Književne novine
МЕБУНАРОДНА КУЛТУРНА САРАДЊА _
ПОЛИТИКА И КУЛТУРА
У ЕВРОПИ ·
ПРВИ СКУП министара за к
Ае туру европских земаља који је
нашој штампи прошао тотово то запажено (изузетак чине Словенци и. „Нин"), европска јавност је пратила из више разлога с вели. ким очекивањима,
Двадесет шест. министара, као шефови делегација својих влада, и. неколико земаља у својству посматрача, међу њима Канада и Нови Зе уанА, договарали су се од 18, до 29, јуна у Хелсинкију, у згради „Финландија" на Међувладпној конференцији УНЕСКО-а, о културној политици у Еврспи, Конференција је одржана на основу договора па скупу УНЕСКога у Венецији 1970. године, Слична конференција за азијске зем: ље одржаће се 1973, за афричке 1975, америчке 1977. године.
Шта је УНЕСКО желео да пос" тигне овим скупом и чему се културна Европа може надати посаг ове конференције»
РАЗЛИКЕ У СХВАТАЊИМА КУЛТУРЕ. Генерални директор УНЕСКО-а, Рене Мае, нагласио је У РЕСАНОЈ речи: „Ми смо заиста аубоко уверени да кроз читаву своју араматичну историју једино стварно и трајно јединство које је Европа познавала је оно у 05 ааети мисли". Међутим, упркос о вако иницираном карактеру скупа, на конференцији се првих дана осетила јасна поларизација „две боје епохе", Истока и Запа: да чији су представници, не узи: мајући у обзир просторе на ко јима је ван њихових блокова могло. да се каже п чује нешто зајста ноћо, водили своју више поаитичку, него културну чарку.
Источни концепт културне по антике био је изражен у иступањима совјетске делегације ни говору украјинског делегата, који је осудио меценатство у култури и говорио о уметности и уметни“ ппма као бризи државе. За шефа француске · делегације, Дијамела, култура је уметност живота, а не живот уметности п она мора у". живати потпуну слободу. Дијамел је захтевао да се овај принциг, | придаћен. у, Венецији. прошири | на право. личности и Слороду, ње ног стваралаштва, |
~
Не устручавајући се да својим. иступањем јавно нагласи разлике које су веома присутно каракте“ рисале прве дапе скупа, шеф еп тлеске делегације, лорд Еклс дС финисао је два концепта културе не политике, Истока п Запада. У основи западног концепта култу“ ре, који је по лорду Еклсу био најбоље изражен у предлозима француске делегације, је личност и њена потреба да се стваралачки изрази, На другој страни је концепт који у средиште култур“ не политике ставља друштво и његове потребе. „Госпођа Фурцева, министар културе СССР, тра жи од појединца да своје културне потребе интегрира у поли тику државе", рекао је шеф ентлеске дедегације. Ипак, на крају излагања, он је своје радикалне примедбе ублажио _ помирљивим тоном: „Ништа се не јавља у правилним облицима, ништа није апсолутно бело ни апсолутно црно. Оба концепта, према томе, имају своје недостатке и предности, |
Истог дана у комисији која је |
· расправљала о слободи уметнич“ ког стваралаштва, покренуто _ је · натање Солжењицина. „Миа овде нисмо дошлм да товоримо о оно' ме што нас раздваја, него о ономе што нас може зближити", одТО" ворио је делегат СССР на овај и" зазов делегата Француске,
Полемичкој атмосфери конференције допринеле су и две резодупије о подршци УНЕСКО-а БАР" "жавању Конференције, европск безбедности, Резолуција Велике Британије пружала је подршку КЕБ-у (Конференција европске безбедности) у општем тону, Ре зодуција СССР је тражила безре зервну подршку и иницијатизу УНЕСКО-а да се она одржи. Француски став се разликовао Од бри-
Норедни број „Ињижевних новина“ излези 2. септембра
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ — >
танског, јер је пружао отворени“ ЈУ сагласност и под шку иници јативи одржавања КЕБ-а, а југо словенска делегација је изразила безрезервну подршку КЕБљу.
ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК ЕВРОПЕ. Највероватније је да су. опште повољно расположење европских влада према КЕЊу и њихова евен туална упутства својим представ“ ницима у Хелсинкију, допринели стварању праве платформе за до говоре у области културе. Комитет за мсклађивање и формули“ сање препорука и нацрта резолуција неочекивано је брзо обавио посао и, с малим изменама, усво: јио текст совјетске резолуције.
После овог попуштања глатко су изгласаване резолуције о кула турној сарадњи, уз обострану из' мену“ комплимената. Навешћемо оне које су, по нашем уверењу, највредније пажње: француска Резолуција о сарадњи у домену научног истраживања и дскумен“ тације, Резолуција о туризму као облику упознавања културе Ару' гих земаља, чији су потписници више _ делегација, југословенска Резолуција о сталном европском културном ТВ програму у коју су се као потпасници укључили и Фрапцузи, југословенска Резолуција да се проучи положај кул: туре националних мањина, пол ска Резолуција о култури младих. То би, не улазећи у концепте сваке резолуције појединачно, које отварају реалне просторе за пре ву култујну сарзању земаља ни народа Европе, био практични би лапе састанка у Хелсинкију. „Си' гурна сам, рекла нам је Ширлн Гитон, краљевски саветник Вели ке Британије и стални члан енгле“ ске делегације као п представник у УНЕСКО-у, да ће се после ове конференције у једноме постићи интензивнија сарадња: биће веће размене људи и књига у земљама Европе."
У ОГЛЕДАЛУ | ПОЛИТИЧАРА И СТВАРАЛАЦА, „Ја видим ко рист овог сусрета најпре у томе што смо ми први министри у Бе ропи који су се окупили да, има“ јућису виду уметност и културу,
--сарађују на зболижавању и разу "Мевању народа. Никада за сарад
њу у Европи није било повољније политичке климе", рекла нам је у специјалном интервјуу Јекате' рина Фурцева, министар културе СССР п шеф совјетске делегације.
Један од малобројних писаца који су пратнли Конференцију, у' правник позоришта у Цељу, Бо јан ЈЏтих, дао је друкчију оцену скупу у Хелсинкију: „Конференција је била сувише политичка, а премало културна, можда зато што је ово међувладина конфе ренција, а не конференција умет“ пика стваралаца, Али, питања сло“ боде културе и уметности, грађан“ ских права културе и уметности, сопијалног положаја стваралаца, питања утицаја културе на ра» витак Аруштва, питање односа између ствараоца и публике, која тангирају све европске народе и њихова друштва, нису се нашла на дневном реду Конференције, а могла су се наћи, Јер, без 06' ара на различите друштвене 06 лике, нема источне и западне сло" боде, него само слободе. Нема
источне и западне уметности, по.
стоји „само уметност. Јер, умет' ност је непрекидна критика живота и друштва. Она не може да буде пасторче државе м политич ких организама, Критика је нај; дубља функција слободе. О, тој слободи у Хелсинкију се говори“ Ло веома мало."
Гордана Мајсторовић
МАРИНО ТАРТАЉА:
_ ЛЕТОПИС
Дело после смрти песника |
КРИТИЧАР А. АЛАВАРЕЗ, заннтересован односом поезије према савременој стварности или, ближе, односом песника према са моубиству покушао је да вишеструкост личности и плурализам духа Џона Беримена изложен на хартији, црпе и фалсификује као свесну „креативност". Алварез је овако постављао ствар у доба када је Беримен још био жив, Свакако да је Берименово самоубиство оставило трат чак пи на онај кратак интервал између 0о6+ јављивања његове последње збирке песама и смрти, па је да: нас тешко — чак немогуће оживети утисак који су оне тада изазвале. Читајући „Љубав и славу" после његове смрти готово да можемо убедити себе да ви+ димо њен долазак, Данас падамо у грешку да их читамо као Аич»
ну историју, заборављајући да истине нису једино историјске већ и пеихолошке. Стих који
има једино анегдотску драж:
А Бертранд Раселов мали невероватни син
Рече своме учитељу, нашем пријатељу из Принетона,
Када су дошан до „ава више два јесу четири"
Пискаво „мој отац није уверен у то",
"као да зрачи симболичним зна»
чењем, приказујући овог малог експерта ван уобичајеног људског искуства,
Дело је посвећено Тристану Корбијеру — оном истом франпуском песнику коме је Верлен
посветио први налис у „Уклетим песницима". _Берименова интензивна жеља да буде сматран „уклетим", што је он без патетике и био, противетавља се његовој подједнакој интензивној жељи за вишим литерарним стату, сом, Прва половина. збирке, која представља портре уметника у младости, уздиже ову сласту такмичењу до позитивне маније. Док је у претходној збирци међуигра ових двеју амбиција пол вучена до напетости, у „Љубави и слави" претеже њена мрачнија страна, Психијатријска лечења и тинејџерска самоубиства свакако
су Берименова најмилија тема, Зашто он тако патолошки писистира на именовању ствари које
човек покушава да прикрије чак и у својим песмама пита се Роберт Ловел. Песникова ментална дезинтеграција или, још боље, очај п безумље његовог „ја" из несме, чију је одвојеност Бери-
мен оштро подвлачио у својим есејима, несумњиво су разлог што је дијалог, коришћен у по+ четним песмама, касније оведен
на монолог. Неподржан замутшеном синтаксом претходне' збирке такав монолот јасно указује на Берименово место у тралицији оних модерних | песника — који стварају кроз напето асоција» тивно акумулирање. (М. М)
Нова књига Вилјема (аројана
ВРЛО ПЛОДНИ амерички писац јерменског порекла Вилјем Саројан недавно је објавио нову књиту под насловом „Места на којима сам отимао време". Саројан, коме је 64-та година, до пре неколико година одан многим слабостима (међу којима је, можда, најгора била коцкање, јер та је оно довело на руб материјалне
„МРТВА ПРИРОДА С КОТАРИЦОМ" (1926)
ши коњи прођу“), (П. 3).
ВИНАЈЕМ
САРОЈАН
пропасти), сада живи новим жи» вотом, и то пола године у Паризу, а пола у родном месту Фресно у Калифорнији, Најновију књигу написао је прошле године у Паризу, а у њој описује 68 места на којима је, по његовом мишљењу, сусретао судбину. Прво такво место била је најмљена собица у Сан Франциску, где је као 26-тодишњак за 33 дана на писао 26. прича своје прве књиге „Смели младић на летећем трапе. зу", која га је одмах анила познатим писцем. Описујући затим и остала. места на којима се одлучивала његова судбина, Саројан је написао књиту која је неопходна кас водич кроз његову духовну биографију,
Петоричар и писац историјских романа _
Недељни лист »5без поџуеЏез 18. (бгајтез« објављује у броју од 12. до 18. јуна разговор са Маргеритом Јурсенар, једном од нај значајнијих француских писаца нашега времена, аутором романа „Надријанови мемоари". Необич“ но су занимљива размишљања ове књижевнице (на жалост, код нас веома мало познате) о разлици из међу историчара и писца исто ријских романа. Док историчар, каже Маргерит Јурсенар, тежи за тим да изнесе чињенице, романси јер мора тим чињеницама да удахне живот ми да их представи у свој њиховој противречности и необјашњивости, Историчар мо же да опише битку на Ватерлоу из перспективе 1972, године, Ро мансијер не сме тако да поступи; он нас враћа (како је то Стен. лал показао) па збивања 18, јуна 1815, када се није знало какав ће бити резултат битке, чак ни то да ће једног дана сви ти жестоки судари зараћених војски бити названи битком код Ватејр лоа. Маргерит Јурсенар примећује да је и она тако поступила У свом роману о риском пару Хадријану: поставила је свог јумака у преме мерено римским календаром (око 884, тодине), а не у раздобље око 136, тодине хришћанске ере, из простог разлота што Римљани, у периоду о коме ауторка говори, нису знали да је почела нова хришћанска сра. Другим речима, личности треба поставити у њихово време, Алм, како онда успоставити везу између разних епоха2 Зашто сликати далеке догађаје и личности укорењене у посебне историјске ситуације2 Зато, одтова.ра Маргерит Јурсенар, што се људско биће необично мало мења кроз векове. Данашњи човек мисли да је надмоћнији над својим прецима, Опијен техничким напретком, он с надменошћу по-
сматра изумрле нараштаје, забо. ·
рављајући при том да ће можла јелног дана овај данашњи технолошки преображај бити оцењен као огромно одступање Ол нормалног људског понашања, У су штини, човекова психа је једва лодирнута техлолошким изумима. Његове потребе п његови нагони остали су исти као и кол љу ди из ХУМ или ХМТ века наше ере, Методи молерног ратовања у Вијетнаму, који воде пустошењу те земље и уништавању помоћу папалм бомби и хемикалија не са мо људи него м растиња, психе лошки се не тазликују, каже чу пена романсијерка, ол опих које је. примењивала Атилина коњи па („трава 'не ниче тамо где на-
Милан Деклева М узика
Ниједног траза. Суви, стаклени песак. Каква тишина!
Ритмика сунца. Никад довршених светова, Нестајања.
Медени прелив звука у шупљини раја. Без огња, без птица.
Плес пролећних вода, Шум вилинских песама. Гле, У леду искра2
У ноћној киши јек утваре. Како тих, нежан дах гитара!
Грмљавина звона, торњева непознатих тамјан, воњ далеких љубави,
Удаљавајуће мрмљање духова, што бубањ их зове,
Вибрација. обрва. Вечерњи спев празних улица без деце.
Звук флауте носи те к мени, Али. како да нем се видим>
Треперава | жицо. Пристајеш да те нежно отртнем>
Обрни се зову! Не радост — набрекли, расцвали. обасјани травниче!
Додирнем те. –. Цвет исте музике цветаш, 246 истих светова.
Затегнута кожа у додиру зрака, Алан, што звучи бескрај.
Клизећа, игла снасава. уклети шум, Џрна соба бди.
Екстаза. музике у наредном цвету. Отлувим. Тишина. звука,
Лепеза. харфе. Слап набреклих сила, слемећа. страст помирења.
Модулација твојих кретњи., Кад устанем музика, престаје,
ЉУБАВ
Пред ноте ми надни, На. земљи, витко дрво што ме прерасте.
Стојиш за мном. Опет си облак и бојим се, сунца навикнут,
Отвори ми. врата. Навече кад немам очи улазим кроз зид.
Носим се звездама твој глас. Светла сенка кроз образ ми смукне.
Будимо ватра, боса. мисао нас хоће
" као пепео.
Тмурне воде. Попусти тело, запливај мимо мојих руку,
Доћеш по-тами. Зрак је бритва и. твоје прси су рана,
Џежњиво се не устављаш нигде, Ноћ је пуна семена. ;
Добујући врх : прстију, прси пенушаве, плочасти стомак, Крик,
Цигарета усне. Вруће тело итра се димом,
Гибање прси. Трепетавих бокова ми кажеш земља.
Воњ шишарки, смрекине смоле у лисичјим твојим гибовима2 Воњ племена>
Кажем ти цвети увенеш ми у наручју. Мик ће бити као роса.
Дах твојих стопала. у Полагано се за њима опет трава подижс.
Беле брезе. Само снег пада заједно са слапом твоје црне косе.
Пролеће носиш у згибу ногу. Не пали светиљке зими.
Жуто класје, зажарено бело лице. Гле, плаво небо!
Превео са словеначког Бошко Вуксановић