Književne novine
Аратиња Урошевић.
Пеђб сужњи
с оне стране ни мирис трептавог цвета ни трен
само понека лепршава сен око себе убого путује
мртвом усном дотакне земљу утрне, 10] крило хрло
с ове стране замирише трентав цвет и век
двор природе божански усклађен СУНЦУ.
у част
у њему трагом зрачка звезданог ходају
. умници зурећ у живота свога слику шкољку
седефну
где засужњено опстоји биће једно биће
само
клизи танушна линија. смисла међ слободом и тамом кроз хумке опну светлост слути замти“ља . склад зарад бекства из плавичастог мехура видика овог
2.
све само светковина смрти бива
за нас са дивљим цветом у глави
тајно венчане с тамом племом и пламом
1
хумка је права колевка бићу цветна огрлица
нежних латица ход кроз мирисе нашег. ума |
ова тајна што је у нама пространа рука руја која листове радости буди док силазимо у ширину дубину и таму
за нама шака пепела свијена у ружу сласну
ил равгтрешена на крилима немирне воде
уз свечано шуштање плаве душе океана
је "
~ | ПОНОЋ трепти тајна. једна тамног. овог трена
бескрај клизи с модром круном на глави шуме му благо звезде из висина поноћ
А
кораком скоро лаганим као кроз капље вина
крећемо се корену бића мркој пустолини
са узвишеном здравицом природи и опсежности
са понеким лажним бисером на врху вида уснулог.
давно згризли сву лепоту днева научили сјај сена
бескрајно се отвара природа цела
тамнинама
из нас дрхтаве брезе даљинама се . клањају ходе кораком плавим ко у часу смртног па ВА. , окровења 5 % ~
У ВИНУ ходимо себи низ страну чаше страну
пијанства
љунко умивени пољупцима тамног олуја
на свим путевима међ тразима исто излишни
из тлавг времена из опседнуте дубине наше
лелујне се брезе белим шумом · наговештавају
с плавим пламеном зоре однекуд измешане
свим светлостима склоне у овом кругу ' дрхтаве
у овом кругу складностима осмехнуте тек
у огледалу црвеног вина згледани наказно мудри за прошлост глупи за будућност одвећ.
иутујемо нестварни у души у уму понижени
ПЕСНИЦИ
тако ноћас мевамо на крилима звезда у осами трена на разним странама света висина небесна у цветове сочне пев точи
смртни и танани ослушкујемо мелодију свемира
ил под прозором свира ветар немиран у лист сух
у глухој тами расту иризори непојамни
струне шутње говоре под челом нам
тајну нашу у самртни чвор стоструко везану
тако ноћас седимо на крилима звезда
а живот издајник у прамен праха претвара нас
скривајући злочиначке руке у раскоши часа
СМЕНА
из сплета векова изрони луч према врховима зоре
трну светлости борове кроз најтишу таму пред дверима тајне сања колона лучоноша о складу
неме и тесне под куполом небесном мимоходе сени
зетровима отварају чела да семење биља оставе
опседнути звоном олуја које даљ | предсказују
у врту светском младице ружа калеме па мирише пена латица и пурпурни
блист зари
храм руже анђелу склада и чистоте посвећен
0 смени умника који латице негују шапуће
сказ да је луч њихова тајна свеобухватна
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ, НОВИНА“
ћу
Слободан Мунић |
НЕКА СЕ све што пре заврши, у себи, на стари начин Не мац рече, одлучно. Нека се ништа више не чека, свега ми је преко главе... . и .
Жбуње кроз које иду у том тренутку, наједном као да се пали, скаче увис, ковитла се и бежи, игра неко лудо оро, под небесима без сунца. Из чиста мира, чини се, Жућа скаче, поцупкује по стази, дивље му се уноси у лице, вуче Немца за рукав. да и он види то забезекнуто лице, бледо као смрт. ;
— Па ти се само бојиш — као да ће га шчепати за тркљан, да га ишчупа и полоче му крв, виче подивљало. — Па теби је ово први пут! Немогуће је да на неки блесав начин желиш да останеш неупрскан крвљу, неупрљан баја. Ти, чист... Ти се просто бојиш, зато толико оклеваш... Или припалаш секти малоумника2
Да, све је тако једноставно, просто. Додирнеш човека, отворе се вратнице, улаз у њега...
Можда и ја нећу, Жућа као да понавља, наједном смирен: из њега и много шта Аруго истекло, нека црна река... Али, или — или, Ти, или ја! Ми, или они. Зар не схваташ: нема сада избора. Одлагање и оклевање најгори су избор. У томе се Немац и ја слажемо. То је онај спора. зум између нас двојице, завера коју мислиш да смо против тебе сковали. У томе је неспоразум између мене и тебе. | Негде пасу овце, негде врло далеко. У страни мекеће јарац, али не жртвени: роговима удара у небо...
Да ли их Немац разуме, он се пита изгубљено. Да, мора да их разуме. Не разуме речи, које и иначе тако мало могу да кажу, али све му објашњава дах што ове речи оживљује и напаја, даје им крила; крв што кола кроз њих, која их покреће, тај величанствени, овај суманути говор ван речи, истинити, прави, онај неухватљиви. Према томе, и он је начисту с њим. Зато ваљда све спорије наставља пут, пропада у сопствене чизме.
— Покажи ми торбу да се уверим да у њој није жица — вели изгубљено, подиже појас са пиштољем; као нешто чини. — Покажи ми жуљ, да видим да ли га имаш» Зашто ти је уопште била потребна та проклета жица» Питај Немца да ли нешто жели...
. 1 УИЈ ЕД 123 7 У ЕР —ои-
ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА
Плаче му се. Гризао би земљу. Више нема ни пљувачке, не само наде. .
Жеућа схвата да је његов десетар једно мало, једно велико дете. Једно дете са неприродно великом главом која покушава да мисли. Које мисли и кад не сме и не треба да се мисли, још мање на начин на који ова глава мисли, Нешто као монструозан монструм достојан бриге. Зашто је судбина довела у рат једно тако необично дете и дало му пушку мн пиштољ у руке, да убија људе, тражећи у томе посебан, виши смисао и оправдање2 Зашто је потом начињена још крупнија грешка тако што му је неко дао право да врши избор између живота и смрти, и кад нема места избору2 Да извршује правду... у
— Хоћу, показаћу ти и жуљ и торбу! Али, ти стварно не умеш да мрзиш! Ти ни мене не мрзипи Ти само мислиш да ме мрзиш,... Ти чак не знаш ни да рат без мржње није пат... Па овај би Немап тебе одавно, по кратком поступку, без размишљања, орно! Куршум у чело... У потиљак. Педантно. И без пресуде...
Да, али видови у којима се та мржња испољава, он још једном, последњи пут бежи од неизбежног, чини послед; њи напор да спасе макар један део себе; мисли којештари. је, мисли које нису и не моту бити ослонац. Је ли то она нужна, или се само појављује као безумна сила која осло. бађа тамне натоне таложене у човека још од часа кад је као врста настао па све наовамо...
— Ла су теби лично убили — Жућа наставља мирно, сада чак и не жели да та обори на плећа. — Да су ти запа. лили... Да... Да ли онда не би брзог
— Питај га шта жели — он једва чује, у ушима пршти, зуји. Ошамућен, посматра како Немац упада у сенку што је преко кратког сунца опет баци облак. Сенка доби месо, но то месо као да не припада том Немпу, већ ко зна ком. — Мора нешто да жели! Да припали цигару, да нешто каже пред смрт, да неком нешто поручи. Можда и свету...
У планини овце и вук, далеко...
— Ништа он не жели! Али ти желиш да још хода. дамо... Добро, ходајмо и до иза смрти... Мене више ништа не жиуљи... Ко зна, можда ме није ни жуљало...
— Ни да живи — он вели мукло, сасвим у оном што ће у њему остати као вечна кал. — Он лаже! Немац крупно лаже... И ти крупно лажеш... Мора да те жуљи,.•
Немогуће је да немаш жуљеве! Макар један жули
— Не жели ни да живи, то најмање — Жућа пљује остатке пљувачке, густе као мола. — Раса над расама, виша... ШКо си стао2 Хајдемо на сопствена вешала...
Можда нас наши већ траже» Можда нас већ гоне 3
Али ако Немац у име милости и живота понуди и цокуле и еделвајс, на и свој скоро распаднути иињен, ту последњу закрпу једног хиљадугодишњег Рајха, Ако са разваљеним грудима почне да бежи крајем који је толико дуго личио на један друга крал, нетде дубоко у теби... Ако рекне, врло учтиво: извините, али ја заиста више не могу да чекам на ваше пишљиве куршуме... где су ти ва
ши славни куршуми»2
— Даље... — Аабоме, пред цеви наших.
кавипе, бегунци... | де НИ Идући падином, узбрдо, ускоро су
Нису дуго ишли. 1 ' из мора павити изашли на једну чистину. Већ на њеном са златпосмеђим“ реса-
рубу угледаше суву, високу траву, ма, боје зрелог меда, врло лепим, стабљика начичканих
ситним белим пужевима. Садина. Кал ветар подухне, влати зазвоне попут мајушних, једва приметних звонапа и кле. петупа. # =
Иста таква трава, сети се, постојала је на ливали, иза оне кречане, негле далеко, у јелном бпашем воемену мн Му ту. Онда му је изгледало да су пужићи полетели ка пебесима, пи није знао шта их је зауставило у том њеугтем безумном лету. Што им је било лепо пол ресама, пили из неких лругих разлога.
Стој — скљока се на земљу. Бапи капу и пушку у траву, распаса се и извали. Умор га савлала, као птел Аубок вечан сан, из кога нема буђења. Лоти месо, сож у ко. скама дохти, Требало би ипак да му је свејелпо. сал
Жућа учини исто. Торбу спусти ло себе. поче ла се пзува. скида похабане шипеле. Онде се прући колико је “уг, одахну. Нико и никад више неће га полићи оланде, као да каже. Руком и погледом пролази кроз траву, гледа кратко Немпа који само седи, са главом на коленима, буљи негде из колена, из њега бије мукло.
— Не мислиш ваљда овде — Жућа посматра, у очима му види неку непознату одлучност, нешто налик на зло коме нема имена; придиже се лактовима одупрт о земљу. — Овле би било исувише лепо... ·
____ Овамо жуљ и торбу — бежећи од Жућиног, он се среће са погледом Немпа. Првени као рак, од неког изне. налног, неприролног, скоро девојачкот стида. Немац је лако умео да убије, можда и у име неке своје стравичне истине: затекли су та како пуца у старца наднесеног над унуче које као жива буктиња гори на прагу запаљена огњишта. Професор ... ако је то... А он2 Шта је с његовом истином2
— Ево ти га, на — са горким уживањем Жућа му показује изувенпу ногу. Набрекла, модроцрвена, заудара; на табану, до корена прстију, љут беличастоповен печат, гори. Згрчен, обухвата ногу рукама, окреће табан према њему, још да му га потури под нос, да каже: узми моје жуљеве, понеси их за успомену, ти, са главом која хоће ла мисли на начин наопак, у време кад не може и не сме тако да се мисли. Закити се њима, кад једном дођешт својој девојци, ако је будеш имао. Ако наше девојке такве као што си ти уогште пожеле. Ако нас наши у међувремену не стрељају...
— Ја сам то некада копао бритвом — не, неће да му помотне, и нема шта; он само тако каже, сал кал нема ветпе шта да се каже, ни да се чини. Сем да клекне прел Жеђу2 Због онота што му је данас рекао, и што није, Сад отвори торбу... '
То беше одлучно. После тога, врло брзо после тога, истог часа, десило се оно што је запечатило ону велику унутрашњу кал која се ни по смрти не спира; што је у њему занавек успоставило један велики знак питања од јел. ног оловног обзорја до другог још оловнијег.
У Жући се роди нека мали инат, стара, неизлечива човекова бољка. Иако му је десетар необично дете, мол да и као његов погинули друг, не сме том детету дозвоХити да се толико дуго им до миле воље игра са њим, Хајде да. се сад он понгра с њим; за врло озбиљне стваћрни. и иначе је минуло време. Не мора баш бити покер, ни »у. лет, ни билијар, по Њачким собицама у гимназијеким ла нима, и после, по кафаницама и вашаришту у граду,
Што смо дезертери, ку-
— Узми је сам — рече као у игри, одгупну му руку пружену према торби. Титрају му мттшићи ил липу, чулне струне под опаљеном кожом. — Дођи и узми је!
Не сме никад ово да се сврши, сад рече Немап, на потпуно нов начин: као да хушка једног против лругог. Ни: кад ово не сме и не треба да се сврши,,. Или, мохжал тек кад вам се затре семе...
Да, ако Немац проклетом крвљу попрска ову така лепу траву, пре но што оде у Валхалу, по своје Нибелуц. шко благо2 Ако...
Он и Жућа сад се отимају око торбе, као у игри, сулудој и страшној: у погрешно време, на погрешан начин и на погрешном месту. Као у игри која, у ствари, окрепЉује, освежава, бива као млад јужни ветар... Гушају се по високој садини начичканој пужићима чије је меко месо попило минуло, јако летње сунце. Рвају се седећи. смешно се хватају укоштац; последњом снагом, на јединствен начин завршавају свој дуги и бесмислени двобој. Скоро не знају зашто то чине.
— Нећеш је никад...
— Хоћу је...
Наједном, Жућа се опушта. Као да га је неко тог часа пробушио, једним јединим покретом испумпао му снагу стечену у тој краткој игри која освежава; као да му је звоњава влати неким необичним звуком пресекла дах. Да би чуо последњи зов своје смртне песме.
— Бежи иза мене — без капи крви у лицу, виче као да изговара последњу човекову реч, после које нема ничег, вуче та к себи, доле. — Бежи испод мене, склањај се!
Он се окреће. Стојећи, Немац држи у руци његов пиштољ. Личи на сенку која тек што је добила тело, свој бивши живот. Са тим поново добијеним животом, Немац се изгледа двоуми у кога од њих двојице најпре да пуца. У Жућу, или овог који је, одлажући оно тлто не може и не сме да се одлаже, постао тлавни кривац за то непотребно мучеништво све тројице. Који, ако ни због чега лрутог, због тога мора бити свирепо кажњен. Одмах!
Нека се ово сврши сад, ту, уместо Немца он рече у себи, сасвим суочен са собом. Оним који је био, који јесте и који никад више неће бити. Ево, нема више шта да чини: ни да врши избор, ни да је у недоумицама, ни да се ломи између чина и нечина, ни... Ево, сад ће се растеретити терета претешкот за његова плећа...
. Уста му сува, неппа горе, као и земља, чини му се, по којој је целог живота, не само данас, ходао као изгубљен, у бунилу. Једва покреће језик, као одузет.
— Овамо пиштољ — муца: завршни чин данашњег безумља изгледа му одиграо се давно, и сада се не одигра. ва ништа. Ово је само неки кошмаран привид; овако се завршава један марш смрти. — Одмах баци пиштољ! Реци му...
Стеже Жућу за врат, грли га: он“заклања њега.
— Баци та! Дај...
Није више било времена ни за што, у ствари: цев пиш: тоља Немац већ беше прислонио на своју слепоочницу...
— Нека иде дођавола, заједно са покулама и свим као да се вратио из сопствене смрти, Жућа торбом тресну о земљу; из ње испаде замотуљак обгореле жице. — Бар да ми је да знам што сам ову жицу вукао са собом...
Звоне влати садине, још једном, као белим цветићима начичкане ситним пужевима, чак до врхова реса.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
су