Književne novine

ТЕЧИ И ПЕСНИЧКА СЛОБОДА

Наставак са'!. стране

великом, свемогућом, ничијом м свачијом слободом комбиновања и срицања, споразумевања и римовања, пего за овешталим, клишетираним, _излизаним, бившим сајина и узречицама. _ анас се у нас, на жалост, у говорништву једнако као и у поезији, још увек сматра обрасцем доброг, полираног стила наивно у бити спомињање и ново ситупрање, та заправо тек именовање свих, најразличитијих али једнако овешталих фраза и поенти општих места. Никоме не. напомињући ништа ново, никога не замарајући, никоме се у ствари подстрекачки, инспиративно не обраћајући, славећи празнорекост као своју једину могућност, та општа места нашег брошираног, рефератског или било ког другог жаргона. на пример жаргона научних и стручних расправа у појединим диспиплинама, стагнирају тако на свом једном једином могућем терену, на“ својој празнорекој синтакстп, у окриљу својих јединих, јадних, тобоже некаквом статичном терминологијом обележених фраза, Звукови, такође, желе да буду говор. Није то на одмет напомепути у присуству сиромашне експресије, лажног језика којим се, на жалост, тако често обраћамо и не знајући да, тако, не доспевамо ни до кога, ни до чега. Уместо једног решења које нам још увек нуде филистри и медиокритети, јавља се у дисперзији савременог поетског и уопште језичког изра"за, мноштво решења која су, сва, редом, истинита и која, као у исказу Борислава Раловића, сва имају право. Тлсеппа роенса, тако, У савременом нашем свету далеко више инспирише и отвара нове просторе разумевања и нових сазвучја, него што се јавља као немушта, хировита намера песника. . А поезија и јесте слобода.

Драшко Ређеп

| КУЛТУРНЕ | ПОТРЕБЕ РАДНИКА

Наставак са 1. стране

за око 50 хиљада запослених. Највише се иде у позориште, а најмање на концерте озбиљне мувике. Београдска привреда, или тачније један њен богатији део, не може да буде доказ процеса који је узео ширег маха. Радне органи•зације сарађују са народним и радничким универзитетима углав„ном кад је реч о обучавању рал-,

ника за производњу, дакле о чи)

сто прагматистичким

Сопијализација културе, схваћена с једне стране као самоуправно право радног човека да одлучује о њеној судбини им бира програме који су му потребни, а с друге као ширење и' усвајање истинских вредности, за сада је још теоретска претпоставка напретка. Њено остварење завеси од степена самосталности радних људи а одлучују о вишку свог рада, али чини се исто толико и од разумевања смисла и значаја културе у социјалистичком друштву, Да би култура занста живела равноправно са свим другим сферама рада и одиграла улогу која јој припада, неопходна јој је даља истрајна подршка свих друштвених чинилаца, сасвам дефинисана политика, према порукама Конгреса у Крагујевцу, а и према ономе што хоћемо да постигнемо у друштвеном развоју: да будемо део укупног светског људског рада.

Миодраг Илић

ЛЕТОПИС

циљевима. |

ЛЕТОПИС

МЕ |.

ЕУ ЧЕ У

ЖАК КОНФИНО

Осамдесет година Жака ћонфина |

Хаузмајстор, сустанар, они тамо у општини, пиљар, бакалин сви су прилични обешењаци, Воле да насамаре човека, И тих осамдесет година, ко зна каквим је кантаром мерено. И ко је мерио. То је нашем Жаку неко натоварио, просто да га насекира. Кад га не би мрзело да се тера по судовима, Жак би могао да докаже да је далеко млађи, што би сваки судија, по слободном судијском уверењу, утврдио при „сусрету с овим свежим господи“ #вом доктором. "Чињеница је, ипак, Да је 22. "фуна 1892. лесковачки рабин уписао у књиге рођених једно мушко дете сиромашног занатлије из Табани махале. И од тог дана Жак је морао да живи, да се пати, и да гледа како се други пате. Пре него што је почео да говори, Жак је научио да плаче и да се смеје, И кад је у зрелим годинама почео да пише књиге (1934.

— „Моји општинари“, приче; 1936, — „Лица и наличја“, приче; 1938. — „Мој Јоцко“, роман; 194. „Хумореске“), са много дара наставио је да чини то што је прво

научио у животу, Његове приче,

|романи, драме (после рата објавУљени још: 1947. — „Ротаријанци“, ' приче; 1952. — „100 година 90 гроша“, приче; 1952. — „Моје јединче“, роман; 1955. — „Лекареве приче“; 1968. — „Јеси ли ти разапео Христа», роман; драмски радови: „Заклињем се“, „У среду се региструјем“, „Плагијат“, „Крв није вода“, „Како сви тако и ми“, „Сирото моје паметно дете“, ИТА,), све је то саткано од плача и смеха, с тим што је зачудо смеха, далеко више упркос несрећама.

Смех је основно опредељење Жака Конфина као писца. Некакав топао смех, мио, увек блато: наклон према човеку. Чак и онај који чини некакво 310 КОД овог писца испадне пре смешан него опак, Као онај силеџијица Цилко који је пресрео дечака Јеврејина са страшним питањем:

— Јеси ли ти разапео Христа2

Приче Жака Конфина, и кад се не свршавају срећно, обично имају подношљив крај. Јунаку

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

приче коме не иде ништа од руке оставља се макар вера у божје чудо, нако се зна како је с богом. („Много може, али му је спора администрација“), “У

ДХобродушним сликањем људских нарави и судбина Жак Конфино је у највећој мери почастио Људе родног града Лесковца, где је учио основну школу и гимназију. Кроз цело његово дело размахали су се ликови које је сагледао на лесковачким сокацима и ћепенцима, а кроз танке паланачке зидове чуо им све тајне.

У току рата Конфину је као ратном заробљенику још једном пружена горка прилика да људе види као на длану. Тако су се родиле његове опет хумором запржене приче о једном животу тужном и посном,

Код свакој писца коме је смех преокупација осети се, по правиХу, извесно шибање, Али од Жаковог шибања не остају штрафте. Њетово перо је без жучи, он на своје стреле никад не ставља 0тров, А кад су одузете све шансе за срећан исход приче и кад је тренутак да се обавезно сече но“ жем сатире, Конфино радије про“ товори _ језиком _ чланкописачке прозе: „Кад сам се после рата вратио у завичај, у Лесковац, писам нашао никог свог и ниједног Јеврејина. Ни гробља виџте није било, Ни богомоље, Ни икаквих других трагова да је тамо већ столећима и до недавно постојло неки јеврејски живаљ. Нема у томе ничег необичног. То је трича милиона наших ЉУАМ,.. (Из увода у роман „Јеси ли ти разапео Христар“), Мли даље у истом роману, о хитлеровцима: „А они су ловили своје жртве, људе су ловили као што шинтери лове псе,“

Још једна појединост:

Ако би се са више пажње меило целокупно књижевно дело Жака Конфина, можда би се нашло основа да и он, поводом 80-тодишњице живота, буде проглашен за неког доктора. Али и без тога Конфино је, као што је познато, већ пет и по деценија доктор целокупне медицине, о че му има пуно лепих трагова у њетовим причама и романима,

Љубиша Манојловић

Нова галерија у Дубровнику _

Аругој половини месеца Дубровник је добио нову-лку ну установу, чије финансирање ће искључиво сносити једна приврелна организација. Реч је о ликовној галерији „Себастијан",' чији је власник дубровачка путничка агенција „Атлас".

Ова галерија је добила име по истоименој цркви која је саграБена у 15. веку и до пада Дубровачке Републике служила у разне сврхе, да би најзад била препуштена пропадању, „Атлас“ је 06јекат закупио, реконструисао и претворио та у веома лепо м атрактиван изложбени простор.

Замшшљено је да изложбени простор _ галерије _ „Себастијан“ равноправно користе наши ликовни уметници, као и инострани ко ји у летњим месецима долазе у Дубровник. (М. Б.)

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

по

Скупштина "библиотекара Србије Редовна скупштина Друштва би6лиотекара Србије одржава се 15. и 16, јуна 1972, године у Аранђеловцу. На дневном реду првог дана заседања налазе се: Про“ трам акције Друштва у Међународној години књиге (С, Глиторијевић), Предлог за установљење Лана библиотекара Србије (Ж.Протић) и Предлог новог програма за полагање стручних испита (М, Бошковић). У -Години књиге, Међунарол“ ној акцији УНЕСКО-а, Друштво покреће низ акција, Са Народном библиотеком СР Србије, Заједни“ цом матичних библиотека Србије, Културно — просветном зајсАани“ цом Србије и Републичким секрс“ таријатом за културу, Друштва је један од носилаца акција Мерђународне године књите у РепубАИЦИ, На овој Скупштини установиће се Дан библиотекара који би се почео од ове године обележавати разним акцијама, издањима и изложбама _ књига, _ предавањима, стручним саветовањима, награда“ ма“ библиотечким радницима и

другима, Предлог Плана и _ програма стручних испита из библиотекар“

ске струке израђен је у органи“ зацији _ Народне библиотеке се Србије а у његовој изради учествовали су најпознатији библиотекарски стручњаци у Србији,

Другог дана Скупштина ће разматрати извештај о раду Друштва (1970—1972), Правила Друштва и изабраће Републички и Надзорни одбор Друштва.

Првог дана скупштине одлучено је да се установи награда „Стојан Новаковић", која ће се додељивати за научни рад о библиотекарству, и да се Народна библиотека Србије, поводом 140-тодишњице њеног рада, предложи за одликовање.

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТО

(Овогодишњи имићеви сусрети

Поред песника из БиХ, Прне Горе, Србије и Косова на овогодишњим „Шимићевим сусретима", који се одржавају у селу Дринвцима у западној Херцеговини тде су рођени Антун Брапко и Станислав Шимић, учествовали су и ученици средњих школа који су награђени наградом која носи име двојице песника. Наступио је н оркестар „Сељачка слота" из се ла Требижат кол Чапљине, хор „Ајевојка са Неретве" из Коњица, ансамбл „Алат" из Требиња и „Абрашевић" из Мостара. 5

На народном збору, који је имао манифестационо-политички карактер, товорио је члан Изври!. ног бироа Предсједништва _ СКЈ Толо Куртовић,

Он је, између осталот, рекао;

„Антун-Бранко Шимић није при“ хватио окове времена у којем је живио, јер је имао птире видике,., Подлога његова дјела, управо онај стравичан подстипај да жури у животу, била је херпеговачка реалност ... Ратовао је против ускос, ти и против тегобе, јер је његово биће тражило шире хоризонте, што су били потребни свим нашим народима, а овом стпроматтном крају посебно. Мисли су му при, палале натем добу и натем вре мену, иако у њима јасне плејне оријентације нису У пуној мјери уобличене.

— Шимић је био и остао везан за умјетност — рекао је даље Куртовић — за њезину унутрашњу

· бит, али то не значи да није био

и да није жарко желио да се бо. ри за просперитет тпире — хрватске културе у пјелини, Чинио је то не негирајући културу лру. тих ,.. Снажно је протеститао тоотив свега наметнутог и насилничког у друштву, против тептких утлета и притисака што гуше жи-

МИКАОШ ЈАНЧО: „НЕБЕСКО ЈАГЊЕ“ (НЕДЕЉА МАВАРСКОГ ФИЛМА)

Савремени положај књиге

У ПАРИЗУ ЈЕ, у палати УНЕСКО-а, од 15. до 20. маја одржан деветна-. ести међународни конгрес издава-. ча из 25 земаља, међу којима су били и издавачи из наше земље. Том приликом расправљало се о многим питањима везаним за положај књиге у савременом друштву. Дискусија је излазила из ок вира цеховског 'расправљања и отварала низ проблема од ширег значаја. Чула су се различита, често супротна мишљења, али је у изалагањима учесника преовлаћивао, како каже позната критичарка париског „Монда" Жаклин Пијатије, тон оптимизма, Упркос мрачним предвиђањима о судбини књиге у ери електронике, књига се данас не налази у кризи, дока» зивали су многи угледни издагачи. По њиховом мишљењу важно је само прилагодити се времену у коме живимо, у првом реду њетовим техничким достигнућима, Занимљиво је било, иако у многочему спорно, излагање Ивона, Шотара, _ потлредседника _ Синдиката Француских издавача, који је заступао тезу да је процес, како је ом рекао, десакрализације књиге тек почео, Појава џепних излања и њихова продаја ван књижара, у киоспима пи великим робним кућама, само је прва етапа тог процеса, Следећи корак, како он прелвиђа, представљаће јачи продор молерних средстава комуникација у издавачке куће, које ће се мора ти посветити, осим класичног штампања књига, још и ширењу корисних знања и врелних оства: рења лепе књижевности, пауке " уметности п преко магнетофонских трака, плоча, филмова, ви дескасета и компјутера.

Као на свим скуповима ове в>» сте, на конгресу се много и ватре. но расправљало и о односу дитератуђе и телевизије, Издавачи су били сложни у тврђењу да телевизија није непријатељ књите 4 читања, Један ентлески излавач је најавио да је главни непријате~

књите не телевизија, већ аутомо бил, Телевизија, штавтис, помаже издавачу у пролаји квалитетних остварења, Пре телевизијске сеђује о Форсајтима, Голсвортијев роман се продавао у тиражу 07 30 хиљада примерака голишње. После његовог преношења на ма ли екран, број објављених приме. рака је нагло окочио на милион,

Неки учесници у дебати износи“ аи су своја искуства у вези са продајом дела у којима преовлаЂују слободније обрађене еротске теме. Разумљиво је само по себи да су ту предњачили дански изда вачи. Пошто су у Данској крајем тпездесетих година укинуте сво забране које су се односиле на порнографску литературу, излаваче овог типа текстова захватила је права вртоглавица. У почетку су се тиражи брзо пењали, лости“ жући милионске цифре, да би он. да нагло почелт да падају. Изненађење и радозналост уступили су место равнодушности. Ову по јаву јелан Данап је духовито на» вао „банана ефекат". После рата, наиме, у Данској је влалала пре ва јагма за бананама; певале су се чак и тлансоне у њихову славу. Већ после неколико месепм релов:

не пролаје олуттевљења је неста.

ло ин банана је заузела скпоммије место у исхрани грађана. ЛАаиски излавач, иначе члап Института 31 криминологију, залажући се а укилање _ забране појноттафстке литературе и у осталим земљампт, прелвића тај такозвани „бананл ефекат" п у светским размерама.

Да, на крају овог осврта, напоменемо још и то ла трема неким зикетама, чији су резултати саотљ штени на конгресу, омлалита нај више купује књиге и ла многе е% ропске земље бележе паглт пораст тиража соплолошке по политичке литературе. Највтипес се купује пнепна књига, која се то даље налазноу успопу, У Запалној Немачкој, па пример, па пепна пзлања отпа“

ла 8 олсто,г а у Сјелињеним Аме .

оричким Државама читавих 27 07 сто пелокупне пролукпије КЉИ та. (П. 33

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ ~