Književne novine

ИНТЕРВТУ

Трајање музике

писмо из ДУБРОВНИКА | |

„Опорука“

Оскаром Даноном

МЕБУ НАШИМ НОВИНАРИМА постоји правило да Оскару Данону не треба слати питања за интер вју јер ће она остати у његовој ладици за време неке оркестарске или солистичке пробе, снимања, _ турнеје или оперске представе, ' већ, једноставно. поћи на отворен | им другарски разговор с њим и та-

а Зое | "ко сазнати све: оно најзначајније “ и најзанимљивије из живота и ра-

| да овог врсног диригента, компози-

| тора и организатора нашег музич-

ког живота. Следећи то правило пошли смо и ми у посету човеку“ -уметнику који је управо завршио шесту декаду свога живота, пуног и плодног, и нашли га у малом студију Београдске опере, тде је разглелао прошле и нове партиту. ре, читао многа писма, отварао оперске програме из којих и сада брује звуци Моцарта, Бородина, Чајковског и Римског Корсакова. Данон је с великом виталношћу и млалићком свежином био (и ос жао) уметник једнако борбен, ак тиван и немиран као што је и био до сада Феномен његовог свакодневног посвећивања новим мис дима, плановима и активностима, многи су покушали, али често без успеха, да објасне. Он сам је, као загледан у какав већ пожутели албум старих слика, потражио 06јашњења у својој младости, у првим годинама свога опредељивања. и при том врло отворено и импресивно говорио о својим првим су“ сретима са уметношћу, људима и Револуцијом: .

— Припадам једној необичној генерацији сарајевских младића са самог почетка тридесетих годи“ на овога века; нашли смо се заједно Војо Димитријевић, Исмет Мујезиновић, Рато Дугоњић, Павле Горанин. Бориша Ковачевић — чи тава једна мала плејада младих људи заљубљених у живот, али борбених, бунтовних и неуздржи“ вих. То те било језгро нашег кружока „Омладина“ у Првој сатајев скоћ гимназити, где те свако од нас писао песме, певао, свићао, туре“ ћивао школски часопис, био фудбалер, тенисет, пакоатлетичао: тед ном речју, били смо тедна већ о фовмљена група са одређеним и» детним оптпедељењима, која су се тадп наговештавала, да би Себила своју птђаву физиономит) током Револуците, у којот сви ми. из те групе, суделллемо, готово, од првих дана. Већ тада. као гимназиталац, понет музиком коту сам „наследио“ од своје мајке, питанистки“ ње, почео сам да диђигујем школским хором им пшием своје прве композиније: два дела, „Коло на вретену“ и „Скепио“ били су мот први отитинални радови... Била су то прва моја дириговања . ..

Били смо знатижељни да сазнамо даље токове уметничког раз воја млалог сапатевског · бунтовника и питали смо за његове: музичке. студије и пове професоре музичких дистиплина, да 'би · нам овај неуморни доктор музиколо» тије и композитор читавог 'низа бозбених и масовних песама ре као; у

— Музику сам студирао у Пра“ гу, тадашњем центру музичког о бразовања младих музичких -умет• ника из читаве Европе, а уз сту“ дије (код Кричке и Дедечека) нашао сам времена и за студије филозо“ фије. У Сарајево сам се вратио са докторатом музикологије сте= ченим на Карловом Универзитету, да бих ту, у граду на Миљацки, пре равно 35 година, почео живот професионалног музичког уметни“ ка. Одмах сам приступио форми“ рању „тоталног позоришта“, СО: ЂЕСИЈМ АРТТЗТТСОМ, тај тедин= ствени смиоћ музике, речи, покре“ та... Био је то. у оно време, револуционарни покушај и изазов већ устаљеним и овештаним из“ вођачким формама. Но, рат и Ре волунилја пђекидату тај ствапалач“ ки поступак и наводе ме да дири> гентску палицу заменим оружјем, или, боље речено, да палици дири“ гента додам и оружје, да бих успешније допринео ослобођењу зе мље и остварењу Револуције.

За ту младу сарајевску групу одлазак у рат, морао је бити својевосна животна прекретнина и о њој Оскар Данон говори као о лотичном наставку дотадашњег на чина живота; „4

— За мене, као и за моје врш“ њаке и другове, враћа се у те револуџнионатне дане њен одани при“ аросеник, одлазак у рат имао је многоструко значење: најпре, ос• лобоћење земље од окупатора; што мпећ паља људску и вотнич“ ку обавезу п част. а затим, и уче шће у револуционарном покрету

композициле и дириговања.

зичког живота,

из револуције _

Разговор са композитором и диригентом

који ће нам омогућити да оствари мо оне идеје којима смо били напајани: кроз детињство, младост им то наше зрело доба револуционара. Вечито немирни у захтевима да изменимо наше друштво, ако већ не можемо читав свет, вечи“ то незадовољни социјалним и по“ литичким стањем старог друштва, пошли смо лета 1941. у рал, у Ре» волуцију, сви ми некадашњи са» рајевски гимназијалци, овога пута обогаћени присуством Славише Вајнера-Чиче,: Слободана _ Принципа“Сеље, Хасана Бркића и дру“ гих. Револуција је помогла да се и као људско биће и као уметник изразим и отворим ка друштву, борцима, народу. Тамо сам, на планинама и у долинама, почео да пишем своје борбене песме,. које су: одмах постале општенародна својина пи почеле да живе и у пар“ тизанским бригадама цм међу обичним људима. Мој хорски епос „Ко. зара“ настао је као кроки за један већи музички облик, али је и у овом обиму остао да живи као музички обелиск том времену, љу-“ дима и ратницима; Младен из те песме је-др Младен Стојановић, легендарни херој Козаре, а таквих хероја било је у Револуцији на десетине, на стотине. Стихови Владимира Назора побудили су ме да напишем песму „Друг Тито“ и масовку „Уз маршала Тита“, док сам мелодије „Иде Тито преко Романије“ и „Романијо, високога виса“ створио под непосредним ути= цајима изворних народних песама, Касније, у првим годинама након Ослобођења. наставио сам са писањем масовних песама из којег ни. за издвајам песме „Стег Партије“, „Песма радости“, „Песма пилота“, при чему ми је борбена лирика Чедомира _ Миндеровића _— веома много помогла као инспирација.

Приметили смо, током разговора о масовним песмама, да се оне данас изводе у савременим музичким аранжманима и били пријатно изненађени сазнањем да Данон ту појаву сматра врло позитивном, нарочито ако она пред ставља покушај приближавања Реводуцији. и њеном духу и на овај начин, кроз неговање музичке тра диције засноване на борбеним и

"масовним песмама.

ХМ овом часу је веома значајно и место штампе у неговању те традиције као и прилажењу музике као одређеног друштвеног фе номена о чему нам је Данон казао: "Штампу сматрам веома одговорним фактором у свему томе а највише ' у стварању одређене „климе“ за неговање музике и упознавање с њеним токовима и тековинама. Нарочито сам био импресиониран „климом“ коју је штампа у Београду била створила приликом изложбе Ван Гогових дела. Многе музичке манифестације, међутим, нису биле презентиране'и триближене љубитељима му. зике, већ су многе значајне му. зичке' приредбе „остале на рубу новинарског. интересовања.

Врсни организатор нашег мупрви генерални секретар Савеза композитора Јутославије, први: послератни диритент Београдске опере, публицист, народни посланик, друштвено-поаитички радник, као да је и сада У несмањеном покрету, немиру, тражењу. Он, заиста, не може да наброји све концерте симфонијске музике нити све вечери оперских представа на којима је суделовао као диригент, нити је у стању да изброји стотине хиљада одушевљених слушалаца пред којима је музицирао током свог уметнич“ ког рада. Међутим, у часу када Данон прима и Орден Републике са златним венцем, желели смо, да нам овај драги познаник са опер-

ње пао тетива =

ОСКАР ДАНОН

ске сцене и са концертног подијума дочара неки свој лични концерт, остварен по његовим интимним замислима и жељама и то са уметницима који су му посебно блиски и драги. То је тешко, све» сни смо тога, али је Данон ни то покушао:

_ — Када би било могуће да свој јубилеј прославим са солистима и ансамблима које највише ценим и који ме највише привлаче, по. звао бих Лењинградску, Прашку и Лондонску филхармонију, солис-= те: Гизекинга, са музиком Деби“ сија и Рубинштајна са музиком Шопена. За. диритентским пултом желео бих да видим Бруна Валтера и Вацлава Талиха, да слушам виолинисте Хубермана и Мењухина, челисту Ростроповича и гласове Зинке Куни, Елизабете Шварикониф, Катлин Ферје, Фишера Дискауа, Шаљапина и нашег Чангаловића._Балерине _ Маргот Фонтен, Галина Уланова и наша млада Душина Сифниос употпуни“ ле би тај мој концерт по жељама.

С обзиром да је композитор Данон поред борбених и масовних песама писао и дела за оркестарске саставе, балетску музику, вокалну лирику и сценска музичка обликовања, замолили смо га да нам из тога широког музичког опуса издвоји дела која би се нашла у репрезентативном „Албуму музичких · остварења Оскара Данона“, што је познати аутор, врло радо, и учинио:

— За такав један албум припремио бих своје соло-песме (за глас и оркестар) и то два циклуса „Незнанка“, према Давичовим текстовима и „Серенаду“ рађену на стихове Гарсије Лорке. Камерна музика била би заступљена „Импровизацијама“ за три дувачка инструмента, „Малим скицама“ за клавир и једним делом које доказује моје посебне афинитете за камерну форму: „Три става за гудачки квартет“. Од сценске музике издвајам ону коју сам писао као музичку илустрацију Шекспирових, Ростанових и Војновићевих драма, међу којима би се увек нашло места и за драмска дела. Лопе Де Веге, Џонсона и других, док би дечји балет „Зашто плаче мала Ема“ приложио том албуму са: посебним симпатијама. Најдратоценији део тота албума свакако би била моја музика створена У револуционарним данима која за мене и даље траје кроз нове 06лике, нова трагања и нове актив-

ности.

Разговор ВОДИО Владислав Димитријевић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Швановић, Миодраг Манћ, др Драган М. Јеремић (главни н одговорни тредник) мр Љуубиша Јеремић, Вук Крњевић (замеБик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић.

Књижевни савет: Ар Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Мпланков, др Драшко Феђеп, Јара Рибникар, Аџшан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер, Идејно решење графичке опреме Богдан Кршић.

Лист излази сваке друге суботе. Цена 1,30 дин. Годишња претплата 30, полуго» дишња 15 динара, а за иностранство дво“ струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине" Београд, Француска 7. Директор Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редакција) н 626-020 (ко. мерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 60801-601-2089. Ругописп се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 8.

о ; “

Феђе Шеховића

Један успјех Дубровачког казалишта

МЕБУ ПРЕДСТАВАМА дубровачког казалишта Марина Држића које су у последњих неколико година привукле на се трајнију пажњу, уз изведбу Војновићева „Еквиноција", иде Шеховићев комад „Ередитат“ („Опорука“). Дубровачко казалиште данас с правом слови као најбоље драмско казалиште у Хрватској послије загребачких, и том угледу мното су придонијеле изведбе споменутих хрватских драма.

Текст „Ередитата" на представи у казалишту подоста се разликује од онога објелодањеног у књизи „Драме, драмолети, пучке комедије дубровачке" (Дубровник, 1969). Тешко би било казати који је текст „бољи“, јер је добро и предобро познато да позорница и казалиште неријетко имају своје захтјеве, „прописе", па и „законе“. Шеховић је своју пучку комедију замислио као један аш рго дио, који, барем на тренутке,

"може подсјећати на Држићев. Ма-

ројицу браћа ишчекују и дочекују као богаташа који је у ствари „обични мрнар" спреман на новелу, на шалу и спремно прихваћа позу хировита богатуна. Шеховићев текст у књизи пун је израза, алузија, ситуација које асоцирају на неке Држићеве комедије. Међутим, у представи света тога нема, и добро је што не

СЦЕНА ИЗ КОМАДА „ЕРЕДИТАТ“ ФЕБЕ ШЕХОВИЋА НА ПОЗОРНИЦИ

„а те у „Еквиноцију" и „Ередитату . Никшу је дао на начин и У, АИ „умјетности представљања . о значи да је опонашао вањске 06лике једном постигнутог проживљавања, а то је у опреци с „умјетношћу _ проживљавања" Станиславског. Све оно што је битно за дидроовску глуму или „умјетност преа“ стављања" Мартиновић је пости“ гао у пуном опсегу: истренираност мишића тијела, лица, уз помоћ гласа, интонације. Станиславски је _ „умјетности _ представљања много тога замјерао, а бит ће да је и у много чему и претјерао. Било би једнострано и непотребно захтијевати од глумца у свим улогама „умјетност представља“ ња' или „умјетност проживљава ња“, Међутим, мало ће се наћи глумаца који ће бити спосоони да се прилагоде час једном стилу, а час другом. Међу те ријетке, управо изабране, да се библијски изразим, иде и Мише Мартиновић. Он ће за многе диљем Југославије, на жалост, остати у сје ћању једино по својој улози у телевизијској серији „Мало мисто", Таква је судбина казалишног глумца, а посебно оног изван „метрополе". Подестата, тог ограниченог и грамзљивог опћинског главара, са смислом за појединости и типич-

АХМБРОВАЧКОГ КАЗАЛИШТА „МАРИН ДРЖИ"

ма. Тако је она добила. на језгрови тости, има мање дигресија и епизода, а главни ретардирајући елемент није повријеђен. У школским уџбеницима често стоји да се фарса од комедије разликује и по томе што не зазире од сурових; трубих рјешења као што су батине, туче и сл. Тих сурових, и у умјетничком погледу можда мање вриједних, рјешења у изведби „Ередитата" није било. Па ипак би било тешко тврдити да смо присуствовали изведби комедије, као што стоји на казалишном плакату. Можда би било прикладније комад назвати пучком комедијом (тако се, уосталом, у објелодањеном тексту и зове), шалом, па и лакрдијом, фарсом (њих је писао и један Молијер).

Не продубљавајући ликове, ни психолошки, ни социолошки, ни мотивацијски, ни на било који други начин, Шеховић нам је за узврат дао изврстан дијалог, 60тат у избору ријечи и карактеристичних провинцијализама (почетак представе, сусрет Харија и Никше и др).

Загребачки редатељ Томислав Радић није ни покушао дати ОА „Ередитата" оно што он није: конверзацијска, салонска комедија. На једноставној, скоро голој, позорници смењивали су се призо ри и слике из живота једног града који има славну прошлост (У комаду су алузије на њу!) и људе, који, као и у прошлости тако и у садашњости, на разне начипе проводе свој живот. Нико у „Екзиноцију" каже: „Него, споменисе, да ћу и ја у старости имати болест осталијех Дубровчана; жељу да починем усред овијех пустијех маслина и да садим купус ко и сви остали од памтивијека". Дру гима је жеља, као пи Шеховићеву Маројици, да се пред смрт нашале са својом браћом н са. |

Након успјеха у „Еквиноцију", Мише Мартиновић је наступио У улози која је опречна оној у Војновићевој драми. Некако, смо навикли да грумцима приписујемо „фах": драмски, комични и сл. Мартиновић, изгледа, измиче таквој подјели, а као доказ могу нам послужити његове главне уло-

ности дао је Миладин Кришковић. И остали су глумци (Винко Призмић, Перо Јуричић и др.) били на висини, макар само низање њихових имена и презимена не говори.

Нема двојбе да је дубровачко казалиште свој успјех изградило у првом реду, ако не и једино, изводећи дјела дубровачких писаца. Не треба крити да је знатно слабији успјех постигнут у извоЂењу иноземних писаца. Тако је драматизација романа „Браћа Карамазови" код насловом ,„Лко је убио Фјодора Павловича> (адаптација и режија Ивице Кунчевића) получила дјеломичан успјех. Не само да се ради о драматизацији која поставља низ потешкоћа, већ је и глумачки театар био мање спреман на такав и слични потхват.

У својем образложеном чланку Јозо Пуљизевић у слитској „Слободној Далмацији" м др Марко Фотез у загребачком „Вјеснику" заложили су се, између осталог, за стално приказивање дјела Марина Држића и сусрете казалишта што изводе његове комаде и Ајела осталих хрватских старих драматичара. Додао бих да је дубровачко казалиште управо преАодређено да одговори том захтјеву. У том ме увјерењу кријепи: изванредан успјех тог казалишта У приказивању дубровачких писама и потреба да коначно добијемо свој Бајројт. ђ

Шимун Јуришић

аи алата си аи Уплатом 30 (годишња претплата), или 15 динара са годишња) на жиро рачун нип „Књижевне _ повине“ бр. 60801-601-2089 обезбеђујете редован пријем листа. Годишња претплата за иностранство, која се уплаћује на _девизни рачун НИП „Књижевне _ новине“ број 60811-620-16-1-730340-00535 код Београдске банке. =зчоси: америчких долађа 3,50, француских Франака 18. запалнонемачких марака 12 и брини танских фунти 1,20.

о идиааааитеаиацраа уља ве пвеаи п тавсњтља = ината ери дао пи