Književne novine

авио нивоа

зирипе-сви петине

ТА АКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ТРАДИЦИЈА КАО КОМПОНЕНТА НЕЧЕГ ОБУХВАТНИЈЕГ

ТРИ ПИТАЊА којима је одређена Ваша анкета представљају, како ми се чини, заиста три тангенте на исти тематски круг који се свакако тиче и „карактеристичних токова" у нашој поезији, споменутих у Вашем уводу. Нисам, међутим, сигуран да Ам је заиста могуће разграничити на овај начин три групе песника... Песници из Есе групе, на пример (онако како сте их и дефинисали) незамисливи су изван од ређене песничке традиције; ни најкарактеристичнији примери из (условне) друге групе мени не сугеришу тежњу раскида са сваком традицијом и по сваку цену него, мапротив, покушај обнове неких и раније присутних тенденција — у новим услови“ ма, новим одређењима. Најзад, прва група је, како се мени чини, најусловнија, најФатианија П а мипак, сама чињеница да је ова аткета покренута својеврсно је сведочанство једне ситуације у нашој поезији, када се усред незапамћеног обиља потврђених из ражајних могућности јављају (нормално) и могућности нових неспоразума, нових или обновљених заблуда. Традиција, нови конпепти поезије, верност сопственом песничком путу — питам се у којој мери сви ти појмови могу да помогну разграничавању битног и небитног2 Духовни провинцијализам, на пример (та биљка која се тако тешко искорењује за мене је још увек јелан од присутних „карактеристичних проблема"), једнако је могућ у подређеном, некритичком савезу са оним што називате „традиција, како историјска тако и песничка", као што је очигледно да је провинцијалан онај дух који одбија да се сећа, који се одриче својих координата заданих у језику — змачи у традицији, историји, судбини, духовном простору тог језика. Реч је о тлу у којем песник мора имати своје корење; алтернатива је ла прихвати судбину биљке у саксији..- Али то тао је само једна чврста тачка, исхо-

Зе о ИВАН В. ЛАЛИЋ

диште, тачка-репер из које се најбоље може у тачној визури сагледати и време и простор, којима се песма храни. Значи, „традиција, како историјска тако н песничка" има праву вредност као компонента нечег ширег и обухватнијег; компонента оног духовног завичаја што га песник не наслеђује, нето саставља део по део, у конментричним сферама. Пронаћи своје тачно средиште, успоставити равнотежу — ево задатка са којим се, у датом тренутку, мора да понесе сваки песник. А индивиауаани одтовори су различити; и мислим да се не могу вредновати начини на које поједини песници до тих одговора долазе“

Иван-В. Лалић

ПИТАЊЕ ПОЕЗИЈЕ – ПИТАЊЕ АИЧНОСТИ

НА ПРВОМ МЕСТУ хтео бих да се сложим с вама да се код нас у последње време мвелики број песника везује за традицију, како историјску тако ми песничку“, Нисам, међутим, сигуран да је У питању ишта друго сем немоћ тих песника да изразе себе и своје време. Јер, док је Светислав Мандић, рецимо, пре двадесетак година својом збирком „Кад млидијах живети“ покушао да проговори језиком Бранка Радичевића нашег времена, дотле ми мноти данашњи песници личе најчешће на закаснеле дворске песнике Котроманића и Немањића. Само је по себи разумљиво да сам ја за везивање уз традицију на начин како је то остварио Мандић. _

Мосталом, питање поезије је пре свега питање личности оног ко је ствара.

"Власнику неког малог животића није ништа ни остало него да бежи од себе.

А ја, опет, знам једно, а то је да је У поезији сем мене све друго казано.

Ниједан Гете не може тако добро описати јаде више не младог Сарајлића као он сам!

Али враћам се нашој данашњој теми, _ М томе што, како ви у питањима за ову пикету кажете, један број песнике „испо-

ИЗЕТ САРАЈЛИЋ

Љава своје духовно сродство с песницима у свету“ ја лично не видим никакво издајство традиције, оног најбољег што имамо у њој.

Барем наш народ воли да шета по свету.

Зашто би онда његови песници шетали по перивојима својих домаћих велможа из давно минулих времена 2

Изет Сарајлић

НАРОД И ПЈЕСНИК НЕ МОГУ СЕ ОДРЕЋИ ЈЕДАН ДРУГОГ

НАЧИН ПЈЕВАЊА се и у нас, као и у свим значајним литературама, поистовјећује, заправо конституише у начин мишљења, осјећања и, коначно, у начин припадништва језику, поднебљу, народу, миту пи традицији.

Пјесник је дужан, он то заправо мора, да успоставља временски и мисаони континуитет, да истражује увијек тајанствену прошлост, да њене „нагомилане вјекове буди жарачом своје усијане маште, да сва времена претвара и сједињује у једно једино вријеме, у своје вријеме,

Пјесник нити смије, нити може да стави тачку на вријеме које је било прије њега, које је припремало п припремило и њега, које га је, коначно, оформило“ као биће историјско, интелектуално и куд турпо. ј

Пјесник мора да говори из свог језичког и историјског менталитета, из својих и народних ризница, а питање је талента може ли он и хоће ли превазићи фолклорни миље и уздићи се до општељудских вриједности по читљивости.

Модерни поетски сензибилитет се уклапа у емпиријске вриједности — помаже им да се обнове, да буду допуњене, провјетрене ми, наравно, обогаћене ововременском чулношћу коју пјесник мора посједовати, која му мора послужити као кључ за отварање свог и свих прошлих м будућих времена.

Пјесник се служи свиме што је творено и што је постојало прије њега. Све тајне су његове, све ризнице су њему при руци пио он их попут старог злата освјежава додајући им кап своје крви, печат свог духа и маглу свога времена.

Пјесник је само онда пјесник ако се препознаје, ако му се зна крвна група, тенеза, ако се осјети испод којег је неба, из којег времена, па чак и из које расе лолази.

Поетски универзум се остварује помоћу конкретних и јасно читљивих одредница, помоћу оне сржи коју пјесник вади из костију вјекова свога народа и свога бића. Само од такве наталожене сржи вјекоза пјесник може правити нову срж и нова ткива која освјежавају и настављају онај свеопшти дух Људски који се акумулира у лобањама осуђеним да памте, откривају и настављају оно због чега се ниједан народ не може и не смије одрећи својих пјесника па били они Уклети, или тренутно Проклети или Презрени.

Јеврем Брковић

ЈЕВРЕМ БРКОВИЋ

СВЕ ЈЕ ТРАДИЦИЈА У КОНТИНУНРАНОМ РАЗВОЈУ ПОЕЗИЈЕ

ОДГОВОР неспретан као и питање; „У последње време“ и никад песник се не може везати за традицију, Јер тамо где постоји континуирани развој поезије, тамо где су се развили песнички правци и покрети, његово дело је у традицији,

Историјска традиција нема битнијих веза са песничком традицијом, Али, песничка традиција има своју историју, која је само историја поезије, Чак ни оно што се сматра апсолутно новим није изван традиције (рецимо, надреализам у Франпцуској и Лотреамон пола века пре њега). Напротив, лошом поезијом опевати неке догађаје из најдаље мили најближе прошалаости, па ин из непрекидне поетске бу“ дућности, ни најмање не значи да је та поезија „у традицији“ или традиционална,

У малим културама, где поезија нема дугу историју, око традиције спори се жучно. Разумљиво, јер у таквим средината појам традиције није прецизно утвр“ зен, |

%" » »

Ваше друго питање опет се тиче пита“ ња проблема песничке традиције, Опет из разлога што се брка појам историјске и песничке традиције, „Духовно сродство са песницима У свету,,“, дабоме, Од Хомера, или бар од Вергила, наовамо постоји традиција европског песништва, ОДУ“ век је било политичке поезије (на пример Хајне) и поезије побуне и бунта: Само што добри песници, природно, не певају на, превазиђени начин, тј, на начин, усдовно речено, једног песничког модела који већ припада, историји традиције поезије.

ж ж

У поезије језик није само средство не“ то и циљ, То је нешто најприродније,. Јер кроз књижевност, особито кроз поезију језик се рађа, утврђује и обнавља,

Мирко Магарашевић

БОЖИДАР МИЛИДРАТОВИЋ

Изузетно ценим такве песнике и мислим да смо одвајкада њима оскудевали (наши писци, особито прозни веома су аљкави баш када је у питању, језик којим пишу, Наравно, има изузетака, Али ја сам склон да поверујем у оно што ми је ту скоро, сасвим приватно, рекао Душан Матић — да наши писци не умеју да пишу ни писма, акамоли романе),

Све ове гужве око српскохрватског језика су проистекле управо из тога што немамо изузетних дела на том језику. Битку око тог питања неће добити линтвисти 'најразличитијих побуда п намера, него само писци и њихова дела, Што дуже будемо чекали на та дела п трвења око језика потрајаће,,.

Божидар Милидраговић

Рађање незнаног јунака

Пресекавши ваздух реско јасна. команда. Госпође Бесмртности.

истера му срж из костију и утера занос = језу послушности.

Његов трк дроби. шкриљац под лобањом небо се смањује.

Вероватно да то није он чију локву крви усисава. мочвара.

Скоро мртав у рукавцу тишинс. наједном живне: злоће клип диже медвеђи туњ

дедовске храбрости граби прашину костију својих за собом цепа видик.

У сперми храбрости — рађа се.

Још надувених црева присећа. се: храброст је

дошла. кад памет је отишла!

Чиста случајност непорецивим захтевом узјахала

обневиделост херој међу мртвима једини жив!

Не беше то његова. воља ни муцање судбине ни само глупа

хрпа околности.

Тек Баволов миг п скок срца у зверску панику.

Исколачена. погледа. узлебдео издужује се у рашмчеречену сенку под брдима. Његова самоћа измаглица. на обзорју челична балистика: укрштају се слогови поклича и згрушана тежина херојства. Све му је признато (ал чему, по чијој жељиз) у сталну рану да буде заковано.

Створен да буди масовна осећања = безимен — свима

"до маште ближе да приве. Они што улогу му поверише лукаво

"надоше: без ње пропали би а он бесмислен био, Ал није залуд мала

његова жрв: мање важног бога заклања слављено јунаштво задављеног срца.

На лицима. пресвлака туге огледа се званично: историја захтева. ' наивност — нус — зар могла би

друкчије опстати Зупчаник граби: толики мозгови клонули пред бујицом храбрости. и лажи. Јунаку је већ смешно али тркљан. му је преклан.

После славља свих победа мумифицирано жив зише није у житку блату: авај! пресамићенп. пева испод хладних тела успиње се. Још блатни брид одваљује трк у глибно тлуво доба ко и пре — суочени погледи који ће храбро збрисати неке друге. Дијафрагма затеже кабанице, сјај бајонета спремних. Незнани јунак чује свој вапај са другог света: шта. ли дозикује2 Памтиће њега или. било кота. Стража шестари. Ветар издалека прелистава поља. У жилама шум крви или тишина — слух више не прима.

Његових рамена бронзани крст израња. чврсто корак хром, . Беше ли вук ил човека Сввједно: његов дух вијори ожиљака пун за варнице националне свести убојит је кремен. Лишен одступнице по заклона хладнокрвно се бори сам са ветром препуштен. брзини осетљивих чула. Распет међу одјецима супротних наредби распрскава се. Ослобођен вргмена — нем не може да порекне своју славу и ниједном стртне маску ордења.

Под канцом историје скврчен по дремљивим предгравима обичног поподнева њетове су кости одрлз стварног. света. И најмања злосутна промаја кроз подземна склоништа трза месо, на кости враћа: таман да јурне где треба и поново клоне. _ Каквог ли рођења наступа ликр Над њим хуље — таласи трактања све ниже и ниже вране стрпљиво круже. Стеже се, све је више тесно: радијус неумољивости. Наступа час. Оно што остане несумњиво је: биће чезнани тунак.

КРИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

===