Književne novine

РОМАНИ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

ПАН ПРЕВАЗИЂЕНА СУПРОТНОСТ ИЗМЕЂУ НОЕЗИЈЕ И ИСТОРИЈЕ

Наставак са 3. стране

гова дела нису испуњена осећањем дубоког бола и неизмерне патње као дела великих ских писаца Достојевског и Толстоја. Уместо страве и ужаса, словенска туга и романтичарска меланхолија чине основна осећања готово свих његових главних јунака: Чарнојевића, скоро свих Исаковича, књаза Рјепнина. то је оно што их не чини великим страдалницима и (борцима с највећим силама мрака, него неоствареним сањарима и дешператерима. Без идеологије и са сновима о ледено чистим пределима, у којима ће наћи мир и спокојство, а не о бојним пољима где ће славити Пирове победе то је најдубља тежња Црњанскових јунака, ПЏа и сами Исаковичи, официри, ратују без жара, не би ли некако одатнали или савладали носталтију и, у крајњој инстанцији, сви су они стога осуђени на узмак и неуспех.

Национална психологија која се одразила у делу Милоша Шрњанског није психологија активизма него пасивног тртљења и помирености са судбином. У том пасивизму нема довољно ослонца за реализовање живота достојнот човека, већ за уживање живота онаквог какав је он већ сада. Више него морална личност, и деални _ човек за Црњанског је естета, који ужива у лепотама живота и уметности. Књаз Рјепнин ужива у лепоти своје жене и лепоти других жена као неко ко уопште воли лепоту, кадар да ужива у лепоти тела као и у лепоти Рембрантових портрета, као што његов творац ужива у сликама Дирера и скулпту. рама Микеланђела. Утопија, за којом теже сви његови јунаци, у ствари је — уметност и лепота живих ствари. Отуда код њега толико лепих жена, у чијим описима, чини се, ужива као у посматрању уметничких дела. Кад се рашчисти магла историјских бура и ковитлаца, остаје, као једина ствар којом се бар донекле искупљује човекова патња, уживање у лепоти.

Нема, дакле, за Црњанског, историјских вредности које заслужују да се појединац за њих жртвује не би ли се, на тај начин, постигао друштвени напредак. Имала је права Исидора Секулић кад је тврдила да је Црњански песник „мутног и неисторијског осећања ствари“. Може се чак рећи да он негује и једно антиисторијско осећање ствари, за њега историја је само низ метаморфоза, које су више формалне него стварне. Уосталом, писац романа се дубоко разликује Од историчара по томе што тражи и открива оно што је у људима и околностима. исто и опште а не оно што је различито и посебно. Стога „Сеобе" нису историја нето роман о породици Исакович, у ко10] сваки њен члан стреми свом властитом циљу, а тај циљ је у ствари у славној прошлости а не у непредвидљивој будућности, Уметност писца чак и тзв. историјскот романа није да препричава историју, нето да прича појединачне животописе људи које описује. „Уметност романописца је, без сумње. — каже Ален у есеју „Уметност романстјера“ — да поново слика време и доба. Треба ла “" томе све буде буђење и откриће, али у истом предмету. Стога промена 06јекта уништава романескно. И путовања нису никако предмети романа; не: само повраци. Одатле долази безмерно интересовање које се везује за успомене из детињства, и то у истом селу, истом врту, истој кући. У Комбреу Пруст излаже своје благо. Сетите се исто тако долине Љиљана; то је увек иста долина али је поглед остарио. Тако, у правом роману, полазимо на извесно путовање, које је путовање у време". „Сеобе" су путовање кроз време неколико Исаковича, које их доводи до извесног новог искуства: кад остваре своју тежњу да дођу “ Русију откривају да нема обећане земље, јер и овде настоје да их искористе у своје сврхе, као што боравак у Лондону показује књазу Рјепнину да је живот немогућ ако је немогуће успоставити континунтет с прошлошћу,

У прошлост се може вратити само у сну или уметничком делу. Отуда је историјска боја у прозама Шрњанскот, пре свега, украс његовог стила и снага ње. товог израза. Штавише, сваки његов роман има двоструку експозицију. С једне стране, сваки од њих је писан као роман времена о којем говори: „Сеобе" у стилу рококоа, „Кап шпанске крви“ — романтизма, „Аневник о Чарнојевићу“ — експресионизма, а „Роман о Лондону" — кла сичног реалистичког романа, а, с друге, све су то романи нашега доба, са свим оним искуствима до којих је дошао један савремени космополита као што је Црњански. И чини се да, код Црњанског као и код Андрића, уколико је верније дата историјска боја у роману, утолико је присутније и јаче и оно што, као универзално, превазилази оквире једног времена и доба. Разлика је, међутим, у томе што у епску материју Шрњански претежно утискује лирску а Андрић драмску интонацију.

У романескном делу Милоша Шрњанског „Сеобе“ и „Роман о Лондону" се показују као врхови његовог стваралаштва, у којима је у највећој мери премошћена супротност поетског и историјског, појединачнот и општег, аналитичког и синтетичког. Ранија његова романескна дела: „Дневник о Чарнојевићу"“ (уколико је то роман а не новела) и прва књига „Сеоба". јесу више поетска него историјска, и тек у његовим каснијим делима, у другој књизи „Сеоба" и „Роману о Лонхону" долази до већ тражене синтезе, која је толико успела да не треба жалити за донекле изгубљеним изванредним поетским квалитетима ранијих дела. Ако се, на поимер, за прве „Сеобе“ може ређи. да су више лирске. ритмички равномерније и вредносно уједначеније, друте „Сеобе" су историјски шире и карактеролошки богатије. И у једном и у другом

роману има, наравно, и извесних слабо сти: у другим „Сеобама" карактери су понекад исувише једнолинијски (нарочито женски), а ритам повремено успореп и тром, док се за „Роман о Лондону" може рећи да, упркос томе што треба да представља поуздан водич кроз „Лондон и енглеске нарави, ипак приказује само релативно уски круг емиграната и њихо. вих пријатеља. У оба романа се, међутим, истичу _блистав песнички СТИА С много регистара (иако и са извесним рефренима и намерним понављањима), богат и разноврстан језик (у „Сеобама" архаизован, помешан с немачким и руским речима, а у „Роману о Лондону прошаран не само енглеским него и речима из руског, француског и других језика иако не увек сасвим коректно) им, најзад, галерија необично рељефних ликова, датих како у њиховим спољашњим, физичким, тако и унутрашњим, душевним каракте ристикама.

Могло би се, пак, приметити да Цр. њански није један од оних романсијера

МАРИНО ТАРТАЉА: „БУДВА" (1969)

који дубоко пониру у најскровитије кутове људске психе и на светло дана из носе њихове узвитлане, демонске, мрачне пориве и трагична стања попут Достојев-

· ског, Кафке или Фокнера, Црњански је

романсијер другог типа, сличнији Прусту или Ману (нарочито из његових ранијих дана). Његову најјачу страну не чине дубина и снага, већ прозрачност и светлост, а то су такође вредности које се ретко сретају, и то само код писаца истински вредних и значајних. А то су баш оне особине, које је Пруст, пишући грофици де Ноај, истицао у писму од 13. јула 1904. тодине: „Ако се тражи то што чини лепоту извесних ствари, Лафонтенових басни, Молијерових комедија, види се да то није дубина, или ова или она врлина која изгледа узвишена. Не, то

„је нека врста отопине, прозрачно једин-

ство, где су се ствари, губећи свој првобитни вид, поређале једна поред друге, у неку врсту реда, прожете истом светлошћу, виђене једна у другој, без ијелне речи која остаје напољу, која би била отпорна према тој асимилацији". Тим својим особинама, мада не само њима, Црњански се као романописац уврстио у сам врх српског романа, стварајући опус који се успешно може мерити и мерилима која далеко превазилазе наше националне и историјске оквире.

Драган М. Јеремић ·

Птре назбиљ и игре нахвао

Наставак са 7. стране

разбијању љуштуре неважног — коначно начињен. Но, умјесто тога, остављени смо одмах потом са два велика – неумјесна практикабла, и огромним, тужно-неискоришћеним простором под волтима Двора. Изврсна сценографија на Градцу У „Сну ивањске ноћи", представља, управо коришћењем датог, бар половицу шарма и успјеха те представе. Питамо се, није ли сценограф могао, користећи се пројектором и другим помагалима — кад је већ дарнуо у те реквизите — експонирати Рим преко мира дубровачких, као

што Држићев текст експонира Дубровник преко Римаг . Неоптерећен литерарном традицијом

драме у оном смислу у којем су то били талијански писци његова времена, Држић је могао и успио, користећи сва театар. ска искуства тражити и наћи своју инспирацију у животу. Шкиљан и екипа ХНК-а избрисали су живот и изворност, а пучки театар замијенили пуким театром што је на отвореном дјеловало као ругоба шминке под дневним свјетлом. Заборављајући оно „Помет се рве с вами" они су само „карецали". .

Опростили бисмо аматерској дружини која би се подухватила да нам приопћи ново виђење „Аунда Мароја", лишавајући текст било којег његовог битног зачина (дубровачког нагласка, на примјер), ако би дубином свог виђења једног класика утврдила наше увјерење да је Др. жић онолико универзалан им велик и до брохотан коликим га држимо. А оп јест управо толико велик и доброхотан да му ни игре. нахвао не могу озбиљно нахудити. У „Дунду" најслабије, у „Сну ивањ ске ноћи" било је најбоље. Сценографија је, користећи се љепотом борика и ме. ким, разнобојним освјетљењем, омогућила овој поставци да створи истински пасторални угођај и донесе дух Аркадије колико је Шекспир то могао да жели. Но јединственост и чистота визуелног не гарантирају и јединство представе. Јошко Јуванчић је у „Сну ивањске ноћи" јасно разлучио два тока, и неједнаким напором или бар с неједнаким — успјехом разрадио их и оживио. Видно замнтересиран за „глумце који глуме" — вјечну тему, он је запоставио преостали дио представе, дозволивши да реплике у њој звуче празничаво-класицистички, супротно истинском Шекспиру. Поезија је у том дијелу угушена, а драматуршки он је остављен глумцима да се у њему сналазе како знају.

Лонза овдје очито није држао много до своје улоге. Можда одиста то „Сновиђење у ноћ Ивањску“ није Шекспир за љубитеље некот другог Шекспира, али он је ту јошт увијек онај Шекспир по могућвостима које оставља театарском изразу. Схватајући то на један модеран начин,

Енес Кишовић, Звонимир Зоричић, Ива Марјановић, а особито Корафка Хрс, уложили су озбиљан _ напор да изиђу из рутинерских тумачења улога које су им намјењене. Но ту је редитељева помоћ затајила. Да је ово четворо младих људи успјело да оствари свој наум, читава представа могла је да се дигне на завидан ниво, на којем је била „представа" сиротих атенских занатлија. Тесар, ткалац, крпач мјешина, котлокрп, кројач и столар у тумачењу Галица, Губерине, Брлечића, Катића, Валентића и Иве Сердара, представљали су тако добро да њихова представа гарантује овој представи израван пут у срце публике, Успједа персифлажа, прави хумор и ненатегнута, чиста сценска рјешења, уз праву дозу глумачке професионалности и шарма, чине овај дио представе изузетно успјелим, мада сасвим одвојеним блоком.

Тешко је схватити зашто је Јуванчић одустао од једне досљедне модернизације, коју тако добро сугерирају почетак и крај уз плес и бит-музику. Зашто се није предао слободи којој воде сан и чулно; слободи коју Шекспир овим лепршавим текстом нуди2 Зашто није до краја дозволио да у зеленилу, мирису и на тлу под боровим иглицама „тијела пјевају а покрет мисли"» На прагу обећања да открије исту бит и исту љепоту у младости Аркадије и младости поп-музике и диско клубова, Јуванчић је устукнуо, препустивши се лежернијем, панорамском излагању. Тако су изврстан почетак и крај само на кратко навучене машкаре, а вилењаци-хипици остају тек у домену сценографије. |

„ДАундо Мароје" извргао се у лакрди-

ју. „Сан ивањске ноћи", најбољим сво-

· јим дијелом, остао је у области класич-

ног сценског хумора. Ни једна ни друга комедија, упркос неким изразито повољним предувјетима, није успјела да се ви-

не до висина које су им њихови пјесни-

ци омогућили, записавши их онако како су их записали.

Ако ни за једну од ових представа не можемо рећи да је била !таво етан онда ваља рећи да постоје и неки други, објективни разлози — проблеми Љетних игара који су скоро хронични, а о којима овај пут није било ријечи. А ако смо према „Дунду Мароју" били строжији него према „Сну",. онда за то надам се имамо и праве“ разлоте. Нама увијек остаје ужитак „Да разумијемо оно правилно / Што наопако они схватише“. ИМ ако кажемо, цијенећи по ревности и уложеној моћи, да је „Сан ивањске ноћи" успјела представа а „Аундо Мароје" — неуспјела, онда уз то још знамо да духови двојице великана шетају ноћним Градом незадовољни; чекају да њихове комедије занграмо на нов и више наш начин.

Милан Милишић

1"

О ПЛАКАТУ И 7 #, САВРЕМЕНОМ ЕНТЕРИЈЕРУ "

Наставак са 13. стране

Али каког.

у Копенхагену _ господа Бепелсен и Шведер _ имају радњу звану Минерва (Егедеп кођегрваде 15) која поред оста. лог продаје и плакате Лотрека, Бердслија, Фурастијеа и многих других _ чија имена у свету плаката нешто значе. За 10 и 12 круна, тј. за око 20 до 30 динара по комаду. 5 у Италији је с плакатима направљен крупан бизнис. Тако је једна позната издавачка кућа, на пример, издала дивну колекцију руског револуционарног плаката. . . ; Наше друштво награђује мајсторе плаката и пружа им шансу да излажу. Оно, међутим, плакатима ускраћује могућност да свој живот живе и у нашим домови. ма — потпуно неправедно, њихов живот завршава се на таблама и стубовима за оглашавање. Данас је ван сумње да у Београду недостаје једна про давница плаката, добрих, најбољих плаката.

Реч о трговцима

На мој предлог књижар трговац би рекао да немамо тржиште иако већ продаје скупе и често веома лоше репродукције, а књижар интелектуалац би рекао да немамо тржиште, јер су потенцијални купци плаката „људи од нивоа". 'Али и он продаје лоше репродукције, иако нас пре тога није образовао уметничком фотографијом, која је „разумљивија" уметност.

Значи, нема разлога да се о' продаји плаката не размишља. ,

Све што је речено о плакату односи се и на уметничку фотографију. Парадоксално је да се листови графике продају а да се уметничка фотографија 'и плакат, које су такође уметности са хиљаду оригинала, нигде не продају.

Неко би баш могао да се сети и да отвори продавницу плаката и уметничких фотографија. Тај први који се сети нека ме позове на свечано отварање да му будем први купац и да га пољубим у паметно чело. |

Бранко Бојовић

АМРИТА ПРИТАМ ПЕСНИКИЊА БОЛА И САМОЋЕ

Наставак са 13. стране

тара) и тиме осиромашили њену душу. Тај свирепи догађај она у својој подсвести региструје као крађу снова и каже:

Глухо је доба ноћи

Кад неко

Бану неком у груд

Да отуд му украде снове

А украсти некоме снове

Краћа је највећа, („Завера тишине“)

Амриту Притам и њен углед у савременој индијској литератури можемо упоредити са нашом песникињом Десанком Максимовић. Мада често пише рефлексивну и пригодну родољубиву поезију, она је по свом темпераменту превасходно лир. ски песник и спада међу најистакнутије литерарне фигуре савремене Индије. Публиковала је четрнаест збирки песама, тринаест романа и шест збирки кратких приповедака. Индијска Академија наука и уметности је 1953. наградила њену збирку песама „Поруке“. Амрита је много путовала, не само по Индији, већ и по све ту и била је представник Индије на ве ликом броју конференција, конгреса и скупова. Сао ~

Амрита Притам је боравила и у Југославији и учествовала на Струшким вечерима поезије 1967. године. Она је добро познавала и нашег књижевника Чедомира Миндеровића и написала — последњи интервју с њим, непосредно пред смрт ко. ја га је задесила у Индији. Амрита При: там, исто тако, са великом истрајношћу и љубављу према нашој земљи преводи песме и прозу савремених, југословенских аутора. То је истина превод са енглеског на панџаби, али ипак треба ценити мн тај изузетни покушај да се наши писци афирмишу у индијској јавности, чиме се уједно подстиче и преводилачка делатност Катедре за српскохрватски језик и југо словенску књижевност на Делхијском универзитету. .

Језички проблем у Индији је необично болан, јер, од две стотине индијских језика, педесет четири су званична. Ам рита Притам пише на свом матерњем језику панџаби, али . се њене песме као и приповетке и романи преводе на хинАм, гуџарати, урду и друге индијске језике. У свету је првенствено позната по пре“ водима њених песама на енглески и понекад на руски језик. Нарочито се истичу песме у преводу Чарлса Бреша, познатог новозеландског песника. Њену прозу са великим успехом преводи на енглески познати савремени индијски романсијер и приповедач, Кушвант Синг. Енглески је свакако и данас једини језик праве комуникације школованих Индијаца, пореклом из различитих језичких подручја, као и веза са Европом, Америком и Африком. Између нас није ни било неспоразума, иако смо потекли са два различита континента и споразумевали се на једном за обе страном језику. То, је, могло би се рећи, увек случај оних „који се руководе идејом универзалности духа и мисли.

Илеана Чура

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ