Književne novine

ПОЗОРИШТЕ

ПРЕД ПОЗОРНИЦОМ НИМААО РАВНОДУШНИ

У ишчекивању нових изненађења и открића на овогодишњем Битефу

ДА ВЕРУЈЕМ у молитве — молио бих се пред позорницом и дан и ноћ да овотодишњи, шести интернационални театарски сусрети, испуне очекивања ОНИХ њихових најватренијих заговорника, Откуд оваква великодушност У којој мери је она искрена и има ли у њој и трунке цинизма2 Није ли то, можда, капитулантство пред оптужбама да сам прошлогодишњим својим супротстављањима скстремним _ програмским тенденцијама нанео штету не само угледу Битефа него и обесхрабрио интензивнија преображења нашег нимало занимљивог и прилично учмалот позоришног живота2 Нису ли управо оваква размишљања позив на нови скандал2

Битеф је са својим елементарним театарским одушевљењем потреба овог позоришног тренутка, Зато смо све до прошле године сви, готово једнодушно, његтову афирмацију не само прижељкивали него и својим односом унеколико и омогућавали. У то време Битеф је успео далеко више него и један други београдски или југословенски фестивал међународних претензија. Док се сви остали праве из наших локалних потреба — овај је једини потребан и свету! То је његов битан квалитет који не долази хм питање. Прошлотодишњи програм је, на жалост, својом изазовном и једностраном оријентацијом проузроковао кризу у којој су не само изазовно негирани сви други путеви авантарде и искуства модерног позоришта нето чак и ранији успеси самог Битефа. Тај нарџизам у самонегацији довео је до врло озбиљне поларизације публике и критике, изазвао потпуно непотребну одбранашку хистерију и довео у питање и само постојање овакве жељене манифе. стације. Сви они који су се успротивили обезвређивању позоришне уметности и самог Битефа проглашени су конзервативцима, мрачњацима и били су сведоци многобројних вербалних ексхибиција у којима су се појединци представљали као авангарда над авангардом!2 Човек и да поверује у та одушевљења када између два Битефа не би био сведок конзерватизма оних који су га испољавали и немоћи да се у свакодневном деловању унутар театра изведе та толико жељена побуна и афирмишу нове вредности,

Како не знамо да водимо полемике, а волимо етикетирање, остаје да видимо какав је данас Битеф пи шта је то тако паклено или узвишено што стоји између конзервативаца п радикала: Пођемо ли од оног одавно банализираног разлога свију побуна — да се разори грађанско позориште, неће нам бити тешко да утврдимо како чак ни оне најекстремније представе не нуде никакву суштинску алтернативу. Много лакше је рушити или пародирати _ него афирмисати _ другачије „вредности — тако да, када се одбаци све спољно што прати поједине фестивалске спектакле, испада да је и тим новим локлоницима позоришта у ствари циљ опет исто позориште! Проблем је — што су у свему томе често најбучнији управо они који и не знају или никада нису упознали бит правог театра, тако да њихов дилетантски ентузијазам и помодни егзибиционизам немају моћи да створе било какве принципе — а анархија и произвољност никад нису у естетском смислу значиле прогрес, Тешко је бранити им фразе о новој слици или истини човека унесрећеног данашњом цивилизацијом као и уверење да се самим тим што се си+ шло са класичне позорнице стварају аутентични путеви комуникације и оформљују истински народни театри. Теоретски против таквих формулација — нико не може имати ништа, али не сме се заборавити да је театар прошао већ пре доста векова кроз форме са којима се многи неупућени данас толико одушевљавају

Далеко смо од тога да бранимо граБанско позориште, Оно је само једна фаза у развоју театарске уметности и што је и данас још увек супериорно то је само зато што су други слабији по немоћнији, Мада је п тај појам изгубио некадашња обележја и у његовим оквирима сусрећемо данас итекако модерне, експресивне и нове форме! Проблем је сасвим другачији када је у питању паш театар — светски злачајних остварења ми никада нисмо имали а данас поготово! Зато не бранимо постојеће односе 'или формалне оквире појединих сцена — већ веровање да суштина театра није откривена ми да се п у оваквој битефовској атмосфери све више чини као недокучиви идеал. Биолошки закони на којима се толико инсистира — немају много заједиичког са овом специфичном тежњом и делатношћу човека! Ми пе смемо у име лажних или уметнички пепроверених теорија, колективног терора или личног инфантилизма да жртвујемо театар као уметност. Ако се његов смисао исцрпљује ван сстетоког доживљаја и трансформације духовних агенса нашег свакодневног живота — зашто бити формалиста па и називати такве појаве и остварења позориштем2 Пустити сваком на вољу да театарски доживљај сведе на самог себе представља, у основи, порицање свих оних духовних моћи које управо у изворном театру служе човеку и, у крајњој консеквенци, негирању и самог људског бића.

Петар Волк

“|!

КИРИЛ КОНДРАШИН ЗА ДИРИГЕНТСКИМ ПУАТОМ

ДЕЦЕНИЈА ТЕАТРА ПОЕЗИЈЕ у БЕОГРАДУ

ОВЕ ЈЕСЕНИ биће обележена десетогодишњица, делања једне по много чему специфичне београдске позоришне сцене. Реч је о Театру поезије који ради оквиру Центра за уметност и културу РУ „Буро Салај". Овај Театар, до оснивања истоименог загребачког глумишта једини те врсте у земљи, узео је на себе деликатан задатак. да у сценском виду презентира гледаоцу осведочене песничке вредности наше и стране књижевности,

Репертоар ове сцене био је до сада превасходно упућен на песнике предвићене наставним планом и програмом за средње школе, односно на оне њихове песме које су тим програмом обухваћене, будући да добар део посетилаца Театра чине Баци предвођени прсфесорима српскохрватског језика. Стара је истина да је наставни план и програм прављен без довољно ши рине, схематизовано, и да је дозлабога спор у уношењу резултата последњих литерар. них трагања и корекција, било да је реч о српској поезији пре Бранка, о поезији између два рата или о нашој савременој поезији. И репертоар Театра поезије, дакле, био је окован том нашом школском бољком, која је не једном Баку знали огадити литературу за читав живот. У држању корака са“ наставним планом ишло се дотле да су сценски прикази посзије „темпирани" тако да се поклапају са временом када се одређена песник обраЂује у школама. Нема сумње да су уотупци такве природе морали шкодити жив љем укључењу Театра у београдске позоришне и књижевне токове и стварању круга истинских поклоника сценски обликоване песничке речи.

За овакву репертоарску политику, међЂутим, тешко је окривити било кога. Иако је Театар поезије од свог постанка радио искључиво са професионалним редитељи ма и глумцима, „позајмљеним“, додуше, од других београдских и југословенских псаоришних кућа (чија заузетост је обично задавала тешкоће у стварању континуираног репертоара), он, упркос свим покушајима, није успео да добије статус професионалног позоришта и олакшице које са таквим статусом следују („динар на динар" и остало). Театар, дакле, посто. ји захваљујући само скромном одвајању дела дотације коју за свој рад добија Центар за уметност и културу Радничког универзитета „Ђуро Салај". Није онда чудно што је Театар, материјално нејак да од лучно крене у освајање правих љубитеља позоришта им стиха, само опстојавао ин истрајавао прилагођавајући се највернијим својим сарадницима, школама и неким радним колективима са којима је успевао да поститне трајније аранжмане. |

Театар поезије пуштао је до сада „у свет" десетак представа годишње, приказујући их у том истом временском периоду стотинак пута у присуству 300 до 400 посетилаца, Није ил мало за потцењивање по» латак да представе овог позоришта види годишње преко 30 хиљада, углавном млаАих људи, било да долазе из школа илл из предузећа. Отварањем сталних сцена у Лазаревцу п Сремској Митровици и релативно честим _тостовањима у другим ме. стима Србије Театар даје свој удео ширењу утицаја песничке речи и сценског говора по у упутрашњссти,

Међу представама које су у протеклих десет година радл постигле запажен успех код критике п публике налазе се сценске поставке поезије Милана Ракића (изведева 100 пута!), Јована Дучића, Алексе Шантића, Његоша, Јесењина, Превера, Буре Јакшића, Тина Ујевића, затим. сценски мозатк песника ренесансе и мозаици из дела Доситеја Обрадовића и Ива Андрића.

Овај летимичан поглед на рад Театра поезије, који се одвија на вишеструко осетљивом и тешко доступном поетско сценском подручју, довољан је да укаже на злачај његовог постојања. Било би пе грешно да се, у чекању решења статуса, оклева са започињањем амбициознијих покушаја. Београдски културни „оци", по свему судећи, нису у овом тренутку наклоњени отварању (и „храњењу“) још јед. не _ професионалне _ позоришне — сцене. Са својим десетогодишњим искуством и најнужвијим условима које поседује Театар поезије је и сада способан да прире. Ђује Хогађаје у позоришном животу главног града.

Чињеница коју не би требало тајити је да ово позориште у току деценије свог постојања није трајније придобило готово никог од песника м зналаца поезаје чије би присуство имало значаја за његов рад. Стварањем круга песника, редитеља и тлу“ маца, међусобно повезаних сличним афинитетима, нарочито из редова млађих искрено замнтересованих за будућност ове сцене, сигурно да би се брже дошло до изузетнијих уметничких успеха и до освајања свих слојева потенцијалних, спон таних посетилаца овог Театра. Смелије давање значаја савременим песницима, чији је артистички израз већ осведочена вредност, и слободније, сценски живље прилажење писцима из несрећно сачињеног школског програма такође би дало позитивних импулса.

Са намером да се публици приђе другачије него до сада, у оквиру Театра поезије отворена је почетком ове године сцена м Кабареу, тлумиште „џепног' типа саоко 70 места. Под називом „Слово о слову“, овде је са успехом извођен сценски приказ босанске муслиманске поезије у избору и у адаптацији Алије Исаковића и у режији Азре Бемаловић. Углавном старе неколико вексва и сасвим непознате београдским љубитељима поезије, ове песме

" кривлаче публику у интимни амбијент Ка-

бареа, где се после представа, уз кафу, увек воде занимљиви разговори са редитељем, глумцима и ретким знанцима ове псезије.

Протекле сезоне у овом позоришту по. стављени су сценски прикази поезије Алек сандра Блока, Милоша Шрњанског и Оскат"ра Давича, са занимљивим сценским решењима Мирослава Беловића, Јована Путника и Александра Ковачевића. Поезија читавог низа наших песника, међутим, још чека на своје сценско „крштење“. њима су, на пример, Бранко Радичевић, Лаза Костић, Настасијевић, Растко Петровић, Крлежа, Дединац, Васко Попа, Мија Павловић, Стеван Раичковић, Бранко Миљковић, Бранислав Петровић и Арсен Дедић,

Иван Растегорац

МУЗИКА

ОПАСНОСТ Од САВРШЕНСТВА

Уз гостовање Московске филхармоније са диригентом Кирилом Кондрашином у Београду

НА САМОМ измаку београдског посног културног лета, изненада значајан музн чки догађај: гостовање Московске филхармоније са славним Кондрашином. Ствар, сама по себи, довољно провокативна, чак и без обзира на. програм концерта. А про. грам (Прокофјев, Барток и _ премијерни Шостакович) подигао је интересовање публике до праве френезије, па се пред Ко. ларцем указала _ давно већ заборављена слика: за један концерт тражена је „кар: та више",

Међутим, о овом концерту доиста је тешко писати, Не зато што се ме би мо: тле набројати одланке овог узорног ансам“ бла, већ напросто зато што су тости из Москве у своје свирање унели и све опо што егзактни цртеж у партитури није у стању да покаже, доследно истичући љуаску вибрацију музичког текста. И управо зато је са таквим екстатичним одушевљењем београдска публика примила интер. претацију Класичне симфоније Прокофје ва и Бартокову Музику за гудаче, удараљ ке, харфу и челесту. Дакле, тамо где су уметнички вредан музички садржај и високи технички захтеви ишли под руку, интерпретација се претварала у несвакидашњи доживљај, срећне тренутке када је репродукција постајала стваралаштво.

Ипак, мислим да је потребно рећи, тех ничко савршенство московских гостију, испољило је, поред високих резултата у интерпретацији Прокофјева и Бартока, и неке опасности, које су довеле чак и до заблуда у уметничком валоризовању, Био је то случај са премијерним извођењем (ван Совјетског Савеза) најновије, Петнаесте симфоније Амнтрија · Шостаковича. Ово неинтересантно и хибридно дело класицистичког облика и додекафонске ори: јентације, заправо је монтажа стварала чини непрофилтрираних цитата музнке про-

еђу..

шлости (Росини,

Вагнер), у којима се у: ивидуаланост Шостаковича го.

н то чка им изгубила. Међутим, ова „ли

терарна“ и музичке но ликује ! љема. Тела сковске

на, дубо

симфонија натегнутог програма авитаминозе (у којој доминант тема марша из Росинијевог „Ви'у = учинила се У извођењу Мофилхармоније савршено монолитко садржајна м без мана. А био

ја то, у ствари, само величанствени при-

тих опсенарска моћ баснословних технич, огућности овог оркестра. Тако смо КиХ озем концерту, између осталог, дошли и до занимљивог открића, да је лоша дела ипак боље изводити — лоше. Тога. смо били тим оштрије свесни после велико! одушевљења публике овом најновијом сим фонијом Дмитрија Шостаковича,

Петар Поповић

ТЕЛЕВИЗИЈА

ОЛИМИ ЈАДА

АКО ЈЕ ПОСМАТРАЧ икада морао да осети захвалност према телевизији — тој кћери политике, конкубини новинарства и посестрими илузионизма — онда је то оило У данима великог празника истренираног те ла, амбиције и дипломатије у Минхену. Преобилне, даноноћне телевизијске „порције“ — у славу богова снаге, оне која

кладе ваља — имале су за Југословене још

једну посебну дијагностичку вредност:

кроз трагикомичну судбину наше „момча-

ди“ и „девојчади“, могли смо јасно да ви-

димо где смои докле смо стигли...

Један вешто саткани, ћинђувама им пра“ порцима украшени сан о квалитету, пре. стижу, надмоћи и тријумфу — прснуо је као импотентни мехур трећеразредне сапунице. Нагло пробуђени, запрепашћени југочовек доживео је груби шок, усмерен право у његове најизвиканије светиње; мушкост, борбеност и залиху вицева о инфериорности других. Да и не говоримо о закаснелом опипавању полупразне, промаји изложене касе! Он, просечни примерак радног народа — са свакодневном осмочасовном продуктивношћу, са двадесет јед ним даном годишњег одмора м са егзистенцијом од хиљаду динара месечно — стоји пред разбијеним мозаиком од паучине, инвентарише чињенице и поставља себи многа бесмислена питања...

Зар нису пуне четири године јечале трубе, позивајући њега да буде главни финансијер „заравог духа у здравом телу“ једне стотине изабраних, посвећених и врло јешних земљака; Није ли један неу: тврђени део његовог дохотка „преливан“ у буре без дна, па којем пише; припреме наших олимпијаца, тренера, масера и функционера2 Зар није он био купац број 1 фамозних олимпијских грамофонских плоча, сакупљач олимпијског динара, платиша разних марака, ноштанских жигова и доприноса на улазницег Нису ли: његове уши биле напуњене слоганимао,., врхунском спорту, који ће изазвати екс“ плозију масовног спорта, који ће опет пресудно утицати на радну способност и од брамбену спремност земље2

Паштаовоби,браћоиндруговиг

Ништа. Или, боље рећи, једна добродошла шамар-лекција; најбољи материјални услови, високи _ стандард и изузетно место у друштву не обезбеђују аутоматски никод кога квалитет резултата, натпросечну свест и одговорност, а камоли да обавезују на подвиг! Подизање врхунских спортиста на пиједестал идола. хероја, симбола није ни за један проценат смањило легију кокошјепрсих новочирашких и дус табанлијских _ млитаваца, чија масовност доводи сваку регрутну комисију у очајање. Да ап статистички завод може да реши једначину: да је огромна количина новца, уложена у овај спортски „пропали излет“, искоришћена за отварање нових радних места колико би мање Југословена отишло на рад у иностранствог Може ли тужилаштво, на основи закона о ширењу нетачних вести које изазивају узнемирење јавности, да оптужи пропагандисте, оргаиизаторе и учеснике овог подухвата — за лажне информације о могућностима, спремпости и ентузијазму наших спортиста и за евидентне неуспехе, који су изазвали и те какву узнемиреност грађана2 Има ли Служба друштвеног књиговодства податке: ко је платио безбројне шетње до Минхена и натраг свим великим, средњим и малим руководноцима — и колики је број нелик“

видних предузећа међу меценама — снаблевачима екипе опремом, од ветровки до тоалет-папира2

А пре свега има ли игде на видику ре цептурс за стварање пидеала због којих се треба такмичити, борити 1 побеђивати — јер, очигледно, „материјални стимуланси“ су ништавни сурогат за идеале. Штета што Пјер де Кубертен није измислио п је Ану допунску изреку: „За стипендије и премије, за плате и пензије, за куће, лет. љиковце, аутомобиле, слике у новинама и деобу аутограма може се лактати, тући и гристи; али за све то нико није ХУА да се жртвује, да изгара, да гине!“

Кратки, страшни атентаторски иптеј» мецо у Минхену не може да порасте у ве Аико оправдање нашег не подбачаја, већ побачаја на међународној арени, Још мање може да нас завара исколико поје Диначних успеха — углавном у спортови ма, који су пословична пасторчал. Уоста Аом, спортисти су још увек само припал ници својих народа и носноџи злравља и болести, врлина и мана, лепих и ружних страна земаља из којих долазе. Њихови промашаји су наши проматајн, њихово схватање животних вредности пикло је из нашег схватања, њихове поразе — ми смо припремили, дуже или краће време пре њих, Сви смо кривци.

Берислав Косиер

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ