Književne novine

ТЕЛЕВИЗИЈА

БРАВО, ДРУЖЕ ПОТПУКОВНИЧЕ!

НЕДОКУЧИВА је Дистрибуциона политика наше телевизије. Зашто се једна емисија нађг на првом програму, на другом или трећем, зашто се појави на репертоаРу у четвртак а не у петак, због чега добије свој термин у предвечерје а не у поноћ и обрнуто — то су свакодневне енитме, које нам поставља славно „Одељење за студиј(!) програма", Парафразирајући Лазу Костића, верујемо да. су одтовор некад знали телевизија и Бог. Сада га, очигледно, још само Бог зна. '

Стварно је бесмислено убацивање Заниновићеве серије „Кад више нисам био војник“ на други програм телевизије, а већина гледалаца још не располаже уреБајима за праћење тог програма! Телевизија подсећа на лошег трговца који на тезги јавно крчми своје бајате, изломљене и претореле колачиће — а вредније посластице сакрива. испод тезге, за неке пробране муштерије. Што је најчудније, телевизијски „програмери" имали су прилику да се увере у недвосмислени успех прве Заниновићеве серије „Кад сам био војник", али по неком неписаном правилу — из тога нису извукли никакву поуку.

О чему сада говори потпуковник Заниновић» О истим људима, али у ситуацији кад остану без својих заштитничких 'униформи, без повезујуће снаге свог статуса — бачени директно на арену ове наше „цивилне" менажерије, крцате марифетлуцима, саплитањима, новчаним кантарима за човека, беспоштедним биткама усамљених и учопорених курјака... Грешни водник Десимир! Отхрањен и подигнут У безбедним касарнским релацијама „нареЂење — извршење", поштен до смешног, тврде главе до дирљивог, никад потпуно не схвативши зашто баш за њега више нема места у благословеним редовима активне сувоземне војске — он се нашао буквално на друму, оном друму чију је трагичну поетику Фелини опевао у „Ла стради". Па тај наивни а несавитљива Десимир лута са кофером и нарамком грамофонских плоча, настојећи да самог себе преформира у некаквог трговачког путника, видру — човека, бизнисмена! Серија је пуна љеговах сусрета и судара са бившим војницима и официрима, малих радости и огромних разочарања у бесконачним сплетовима једног захукталог живота којем он није дорастао. Чак ако Десимир н преживи, он никада неће постати једанод многих домаћих Остапа Бендера, мућкароша, скоројевића и лезилебовића... Друг резервни водник, једноставно, није способан чак ни за то!

Изванредан је начин на који Заниновић ствара ту прилично тугаљиву, патетичности склону водникову „одисеју": ведро, лепрзпаво, без правог пили лажног сажаљења, сарказма и горчине — изазивајући утлавном један добродушни смех гледалапа. Он ни на кога не упаре оптужујући прст, не даје социјална наравоученија. Свет је такав какав је, у њему нам свима ваља живети! А можда ће, са једне дуже временске удаљености, наш живот и наше време изгледати баш тако — безопасна хрпа смешних смицалица, непотребних трка, празних страсти им јагме за ништа вилом. Војна упиформа, силом прилика, увек значи и једну малу изолацију. Вероватно је то помогло Заниновићу да ове дане сагледа боље и непристрасније, но што

ми остали можемо да учинимо.

Цела серија ипак „ћежи" на једном тлумцу — на срећу, то је изврсни и вазда помало неправедно заобилажени _ Столе Аранђеловић. Васпитаник „старе школе, Аранђеловић се у толикој мери помстоветио са својим јунаком, да је водника Десимира савршено немогуће друкчије замппељати, видети, доживети, Тај Десимир ни кад неће достићи популарност Бурдуша, али то није грешка његових твораца — већ нас, који гледамо серију. Бурдуш је бизарност, чију привлачност повећава чињеница да ни пет одсто гледалаца никад неће срести сличан живи прототип, А Десимир је — реалност! Умножен у ототинама, можда хиљадама примерака, он се непрекидно креће око нас, станује у нашој улици, вози се истим тролејбусом. То привилно смањује његову атрактивност, а кри. вац је наше класично потцењивање свега оног што нам је надохват руке, свега што нам се испречи попут неког увеличавајућег огледала. Столе Аранђеловић остварује у овом тренутку своју животну улогу — истински велику, непорециво људску.

Заниновић, из епизоде у епизоду, даје много коме лекцију: како се прави бриљатна телевизијска „серија за народ. А поред тога, он стално проширује један својеврсни подсетник на десетину правих глумачких имена, којима разноразни телевизијски и филмски „букмејкери , сензали и клановски калкуланти већ дуго времена спречавају активно бављење глумом — трпајући их у спикере, читаче реклама, најављиваче по трећеразредним приредбама. Довољно је, примера. ради, поме“ нути само два имена: Мира Николић и Дејан Буровић. Довољно је, такође, сетити се колико неталентованих, незрелих, случајних креатура гледамо сваког дана на екранима — како с неким правом „глума. тају" и мупају лоше текстове! Хоће ли Заниновићево дискретно упозорење ишта променити, остаје да се види. Ко чека обично ништа не дочека.

Постављајући питање: зашто се серија Кад више нисам био војник" не налази на првом телевизијском програму, истовремено питамо — може лм неко да пресели „Трубе — родољубе и „ћу ћеш ће" Лолу на четврти, односно девети програм. на оне програме који уопште не постоје» Треба направити_ место за Заниновићеву

ведру серију са благим укусом туге.

Берислав Косиер и

СЦЕНА ИЗ „ВАРВАРА" МАКСИМА ГОРКОГ — ИРЕНА КОЛЕСАР И ИВАН БЕКЈАРЕВ

ФЕСТИВАЛИ

ПОЗОРЈЕ ЈОАКИМА БУЈИЋА

Осми сусрети српских професионалних позоришта Зајечар, 14—24. маја 1972.

НАЈКРАБЕ РЕЧЕНО, овогодишњи Сусрети српских професионалних позоришта (који носе име Јоакима Вујића и који се сваке године одржавају у другом граду), кретали су се знатно испод уметничког просека изграђеног у току минулих седам година. Додуше, утисак који је понела зајечарска публика, као и фестивалски гости који су ове сусрете пратили први пут, свакако је повољнији од мог, али с обзиром да ову значајну позоришну манифестацију пратим већ осам година, држим да бар у општој оцени не могу много да погрешим. Разлога који објашњавају (а у изве сном смислу и оправдавају) стагнирање, па и назадовање, има много, али ја бих овде (због простора који желим да оставим за разговор о појединим представама), указао само на једну обесхрабрујућу чињеницу која се, по мом схватању, не мо же ничим оправдати. Реч је, наиме, о чињеници да је и Јоакимово позорје учинило нагли, епигонски заокрет (у блажој форми започет још прошле године у Приштини), ка „новим“ и „модерним“, али још неосведоченим хоризонтима сценског израза. Тај заокрет је, у извесним случајевима, последица провинцијског повођења за приземним метрополским ветровима који, осим баналне радозналости оног дела публике који чине снобови, нису донели плодове који би ту тежњу ка освежавању сценског израза и оправдали. Таква настојања да се по сваку цену буде у току и дУХУ „нових тенденција“, не само да су далеко од истинских тражења и пронала“ жења нових стваралачких путева, него и директно угрожавају ионако на све могуће начине угрожени театар из такозване провинције, о чему знатним својим делом сведочи и овај фестивал у Зајечару. (Кад кажем знатним делом, то значи да се он већим делом ипак кретао у оквирима поштеног и одушевљеног веровања у магију позоришне игре, често и на високом професионалном нивоу, чиме се уосталом и досад одликовао захваљујући, пре свега, театрима из већих културних центара као што су Ниш, Крагујевац и Приштина).

Зајечарско-борска позоришна комуна је трећи театар у нашој земљи који се осмелио да у свој репертоар „ уврсти фарсу „Афера недужне Анабеле“ Велимира Лу: кића, Разлоте за очигледну резервисаност наших театара према последњем делу јел“ ног од наших најплоднијих драмских писаца свакако треба тражити у његовој распричаности, Театри из унутрашњости имају и два посебна разлога што овакве комаде нерадо играју: прво, они обично не располажу довољним бројем глумаца, изразитих наративаца, који би били у ста' њу да дикцијски беспрекорно и без страсти пласирају обиље реплика и монолога насићених суштим медитацијама, и друго, њихова хомогена публика једноставно не ма афинитета према овој врсти позоришта у коме се „много филозофира“. Без сувишног понирања у Лукићево драмско штиво и свестан да добру представу пре може направити од његовог спољашњег блеска, редитељ Душан Родић је само поставио на права места његове битне елементе и при том открио завидне мо гућности зајечарског ансамбла који се у току ових осам година први пут представио у свом правом светлу. Предњачили су: Милан Поповић, Ненад Цигановић, Андри“ ја Котри и Милан Свилар, док је Крстомир Миловановић, својим малим чудом од декора, потврдио правило по коме су спе нографи на овим Сусретима и досад водили главну реч.

Поставши, поново, девети члан породи“ це српских професионалних позоришта, Народно позориште из Крушевца је по. хитало, у исти мах и искусно и полетарски, да се огласи не само на својој пре. уређеној сцени, већ и у сазвучју једне већ уходане такмичарске смотре која не зна за благонаклоност према почетничким гресима и за снисходљивост у изрицању судова. Утолико је изузетнију драж и значај имала крушевачка представа Анујеве „Коломбе“, јер је, осим понесености и кликтаја, поседовала и сасвим одређене уметничке квалитете којима се, бар овога пута, нису могла похвалити чак ни нека већа позоришта. Познати београдски глумац Михајло Викторовић у улози редите-

ља извршио је снажан и делотворан утицај на младе глумце међу којима су се истакли: Љиљана Лукић, Томислав ТриФуновић, Андреја Златић, Љиљана Боковић и Момир Брадић.

Крагујевачки Театар Јоакима Вујића приказао је „Прозивку за вечност“ Дими“ трија Тадића, представу са којом је наступио и на овогодишњем Стеријином позорју. Мако нисам присталица позоришта у коме је реч, услед недостатка литерарне подлоге, сведена на ниво свакодневног говора и иако не верујем да се једна п0з0ришна представа може играти искључиво као ритуал, виши емотивни разлози (о којима не треба посебно говорити кад се зна да „Прозивка“ има за тему трагедију Крагујевца октобра 1941. године), обавезују ме да ову представу ипак прихватим и такву каква је, јер је и таква — потребна. Штавише, она импонује непосредношћу и оживотвореном документарношћу, што је свакако заслуга редитеља Боде Марковића. Из пожртвованог ансамбла тешко је било кога издвојити, јер су сви били под ређени колективној игри;

Шапчани су такође допринели спасавању части и угледа ове смотре. Драма „Побуна на Кејну" Хермана Воука њима је послужила као добар повод да покажу све вредности свог одличног ансамбла. Кад се још каже да је познати загребачки редитељ Богдан Јерковић (као гост) са тим ансамблом успоставио изванредан контакт и да га је мајсторском руком водио кроз све неравнине и недоследности Воукове нарације без акције, лако се може замислити да је од тога морала испасти добра м, по мери свог ограниченог драмског интензитета, узбудљива представа. Два бриљантна глумачка остварења донели су Борис Ковач и Васја Станковић, а одлично су играли Цане Фирауновић, Миодраг Јуришић и Раде Михаиловић. У том складу била је видна и сценографија Владислава Лалицког.

Све остале представе биле су или на забрињавајућем, скоро дилетантском нивоу, или су испале „жртве“ слабих тек стова и неуспелих иновација. Да изненађЂење буде веће, у ову групу први пут су се сврстала позоришта из Ниша и Приштине (албанска драма), два позоришта која имају без сумње најбоље и неуједначеније глумачке ансамбле у Србији. Нишки редитељ Градимир Мирковић покушао је да „Коштану“ Боре Станковића постави на потпуно нов начин. Импонује смелост с којом је порушио све већ добро познате каноне по којима се „жал за младост досад играла. Неоптерећен Бориним 210 калним колоритом, правио је савремени трагични водвиљ, без претераног угађања узаврелој крви и оријенталном менталитету. То је свакако занимљив третман „Коштане“, јер је савременији и театру ближи. Међутим, питање је да ли је ближи и Борином виђењу света и времена, тачније: колико је то Бора Станковић и колико је то уопште његова „Коштана“ 2 Јер, ипак је то представа без туге и страсти, тих битних одлика Бориних без којих га је тешко замислити. Сасвим у дУХУ представе били су и малокрвни Митке Данијела Обрадовића и једва коректна Коштана Миме Јанковић, док је једино снагом и нервом на пишчевој разини био Хаџи-Тома одличног Борђа Вукотића. Ње му бих још једино додао упечатљиву сценографију Велизара Србљановића.

Један од најлепших тренутака на це лом фестивалу приредила је (ван конкуенције) позната нишка глумица Огњанка

ет која је изведбом монодраме „Рођена у знаку водолије“ Радета Павелкића про“ славила 35 година плодног уметничког рада. Ова врсна глумица демонстрирала је сву сочност свог раскошног драмско-комичног регистра, чиме је измамила, овације препуног гледалишта у којем је за ту прилику било много њених колега и позоришних посленика из целе Србије.

Милан Николић

КЊИЖЕВНЕНОВИНВ 9

ПОЗОРИШТЕ

ПОМЕРЕНИ КРИТЕРИЈУМИ

Поводом извођења „Варвара“ Максима Горког у Југословенском драмском позоришту

„ВАРВАРЕ" окружује више пажње него остале представе у овој кући. У претеривањима, којима смо врло склони у нашем фамилијарном позоришном _ животу, иде се тако далеко да се цео догађај представља као изузетан и необично значајан. Да ли тиме помажемо Југословенском драмском позоришту да из кризе изиђе са својим осредњим и често претенциозним пројектима2 Ц

Наиме, у питању су наши потпуно по-. мерени критеријуми. Да се овакви „Варвари" изводе на некој мање афирмисаној позорници — прихватили бисмо их као успех читавог ансамбла. Југословенско драмско позориште има сопствену традицију и резултате трајне вредности и за. то је неопходно да ти агенси буду присутни у структури сваке представе, У „Варварима" је све коректно, промишљено, усклађено а на тренутке чак и лепо — па ипак не одушевљава. Разлог је веома јелноставан — збивању недостаје она права и аутентична креативност.

Стево Жигон није глумац без редитељ ског дара. У сваком његовом настојању има нечег занимљивог и вредног али и недореченог. Сувеше је концентрисан на де таљ, на поједине призоре или сопствену личност да би сагледао представу у њеној природној генези Жигонов релитељски поступак је у суштини реалистички мада често воли да оде у стилизацију па и саму гротеску. Једно време прати "У>ппо збивање или покрете појединих личности, а онда постаје первозан и показује же љу да све растури и почне испочетка. Зато „Варвари" губе кохезиону снагу и раз ливају се на појединачне судбине и глумачке минијатуре. Доста се инсигтира па атмосфери и у том погледу има изванрелних призора и права је штета што тиме није одређен смисао до којег је Максиму Горком било веома стало, То није слика изопачености света у коме морамо да жи. вимо — тако ла су мање или више све личности окарактерисане са симпатијама. Тиме се донекле прекрива отуђеност која постоји међу њима и ублажавају противуречности што сламају људе, чине безличним и ситним. Између малограђана и „варвара“ готово да нема разлике тако да на крају цела представа остаје на нивоу једне панораме.

„Варвари" сигурно нису међу најбољим текстовима Максима Горког. Када га данас оживљавамо ваљало би знати зашто то радимо2 Жигона је, по свему судећи, фасцинирао велики број илога које лозвољавају глумцима да се макар и у епизодама ефектно искажу. То поверење у ансамбл није дало очекиване резултате. Свуда су видне осцилације у квалитету глумачког израза, а посебно међу женским ликовима. У важним ролама појављују се глумице без основног сценског искуства и са изразом који више подсећа на школ. ске представе него на зрелу креативност. Жигопова некритичност задовољавала се често маркирањем појединих сцена спољном драматичношћу, а то је све скупа оду“ зимало „Варварима" унутарњу динамику и нувоћу доживљаја.

У том шаренилу Виктор Старчић је у лику Павлина био толико присутан да је ова епизодна улога засенила многе друге далеко веће. Његове речи су се стапале са покретима, свуда је био веома одређен, ма колико да се често мењао, тако да се ниједног часа није могло посумњати У његову животну убедљивост. Стево Жигон је и као глумац у улози Черкуна сам се бе спутавао и цело време много више пазио на оно што се догађа око њега него у њему самом. У њему су се сусрели глумац и редитељ па је дошло до замене улога и међусобног спутавања. Ова представа као и све раније увериле су нас да не би требало да Жигон тумачи – насловне улоге у својим режијама. Схватљива је његова тежња да се рехабилитује глумачка уметност као доминантна вредносг тегларске експресије и на тај начин про. тестује против лажног и помодног редитељског егзибиционизма али се ипак томе не може жртовати и сама представа. Интенције су једно а стваралачка моћ нешто сасвим друго, тако да управо од деловања зависи у којој мери је и сама форма ак тивна, слободна и савремена. Ако жели. мо да останемо у уверењу да је и ово време — време глумца онда морамо учинити све да његова уметност буде растерећена свах предрасуда које умањују његов зна: чај и одговорност у свему оном што се дешава на позорници. „Варвари“ су театар лепих жеља и непоновљених сећања на позоришне ефекте прошлости. У своме концепту они не носе ништа оригинални је од оног што већ знамо и више се задовољавају усавршавањем унутар познатих схема него са преображењем и сасвим новим виђењем. Све је овде у нијансама тако да су лепих тренутака имали _ Ирена Колесар као Веселкина, Босиљка Боци у роли Богајевске, Јелена Жигон у улози лепе Монахове, Зоран Ристановић (Циганов), Брачко Цвејић (ефектни Гриша), Власта – Велисављевић _(Монахов), МиоАраг Раловановић (шеф полиције), Гојко Шантић(Матвеј), Бранко Миленковић и Зорица Шумадинап,

Оно што забрињава јесте чињеница да се не само у овом позоришту него и у ос талим кућама нашег града задовољавамо све више минималним и што је отупела критичност према властитим резултатима Отуд је све теже издићи се изнад осред: њогти и остварити представе које су нам потребне.

Петар Волк