Književne novine

ода ла машањлљ али палим а а таме паљене а ва пеиа лит еањ———

у критеријума У

АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ

Нротив књижевног

менаџеретва

У СОЦИОЛОШКИМ СТУДИЈАМА и при многим слободним разговорима о односу широке публике према књижевним делима обично се полази од претпоставке да постоје устаљени, нормални начини. којима литература долази до потенцијалног читаоца, нудећи му да се заинтересује или да остане равнодушан. Најчешће се, дакле, занемарује да код нас нема усавршених механизама који би омотућавали да до широке публике најлакше стижу првенствено дела знатније уметничке. вредности, или, пак, да сва вреднија дела буду на подједнаке и равноправне начине презентирана,

Остављајући овога пута по

"страни оне проблеме које можемо

сматрати и неком врстом друштвених аномалија, — као што су критеријуми одабирања и дистрибуција објављених књига, клановски дух у издавачким предузећима. и средствима. информисања ко“ ја доносе коментаре и оцене нових књига, друштвена признања писцима и књигама, анахронични начини "формирања књижевног укуса у школама и на универзитетима, велики проценат неписмености, итд, — поменућемо две врсте појава у вези са обавештањем шире јавности о књижевности. Реч је о појавама за које се чини да би им се писци и други културни радници, и појединачно и кроз институције, могли супротставити, "

Најпре о све присутнијем настојању аутора разних књига, брошура и других публикација да своје рукотворине наметну читаоцима мимо слободне и равноправне књижевне утакмице, у којој квалитет има одлучујућу Улогу. Могло би се можда приметити да ово и нема много значаја за судбину врхунске литературе, јер се работама ове врсте углавном баве људи мање или нимало књижевно обдарени, којима су ближи послови. што миришу на тртовину него изолованост и повученост својствене правом опредељењу за духовно стварање. У томе, међутим, и јесте невоља, јер се у нашој деликатној и врло контрадикторној културној клими лакше него у срединама са чвршћом културном традицијом затва-

рају везе између читаоца и добре.

књиге. Један од начина да аутор неког дела обезбеди продају и доштампавање онога што је написао јесте у довитљивости да уђе у разне школске лектире. Довол но је прегледати комплете књига које се сваке сезоне доштампавају и прештампавају, разне уџбенике и приручнике, и наћи међу „популаризаторима укуса и сти да" имена за која није чуо чак ни критичар који врло пажљиво чита рубрике намењене даровити“ јим почетницима. Ови наши сналажљиви или срећни савремени“ ци, помогнути од књижевних ме“ наџера, врло се лагодно осећају комплетима поред Толстоја и Дикенса, Андрића и Крлеже, Мместо анализа и прецизних аргументовања, која су неопходна, навешћу, илустрације ради, један свој доживљај, Пре годину дана посетио ме је један честити старац и поклонио ми танку књижицу својих крајње приватних сећања на период од почетка на“ шег века до данас, изразивши жељу да књижица буде И на у „Књижевним новинама . ад ме је после двадесетак дана поново посетио и кад сам му обазриво рекао да је лепо што записује сећања, али... итд, усрдно ме је замолио да о њему напишем бар белешку у једном просветном гласилу. Заинтересовао сам се зашто му је стало до овог утеш“ ног помињања. Одговорио ми је отприлике следеће: „Нека убБем макар у школску лектиру . Ма кодико пример био хуморан и драстичан, и без обзира што се овај човек обратио на погрешно мес“

то, чини се да је лакрдија произашла из забрињавајуће распрострањеног _ мишљења, _ које стално налази нове доказе, да

постоји озбиљна књижевност, која треба да буде предмет инте“ ресовања књижевних професионалаца, и једна друга књижевност, за народ и Баке, Стварању сметњи да вредна књижевна дела на најлакши начин нађу публику и замагљивању ширим круговима читалаца У знатној су мери допринела увођења у литературу регионалних, притодничарских, тематских, сталешких и других мерила. Сасвим је разумљиво, м добро је да постоје људи који са

Наставак на 2. страни

Чедомир Мирковић

БЕОГРАД,

Од 26.

1. ФЕБРУАР 1973.

ИЖЕВ

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

ЈАНУАРА ДО 3. ФЕБРУАРА У БЕОГРАДУ СЕ ОДРЖАВА) ТРЕБИ ФЕСТ — СЦЕНА ИЗ ВРЛО ДОБРОГ ФИЛМА „РАДНИЧКА

У.

ТвОвИв

КЛАСА ИДЕ У РАЈ" БЛИЈА ПЕТРИЈА КОЈИ ЈЕ ИЗАЗВАО ПАЖЊУ СВОЈОМ ДРУШТВЕНОМ АНГАЖОВАНОШЋУ (У ГЛАВНОЈ УЛОЗИ ИЗВРСНИ БАН—МАРИА ВОЛОНТЕ, НА СЛИЦИ АЕВО)

ИизЗ.НОВИХ РУКОПИСА

Моји енглески пееници

КАДА САМ, године 1941, дошао 7 Енглеску, у поезији је било доба реакције против Елиота и Одна — против интелектуализма у песништву. Нови идол био је Дилен Томас (Рујап Топаз). Поезија оригинална, поезија инспирације, емоционална. И на то је; ускоро, дошла реакција. Поезија професора. Алварез, антологичар тог доба, каже да су у тој, најновијој, школи поезије шесторица песника били професори универзитета, двојица су били библиотекари, а један, државни чиновник. Алварез ту поезију, зато, иронично, назива „академска“. Утицај те енглеске поезије осећа се у Европи и сада, па се и код нас осећа.

Пошто међу тим поетама, ја, дично, немам много симпатија, па и зато, што се та поезија дискутује, и данас — У полемикама у Енглеској — решио сам се да у својим приказима шесторице енгтдлеских поета — који су моја симпатија — одем до почетка ентлеске поезије пи да укажем на, неке велике песнике, које волим, а који су, чини ми се, код нас, мање познати него најновији, међу којима треба споменути Филипа Ларкина (РАШр Гагкт), Теда Хјуза (Теа Ниаћез), и Џона Фулера (Јоћи Вишег), чије ћу две-три песме приказати, на крају ове моје серије о енглеским песницима.

Да се вратимо, дакле, до почет-

ка енглеске поезије, до великих поста прошлости, који се мање знају у Европи. Да почнемо од почетка.

Почетак је негде, где, уопште, и почиње Енглеска. У поезији англо-саксонаца, негде у доба сеоба народа, када су на британска острва дошли Англи.и Саксонци са анских и фризијских обала, када је поезија била епска и поете биле сличне нашим гусларима. То је поезија крви и убистава, ратника, која је сачувана само у одломцима у средњовековним рукописима. Она личи на обалу Атлантског мора, на поднебље Тинтангела, тде сам и јг видео откопане трагове града, у ком се, према предању, одиграла трагедија Тристана и Изолде. Ја сам те рушевине видео сред дета, у страшним стенама, које су тада мирисне од приморског биља, али тучене и тада огромним таласима, заливане песмом језивих, морских вртлога, и кад расипају смарагдно зелене зраке Сунца, по води која нема

Милош Мрњански

краја. Магла, нека страшна магла, пада на ту обалу, изненада, сред летњег дана, али и нестаје опет, као неки таман облак, који земља гута, коју та поезија назива: мајком људи. Боде, Нга тодог. Земља мати људи. Ту је, зими, ноћ дуга и ужасна и, месецима човек слуша само крик галебова. Није чудо да из те епске поезије испадају често ванредни стихови, као на пример из'епа „Беовулф", чији непознати песник каже да живот и светлост нестају заједно. »БоћЕ опа НЕ зотод«. А таква, се места, чисте лирике, могу наћи и,међу осталим, малобројним фрагментима епске поезије тог времена. Непознати песник поеме „Путник“ (»Тће Мопдегет«), на пример, каже, на једном месту, не само да је живот, на овом свету, пун тегоба,

него и да промене у свету врши |

нека слепа судбина. Краткотрајна је, не само својина, а пролазни не само човек и жена, него је сигурно да ће, и свет, који је био створен као стена, постати једном прашина. Ти путујући певачи, чије је име »всор«, иду од двора до АВОра, из земље у земљу, и личе на наше гусларе; који су се били прочуди, на пример, у Пољској, У средњем веку, на дворовима. Не знамо какав је био инструмент тих енглеских, путујућих песника, — биће нека врста харфе, — али је занимљиво да реч „гусла", према речнику гелском,. Великом „Шкотском речнику старог шкотског језика, значи: „музички инструмент". Узгред да споменем да је краљ Алфред Велики, у ТХ веку, први, који је у Енглеској, северно од Далмације, поменуо народ Срба. !

Промене у ту мрачну, крваву, епску, теутонску, поезију, унела је француска, епска, поезија, која је

пренета у Енглеску, кад су је 0с-.

војили француски Нормани, у Х1 столећу. Прво се чула песма о Роланду, затим о Тристану и Изолди, краљу Артуру, Карлу Великом, али лирске поезије и лирских песника има, тек у ХП веку. Ти песници су анонимни, Први, познати, велики, поет Енглеске родио се тек у ХЛУ столећу, а умро, једанаест година после Косовске битке, 1400. То је Чосер (Сћаизет). · Рођен у Лондону, човек двора,

који је био у Француској, а ишао

два пута у Италију. Сахрањен је, као прави песник, у Вестминстерској опатији, у капели која сад носи име Роерз Согпег. Франџу-

Јефри Чосер

ски утицаји, и талијански, у његовим су делима очевидни. [е Котаап де Та Козе. П РЕПозгао Бокача. Најпознатије Чосерово дело је „Кентерберијске приче" (»Тће Сеп(етђиту Тајез«), низ бокачовских прича ходочасника који путују, заједно, до чувене арцибискупије. Што се мене тиче, ја највише волим његову поему „Троил и Кресида" (»ТгоПиз апа Сћизеуде«). Та поема, иако је, по садржају, један део Бокача, има ванредне стихове чисте лирике, уоквирене романсом о љубави. За Енглезе то је творац лепоте енглеског језика и први велики творац психологије поетичних романса. За мене, просто, поет љубави, каквог Енглеска, после, нема, све до Елизабетанаца. Њиме се, по мом мишљењу, завршава крвава, теутонска, енглеска епика, а почиње европска, пуна чисте поезије, у Енглеској.

У оквиру оваквог приказа, не би било могуће, тако рећи, да поређам најлешше стихове Чосера, а нарочито не, у оригиналу. Уосталом, у Чосеровој поеми о љубави

„Троил и Кресида" има неколико

станца, не само новог енглеског језика, него и чисте, дубоке лирике. И Чосер још пише лирику, у оквиру романсе у стиховима, 0 тројанском рату, и љубави, Брисеје. И он је још' епски песник који прича. А згогу-еПег, — каже за њега лорд Дејвид Сесил (Рамја. Сесу). Ипак, у његовим станцама већ има, сасвим упадљивих, лирских, места, креације меланхолије, мисли и психе. Почетак његовог пролога за приче из Кентерберија, сећају, по лепоти буЂења пролећа, на француске. песнике Плејаде, пако је у њима остао трат средњовековног очаја: Наш ход је, — каже Чосер, — ход напитог човека, који, да има кућу, негде, зна, али, оно што не зна то је, пут, до ње. Шта је овај нај! светг Шта би човек хтеог Са оном коју воли, лежи, а затим, у сво хладном, хладном гробу, сам, бе иког поред себе. Мај 15 1; мог1а42 Мћа! 15 1 тап ош] ћаус. Ком мић ћаз Томе, полу а Ћ15 соје соја, гтае, Јуте ајопе мИћ поп Еог сотрапу, Иако су лица у ти; причама кентерберијским, чест као из Бокача, он те хаџије сма. тра, меланхолично, за људе и же не сличне средњовековним сенкама. Овај је свет само широки

Наставак на 12. страни

елита че ишти љаанис тла пинитнии пл њини-

а о питати итал седе мине пити За ер пети понире тил

У ОВОМ БРОЈУ :—

Милош Црњански: МОЈИ ЕНГЛЕСКИ ПЕСНИЦИ ЏЕФРИ ЧОСЕР

Василије Калезић: ЛИРСКИ ПОЧЕЦИ ИВА АНДРИЋА

ПОРТРЕТ ИЗЕТА САРАЈЛИЋА — есеј Ивана Шопа : стихови Изета Сарајли-

ПЕСМЕ Гордане Тодоровић, Светлане Макарович, Васке Јукић-Марјановић, Велимира Милошевића, Стевана Тонтића и Милана Младеновића

ПРОЗА Ненада Радановића

Љуубинка Којић: УМЕТНИЧКА ЗБИРКА ЈОВАНА ДУЧИЋА Ар Ернест Стипанић: ИСТАКНУТИ | ПОЛИХИСТОР ЕПОХЕ ХУМАНИЗМА ФЕДЕРИКО ГРИСОГОНО

Др Млеана Чура: ЏОРЏ МАГБЕТ | — _ ПЕСНИК ЗВУЧНИХ КОМУНИКАЦИЈА ХУМОР И САТИРА: Миле Станковић, Алек Марјано, Миодраг Тодоровић, · Пера Срећковић, Војислав Станојчић и Миодраг Стојановић

КУЛТУРНИ ТРЕНУТАК

дани филма

БРИЖЉИВИ ХРОНИЧАРИ свет ских филмских збивања бележе, бар у последње време, нову појаву: донедавно опустеле биоскопске дворане широм света, у Њу јорку, Паризу или Лондону, почињу опет да се пуне гледаоцима — почетком седме деценије, изгледа, свет се поново враћа филму, као што се почетком шесте деценије овога века почео полако удаљавати од филма. У Београду се, бар засад, то логађа само у данима ФЕСТ-а, кад и домаћи гледаоци имају прилику да у року од неколико дана виле оно најбоље што им светска продукција може понудити (.Лаклену поморанџу“ Стенлија Кјубрика и „Рубљова“ Андреја Тарковског, „Последњу биоскопску представу“ Питера Богдановича п „Матбета“ Романа Поланскот, „Смрт у Венецији“ Лукина Висконтија и „Кума“ Френсиса Форда Кополе, „Дискретни шарм буржоазије“ Луиса Буњуела и „Црвени псалм“ Миклоша Јанча). Но, ако су лани ФЕСТ-а истовремено п дани филма, онда обавезно треба лолати да су то и дани веома квалитетног филма — само са добрим филмовима, _ дакле, – биоскопске дворане опет почињу да живе. док са лошим филмовима оне само животаре током голине!

Репертоар који нам нуди ФЕСТ, као да потврђује још једну чињеницу: прошло је, изгледа. време оне врсте јефтиног филма, који се ослањао на аматерски сензибилитет и на конџепције и експерименте „андерграунда“ филмска продукција, незадрживо и сигурно, поново се враћа скупим пројектима, прављеним по пореданим обрасцима једне иновацијама освежене „класичне драматургије“ (у коју су продрла многа драматуршка открића „новог филма“) пи у духу једног новог реализма, ангажованог и зрелог (који је сасвим потиснуо разне кошмарне и хировите ауторске параде).

Данас, бројна „комерцијална дела“ нису ни мало проблематична у естетичном смислу, нити угађају укусу „просечне публике“, као што је стари „комерцијални филм“ то некада чинио — напротив, „Паклена . поморанџа“ или „Последња биоскопска представа“, као и Црвени псадм“ или „Рубов“ (да споменемо само неке од тих нових „хитова“!), дела су веома амбициозна и самосвесна, преко којих публика (она најширађ улази у координате неких стамених и монументалних дитељских концепата. То су фил“ мови који гледаоцима нуде једну сасвим другачију врсту задовољства од оне коју им је доскора ну, мо површни и забављачки "астројени _ тзв. „комерпијални филм“. Ни мало случајно, ланас су најкомерцијалнија (2 го значи и: најрадије гледана!) управо она филмска дела у који“ ма се на аутентичан филозофски а естетички начин покрећу најзитнија питања савременог света.

. Наставак на 2. страни

| Слободан Новаковић

ре-,