Književne novine
ИНТЕРВЈУ
НЕ ДВОЈИМ ПРОШЛОСТ. Од САДАШЊОСТИ _
Разговор Иве Андрића са новинаром
Ристом Кузмановским
Београдски дописник „Нове Македоније“ Ристо Кузмановски добио је од Иве Андрића, поводом његовог осамдесетог рођендана, ексклузивни интервју, који је у. скопском листу објављен 11. октобра, С дозволом редакције „Нове Македоније“ ин друга Кузмановског, „Књижевне новине" објављују овај интервју у целини на српскохрватском језику, уверене да ће њене читаоце занимати мишљења која је наш нобеловац овом приликом изразио о свом стваралаштву и друтим постављеним“ питањима. _
,
ИВО АНДРИЋ оставља утисак скромног човека. Док тихо говори свака му је реч одмерена, реченица једноставна, а мисао прецизно изражена. Са великом пажњом и поштовањем саслуша сваког свог саговорника.
И поводом овог нашег сусрета, у његовом стану у Београду, Андрић се сећао својих путовања и боравака у Македонији.
— Сваки крај је леп на свој начин, што и сами потврђујете у својим _ надахнутим путописима. Писали сте и о Охридском језеру и о долини реке Радике. Шта Вас је толико импресионирало па сте У свом књижевном стваралаштву овековечили и поменуте крајеве из Македоније
АНДРИЋ: — Провео сам не једно лето на Охридском језеру. И за време тих боравака увек сам се могао уверити колико је Македонија занимљива и, по својој прошлости, и по својим културним споменицима, и по својим садашњим напорима и развитку. А осим тога, на мене је македон :н човек увек остављао утисак врло радног човека. И то ме је привлачило. — Читајући Ваш путопис о долини реке Радике човек се осећа као и да сам поново пролази њепом долином.
АНАРИЋ: — Верујте, то није моја заслуга него заслуга реке Радике, која оставља тако поетичан утисак. И то је збиља разлог што сам се као путописац џекоаико пута враћао у Македонију, Осетио сам да о њој треба нешто да забележим, да оставим записано. И жао ми је што не могу да чешће одем.
— Можемо ли се надати да Вас поново видимо у нашој Републициг У
АНАРИћ: — Доћи ћу када будем могао.
— Писали сте о сликарству и сликарима. Пре извесног времена читао сам у сарајевском „Ослобођењу“ Ваш текст о Товану Бијелићу. Затим, објавили сте два прилога о шпанском сликару Гоји и друге. Како објашњавате ту своју наклоњеност према ликовним уметностима2
АНДРИЋ: — Целог живота сам
се много дружио са сликарима. ·
Волим слике и, изгледа, имам склоности према ликовним уметностима. | ·
— Мислим да се и по овоме види (У Андрићевом стану нализе се слике најистакнутијих југословенских уметника.)
АНДРИЋ: — Јесте.
— Познато нам је да дружили са Личеноским2 · АНДРИЋ: — Македонски сликар Лазар Личеноски заиста био је мој велики пријатељ. Остао ми је у сећању као врло пријатан човек још из младих дана: пре рата дружили смо се н живели у Светосавској улици у Београду. _
— Читајући Ваша дела, запа зио сам да са невероватном пре. цизношћу обрађујете одређене ис. торијске дотабате, као што те случај са „Травничком хроником“ и „На Дрини ћуприја“. Откуда та Ваша љубав и потреба да у књиожевним делима посвећујете толику пажњу историјским чињеницама2 АНДРИБ: — Ако добро промислим, видим да никада у свом раду нисам одвајао прошлост од садашњости. Крећући се, и не приметим кад прелазим из садашњости у прошлост или обратно. За мене је то један јединствени живи живот моје земље који приказујем час у садашњости, час у прошлости, И не правим никакве разлике, Јер. исти закони владају у садашњости; мењају се костими, нарави, обичаји, говор, а живот остаје. Не лвојим прошлост од са дашњости: човек је човек неза. висно од тога да ли је он мртав
сте се
сто година или је и данас жив.
За мене је он босански човек кога сам описивао. — И кота сте одековечили. АНЛАРИЋ: — Онолико, колико сам могао,
|
ИВО АНАРИЋ
— За „Госпоћицу“, како сте записали на почетку књиге, инспирисао Вас је један новински извештај, објављен у предратним беотрадским новинама. На каквим сазнањима сте надграВивали ову причуг у
АНДРИЋ: — То је садашњост која је и сама већ помало прошлост. То је догађај који почиње пре првог светског рата, али то је садашњост коју сам ја, чини ми се, описивао са истим интересовањем и са истим глелањем као и на прошлост. То су опет људи око нас.
— У „Госпођици“ толико је богато реалистички обравВен лик Рајке Радаковић да се добија утисак да су у њему обухваћене судбине многих сличних госпођица2
АНДРИБ: Може бити. знам. Једино што је, можда, У овом случају ново то је жена тврдица, а не мушкарац. Обично је то мушкарац: и код Молијера, и код Стеријс. А по кох мпотих друтих. — Да ли Вас ;г управо та околност што се ради с жени тврдиши привукла да тоспобдицу узмете за књижевну тему.
АНДРИЋ: — Не бих могао да се сетим зашто ме је баш то привукао, Али, има смчгурно још чиљеница. Један страни писац је јеланпут рекао како је опасно. и
тешко остављати деци завете. Рај-
ку Радаковић отац заветује да штеди мислећи да ће је тиме усрећити, а тиме је унесрећује. Родитељских завета се треба ослобађати ако нису позитивни и корисни. — Који су били Ваши узори и путеви којима сте штшли и дошли до тог пиједестала на којем сте сада2
АНАРИЋ: — Мислим да добар читалац може из мојих текстова сам то да погоди. А мислим, затим, да добри критичари, добри историчари књижевности то исто преносе читаоцима. Никако не млслим да је то посао аутора. Ако само дело не може то да покаже, значи ла је промашено.
— Како сте се пробијали и улазили у свет књига
АНДРИЋ: — Па, ја сам као свако сиромашно босанско лете, улазио споро и тешко. Али, ето, некако сам ушао.
— Кад је реч о писцу и,његовом делу, молио бих Вас да кажете неки савет, неку поруку младим писцима који тек крче своје стазе у књижевности
АНДРИЋ: — Прво што бих могао да им кажем, то је да им же лим све најбоље. То значи да им желим повољне услове за живог, рад, стварање и публиковање. А све остало ће они сами, верујем, умети да нађу боље него што смо то ми могли. А друго, могу да пожелим да то буду времена мира, а не рата и потреса. Јер, тако ће стварати лакше и боље него што смо ми · стварали у немирним временима. ;
— Чује се у књижевним жруговима да. интензивно припремате „Сарајевску хронику“. Шта нам о томе можете рећи» у
АНДРИЋ: — О томе не умем ни ја себи да кажем било шта, а камоли Вама. И, према томе,
мислим да то што се чује и ја.
бих желео да је тако. Али није. — Да ли још увек интензивно радите на поменутој материји» АНДРИ: — Радим, али не пњ шем. ( — Значи, пирипремате се да пи. шете. : | АНДРИЋ: — Радим за себе. Читам колико могу.
Не
СУСРЕТИ
АОЛАЗИ ВРЕМЕ
КРИТИЧАРА – СТВАРАЛАЦА.
Сусрет са познатим совјетским критичаром
Владимиром Турбином
НЕДАВНО ЈЕ у Београду боравио познати професор Московског универзитета, естетичар и критичар Владимир Турбин, Нашој јавности је овај врсни посленик пера познат као аутор необичне књиге „Аруг време и другарица уметност“ (1961), преведене у целини иди у одломцима у Чехословачкој, Мађарској -и Немачкој, а такође као писац низа сјајних текстова, (објављених током“ 1964. и 1965. године у часопису „Млада гарда“ (о повести А. Платонова „Џан“, о поезији А. Вознесенског, о екранизацији „Хамлета“ итд). Искористили' смо прилику да с Владимиром Турбином поразговарамо о неким занимљивим и актуелним књижевним питањима у СССР.
— Владимире — Николајевичу, желели бисмо да нам, као човек који је У току свих књижевних догађаја у Совјетском Савезу, укажете на домашаје и перспективе савремене совјетске критике и науке о књижевности. Посебно би нас занимало “да одредите свој став према структурализму и, нарочито, његовој шанси да се ангажује у интерпретирању и анализи нових књижевних појава.
— Задаци совјетске науке о књижевности су блиставо формулисани у веома јасној по садржини и веома коректној по форми одлуци ЦК наше Партије, која је специјално посвећена проблемима књижевне критике. Та одлука је одиграла велику улогу у животу мојих пријатеља и колега и у моме личном стваралачком животу. Она је у подједнакој мери усмерена против приземљеног догматизма, као и против свакојаких дилетантских, па у крајњ )] линији и ревизионистичких схватања.
Мени се увек чинило да књижевној критици припада будућ ност у том смислу што није далеко време када ће она бити кадра да активно утиче на предмет свога истраживања, као што на њега утиче било која друга наука. (Биологија не само што проучава природу, већ и тежи да утиче на њу. Још ми нису јасни сви облици у којима ће се остварити тај. утицај, ади сам чврсто уверен да сваки озбиљан књижевнокритички текст може и треба да утиче на књижевност у смислу њеног преображаја и револуционисања. Долази време критичара"стваралаца. .
Мишљења сам да су већ сада радови наших најбољих критичара и естетичара својеврсно књижевно стварање. Они могу бити
строго академски као, на пример,
радови покојног академика В, Виноградова, или публицистички као, на пример, радови младог критичара' Лава Ањенскот, али они вазда побуђују радост својом заразном активношћу. Управо ће се ли нијом јачања те активности несумњиво убудуће развијати наша разноврсна, на први поглед шаролика, али у целини ипак једнодушна наука о књижевности. Што се тиче „школе Лотмана“, по моме мишљењу то је веома противречна појава. С једне стране, ја сасвим схватам тежњу естетичара-структуралиста да науку о уметности претворе у егзактну науку. Али, с друге стране, чак се и чистом, интуицијом јасно осећа: ту недостаје нешто најважније, недостаје анализа тако несумњивих категорија као што су хуманистичка усмереност умет-
КВИНЕВИРНОВИНЕ
Уређивачки одбор: ар Петар Волк, Васко Мвановић, Миодрак Илић, др Драгав М. Јеремић (главни и одговорни џредник). мр Љубиша Јеремић, Вук' Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А: Поповић, Владимир В. Предић. (секретар редакције), Владимир Стојшин · Бранимир Шћепановић. Гехничко-уметни“ ка опрема: Драгомир Димитријевић.
Књижевни савет: др Димитрије Вуче «ов, Предраг Делибашић Енвер Берћеку, др Милош Илић. Душав Матић, ар Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Аушав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур. Пал Шафер. Илејно решење графичке опреме: богдав Кршић.
Лист излазв сваке друте суботе. Цена 1,50 див. Годишња претплата 30. полуго. дишња 19 динара, а за иностранство 4во: струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне повине“ _ Београд, Француска 7. Дирсктор Војислав Вујовић. јелефони: 627-286 (релакција) и 626-020 (ко: мерцијално одељење ни администрација) Текући рачун; 60801-601-2089. Рукописи се не враћају _ Штампа: „Глас“, Београд, Влај ковићева 8,
„ничког дела,
његов емотивни шарм и његова социјална суштина. Структуралисти проучавају уметничко дело ван његових функција. Ја сам спреман да прихватим њихову тезу да су роман или поема — машина, али каквог има смисла проучавати машине пошто смо их раставили на делове. Аутомобили треба да јуре друмовима, авиони треба да лете. Ја сам за проучавање авиона,у лету, а књижевности у њеном кретању, у њеној идеолошкој борби.
Мишљења сам да ми данас жи-
·_ ВИМО у епохи изласка уметности
на улицу, на трг; својеврсном: фиАозофском драмом постаје политички живот читавих народа (херојска борба Кубе за своје ослобођење била је својеврсна велика мистерија). Песници као Мајаков-
„ски и Неруда нису песници, који
су писали само текстове својих дела. Они су посленици, бојовници, полемичари, и анализа њиховог стваралаштва није могућна са-
мо као опис текстова које су
створили, ма колико тај опис био прецизан. _ Стога — оријентација структурализма на иманентну анализу текста, рекао бих чак паганско поклоњење идолу иманент ности, и води непотпуности трет-
ВЛАДИМИР ТУРБИН
мана нових књижевних појава
у науци о књижевности,
— Наши читаоци пажљиво прате све што пише један од најистакнутијих духова совјетске науке о књижевности Михаил Бах тин. Познато нам је да га Ви лично сматрате својим учитељем. Желели. бисмо „стога да нам каосете каква су најновија интересовања овог изузетног писца, на чему тренутно ради и шта би још вредело упознати из његове књижевне баштине. ;
— Поносим се тиме што имам право да се сматрам учеником истакнутог совјетског научника Михаила Бахтина. Питате ме о његовим новим радовима2 Његови планови су веома опсежни: ту спадају књига о социологији жанрова, књига о Гогољу и два зборника чланака. Један зборник је посвећен само књижевности, док је други посвећен општим проблемима уметности. Пре него што се ти радови појаве, ја немам морално право да препричавам њихову садржину. Могу да кажем само толико да смо ја и моји другови били запањени новином његових формулација, његовом умешношћу да сједини оно што је најудаљеније од нас са оним што је за нас најбитније, његовим дубоким социолошким патосом. За њега не постоји социјално без умет-
ничког и уметничко без социјалнот. (Узгред, сврставање Бахтина
"у редове формалиста је груби не-
споразум.) Михаил Михаилович је веома шармантан човек. Иако је превалио седамдесет седму годДИну, он је пун стваралачке енергије. Савез совјетских писаца му редовно пружа велику другарску и искрену помоћ, Сада он станује у лепом стану у једној од зграда за московске писце, окружен књигама из своје личне библиотеке; његов огромни писаћи сто подсећа на неко московско градилиште.
Вратимо се питању Бахтина и рормализма. Он није никакав фор малист. Он је утемељивач најважнијег методолошког правца светске естетичке мисли — правпа социолошке поетике. На жалост
недовољно је позната књига П.,
Медведева „Формални метод у науци о књижевности. Кротички увод
сотполотку поетику“ (Лењип грал, 1928). У тој књизи је формлдизам подвргнут немилосрдној и
те.
" Ам
истовремено академски озбиљној, паметној, чак мудрој критици. Сасвим је извесно да је Бахтин имао активног удела у стварању те књиистој мери је он одиграо велику улогу и у стварању књиге Н. Волошинова „Марксизам и филозофија. | језика“ _ (Лењинград, 1928), а то је књига о социологији језика, као и у писању новаторског текста о интонацији књижевног дела (Лењинград, 1926, часопис „Звезда“. Нема ни трунке формализма ни у радовима Бахтина о Достојевском и Раблеу, познатим у целом свету. У њима је поетика увек акција, жива дијалектика социјалне борбе.
— А сада да се мало позабавимо и Вашим личним радом, Ваплановима и остварењима, Вашим књижевним концепцијама.
. _ — Време пролази, настало је доба зрелости, доба академизма. Желео бих да напишем књигу под _ оријентационим — насловом „Моцарт остаје с нама“. То би била књига о Пушкину, Љермонтову и Гогољу, о њиховом стваралачком надметању, о три различи та типа уметничког мишљења, која су за нас подједнако актуслна. Скицама за тај рад сматрам две своје брошуре, које је 1967. и 1969. године издао Московски универзитет („Стваралаштво М. Ј. Љермонтова“ и „Љермонтовљеве поеме“). Спреман је за штампу есеј „Велики диспул“, у коме покушавам да испитам како је Достојевски полемисао с Љермонтовом. Завршио сам још једну ски-
'"цу: студију о Гогољевој поетици.
Бавићу се такође и проблемима совјетске књижевности. Још не знам о коме ћу све писати, али нисам у стању да се стално пе враћам на своју генералну идеју: наш друштвени, наш политички, чак наш свакодневни живот. -- свето може бити изложено естетском осмишљавању. Подвиг космонаута — то је својеврсно уметничко дедо. Сјајан говор неког нашег савременог политичара — такође је уметничко дело. Естетски делује аутомобил који клизи улицама, девојка која корача тротоаром, дрво које се зелени у граду. Ја ћу се бавити животом естетике и естетиком живота.
Разговор водио Миливоје Јовановић
ЛЕТОПИС
Алекеандар Бек
ПРОШЛОГ месеца је после дуге п тешке болести, у седамлесетој години живота, преминуо познати руски совјетски прозаист Александар Бек.
Роћен у породици лекара 1902. године, Бек се писањем почео бавити још на фронтовима грађанског рата, али је дуги низ година једино поље његовог интересовања била публицистика (пртице у московској дневној штампи, текстови за „Историју фабрика" и „Људе двеју петолетки"). Прва Бекова повест „Курако" (1934) била је посвећена чувеном металцу-проналазачу; овој тематиџи је остао веран и потоњих година, објављујући повести и романе „Ливци" – (1946), „Тимофеј-Ауша од човека" (1948), Нови профил" (1951), „Млади људи" (1954), „Берешковљев живот" (1956). Међутим, углед код читалаца донсо је Беку ратни роман о подвизима Момиш Улијеве дружине у“ одбрани Москве 1941. године „Волоколамски друм“ (1943—1944), чија је тема настављена у повестима „Неколико дана" и „Резерва генерала Панфилова"- (1960).
Пре неколико година Бек је завршио рад па роману „Нова дужвост", али та књига пије објављена у Совјетском Савезу, упркос инспстирању низа познатих писаца. Прошле године се ово де» ло појавило на Западу, изазвавши полемику поводом основне илеје — да ли представља апологију стаљинизма или је пак одлучно дестаљинистички оријентисано, Књига „Нова дужност" се текође бави проблематиком совјетске металургије, сликајући неке истакнуте кругове стаљинске бирократије; од посебног је интересовања лик писца Пижова, у коме је Бек насликао Фалејева, аутора ро мана „Црна металургија", којп је доживео крах због лажне прел ставе о новаторству у области металургије, Истини за вољу ваља казати да „Нова. лужност" пема озбиљнијих уметничких претензија и да је у овом роману осповно снажна публицистичка ангажованост на откривању опасног феномена стаљинизма — спреге дилетантских потдела на науку и пала. сти силе над људским стварима и плановима. '
Из руске периодике се може дознати да је последњих годитл Бек радио на роману „За живота свога", који ускоро треба ла буде објављен у часопису „Застава"
к није непознат светском читаоцу. Његова ратна трилогија превелена је на многе језике, ме. Ђу којима и на нат језик. По њој ће Бекото име несумњиво остати у историји руске совјетске лите-
ратуре. |