођи, господину и два далматинера, лапонску песму о краљу и праљи, љупки „труднички“ прилог дискусији 0 потреби сексуалног васпитања — мили на онај врло актуелни интервју са Једном ОА наших чарапанских „дива“ из пакла грамофонских плоча,..

Био је и један тренутак о којем треба размишљати, Син, глумац-почетник Чедомир, прозвао је из публике свог оца, тлумца-мајстора Чкаљу, Ако је овај кратки сусрет требало да има вредност симбола, извесну очигледну „смену генерација , онда смо морали да жалимо што улоге нису била обрнуте и што Чкаља, поред многобројних наступа на телевизији, никад није добио ону праву шансу да створи свој сопствени „шоу“ — без Новакових хумористичких ћевапчића, завијања сарме и ономатопејских бургијада... Можда још нијз касног

Сада још треба купнути — не у дрво, већ у оба образа: да „Образ уз образ" случајно не урекнемо!

Берислав Косиер

КЕИЖЕВИРНОВИНЕ 9

ТОЛИКО СМО сви били

СЦЕНА ИЗ ЈЕДНОЧИНКЕ БОРИСЛАВА ПЕКИБА стојиљковић и БОРБЕ ЈЕЛИСИЋ

ПОЗОРИШТЕ

„НА

АУДОМ БЕЛОМ КАМЕНУ“: ВЛАСТИМИР

Привидно задовољетво

Уз овогодишње југословенске позоришне игре „Стеријино позорје“ у Новом Саду

жељни – било какве промене да је готово цело Стеријино позорје протекло у међусобном уверавању критичара, редитеља и глумаца да се пешто ново заиста догодило, Привидно задовољство се, међутим, сукобило са рушилачким дејством више осредњих и про машених представа тако да се на крају поново пред свима почела да указује она, фарсична маска нашег фестивалског живота. Ако се заиста нешто променило — онда је то понајвише у атмосфери која окру жује Позорје. Видљиви су напори већине учесника да се помогне, да се ничим не поквари утисак добре воље, пуне толеранције, саучесништва и веровања да на тај начин не само спасавамо једину фестивалску манифестацију ове врсте у нашој земљи него се и спонтано удружујемо У акцији којој је циљ да се целокупни позоритни свет учини виталнијим, продуктивнијим, слободнијим, универзалнијим и савременијим. Отуд је јавност са разумевањем прихватила одустајање од националних и републичких схема у одабирању представа, састављању жирија и процењивању вредности.

Овотодишњи програм, на жалост, ипак буди извесне сумње. Како наћи оправдање за Беловићеву драматизацију „Куће оплакане", „Свечаност се одлаже" Јеврема Брковића или „Лудаке" Душана Јовановића2 Могуће је спорити се још око неких текстова тако да прокламовани критеријуми губе на озбиљности и откривају старе компромисе и комбинаторику, само сад у другачијем руху. У драмској литератури најчешће су виђени само претекст или подлога за одређене сценске форме. Познаваоци нових дела са текућег репертоара могли су врло лако да уоче да је наша драмска реч у овом часу и изван

(озорја садржајна и ефикасна.

Оно што је обухваћено званичним програмом није увек репрезентативно, Изузму ди се Пекићеве једночинке „На лудом белом камену“ и рустикална Брешанова, „Представа Хамлета у селу Мрдуша доња, опћина Блатуша", ниједан други текст не може у свим својим компонентама да издржи сложенију анализу. Уз то, цео овај круг је тематски доста затворен, једноличан и, на свој начин, конвенционалан: робијаши, осуђеници на безразложно умирање, бивши ратници са срећним и несрећним судбинама, прогонитељи и прогоњени, отуђени интелектуалци у овом нашем времену, лудаци што дижу револуцаје и сељаци затворени у свом примити“ визму. Безнађе и чамотиња су, мање или више, свуда присутни тако да се пред нас износе углавном статично фиксирана стања илп доста ограничене ситуације. Сви ти људи живе некако у својим световима или са својим проблемима, с тим што се по правилу та активност исцрпљује у дАО-

"мену физичког тако да је тешко у тим лич

ним истинама открити и шири смисао. Сивише се инсистира на грубом реализму или неспретвим стилизацијама које не досежу ни до спонтаности, а камоли до цело“ сти и праве поезије. Подваја се реално и иреално, запоставља духовна реалност и остаје махом у домену материјалних односа. Ако смо још недавно робовали фар“ сама, псеудопоетским метафорама и формалистичким играма речи, сада писци постају суморни, мање субјективни, маштовити и аутентични.

Само се текстови Пекића и Брешана У том погледу разликују од осталих, јер сваки на овој особени начин остварује ин дивидуалност која му даје снагу да се непрекидно отвара према себи и свету, превазилази и преображава у току самог деловања, Али, исто тако, они су далеко је“ дан од другог по структури и по самом значењу. За Пекићеве сотије реалност Није граница игре чија иреалност, у лику тенерала Његована („Генерали или срод“ отво по оружју“), добија егзистентну АШ мензију. Његови разговори са пуковником откривају да они, ма колико били различити, носе један другог у себи као једну

од димензија које их одређују изнутра и чине толико двосмисленим. Слично је и са другом једночинком „У Едену, на истоку" која у себи садржи све специфичности пишчевог толико личног, динамичног, противуречног и непосредног израза. То је префињена литература која ће увек бити цењена, класична и модерна у исти мах. Љубомир Драшкић је на таквом ткиву обликовао у Атељеу 212 представу чија се игра стапа са речима, игру у којој је изра жајност Берђа Јелисића, Властимира Стојиљковића и Ренате Улмански препуна животних и театарских импулса. Ова пред става, свакако једна од најбољих, у свом тоталитету зрачи једном префињеном сцен ском лепотом.

„Представа Хамлета у селу Мрдуша доња, опћина Блатуша" — односно текст Иве Брешана — неодвојива је од редитељ ске концепције Божидара Виолића тако да је дошло до заједничког осмишљавања. једног крајње примитивног амбијента и извитоперених људских страсти. Добили смо врло занимљиву и, истовремено, чуд; ну представу која током приказивања сама себе у свој једноставности ствара и разграђује док не постане потпуно реалан и трагичан садржај. Брешан има смелости и талента, а Виолић истанчаног осећања за овај рустични театар који супериорно држи распет између баналности и поезије, Стихија, на којој се толико инсистира, бива савладана и у. речима иу покретима и човек се враћа себи уверен да му трагична слика илузија најпотпуније открива и бесмисао стварне егзистенције. Представа има своју слободну и личну форму која делује веома импресивно. Како је ова представа загребачког „Театра итд“ већ раније доживела своју пуну сценску афирмациЈу новосадском приказивању недостајала је једино чар откровења.

Веома приметан је редитељски успех Предрага Бајчетића у презентирању „Терасе" Јована Христића са изврсним протагонистима. Надом Шкрињар, Недом Спасојевић и Радетом Марковићем, и Боде Марковића у поставци „Прозивке за ве ност" Димитрија Тадића.

Све ове позитивне вредности не дају нам још за право да тврдимо како је Стеријино позорје ове године афирмисало сценске форме које својим значењем превазилазе све оно раније виђено. Слика о домаћој драмској литератури је једнострана чак и као информација, сценска решења су махом у границама познатог. Аве или три представе не могу да чине Позорје и зато се поставља питање колико ове фестивалске игре имају своју реалну основу у нашем театру: Полазећи Од атмосфере предусретљивости каква влада Позорјем тешко је доћи до објашњења самих представа. Оне не би смеле бити само разноврсни и шарени елементи једног програма и зато је нужна процена степена њихове аутентичности. Експресионизам у различитим разблаженим варијантама још увек је у моди, физички театар делује већ као конфекција, а стилизације су до те мере безличне и умртвљене да се не може говорити уопштено о модерном духу на нашим позорницама. Све више долазимо до уверења да се театар не испрпљује у формулама илда своју изворну реалност испољава једино у субјективним формама деловања.

Без Стеријиног позорја више не можемо и зато је тренутак да изнова дефинишемо своје захтеве. Оно је упућено на судбину данашњег театра, али ваља одмах нагласити да не сноси пуну одговорност за све што се догађа на овој нестабилној, порозној и крхкој платформи. Велико је питање да ли нам је неопходна хијерархија вредности, поготово кад знамо да их најчешће окружују пуке безврелности... Па ипак, Позорје остаје подстицај и охрабрење свим ствараоцима у персонализацији њиховог сценског израза. Баш зато, привилно задовољство, верујемо, није тако тешко преобразити у стварно.

Петар Волк

Флорика Штефан

Песме

1. Спокојно ћу клонути далеко од расивалог житног класја На моју главу пашће меко лишће. И утихнућу до безгласја.

Та Љеш ову смрт понети као живот наш свагдашњи

што смо та поистовећени проживели до дна.

Сунцу понад града ил' зеленој крошњи обрати се речју. Као мени после сна.

2. Ледено иње на зеницама јутра

и тавран из крхког детињства.

Не знам, хоће ли у неко сутра

и тај призор, преображен, у оку да. , заблиста2

Предсмртним неким миром гробља. ме ~ привлаче ц под оштром белином снежног. покривача ја тражим погледом знане ми искривљене крстаче. Спавају мртви, спава родна иловача.

3. Добри моји, све гушћи је ваздух, све _тешњи ми је дан — као да је земља села свом тежином Х на плућа,

а јесен у мени трепери, ах тај неизлечив сан на пут ме далек зове. И глава ми је врућа.

Зар да никад више не гледам чисте видике под јесењим небом и скончан тако у месту, гушећи се-у

смогу2 Дајте ми руке. И нека вам је просто

збогом, Кроз магле ћу ићи док не спаднем

с ногу.

4. Од куд надолазе у равномерном таласању час мириси љиљана, багрема и опојне липе благих предесмчерја2 А јесен је позна. Као да поново 2 стасају споредне улице давних шетњи. У оку зрно бисерја.

Ми старимо, а улице ишчезавају или се преобразе

и никад више безбрижно нећемо шетати до зоре. Захуктало време између две обележене пешачке стазе. Пламичци умора на веђама до у касне сате против равнодушја се боре.

5. Ах, пресахнуће додири чежњиви и нежности страсне

и залудно ћемо се тражити речима међусобног прожимања. У општем глувилу ствари које нас окружују часови ће да касне.

Једино смрт неће. Осећам трен.

потпуног. одвајања.

6. Помамни вир јесењег лишћа игра ти

у оку '

док бакарно небо раздражљивом светлошћу прекрива цео крај. Напетост расте. Сад ће се одлепити У скоку сулуди круг лишћа и полетети у висине као дечји змај.

7. Како ћу да савладам раздаљину која све више расте

на путу моје љубави и неутешне ' самоће.

Не чујем ни милозвук речи. Облаке тмасте

навукла сам на веће. Нежности ме више неће.

8. Непојамни страх грло ми стеже јер одасвуд видим оштра сечива ножа, Болни мој крик мукло се разлеже а нико та не чује. У крви гори кожа.

9. Худи ветар нам је зачепио уста и у очима распламсао зверињу плам. Прозори јече и улица је пуста, припијено дете уз мене никоме не дам.

'0. Злокобан дан се ближи: ја без гласа, нема,

беспомоћно попут страшила у житном пољу

махаћу рукама. У мени се бујица речи спрема

да тихо мре. Образи ми спечени сољу.

11. Болесни прзори рањене и очајне ми душе

ускомешају се на јави препуној дечјег. смеха

У менџ оркани завијајући пењу се до | гуше

где цвркут се птица разлегао, а беше некад стреха.

У Смркнуте даљине у мом (још увек) зеленом оку

и ледена омча зрака полако се стеже око немирног срца.

Тако пусто сама. О левом и десном боку само ветар режи, Љубав моја у сузама грца.