Književne novine
| : |
ИЗ ТАМНИХ ВИЛА ЈЕТА
И ТАКО, по ко зна који пут, можда нам је оно прационално а тако стварно заједничко срце препукло, а да то готово нисмо ни приметили. Злочин нам је све више не само социјално-патолошка катеторија већ и дневна разонода. Можда и помало чудна игра која слути заветна безнађа. ·Игра за коју једва н маримо. | Еероватно је реч о игри коју не волимо, поготову не сада када фиксирање „тамних тонова“ није конјунктурно, али, ипак, о игри које се више као тамних вилајета свести не плашимо. Баш као. ни оне готово нестварне, а ипак тако стварне малолетнице, зачуђене да. .су. придавиле' онемоћалог сводника, док са осмехом збуњености причају своју причу о технолошкој страни чена.
Тако је ова игра чудесни ка„русел смрти у коме, по свој приАнци, непозваних нема, чак и када нам се не чини као „наш проОлем" .садистичка сеанса Бешира Саптовића који свој дЧапсе тасађте завршава крешчендом револверских метакг у срце кондуктера Мирослава Контића. Тролејбуси, аутобуси, трамваји, наравно, нису стални. Нису застали да траже смрт за убицу који није више само убица Мирослава Контића, већ убица свих нас. А није ли нам заједничко срце препуклог И није ли зло што то нисмо приметили2
Можда је зато тако пространа колективна наша равнодушност н пред оним татама и мамама који са импозантном вештином своје малишане даве у вировима п мутљазима и с професи оналном рутином парају брижљи во одабраним сечивима, тако: да још једном потврђују нашу равнодушност и навику на крв, рав» нодушност на кримо-социолошке категорије, које нам издашно нуде удобни кабинети института нашег естаблишмента, ма како се они звали, уклопљени у „ис питивања јавног мнења" или забављени сопијалном патологијом,
Када би се, једноставно осећајно, без статистика и без кримо-сациолошких анализа, хтели да сведу заједнички _именитељи тог тако. све очигледнијег и. све. ђ није друштвеног
ке ТИ кјет | МАЈА 1 "еца" "злочина, једно сасвим несим-
позијумско тврђење да смо се скоро домаћински саживели са крвљу, вероватно. не би било много промашено. Као што, уосталом, ни рубрике вечерњих листова нису ни мање а:ни више него штиво намењено огуглалом слуху 'читаоца који се већ увелико спријатељио са играма на тему „Да ли ће поскупети шећер", „Да ли ће поскупети · месо2", „Повратак на старе цене2' и тако до у недоглед, са обавезним знаком питања који, већ поодавно, не изражава било какве дилеме. Неспоразума, по свој прилици, нема; склоност ка заборављању збира одређених узрока не може да произведе ефекте _ различите од њихове, џраве природе и хи покритске суштине, — постала је надиндивидуална _ особеност 12 шег свакодневног друговања са безнађа,
звездама једног квиза јарости и равнодушности. Математичари би, можда, мо ган да израчунају гломазну Јел а из
начину управних пропорциј
међу -неуминих. поскупљења. Ро: ·.
баш сталног појевтињења љУ4 ских живота и раздешених сине тема вредности у којима се врти стравично коло Бешира 1“ типана, Наила и Којића, Шефке нп Вишње, „Голуба“ и лежерних малолетница чедно зачуђених пред емрћу. Е
Зато, просто рећи да је тре нутак за питање колико је свако од нас приљежно учествовао и разрешавању · вредности, по свој прилици пи није прави крај ове приче. Јер она краја и нема, као што краја немају ни све приче о многим нашим усахлим снагама, Снагама сведеним на уско приватизовану Сриту о редатив но _ безбедној свакодневици, на сазнања 0 штитовима вероализ-
ма, С зиности п трајању за надање. Тада из мрака, безнаба, не само из мрака безнађа. њих, убица, већ м нашег, из мрака сваке ужирене самодовољнос“ ти до нас доплови атлетски трађен сељак Нана У "конфекцији
„оазгатђенега",
махале у ние, Лисовци и Гутићи, давитељи) мале. сусетке који "кроз нервозни плач поздрављају сина, до нас доплови Којић са БЕоро мирјамовском романтиком бившег пилота и љубоморног страст веника, читава та легија проис-
Маставак на 2. страни
Бранко Пеић
оспромашеном
институционализованој послу~ .
нахерена _завод-. Шефка, подофицир.
' а
ва... Беја ввт ит т +
ИЗЛОЖБА _(РЕТЕВА __ (ТОЈАНОВЕЋА _
У Галерији Српске академије наука и уметности одр= жава се ретроспективна изложба великог српског скулптора Сретена Стојановића (1898—1960), који је културу читаве паше земље много задужио својим вишеструким радом, као друштвени радник и организатор ликовног живота у социјалистичкој Југославији, као педагог и писац запажених ликовних критика и есеја и, нарочито, као скулптор који је дао изванредне прилоге "српској и југословенској скулптури _ нашег · времена, почев од интимних рељефа у» дрвету, преко продубљено психолошких портрета, до низа монументалних скулп“ тура и споменика. = На фотографији: Сретен Стојановић у свом атељеу крај мднументалне _ фигуре – Караћорђа ПОЈЕДИНИ . ПИСЦИ | и» тедђети-
цари тврде да верују у правду што долази са временом, накналцо, да коригује наше текуће заолуде,; те. да је, сходно:томе, пој- | пуно | неважкно' да ли" ће њихове књиге, или дела других наших МЕ временика, наићи у тренутку 00" јављивања на: повољан, или -на било какав, одјек и пријем. Историја је, говоре они, потврдила како су миоги'некад слављени пи“ сци делимично: или потпуно. за0о"рављени,.и како су, опет, други; који су за живота били непризнати, постали, за касније гене рације, духовни представници својих епоха. Овакав став п овакве изјаве долазе, чини се, из два дијаметрално супротна осећања ства ри, Прво бисмо могли условно назвати оптимистичким, и њиме су, углавном, обузети они списатељи који стварно верују У праведност неког другог времена, било да стваралачке потребе тих писаца долазе од правог духовног „и; интелектуалног богатства, било Сла-су“те потребе првенствено лпчне и терапеутске природе. Други писци, међутим, а они нису малобројнији, прихватају овакав однос према ономе што називамо књижевном признатошћу из психолошке неопходности, безмало као неку врсту камуфлираног песимистичног изговора за даљи
БЕОГРАД, 1. АПРИЛ 1973.
АЊИЉЕВ.
лист за књижевност и.
по вф
и фе
смисао бављења активношћу“ за
коју су се определили.
Могло би се рећи да је данас извесније него икад раније да историја, макар. у антератури, не мења поретке ствари у мери како то необавештени оптимисти мисле. Оно што ми данас видимо у проштости, пи по чему стварамо слику прошлости — то је најчешће онај највиши ниво. М нижим слојевима мало се шта током време на мења, јер се, поред осталог, у те слојеве ређе, п теже, завирује. А да романтичне утехе буде још мање, књижевна историја нас учи ла је далеко чешћи случај да су током времена некад призната дела потискивана и заборављена (поред промене укуса и критеријума, и зато што се, због појав-
љивања нових добрих књига, ме- ·
та поредак | У литератури), нето ашто су неки писци и дела извла"чени из заборава и актуелизо вани. _ | Није се захвално бавити предвиђањима ове врсте о. тумачењу џашег времена из имагинарне
ГОДИНА ХХУМ.
Г
ја књижевности у будућности “бити још мање благонаклона према онима који данас од ње очекују правду. Јер, ако:м има разлога и подстицаја да неке писце ставља на више место него што. они» сво“
јим | делима _ заслужују, текућа књижевна · критика, као и књи-
жевна. јавност, ретко: има разлога да, с предумишљајем, буде према некоме доследно. неправедна. Уз то, критичка апаратура данашњих даровитијих тумача књижевности далеко је савршенија нето у про: шлости, а свест о историјској перспективи иманентна.је скоро сваком озбиљнијем вредновању. Но'поред поменутих чињеница, које имају начелно важење, и У оквиру 'њих, за наша тренутна размишљања је занимљиво питање како: функционише данашње просуђивање о новим књижевним делима, и шта би се могло учи нити да' оних „ненамерних“ неправди према. појединим стварао-
'" цима буде што мање. А таквих,
можда не рупних, али свакако непријатних и по писце дестимулативних, неправди има. Један од показатеља - таквих „немарности, 4 могло би их се више“ набројати, јесте и у томе што се о једном броју стваралаца не дају ни позитивни, а често ни било какви, судови, све док не напишу изузетно запажену и вансеријску књигу, а потом се високи' уметнички квалитети налазе пи у претходним, првобитно занемареним, књигама. За ово би'се, додуше, могла наћи и бројна оправдања, али је та појава свакако; једним делом ит дикативна. Једно је, ипак, ситурно: да бисмо омогућили да будуће време: има што потпунију слику о нама, потребно је да сами о себи створимо што истинитију слику; а да бисмо имали разлога да верујемо да ће време што ДО лази исправити искривљена. виђења, неопходно је да топ ми сами започнемо.
Ако би се читав сплет проблема мало поједноставио, ако би се апстраховале оне компоненте које су ван литерарне и ван уже културне сфере, рекло би се да постоји најмање три врсте моме пата који утичу на нормалан живот и комплетно вредновање 'нових књига или, тачније речено, који ремете" равноправан улазак У живот нових књижевних дела.
Први. би проблем. био, у ажур-
| ности: и стручној оспособљености
перспективе неког "будућег, али |
је доста вероватно да ће „истори“
|
књижевних критичара. Познато је, наиме, да, нако данас имамо
БРОЈ 436
·" Чедомир Мирк
ЦЕНА 1,50 ДИНАР
прилично велик број људи који се баве приказивањем и тумачењем нових књига, немамо довољно критичара који би у томе послу били и довољно вредни и постојани. Критиком обично почињу да се баве сасвим млади људи, од којих велики део поклекне пред првим торким сазнањима о сло жености и одговорности посла. Ааровитији међу њима оду у ситурније воде тзв. науке о књижевности, а остали изаберу друге, мање ризичне и мање тешке области. А и они најупорнији и најивдржљивији тумачи нових књига данас све више одлазе у специјализована интересовања за: књижевност, па било да се приклањају поједиНИМ критичким методама које и не претендују на комплексно 'тумачење књижевних текстова, било да се опредељују само за један део књижевне продукције, што такође условљава непотпунуслику књижевног тренутка.
Код нас се често чују дециди“ рајуће изјаве о томе како нам је, рецимо, књижевна критика инфериорна према осталим жанровима стваралаштва, да је баш онаква каква је и књижевност или, и последња могућност, да је:супериорна, да је интелектуално снажна, да предводи, да отвара нове видике и просторе, итд. Такви закључци су произвољни и долазе од погрешног дељења и поједностављеног постављања жанровских релација. Критика је у много сложенијој међузависности са осталим књижевним врстама. Круитика и критичари једног времена не могу се вредновати само по теоријској учености нити само по (непотврђеним) могућностима, већ и по томе колико успешно обавЉљају низ дневних задатака у. литератури. Недавно смо, разматрајући неке стране, данашње наше књижевне критике, дошли до скептичних закључака како има најава да долази време критике са алибијем, критике која се унапред одриче суда о интегралној уметничкој вредности једног дела, критике која све више дозвољава да њене дужности узурпираЈУ друте институције и други медијуми. Разлога за незадовољство једносмерном и бојажљивом. критиком има још, Пружају их и. они критичари који занемарују ства-
ралаштво знатног броја аутора.
Наставак ма: 2," страни
У Овом БРОЈУ:
Милош Црњански: МОЈИ ЕНГЛЕСКИ ПЕСНИЦИ (5) — ПЕРСИ БИШ ШЕЛИ
Војислав Минић: ЗАВРШНА МИСАО ЛИРИКЕ БЛАЖА ШЋЕПАНОВИЋА
__|- Слободан Новаковић: МОЋ
| _ ГОВОРА ВЛАТКА ТИЛИВА
1 Димитрије Л. Машановић:
ИСАК САМОКОВЛИЈА И
ЊЕГОВИ КЊИЖЕВНИ СРОДНИЦИ Душан Радовић: ПЕСНИК
ДРАГИША КРУНИЋ ПРОЗА Војислава Донића
ПОЕЗИЈА: Стефан Митровић, Анте Поповски, Божидар Шујица, Тоне Кунтнер, Васка Јукић-Марјановић, Радмила Стефановић и Александар Попадић Вук Драшковић: МАШИНА СВЕДОК | ПРОТИВ 40. ВЕКА
0 НОВИМ КЊИГАМА Новице Петковића, Павла Угринова и Мирка Кривокапића пишу Богдан А. Поповић, Павле Зорић и др Миљан Мојашевић р Миливоје Јовановић: МИХАИЛ ПРИШВИН „ВЕЛИКИ ПАН“ РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Др Александар Пејовић: ПРВА ВЕРЗИЈА НМУШИВЕВОГ „ПОКОЈНИКА“
СТАВОВИ
ЗВЕЗДЕ И РЕКЛАМА У КЊИЖЕВНОСТИ
НЕДАВНО ЈЕ, са осталим „Џепнам _ књигама" Београдског графичког издавачког завода, – изишао, п код нас, роман француске списатељице Албертине Сарезен „Астрагал". О том роману може много да се говори, али мало шта може да се каже. То је једап потпуно _ просечан роман, негде на ивици кича, негде чист киџ. Мзвесни · аутобиографски елемепти могу да му дају пре ону врсту атрактивности коју имају дру штвени трачеви, него ону врсту атрактивности коју има добра литература. _ Међутим, како је број „оних који су. мниојр заинтересовани "за аруштвепе" тра чеве неупоредиво већи ОА оних које друштвени трачеви не интересују — јер п литерарна радозпалост, психолошки посматрано, није ништа друго него један тран сформисани ВИХ радозналости за трачеве онда бар једним делом може да се објасни друштвени успех. романа ове списатеЉљице. Сама _ биографија _ Албертине Сарезен, као што се зна, доволљ но је узбудљива п пеобична за једну списатељицу. Дете непози+тих родитеља, усвојено у четвртој години, од породице строгих моралних начела, Албертина Сарезен је поверена часним сестрама да је оне васпитавају. Али то није један од оних завода о ко јима воде часне сестре рачуна и који поред осталих ствари 44 ју солидно образовање и јачају католичку друштвену моћ, јачајући утицај на малограђанску пу блику и на ниже слојеве горње класе. То је једна комбинација сиротишта и затвора из којег Албертина Сарезен, упркос своме физичком недостатку — била је хрома — успева да побегне и да се отисне на пут криминала и преступа. После привидног затвора упознаје нови прави затвор, удаје се за криминалца, у паузи између два затвора пише две књите и, најзад, у тридесетој го-
са медицинског становишта потпуно успела. Наиме после успешно изведене операције Албертина 'Сарезен "се, напросто, _ није пробудила. -
Врло је вероватно да неко ко има такав живот може да побуди радозналост своје околине. У том случају и њени романи могли су да побуде извесну радозналост. Почев од тога што се они одликују извесном врстом писмености за коју се, у тимназијским данима, каже да је то дете даровито и да лепо пише, Њеви описи нису лишени извесне маште, њена склоност ка метафори показује исто тако да она у ме да мисли у доста живим сликама. За некога ко је васпитно запуштен и запуштен васпитањем и који се никада, вероватно, је мното бавио такозваним рима духа, она чак пок: неку врсту задивљуј
к 4 | у ГО сти, Од ипак Је Ре трачерске буди _ 3 "Скандали, истина,
ову велико пнтеро
више,
дини умире на операцији која је.
пи |
' |