Književne novine

Љубица Борђевић

" Поетеко

мишљење

Десанке Макенпмовић

ПОЕЗИЈА Десанке Максимовић | . реализовала се као дело у коме су сједињени и ублажени многи прелази од традиције до модер-

БЕОГРАД, 1. ЈАНУАР 1973.

у ОВОМ БРОЈУ

.— у •

р Љубица Борђевић: ПОЕТСКО МИШЉЕЊЕ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

Ар Радомир Ивановић: лИЧ НОСТ И СРЕДИНА У

КЊИКЕ

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

_ ћање“),

ног, Ослоњена на традицију, она, По на МЕ је произлазила из српског модер- ико низма с почетка нашег столећа и Драшко Ређеп: ТРИ

из поезије Јована Дучића. Током протеклих педесет тодина кореспондирала је с више савремених водећих стилова нашег песништва, али није припадала ни једном од њих. У својој аутентичнос-

„ти аутономна, лирика Д. Макси-

мовић се у оквиру српске поезије двадесетог века развијала, нарастала, богатила као самоток. Ниједан песник није могао нити успео да прати след овог певања, Уз естетичке квалитете и „актуелност". великог броја антологијских песама Десанке Максимовић тешко може напоредо да стане који Аруги савремени песник са својим песмама. За српску поезију данас лирско дело Десанке Максимовић има готово исти значај који за прозу има дело Иве Андрића, Љубавна поезија Десанке Максимовић остваривала је свој интензитет не сугеришући неодољивост страсти, муку сумњи или филозофску _ мирноћу дивљења,

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

већ лепоту спонтаног доживљаја

заљубљености жене у мушкарца.

Она је лирски непоновљиво фик-

сирала осећајност која у љубави

иде испред мисли, дилема и до дира: флуидна предосећања и снове наслућивања, „љубав која се још није догодила“ („Предосе-

У поезији о природи Десанке Максимовић нема природе без човека. Однос међу њима дат је чешће преко безбројних видова сагласности на основу сличности, аналогије 'или идентичности него преко супротстављања („На бури“). Човек је увек део природе, понекад и безначајан, али никада инфериоран. У неким песмама човек бива починилац насиља над природом, али то је злочин који подстиче да се пева у славу жртве („Покошена ливада“). У већини песама природа је за песнички субјект стваралачко уточиште и симболични еквивалент његових емоција и мисли.

Поезија расположења — у којој часовита унутарња стања духа лирског Ја испуњавају уметничку стварност представља, иако мало запажен, важан део лаприке Десанке Максимовић. Јер, она као субјективна поезија средиште има у расположењу, узбуБењу лирског првог лица! пред све том и животом. Посебно су уметнички успеле песме Десанке Максимовић у којима је флуид расположења изведен из надреалног, саућеног искуства мада је реалност песме везана за чулно-опажајну предметност. Ове песме натовештавајући само, неодређени немир песничког субјекта Ху да буду примери „чисте поезије симболистичког стила („Поноћ“).

Наставак на 2. страни

дични или друштвени заплети.

" бержењој, било помоћу

могу _

ФРАГМЕНТА О ДУШАНУ

МАТИЋУ _

Ерих Кош: ЕГЗЕКУЦИЈА Велимир Лукић: ЗБИВАЊА

У СУТОН ћ

т Стеван Раичковић: ТИСА 11 Бранко Лазаревић: УМЕТ-.

, НОСТ И ЊЕН СОЦИЈАЛни МОМЕНТ

Ар Драган М. Јеремић; ИСТИНЕ И ЗАБЛУДЕ О ПО- | ПИКА УМЕТНО- |

Никола Трајковић: НАРОДно ПОЗОРИШТЕ ИЗМЕ-

| БУ ДВА РАТА

| Др Стојан Суботин: ФАН-

· ТАСТИЧНИ СВЕТ БРУНА

ШУЛЦА

пр, ЈИ] Ја ој

псто2: · – РЕОСЕЛО 17 о по ВЕ ~ ~ та

РАЗГОВОР Иве Андрића са

Ристом Кузмановским

ПЕСМЕ Бранислава 2. Ла-

заревића, Драгослава Грбића, Добрице Ерића, Димитрија Николајевића и Бранислава Тодића

ПРИКАЗИ. ДОГАБАЈА из по-

зоришта, музике, филма и ликовних уметности и на телевизији — пишу др Петар Волк, Слободан Тур лаков, Слободан Новаковић, Срето Бошњак и Берислав Косиер

Радомир "Ивановић

Личност . и средина у роману Милоша Црњанског

Карактеризација личности у односу на друштвену средину у „Роману о Лондону“

У „РОМАНУ О ЛОНДОНУ“ напоредо егзистирају разнородни стваралачки поступци, од дубоког понирања у смисао људског живота, трансформација које чине време и историјски догађаји у животу човека и неминовности која не зависи само од људске воље, до патетике и површинских, фељтонистичких слојева романа у коме се срећу већ добро познати поро Задатак је аналитичара да разавоји једна значења од других, да би се могла извршити минуциозна анализа романа. У ту минуциозну анализу свакако спада и социо-психолошки метод, с обзиром на тематику романа и манир ко-

· јим је стваран, те се међу број-

ним питањима поставља. и питање карактеризације јунака романа, с обзиром да је то оно мотивационо поље на коме романописац нарочито инсистира.

Црњански своје личности ситуира често у веома широк друштвени оквир, али се тај широки оквир најчешће гради на малом броју детаља (тако је сасвим избегао да говори о Октобарској револуцији, мада му је та тема пружала довољно грађе да се роман прошири у том смеру). Уместо тога, Црњански редуцира бројне односе које иницирају крупни историјски догађаји, али и свакодневни људски сукоби који у животу личности доводе до најтеже и најцрње. трагике. Ако личности остану у животу, иронијом судбине они падају на друштвено дно или врше самоубиство (као Барлов и Рјепнин). Одређен круг пред става у роману добија сам Лондон, као централно, свеприсутно лице, огромна агломерација, мегалополис. Он добија вид митског чудовишта које гута своје становнике и доводи их до бројних алијенација.» Директних дијалога са Лондоном нема много у роману, као што нема ни дијалога много, уопште узев. Међутим, то митско чудовиште осећа се присутним у свесним и подсвесним реакцијама личности, у целокупним његовим настојањима, у најинтимнијим пределима, у сталном спору са том немани, спору из кога личност може да побегне једино још у пределе детињства (било асоцијацијама о родној Наалбума слика који, као неки филм, враћа јунакову мисао у неке друге просторне и временске утврђујући нове релације њима).

међу

Унутар те Сциле и Харибде модерног времена, 'ужи тематски круг представљао би онај друштвени слој емиграната који је неједнако успео у животу, али који се, захваљујући осећању заједништва, још увек држи на окупу, у љубави и'у мржњи. Тај емигрантски круг је мало острво, анахроно у настојањима да се сруши совјетска Русија и социјализам у другим земљама, потхра њивано промењеним околностима

коме се савезништво, захваљујући различитим друштзеним сис-

темима, поново претвара у непри-.

јатељство, те се и из историјске перснен ве показује – бесмисао многих! људских акција које се претварају у своју супротност. То доприноси друштвеном и појединачном разарању аичности и сх-

оквире, _

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

ватљиво је што то раслојавање личности, услед физичке и још више духовне усамљености, која раЊа отуђеност и могуће погрешно процењивање свеукупних околности, запада у безизлазност; доспева најпре у сукоб са средином 'а потом и са самом собом, јер је све мање могућности за осмишљавање живота. Личност постаје предмет неких невидљивих махи-

„нација, туђих хирова, губи своју“

самосталност и у том дехуманизованом свету стоји потпуно усамљено, покушавајући, после бродолома на логичном плану, да спасе неке остатке живота у емотивном свету, али се и ти остаци распадају било неспоразумима (из међу Набе и Рјепнина), било. инерцијом распадања која се не може зауставити емотивним супротстављањем, а још мања могућ

· ност постоји да се читав тај про-

цес деградације људске личности заустави и створе неки нови токови живота,

Из карактерних особина главног јунака Црњански је непотребно издвојио аристократску од

ојност према средини, која би, по пишчевом мишљењу, требало да појача трагични неспоразум са животом. Ефекат који романсијер

постиже управо је обрнут. Умес-

то да и даље следи то карактеродошко дистингвирање, у коме те-

шкоће комуникације спадају у

нормално. Људско реаговање, романсијер је кренуо обрнутим путем: покушавајући да друштвеном припадношћу појача ту тратику, што је водило право у патетику. Тај раскорак у стварању и животности профила главног јунака утолико је приметнији што јунакова одисеја не'почиње после другог светског рата (те године чине средиште романа), не-

го после првог рата, па је међуратни период био довољно поучан да би се јунак романа понашао другачије. Мотивација тог међуратног периода није допринела из растању лика, већ је једино упознавала _ читаоца са одређеним бројем животних ситуација.

Два су подручја у којима се јунаци романа најјаче испољавају: у љубави и односу према домовини. „Роман о Лондону“ је поема о љубави, назначена и неразвијена у првој књизи „Сеоба“. (То намеће питање улоге жене у романсијерском опусу Милоша Црњанског, о чему је било речи већ поводом његових првих књига.) Љубав је она сила која даје антејску снагу да се истраје у све

већем “броју несрећа и -пониже

ња (женидбе и удаје због богатства, женидбе због каријере, због

· конформизма итд.). Без сумње су

надахнута два поетски интонирана сегмента романа: љубав Рјепнина и Нађе и љубав Рјепнина према домовини. Ту се токови романа мултипликују, јер се у изражавању та два тематска круга преплиће и мноштво других токова. То је раскршће на коме се испољавају нове карактеролошке особине ликова, меша познато са непознатим. Тако ћемо срести одбијање · Рјепниново да служи интересима страних земаља против своје домовине, што се може тумачити личним достојанством, и одбраном тога достојанства, чувањем самопоштовања као најдрагоценије особине личности, док се његова трансформација, од мржње до љубави за домовину (Рјепнин види снагу Црвене. армије) и сазнања. да се, у ствари, променом неких спољних околности не мења оно што је трајно, широко и осетљиво као словенска душа. У те непроменљиве категорије спада и љубав према домовини. То је борба личности против апсолутне релативизације и апсурда.

У опсесивним темама Црњански је веома исцрпан. Он није лако савладив, мада ће на многим местима говорити о словенској 60лећивости (а несклад англосаксонског и словенског менталитета још ће више продубити јаз неспоразума), па ту тему не исцрпЉује до краја. Основне теме су видљивије из спољних реакција

· личности но из унутрашњих перс-

пектива, мада се јака носталгија може у првом реду тиме тумачити. Црњански је, с другог становишта, заокупљен и овде национом, али овога пута мање инсис-

„тира на њему а више на портре-

тисању, покушавајући да помоћу метафорике — оствари оба круга (шири, национални, и ужи, психолошки). Није случајно што је брачни пар Рјепнин усамљен У емигрантском кругу Пољака, јер се та емигрантска још више појачава националном подвојеношћу, као што: се појачава и.тим што ни класно ни, сталешки не припадају истом кругу (није _Рјепнинов однос према

_ „средњој класи“ тако безначајан по мишљењу самог аутора), а нај-

више разлике су, међутим, без обзира на националну и сталешку припадност, у хуманистичком типу интелигенције којој припадају (Ордински и Рјепнин, с једне, а Сорокин, с друге стране).

Наставак на 2. страни

1): па #50 ДИНАР

усамљеност.

о 4 Пра и м а дат тивсииусдшенцрниа ако

ИК (4

Драшко Ређеп и рагмента

о Душану Матићу

НАЈМЛАБИ ЈАГОДИЋ НЕВЕ У РОМАН

УНУТРАШЊА, безмало подсвесна размишљеност многобројних потеза Аушана Матића у поезији и есеју, имала је, свакако, своје непомакнуто, непорециво сазвучје и у роману. Особито, како нам се чини, у једном роману који се још увек пише, и који је, како сад изгледа, посвећен и најмлађем Јатодићу. Зашто најмлађи Јагодић неће у роман, то је питање којим се тај роман такође мора да бави, већ измењен у: својој структури, већ свој властити дневник о свом трајању, о менама и сменама које наилазе напоредо са хрпама рукописа на једном радном столу. Лако је уочити да су и личности романа „Коцка је бачена“ наглашено ситуиране у свом властитом простору, и да је том ситуирању овај песник и романсијер посвећивао велику пажњу. Рачунајући одувек с остацима ћутања, с тим великим, прећутним, несаопштеним, непознатим и још увек немуш-= тим тренуцима са оном крвавом и јадном светлошћу, коју је спомињао пишући о Милану Дединцу, Матић је остављао и могућност непотпуног саошштавања, па сва-

ДУШАН МАТИЋ

како и некомплетног – изрицања пресуда у једном процесу који не престаје да траје. Једини који иду до дна: сазнање џ. сан, по Матићу такође доносе тек оних неколико неопходних карика разумевања, али и одступања, _ великолепног смираја на крају дана, али свакако и у тренуцима када се оправдава једно од многобројних питања постављених у ноћи: Ко је господар У својој ноћиг Ко има право да нас подсећа ко смо

Једно од ових питања, најављено у раним списима Матића, појављује се много година касније у циклусу песама Да именујеш сенке звезда, да би још једном потврдило како су нека питања, како су неке слутње, како је неки поглед, свеједно да ли уочен код Савиначке цркве, заувек сигнали једне мисаоности. Па као што је питање структуре једног романа, његове вечите кризе у свим, па свакако и у прелазним временима, Једно од централних Матићевих упоћишних места, тако се. сад, у одломцима којима се најављује роман посвећен најмлађем Јагодићу, најављује такође то још отворено питање: зашто најмлађи Јатодић неће у роман2

Као што се лако може утврдити, Матић, дакле, са различитих страна, а ботме и у сасвим различитим тренуцима своје активности, поставља питања и отвара мотућности једног комплетнијег увида у односе који постоје између тих такозваних многобројних стварности (а — вели песник — три четврти стварности већ не постоји) и предмета који су вечити, који нам враћају прегршти успомена као своју једину фактуру., Не заборавимо да је, у једној) ситуацији, Матић напомињао МарНаставак на М. страни

сили 4

у | ;