Književne novine
ИНТЕРВЈУ
СТВАРАЊЕ ЈЕ ЧИН
ТАЛЕНТА, СВЕСТИ И РАДА
Разговор са сликаром Александром Боновићем
АЛЕКСАНДАР БОНОВИЋ је врло занимљива личност нашег савре"меног културног живота, не само као академски сликар необичног и самосвојног израза, већ и као један од организатора културног живота у унутрашњости Србије. 'Иако живи у тзв. провинцији, његов стваралачки рад је врло запажен не само у сликарском животу наше земље него и у иностранству. Са сваком новом изложбом добијао је све више признања и данас с правом има велики интернационални реноме. ;
Боновићево сликарство настаје спојем иреалног и реалног, а у том споју он настоји да открије нове сликарске могућности и изрази ликовне представе модерног доба и човека. У његовим сликама, јарко обојеним, блиставим и многослојевитим, лебдећи у космосу и спојена с неким чудним фрагментима живота, светлост, У безброј различитих форми, сугерише многобројне асоцијације и
· вишеструке емоционалне набоје.
Као један од оснивача и главних посленика у" културно-уметничким манифестацијама у АранБеловцу — Симпозијума скулптуре „Бели Венчац“ и Смотре југословенске уметности „Мермер и звуци“, Боновић је занимљив и инструктиван саговорник и у вези с проблемима све већег развитка културног живота у унутрашњости. И његов рад на организовању ових манифестација, као и његово стваралаштво, примером сведочи како нема про винције тамо где има правог стваралаштва и правог културног по лета.
— Ваше слике нису обележене називима, мада су увек тематски усмерене у правцу једног феномена који прати свет. Тај феномен је — опасност.
— Мислим да име скоро ништа не користи слици, јер ликовно дело треба само да сугерира доживљај. Прву своју самосталну изложбу, посвећену теми коју истичете, назвао сам „Опасности“, а касније, на изложбама у Италији ми у Београду, тај заједнички наслов за изложене експонате сам избегао. Нисам желео ни једним именом да „било шта сугерирам посетиоцима; оставио сам сваком широку могућност да слику ДОживи на свој начин. Избегавао сам чак и да разговарам о својим сликама, али, наравно, то се није могло увек избећи. Контакт са сликама, као и са осталим делима, најисцрпнији је разговор са стваралаштвом једног аутора.
Реч опасност не треба схватити само као нешто што је везано за пустош рата, већ и за све могуће опасности које нас окружују: опасности свеприсутне старе колико и људско друштво, опасности судбине или обичног и неизвесног дана.
— Ту тематику прати стил за. који су многи већ казали да је само Ваше обележје. Нарочито су то истакли италијански ликовни критичари Марко Валсеки и др Паоло Пероне, подвлачећи оризиналност Вашег стваралаштва.
— Сликарску палету редуковао сам на три боје: црвену, жуту и, по који пут, љубичасту. Моје је мишљење да се до суштине и правих ликовних квалитета не мора увек доћи широком скалом боја. Одувек сам био поборник да се са мало речи више каже. Чини ми се да сам, у свакодневном тражењу сопственог израза, тек на почетку. Предстоје нова тражења и налажења и један од основних циљева биће ми, и даље, да у сваком новом започетом платну заборављам оно што сам нашао у претходном.
— Начин Вашег сликања је, чини се, доста сложен и изискује много времена. Да ли Вам се деси да неко дело створите у једном дахуг
— Скоро свака моја слика има најмање десет слојева боја, а то захтева велики напор. Тим већи што моје стваралаштво није везано за објекат, ни за какав виЂени предмет. Верујте, само ја знам колико је испод тих, наоко лазурних сликарских површина, немира, и колико сукоба, лавирината, светлости. Колико сам Сцили и Харибди прошао од препарираних платна до коначних дела!
· — Ваше сликарство није фи: гуративно. Да ли Вам је то коначно опредељење»
— До 1968. године сликао сам претежно _ фигуративно. –Црпео сам превасходно теме које су од давнина познате у сликарству; портрет, пејзаж, мртву природу. Прелом се десио у тренутку када сам се уплашио да, на неки начин, исувише нисам у „Адослуху с природом“ и да ми то не дозвољава да будем свој. Зато сам и кренуо у нефигуративно: од не чег што постоји нисам ништа хтео да украдем. У томе, у потпуно.
сти, још нисам успео, јер ми на
;
неки начин у платнима и даље провирује фигура која, међутим, не ремети мисао. У будућем раду настојаћу да останем доследан себи, мада је тешко рећи да ме неће захватити период када ћу фигуру користити као једну од компонената целовитог дела. Лично сам више задовољан платнима која не садрже никакав објекат, зато што више живим и изтарам над тим платнима. Уједно, пружају ми и већу сатисфакцију да сваким даном долазим до нових резултата. Не треба схватити да не. ценим фигуративну уметност. Мишљења сам само да она није једини пут и начин да се Аиковни уметник у потпуности искаже.
— Пошто живите ван Београда, какве су и колике могућности Вашег стваралаштва>
— Нико нема тапију да ће успети ако живи и ствара у великом културном центру. То зависи од Аичности. Не могу да прихватим мишљење да је стваралац унапред осуђен на пропаст ако живи ван великих културних центара. Постоје многи примери који такво мишљење демантују. Рекао сам, једном приликом, да се свуда може стварати: на Тибетској. висоравни песник може написати. добру песму, сликар насликати, добру слику, композитор компоновати добру музику. Не
"коме, међутим, ни велеград неде
помоћи да постане добар уметник. Чин стварања је ствар талента, свести о томе шта се хоће. Чин
"рада.
— Ви сте, друже Боновићу, је дан. од покретача културно-умет“-
АЛЕКСАНДАР БОНОВИЋ
ничких манифестација · Симпози-
јума културе „Бели Венчац“ и Смотре југословенске уметности „Мермер и звуци“, у Аранђелов-
цу. Реците нам колико се живот у Вашем граду, откако се ове ма: нифестације одржавају, изменио и обогатио;
— За релативно кратко време, откако су у нашем граду установљене _ традиционалне _ културно„уметничке манифестације Симпо-
КРИЖЕВНРНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Шаић, др Драган М. Јеремић (главни мн одговорни уредник) мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничча опрема: Драгомир Димитријевић.
Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берђеку, др Милош' Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Мумхур, Пал
Шафер. Идејно решење графичке опреме.
Богдан Кршић.
Аист излази сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Годишња претилата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко, Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине" Београд, Француска 7. Директор Војислав Вујовић, Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 8.
зијум. скулптуре и Смотра југо-
словенске уметности, много шта.
се изменило. Ту је својеврстан ма Е савремене · али и
ке скулптуре у парку Буковичке Бање (броји % тока израБена од белог мермера. са паанине Венчац недалеко од Аранђеловца). Изменио се однос средине према уметничким остварењима и уметности уопште. Од када се Аранђеловац налази под окриљем уметности, гледања наших људи су другачија. Духовно су обогаћени и, што нарочито охрабрује, за овакве акције велике подршке имамо у младима. Не треба губит из вида да је поред ентузијазмг било потребно: обезбедити и ма теријална средства за егзистира: ње и успех манифестација, да смо пуну подршку добили од грађана, нарочито од људи запослених у привреди. У коначном тексту Статута општине ових дана су обе културно-уметничке манифестације уписане као трајне.
— Какво је разумевање институција великих културних центара. за акциле које покрећете у својој средини
— У немогућности смо да као средина обезбедимо укупна материјална средства. Зато смо и тражили помоћ, у првом реду од Републичке _ заједнице _ културе,
|. која у последње две године парти-
ципира средства у висини 30 од сто, што није био случај ранијих тодина.
Треба рећи да много разумевања показују ансамбли и појединци из других република. Ретко се деси да нам неки од ансамбала из друге републике тражи обештећење за извођење програма. Међутим, са ансамблима који су ту, па домак Аранђеловца, није увек такав случај. Познато ми је да Београдска заједница културе део средстава даје уметничким кућама из Београда, под условом да њихов програм виде и други градови у Србији. Надам се да ћемо у будуће имати више разумевања, јер је уметност свима потребна.
Разговор водио Бошко Богетић
ТМ МЕМОВЈАМ
МИЛАН ПРЕДИЋ
Поводом смрти истакнутог позоришног прегаоца
ЈЕДАН ОД ПОСЛЕДЊИХ објављених текстова Милана Предића, „Кућа код Споменика", посвећен је метаморфозама изгледа, унутрашњег и спољног, зграде Народ-
ног позоришта у Београду. Има више од симболике у теми тог
МИЛАН ПРЕДИЋ
надахнутог текста; читав свој живот и целокупну уметничку активност током дугог низа година повезао је Милан Предић с том зградом, радећи у њој, живећи с њом и бринући се за њу.
Прве, своје позоришне крити.
Беине =______-________________ мн ннннннннннннннннннннннц
МОЈИ ЕНГЛЕСКИ ПЕСНИЦИ — ЏЕФРИ ЧОСЕР
Наставак са 1. стране
пут болова, а ми смо на њему пролазници, тамо, амо. О оном, што не можемо више, брбљамо, и, чаркамо. пепео, кад се ватра угаси, Лорд Дејвид Сесил, познавалац енглеске поезије, и сам песник, истиче, нарочито Чосерову љубав за природу, које, пре, у средњем веку, није било. Чосер, каже, ужива кад види цветић у пролеће, ужива кад може да помене месец мај. Мени, странцу, чинило се да, та, лирска, жица, пролећа и климатске радости, звучи од почетка, у енглеској лирици, да није то, него нешто друго, — ново, — у Чосеру. Пролеће, слатко пролеће, зргпе, !ће зуее зрипо, налази се, као стих, већ у ХПТ столећу. У најстаријој песми у Енглеској, која се пева, у унутрашњости земље, до данас, изражена је радост да је лето дошло. Зштег 18 1ештеп а. Много више новог има, по мом мишљењу, у Чосеровој психологији, у познавању човека, и жене, а нарочито љубави. Чосер је први који је написао, у Енглеској, читаву поему о астролабију, о астрономији, А ја, у песми Троила, у поменутој поеми, налазим предзнаке неког, хамлетског, размишљања о љубави. У оним старинским стиховима Чосера, који почињу стихом: »Е по Тоуе 15, О гоод, мћаг Теје 1 502%
Ако то није љубав шта је онда, то, што осећам А ако је љубав, шта је то и која је тог Ако је љубав добро, откуд онда долази тај јад А ако је зло, чудим се што те муке, и јади, које ми доноси, наносе толико сласти. Јер сам је све више жедан, што је више пијем. Тај звук ћемо наћи, после, у Шекспиру.
Иако је дело Чосерово огромно, он, разуме се, није Данте, али га Енглези, с правом, сматрају, за свог првог великог песника. Чосер је, у тридесет лица својих, кентерберијских прича, дао синтезу Енглеза и Енглескиње свог времена, у свом народу. За мене, међутим, Чосер је, пре свега, први велики Европејац енглеских песника, који се, после, у ренесансним песницима Енглеске, наставља. Крваве мрачне, готске, везе, са
теутонским светом се прекидају, ·
а везе са романским светом, нарочито Француском и Италијом, — успостављене су. На помолу је, — иако још далеко, — Елизабетино доба. Добл. најсјајније Енглеске, и У поезији. ; То је, спочетка, истина, дворска поезија, чији су песници дРжавници, дипломате, дворјани, војсковође, адмирали, миниони краља Хенрија и краљице Јелисавете, — који свршавају живот, на пању, За њима, међутим; иду, ускоро, и син обућара и један, одрпани, глумац. Мене, тим песницима, привлачи, пре свега, њихова песничка судбина, личне трагеди-
|
је, у њиховој поезији, оно, што Енглези зову, »регзопа! Ееепо«. Сер Томас Вајат (Топаз Муа) дворјанин Хенрија осмога, годинама, обавља важне, дипломатске мисије у Европи, а после има да гледа како петорица губе главу, У. затвору, тобоже као миниони, парамури, краљичини, — Ане Бојден, супруге Хенрија УП. У беди Вајат има да искуси како, од њега, беже они, који су, некад, добијали хлеб, из његове руке. А: међу њима је, и она, која му је, некад долазила и узимала га у руке и љубила га слатко, кад би јој спаваћица спала са рамена, шапћући му тихо: срце моје како ти се допада овог Пеаге ћатћ, ћоу | Ке уоп Шћ52 Па додаје, да, то, није био сан: ТЕ ууа5 по Агеате. Хенри Хауард (Ноага), троф од Сарија, творац је форме сонета који су, доцније, употребљавали и Марлоу, и Шекспир, и Милтон, Био је последња жртва Хенрија осмога. Кад је у Тауеру чекао на извршење смртне пресуде, као, тобоже, издајица, зачудило га је нарочито, то, да се људски живот тако мења. Да му пада глава, у тридесетој години, њему који је провео детињство са сином једног краља, у Виндзору.
Ту нову енглеску поезију, која 'се јако разликује од средњовеков-
· не, настављају онда Елизабетанци,
а међу. њима најславнији, најраскошнији, Едмунд Спенсер. Тај гло„рификатор Елизабете Т сматра се за најмелодиознијег стихотворца тог столећа. Што се мене тиче, слажем се са најновијом критиком Енглеске, која Спенсера сматра застарелим, — ванредним али архаичним. У једном свом стиху Спенсер каже: нико не може вратити прошло. Бог попе сап са! аваше !ће раззед Ште,
Милош Црњански
|| Це || : Ти ЕЦ
ојејеј јејој једе сеоевовово 'ооФвовоово сеовевеоев ојој 14 је] | је Феооееооо ој је] 7 јој 1 | •овеовово | ооео0оФее0о |
%5 . НЕНАД НОВАКОВ: АРХИТЕКТУРА УРБАНИЗАМ, 64—65
ке, негде почетком овог века, написао је Милан Предић о представама на сцени у здању Алек“ сандра Бугарског. У тој старој, али лепој згради, Предић је и започео своје интензивно и непосредно дружење са позориштем, као драматург и секретар. Касни“ је, после првог светског рата, у знатно увећаној и потпуно преу“ ређеној, како сам каже „хладној творевини Јосифа Букавца, он ради најпре као директор Драме, а потом, више од једне деценије,
истина с прекидима, управља обимним и врло сложеним механизмом позоришта, посвећујући
му читаво. своје биће и све своје велике способности, У периоду после ослобођења, он је од 1944. до 1947. први управник у Новој друштвеној стварности. као што у прошлости Народног позоришта у Београду можемо поједине етапе квалификовати и на зивати према појединим личностима. што су се налазиле на поло“ жају управника (5. Борбевић, М. Шапчанин или Н. Петровић), тако и добар део међуратног раздобља можемо, не грешећи, назвати — Предићевом ером.
Водећи позориште у једном веома сложеном времену, у. условима нимало повољним, у КЛИМИ која је често спутавала слободу ну реч на сцени, као што је то било уочи другог светског рата, Предић је показао. довољно сналаж%ивости и храбрости, спретности и смелости, далековидности и постојаности, тако да је могао упре кос свим нападима и притисци“ ма и истрајати, залажући се увек и пре свега за добро позориште. Јер, иако по првобитној својој вокацији књижевник, Милан Предић је добро знао да се искључиво књижевним критеријумима у позоришту не може далеко отићи, он је умео да као ретко која личност у нас разлучи књижевно од позоришног им да инсистира, непрестано и. врло упорно, на добрим представама, без којих, како је често говорио, позориште не може постојати. Али, Предић није представе видео као једино решење за егзистенцију позоришта, него је у њима видео пут до распродате дворане... Отуда и његова наклоност ка разноврсном репертоару, 3601 чега. су га често наниадали. при“ писујући му и оно што он, уистину, никад с вољом није чинио; политику уступака укусу публике. Нема сумње да је таквих устају ка. за његове управе било, али
они нису доминирали општом ре“ |
пертоарском оријентацијом. Пре би се могло рећи да је Предић инсистирао | на атрактивном и ефектном _ репертоару, чија се књижевна вредност не. може до“ водити у питање. То се најбоље може сагледати ако се размотри амста од десетак његових превода са француског, приказиваних на београдској позорници — све су то ефектна и спретно писана позоришна дела, чија се уметничка вредност не може доводити у питање, исто онако као што им се не може приписивати изузетност.
Као позоришни критичар, Милан Предић је демонстрирао истанчано познавање стране и наше драме, као и изванредан сензибилитет при оцени гаумачке игре. Познајући глумачку психологију м танчине, доследно примењују“ ћи врло строте критеријуме, Предић је пишући о глумцима пока> зао у. исти. мах и велику објективност: увек је имао у виду да пред собом има стваралаштво живих људи, устрепталих и преосет"
"_љивих управо због сурове чиње-
нице 'неумитног заборава, који и чини њихову уметност ефемер-
ном! Предићеве позоришне кри-.
тике зато, иако малобројне, представљају драгоцена сведочанства о уметницима прве половине овог века и, уједно, образац стила, бу“ дући да је његовим текстовима тешко наћи премца у јасноћи излатања и оцена и лапидарности у карактеризацији глуме некадањих великана сцене, То је дошло до изражаја и у његовим текстовима о глумцима, објављеним У првим · свескама – Енциклопедије угославије. Зато је заиста штета што Предић није више“ писао. Као да је желео да подели судбину са глумцима: у Кући код Споменика његова личност прела је.већ у легенду — памти се не тодико као критичар и зналац, већ као управник позоришта, који је увек имао јасно виђење значаја позоришне уметносљи у Аруштву и времену и који је у суштини, био само привидно строг У својим настојањима и управчичким захтевима. Није ли то сећање изражено у безброј анегдо"а о појединим Предићевим управпичким поступцима у исти мах п најлепши вид признања читавој љеговој уметничкој делатности2
Рашко В. Јовановић