Književne novine

анале нанета спољње ан петалиитта млина

| | : | |

· боља него што доиста јесте, из

СТАВОВИ

КРИЗА ПОВЕРЕЊА У књигу 2

У ЈЕДНОМ од прошлих бројева „Вјесника у сриједу“, тачније речено у броју од 14. фебруара ове године, Перо Златар се постарао да читаоце овог листа подсети на некадашње јунаке малог екрана који су полако отишли заборав или полузаборав. Ти (поАу)заборављени јунаци су прве спикерке загребачке телевизије, водитељи и победници различитих квизова, произвођачи · масовног хумора. Златар је себи тачно одредио границе у којима ће о њима говорити им, као добар новинар, тих граница се и држао. То је једна забавна прича за пријатно вече, или поподне, која поставља можда, и нека друга питања која Златара, што му ни у ком случају не треба замерити, нису интересовала. Дајући један мали исечак времеплова наше телевизије, Златар је могао да нас инспирише и на неке друге сличне времеплове који имају и немају везе са телевизијом.

Подсећајући нас на једног хумористу чија је' појава на малом екрану дочекана са одушевљењем, на хумористу који је за себе присвојио суботње вечери својих суграђана, човека за време чијих емисија су улице у малим градовима биле прилично пусте, а у великим градовима мање живе него обично, Златар нам је посред но понудио на размишљање им неке друге случајеве из наше културне праксе о којима се исто тако некада много говоридо као што се данас о њима бескрајно много ћути. Читајући Златарев чланак читалац је н нехотице могао да се запита: а шта је то што се данас дешава са толиким књигама о којима се, у оном ограниченом кругу књижевне публике, некада, толико мното говорило. Са делима оних наших писаца који су од разних савезних, републичких и градских, општинских, сталешких и каквих све не жирија добијали награде, књигама, које су, рекло би се пребисцитарно читаоци, или бар јавни радници који нису писци, у анкетама дневних, неделљних и вечерњих листова, бирали за књиге-тодине и догађаје сезова и којима је на крају припала чамотиња' заборава отприлике на онај исти начин, као што ту чамотињу заборава осећају некадашњи победници квиза, извуче“ ви за тренутак из своје свакидашњице којом су, вероватно, били задовољни, и, када се представа завршила, поново враћени у њу, неспособни више да било кад њоме буду, у потпуности, задовољни. Нису ли, можда и неке гласне похвале које су се изрицале из најискренијег уверења, из једне заблуде да је наша књижевност

убеђења да сетим похвалама обавља једна културна мисија, баш убиле поверење код читаоца У књигу која му се препоручује. Разочаран, често с разлогом, после читања неког награбеног романа, читалац је могао да се пита како тек изгледају они романи који нису награђени када се натрађују овакве књиге. Он је мотао да сумња у своје критерију“ ме и у свој укус први и други пут. Али после неколико година. он је могао да види да се о тим књигама више не говори и онда, опет, да се запита неће ли се о књигама о којима се и сада говори исто тако једног дана, исто без разлога као што се говорило, нагло и неочекивано, можда чак оправдано, заћутати.

Време књиге је прошло, поучава нас Маршал Маклуан. Интересовање публике се променило, њу више не интересује лепа књижевност, интересује је телевизија и филм. Људи радије читају књите из области филозофије и социологије него што читају романе. Ерих фоп Деникен има много више разлога и шанси да се пубдици допадне него било који нобеловац за последњих десет година. У свету има много неписмених, Готово свуда у свету књига је релативно скупа. Иако то некад на први поглед не изгледа, тиражи књига су свуда мали. Осамдесет хиљада примерака једне збирке песама у земљи као што је СССР, ма колико та цифра била импозантна, мерено бројем становника. ове простране земље, није много већи тираж од тиража од две хиљаде примерака којим је наш песник, с правом и разлотом, незадовољан. То су све чи“ њенице које се не могу, оспорити, као што је неоспорно да то нису једине чињенице које би могле

Наставак но 2.

Предраг Протић

страни

БЕОГРАД, 1. МАРТ 1973.

АЊИЋ

ПРОБЛЕМИ

СТАМБЕНО-ЛОСЛОВНИ ОБЈЕКТИ У ВЕСЛАЧКОЈ УЛИЦИ У ЗАГРЕБУ ПРОТЕКЛОЈ ГОДИНИ, САВЕЗНИ „БОРБИН“ ЖИРИ ДОДЕЛИО ЈЕ АРХИТЕКТИМА СЛАВКУ ЈЕЛИНЕКУ И ИВИ АЛИНАРДИЋУ ПРВУ НАГРАДУ ЗА АРХИТЕКТУРУ

ГОДИНА ХХУ __БРОЈ 434

ЦЕНА 1,50 ДИНАР

•

ОВИ

_ ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

ЗА ТАЈ ПРОЈЕКАТ, ПРОГЛАШЕН

НАЈБОЉИМ У

КРИТИКА ЗА ЧИТАОЦА

ЗАБОРАВИМО за тренутак стручну терминологију и покушајмо да замислимо ситуацију читаоца који би, приступајући књижевности, пожелео да се ослони на књижевну критику. Такав замишљени читалац, збуњен, може бити, језиком савремене поезије или прозе, а васпитан на патријархалном школском програму књижевности, натнао би се вероватно на још већем беспућу, пред још већом недоумицом. Димензије проблема, међутим, можемо наслутити тек када имамо у виду још један однос: приступимо ли књижевности вођени само књижевном импресијом, журналистичким | освртом, похвалом мили покудом, приступ књижевном делу неће нам бити битно олакшан. У оба примера смо (овога пута намерно) начини. ли исту погрешку: издвојили смо из целовитог комплекса критике само по један њен вид, по једну љену специфичну врсту. Функција критике је вишестрана и вишеслој на, те би свако њено сужавање и ограничавање ишло не само на штету критике као целине, већ би представљало поремећај сложеног

односа између писца, читаоца по

дела.

Наша критика у свом развоју није била увек подједнако комплексна и комплетна: окретала се час једној, час другој или трећој страни, обраћала се читаоцу, писцу, или се у одређеним ситуацијама враћала себи самој, Такав њен развој може да нас, збуни, да нас доведе на евентуалну странпутицу, па и у скептицизам према критичарском раду п деловању. При томе се примери из ближе или даље прошлости готово сами од себе намећу, понекад да би нам аналотијом указали на неке елементе критике, а каткад да би нас удаљили од суштине проблема, Уплиау се социолошки, естетски, псиколошки, па и политички аспекти проблема, товори се о успонима и кризама било критике у целини, било појединих њених врста, Тако се, као најновија варијанта стварне или имагинарне кризе, рецимо, говори о кризи новинске критике, актуелног, дневног, жустрог реаговања на књижевну про. дукцију. Да ли је новинска критика у кризиг Да ли нестаје, као што се понекад каже2 Чини се да би питање могло бити постављено и друкчије: да ли је данашња српска критика довољно све страна, јесу ди све њене врсте и облици довољно заступљени Одтовор на то питање могао би се лати тек ако се пазмотре различити аспекти проблема и уоче потребне паралеле. ТУ се у првом реду намећу порећења с ранијим разлодљима српске критике.

Јадикозке о одсуству критичарских ауторитета одводе нас

најпре петнаестак година уназад, у доба последњих преопламсаја импресионистичке критике, у дане михизовске лепоречитости, да би- . смо се истим књижевним времепловом вратили још даље у прошлост, до међбуратних дана, па још даље, у доба „Српског књижевног гласника“ и великих критичарских имена с почетка стодећа. На први поглед поређења су на штету савремене критике: наш замишљени · читалац би педесетих година лакше нашао заједнички језик с критиком, између два рата исто тако, а у периоду пре првог светског рата критичарски ауторитети били су до те мере неоспорни и прнсутни у текућим збивањима да савремени критичар може о томе само да сања. Такво поређење несумњиво стоји; но зађемо ли у. ширу анализу тих феномена, сли: ка односа ипак се мења, и пред нас искрсава необичан, неочекиван парадокс — сва поређења, и-

пак, говоре у корист наше савре-

мене, данашње критике.

Али ранија раздобља обележе на су обично само неколиким критичарским именима (понекад само једним), и остајала су у знаку једне или двеју критичарских школа. За нашу савремену критику то се никако не би могло рећи: за данашњи тренутак српске критике као најјаче, најизразитије обележје намеће се управо њена вишестраност, плуралитет, Исто тако неоспорно је да се савремена критика. код нас -потпуно уклопила у струјања и тражења светске критике; имена и дела више не стижу са закашње. њем, радови, рецимо, Лотмана, Ста робинског или Цветана Тодорова већ су наишли на одјек и у нашој средини. Критика покушава. да се приближи научном методу, објективно заснованом вредновању дела. Такав брз и динамичан зазвитак повукао је критичаре у једном правцу, ка доследнијем заснивању критичарских метода, и разумљиво, ка превазилажењу импресиониестичког приступа књижевном делу. То је истовремено значило н превазилажење журналистичке критике.

, Тај ненамеран пропуст, празнина која је остала у просторима критике, довела је до фаме о кри. зи журналистичке критике, а и до извесног неспоразума са ширим крутовима читалаца. Узроци су у првом реду психолошки: дуготолишњи _ примат критичаоско! имппесионизма, критике засноване на лАУЦИАНОМ И дуХхОвИТОМ, али натјчеттће изразито сублективном пеатовању, из лако разумљивих уазаста изазивао је отпотђ и реакпиту. Употело с имттестошпистичком критикам тазвтала се. као санти-струта“, и ктитика такве критике: она се, истина, најчешће

· нистичка „критика била

' битних. особина

сводила на јалово ламентирање о "недостацима _ импресионистичког приступа и критичарског субјективизма, али је у културној и књи жевној клими оставила несумњивог трага. Тај психолошки моме. нат утицао је несумњиво на то да читава српска критика у одређеном тренутку, када је импресиоиспрпе- на и заморена, пође у другом правцу. И као што код свих натлих _ прекида и преокрета бива, промена је била радикална, а оно чега смо доскора имали у.изобиљу, сада је постало ретка биљка.

Читалац, непрофесионално заинтересован за књижевност, тражи и очекује у првом реду журналистичку критику. Оно што му данашње рубрике у листовима и недељницима пружају, с ретким изузецима, није то. Најчешће срећемо прерушену часописну критику различитих метода и опредељења, која својом стручном терминологијом, херметичношћу им ексклузивношћу, не може да пружи лаику никакав одговор или препоруку. Мало је критичара чији је критеријум заснован на интересовању читалаца, који књижевности прилазе вођени читалачком радозналошћу и који дело посматрају читалачком оптиком. Такве крити-

" ке, иако се објављују по листови-

ма и недељним ревијама, немају журналистичког нерва; једино што их спаја са журналистичком критиком јесте дужина, или још прецизније краткоћа. А краткоћа и сажетост само су неке од журналистичке критике: од ње се, поред осталог, изискује и јасан стил, прегледност, критеријум који је окренут читаоцу, објективност, одговарајући избор дела о којима се говори. По модне, атрактивне књиге, дела каква изазивају сензацију у књижевним круговима нису често 10лико атрактивна за непрофесионално заинтересованог читаоца. Шта би добио, па пример, читалац (свеједно да ли са средњошколским или факултетским 06разовањем) ако добије у руке приказ апстрактне прозе, дела које се тешко, и без потребне спреме никако, не може читати; Ако би се и пробио кроз лавиринте стручне критичарске терминологије, и одлучио да узме књигу коју то. лико хвале (а примере за такве књиге и такве похвале није тешко наћи), резултат би био обрнут, пзразито негативан. Читалац би по свој прилици после неколико стра ница такву књигу оставио или одоацио, а тешко да би се одважио да још тедном послуша мишљење критичара. · Стога није нимало чудно што велики број читалаца

Наставак на 2, страни

Иван Шоп

| овом Броју:——— |

у Милош МОЈИ

АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ

ФИЛМ у ДРУШТВУ

ЗНАЦИ ДУБОКЕ КРИЗЕ, већ дуже времена, потресају савремени српски филм — та криза еви-

Црњански; ЕНГЛЕСКИ ПЕСНИЦИ ВОЛТЕР РАЛИ

Драгутин А. Стефановић:

ПЕСНИЧКА РЕЧ ВЛАДИ-

СЛАВА ПЕТКОВИЋА ДИ:

СА У ОКВИРИМА ПОЕ-

ЗИЈЕ СВОГА ДОБА

ЛУНЏИЈЕ — нови стихови песника и есеји Слободана Ракитића и Миалосава Шутића

Др Ернест Стипанић: КОПЕР НИКОВА ВИЗИЈА СВЕМИРА И МОДЕРНИ ПОГЛЕД

ПОЕЗИЈА Весне Парун, Моме Димића, Предрага Чудића, Томислава Н. Цветковића и Данета Стојиљковића ПРОЗА Милорада Бурића

Исак Башевис Сингер: ТРЕБА СПАСТИ БЕЗАЗЛЕНОГ ЧИТАОЦА

ИНТЕРВЈУ СА ОСКАРОМ ДАНОНОМ

0 НОВИМ КЊИГАМА Славка Михалића, Јована Павловског и Зорана Милића пишу Богдан А. Поповић, Радојица Таутовић и Чедомир Мирковић

дента је како у производном, тако и у креативном смислу. Глобално _ гледано, ситуација У

којој се данас налази српска кинематографија таква је да захтева хитну и неодложну друшгвену интервенцију. Те су кризе, у овоме часу, подједпако свесни и они који су, с љубављу и поверењем, пратили еволуцију нашег „ауторског филма" (почевши од шездесетих година, па све до наших дана), као и они који за такву еволуцију нису имали много разумевање (своде

ћи све оно, и добро и лоше, што се током минуле деценије догађало на образац „прнога фил

ма"). Забринутост је, према томе, општа и дубоко је мотивисана једним евидентним стањем ко је од свих актера збивања у српскоме филму (и од аутора. и од критичара, и од произвођача, и од приказивача!) захтева да, са пуном одговорношћу, превазиђу постојеће уске и парцијалне интересе и да, заједничким напорима, одреде право место филмау овоме друштву. Утолико пре што је реч о стању које није нимало лако превазићи, чак и поред најсооље воље свих кинематографских структура, јер корени поменуте кризе трајни су ни дубоки — они леже, у исти мах, п у прилично лошим материјалним приликама у којима сг ова кинематографија перманентно — налази последњих година, као што леже иу њеним _ најталентованијим

ауторима који су се, временом, следећи путеве деструкције, све више по више институциона-

лизовали, док су њихови „ауторски светови постепено окоштавали и добијали догматско значење, а корени кризе леже ну филмској критици која је, по свему судећи, пропустила прилику да се правовремено критички одреди према нашем „новом филму" м да, непристрасније и одаучније, укаже не само на његове врлине, већ и на све његове мане... Узимајући у обзир кризно стање, можемо констатовати да политичка критика домаћег филма, која је управо у току, пије зауставила – НИТИ је прекинула неке плодотворне креативне процесе у српској кинематотрафији (што би се, можда, могло и априорно очекивати од сваке „политичке интервенције“ у једној сфери „чисте уметности"!) — напротив, та поли тичка критика домаћег филма дошла је у тренутку кад је једно нездраво стање постало неизаржљиво н кад су сви креативни токови били увелико блокирани. Такво стање је постало подједнако неизлдржљиво за све актере српскот филма, а у датим околностима било та је готово немогуће превазићи, У. тренутку кад је погубни терет приватизације притиснуо читав српски филм, само је једна отворена друштвена критика, уз поштен самокритички осврт на сва кинематографска _ збивања (чији _ смо

поменуто

Маставак на 2. страпи

Слободан Новаковић

ПОРТРЕТ _ ДРАГАНА КО| |