Književne novine

ИГРА | ИЗ ТАМНИХ ВИЛАЈЕТА

Наставак са 1, стране

текла из наших неспоразума п> међу урбаног ни руралног, између привида тржишних митова и осиромашења људскости и њепих непоколебивих константи,

Уосталом, можда нам је за једничко срце препукло, а да то нисмо ни приметили. Или ће тек препући када се Стипани, Наили, Вишње п Којићи још више на множе, када се на њих коначно свикнемо као на видове неопхол пог друштвеног мазохизма, на пе што као доскорашња обилна сле довања свих гралића-пејтон, поскупљења, медитирања у Чик стилу, У новом или старом руху, свеједно, на вербалне игре без закључка, на немоћи ни инфлапи ју обеспрелмећеног мишљења које у својим лаљим муцавостима стиже ла сече, ла у полрумским буџацима лави нлин да на сре докраћама очаја, излуделости и нижеврелне оспоности са сигурношћу лудака“ испаљује метке у главу већ обореног професора на степепишту школске граде.

Јер, овај је Чапсе тасарге у густој гами тмасте крви, просектура, формалина, судова по су вопарних пслехничких капцеларија — прича о другој страни ипчашеног _ дневног _ птрактицизма. Прича о приватизацији која се викада _ није загледала У своје печовечпо лице. Чак ни тала када је у тумбасима могла ла пре позна себе пола на изглед сувопар но лосалну формулацију о томе ла убиџама деце „у“ пашем соцлјалистичком друштву нема места" учини по стварним путевима ло обала разума. Дакле, не само у“ нужди, и ол случаја до случаја, Ни ол Шефке до Наила. Ни о Вишње до Стипана. Ол малолетпих убица ло Бешира. Ох форма хизма до нових оргија смрти.

Бранко Пеић

живот НОВИХ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА

Ностивак са 1. стране

чије се књиге, или књижевни жапрови за које су се ти писци определили, не уклапају у априо. ристички прихваћене књижевне схеме, Разлоге за неповољна миш љења о критици дају и критичари који су доследни у свом уско ус мереном интересовању. Јер, ако се један критичар бави, на при. мер,, изучавањем и праћењем са» мо“ једног жанра, само поезије, само прозе, само романа, или са• мо једне, обично своје, тенерације, врло је вероватно да неће моћи ла буде поуздан, и поред усавр» шпености критичарске апаратуре, јер му, поред многих других, пре• ти пи опасност да занемари степен оригиналности теме, идеје, ниителектудлпе позиције, однос према књижевпом наслеђу, дубину про• аора у пепстражене духовне ни животие области, и још много шта, Ако се пажљиво прати дуго» грајпија . критичарска делатност јелног критичара кога само поезија иптересује доћи ће се до го» тово певероватног закључка: теоријско знање се акумулирало, тер.« минологија и методологија усавр• шавали, — а способност за уочавање слемента креативног н умет»« ничког скоро се сасвим изгубила. Постепено се исклизнуло у књи“ жевни еволуционизам и У поимање песничког стварања као конвенционалне друштвене игре са ма» нирима које каткад треба шар“ мантно нарушити. Слично је и са осталим _ парцијалностима. _ Зато није само с фигуративним значењем, нити само с педагошком на мером, формулисан став да би добар критичар морао да буде критичар целокупне националне књижевности (уз то одличан зна» лац књижевне историје) п крити» чар светске књижевности.

Други вид појава за које нам се чини ла лелимично ремете нормалли живот п равноправан трет• мап гљига у три: ту објатљива“ ња везан је за етичност једног броја књижевних критичара. По јам стичности употребљавамо У словно; полазећи ол става да, извесне појаве које ћемо поменути пити имају довољно оправдања нити су коректне у склопу неписаних правила. књижевног понашања. Реч !' натре о критичари“ ма који пне само да неаргументовано и неукусно хвале књиге се“ би блиских аутора, — обично ко лега из установа, форума и инсти• тупија, или оних од. којих доби. јају „противуслугу“, — него још пи приказују те књиге више пута у“ различитим пудликацијама, сма• иллући тиме чак и просторну могућност да други коментатори о гим, плап о другим, књигама товове Није реткост ла о појединим књигама дпсхутабилног значаја само неколико људи папише више

__КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2

тата тттаљ--~ ----—-

текстова, често. не мењајући ни |

наслове, и објави по разноврсним“ публикацијама од Љубљане до. Скопља, него што се укупно приказа о најбољим књигама напише. Није овде примарно питање шта их на овако нешто нагони: да ли стварно бедни хонорар који се за једно објављивање крнтичарског текста добија, или прорачунато котеријаштво. · Улога | критичара претпоставља, поред много чега другог, етички став према литератури м писцима, па зато поменути критичари деградирају својим поступцима смисао сопственог рада. А да контрадикторност буде пот-

пуна, оваквим поступцима, овак- | квантитетом · |

вим размахивањем не чини се неправда само писцима о којима се не пише, него се доказује интерни значај и књиге о којој се пише, и писца који ју је написао, п критичара који је превише наметљив.

Има и примера друге врсте. п тешко их је све набројати. Дога“ ђа се понекад да већ објављене критике не шаљу другим редакцијама њихови потписници, него и сами аутори на које се критике

односе. Појаве да неки аутори као.

критику шаљу и рецензије којима су препоручени издавачу, понекад и избацујући одељке који нису афпрмативни, такође су врло проолематичне, јер је једно благонаклона аргументација да неки рукопис треба објавити и ставити пред суд културне јавности, а пак нешто друго критика која претендује да одређује место но. вом делу међу мноштвом других. На искорењивање или макар смањивање оваквих појава могли би да утичу уредници књижевних публикација, ако би били обавештенији о ономе што се у другим публикацијама објављује, а по себно би добро било ако би се овакве појаве статистички свидентирале, коментарисале и јавно житосале.

Трећу околност која утиче на равноправно улажење свих нових књига у“ гивот могли бисмо по сматрати као технички проблем што долази. од самих издавачких предузећа. Најпре, различити из давачи поседу“, већ с обзиром на материјална средства и на реноме, различит степен моћи рекла мирања књига пред потенцијалном читалачком публиком, и раз личиту могућност утицања на критичаре и новинске извештаче да о књигама пишу. А врло је сложен, и често одлучујући, живот књиге оне године кад је објављена. Поред овога, велики је проблем и у томе што се код нас хобичајило да се скоро свака едиција, па и целокупна годишња књижевна продукција, појави у јесен, током неколико седмица. Вероватно је да су материјални разаози и административне проџе» дуре ово условиле, али оваква околност омогућује да, се вештим коришћењем средстава информисања један број књига стави у жижу интересовања, а остале о ставе за неко касније време — ко. је обично н не дође. Опаска да је једно читалачка публика, која ће прихватити рекламу, а друго књи, жевна критика, која треба само. стално м без предрасуда да про. цењује, не би могла да пас утеши, јер би се, ако бисмо извршили анадизу већег броја текстова о новим књигама, испоставило да се најчешће у низу приказа само варирају тезе, запажања и оцене које су изнеди они најутицајнији и најажурнији критичари.

Неко ће рећи да врхунска ли тература неће због оваквих опредељивања ми занемаривања много изгубити, То је делимично тачно. Али питање је неће ли литература

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА _

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ДУШКА ЛУКИЋА |

и култура, у целини изгубити. та-' ко што ће извесни даровити ствараоци застати пред првим игнори-

сањем њиховог рада и што, нарочито, из овога. произлазе велика трвења и оптуживања. која кваре културну атмосферу, па самим тим погоршавају нормалне услове за стваралаштво. | -

Једна од могућних мера за поправљање оваквог стања могла би да буде прихватање обичаја неких Аругих културних средина да се испланира тренутак појављивања нових књига па да, на пример, свака седмица у години буде посвећена једној новој књизи, Ако он се унапред знало која ће се књита појавити и критичари и паспонирани читаоци могли би довољно времена да посвете скоро сваком новом делу, без страха да ће због тога испасти из вртлога актуслности. Према садашњој књи жевној продукцији на српскохрватском језику, управо би било довољно да свака седмица припадне једном књижевном делу па да се отклони могућност да се учи. ни круппија неправда. —.

Разуме се, једном броју писаца увек ће се чинити да су неправде које долазе п од књижевне критике и од свега осталог што утиче на пријем књиге много веће и бруталније нето што оне стварно јесу. Но разлога за већи напор да се стање поправи свгкако да има.

Чедомир Мирковић

ЗВЕЗДЕ и РЕКЛАМА У КЊИЖЕВНОСТИ

Маставак са 1, стране совање, ади то интересовање не траје дуго.

Судбина разних филмских звезди довољно речито говори о то-

ме да ако оне изаберу: пут пубАпцитета преко скандала; мора- · ју, тотово' свакога дана, да прн--

ређују понешто да би могле -да заиптересују ' радозналу ·нублику. Сетимо се на пример, само тога да је, отпрцанке у оно време ка. да је Албертина Сарезен у неком ОА француских затвора испаштала своје младалачке грехе, Елизабет Тејлор измислила чак и то да је умрла. М кад су се појавиАп мекролози у којима се опла» кује, са свим епитетима који некролошким написима, припадају, даровита глумица, велика уметница по једно од најлешших лица које се појавило на великом екрану. из оног истог извора из ко• јег је потекла вест да је филм“ ска дива овај свет заменила друк чијим, дошао је деманти да је све то обична дезинфоомација. Тугу је заменило огорчење, гнев је бпо већи него ефекат који је изазвала радосна вест да то ни је тачио, расправљало се о томе

да ли је то лепо иди не, допуш-

тено или недопуштено, али се опет о Елизабет Тејлор као што

је она то хтела товорило мо тово. |

рило, Ако неко ко је несумњиво присутнији у свести милиона људи од Албертине Сарезен мора да се стара датом свету увек луди свеже информације о себи, онда је сасвим јасно да три романа које је написала ова француска списатељица не могу ипак да буду довољна атракшиа.

Пре Албертине Сарезен, као што се зна, узбуђивала је француску јавност и једна друга списатељица. Она, додуше, није имала тако атрактиван живот као млада затвореница која се од метнула у списатељице, али је зато имала опу врсту смисла за публицитет какву имају многи ствараоци који су, како би то рекао Едгар Морен, упознали и спознали дух времена. То је, као што се зна, била Франсоаз Саган, Мислило се да ће проћи доста времена, па да се један такав промашај више не понови. Али, створена је једна одређена клима духа која је у свим областима тражила нове звезде. Јел на стара литература са скоро хиљадугодишњим контипуитетом, ако се рачуна у континуитет и народно стваралаштво, створила је код читалаца извесне навике и врлине су сасвим природно постале обична ствар. У плејади великих писапа 0ох Молијера до Пруста, од Виктора Игоа и Стендала до Малроа и Жида, бити велики писац, само по себи, значи доста али не значи много. Једној старој култури могу покаткад да досаде њени класици и' она им онда окреће леђа. Понекад се живи споменик назове просто напросто лешом, понекад се измисам Франсоаз Саган или Албертина Сарезен.

То све, успут речено, као да наводи на размишљање о томе да је такозвани забавни живот створио извесне механизме који се повремено могу врло ефикасно пустити у покрет и у областима које нису забавни живот. Као што се лансирају звезде на фудбалским _ теренима, _ боксерским ринговима и између кошева, по том истом механизму лан: сиране су пре неколико деценија и звезде са филма и масовне 32баве свакојаке врсте. И показало се да тај механизам није нешто посебно, да се он може по времено пустити у погон и када су у питању крајње озбиљне ства ри. Реклама се, као што се зна користи многим средствима које је изумела политичка пропаганда. као што је политичка. пропаганда узела многе методе које је изумела реклама. Сетимо се само. спектакала“ у ' Сједињеним А-

смеричким. ; Државама: приликом умоминације председничких ·кап«удидата, па; ће нам“ бити све јас--

но; Тако псто, како изгледа, ако се пусти један механизам у по гон, људи сасвим просечне паме» ти могу бит проглашени за. му. драце, или људи сасвим осрењих литерарних способности мо ту да буду проглашени за писце. . Оно што овде остаје нејасно јесте због чега се то тако чини, Један се прелседнички кандидат лансира у ообиту да би био изабран м да би после избора пспу-

нио очекивања, не својих .бирача, али свакако оних који су га лан сирали. Једна роба, као што се.

зна, рекламира се зато да би се боље продала. Звезде масовне забаве, од спорта до музике и од беседништва (јер Били Греам пите ништа друто, него у суштини

један забављач који религиозно

равнодујтну · публику двалесетог века забавља религиозним тема-

„

ма) до филма, без те врсте пуб. лицитета не би били оно што је. су. Али, били добри млм „рђави, тлуМЦИ су немиповно, као и: певачи, као и спортисти, као и бе седници, осуђени на релативну кратковекост. Слава се брзо сте че, али исто тако п кратко траје, Публика, навикнута на извесну динамику која јој је наметнута, тражи не само нове податке о старим знанцима, него и нове знанце о којима нема никаквих података. И не хтети никакав публацитет јесте један начин да се стекне публицитет. За разлику од те и те звезде кота све то воли, та и та звезда избегава јавност, не воли фоторепортере, мрзи новинаре и јавне иступе. И онда сваки фоторепортер, и сваки новинар или организатор јавних предавања, сматра својим животним успехом чињеницу да је успео да фотографише неку. од тих звезда, да узме од ње интер вју често пун празних одтовора на постављена празна питања, или да је доведе на неку од јавних трибина где ће се она појавити макар "и пишта пе рекла нлн макар оно што каже било ништа. Али у литератури, тамо где није у питању само пишчев век него п век књиге, у литератури где је једна од историјских неминовности да оно што је до иста књига надживљава _ свога

творца упркос томе што у свакој средини постоје п они који су надживели своје књиге, то сг чини понекад и мало бесмисленим и крајње детињастим.

Предраг Протић

ДАНТЕ ГАБРИЕЛИ РОСЕТИ: АУТОПОРТРЕТ (1847)

ЛЕТОПИС У моди су – прерафаелити |

Добри познаваоци савременду бнгдлескоћ ' укуса "обавештавају. да су у Великој Британији сада у моди позноромантичарски песници Тенисон, Браунинг и Свиноерн, а од сликара — прерафаеАити, нарочито Данте Габриели Росети. О изузетном интересовању за Росетија сведочи, пзмеђу осталот, велика изложба која је, тек што је затворена У лондонској Краљевској академији уметности, пресељена у Бирмингем, где ће у Градском музеју трајати од 29. марта до 6. маја, а пајесен ће бити отворена у Баден-Бадену. Ова изложба се састоји од око четири стотине слика, цртежа, ма нускрипата (Росети је био и пе сник), фотографија, слика на ста КАМ, декорација, књига.

Данте Габршели Росети (18281882) је био син италијанског политичког емпгранта, у чијој су се породици готово сви њени чла нови бавили неком уметношћу. Пошто је сликарство учно годипу дана у Краљевској уметничкој академији а затим код Форда Медокса Брауна, Росети је 1848. тодине, створио с једном трупом младих сликара (просек њихове старости била је само 21 година) „Прерафаелитско. брат ство", које је почивало па уверењу да је велико сликарство само оно које је стварано пре Ра фаела и на револту против академизма Џошус Рејнолдса, који је био не само чувени сликар не-

те

„то и теоретичар сликарства. Ил

ко су тражили „истину по при роди. („ЕРШћ 10 паге"), сви чланови овог братства, изузев донекле Холмена Ханта, пису аного

„обраћали пажње на стварност.

осети се претежно инспирисао прошлошћу, аптературом (по себно легендама о краљу Артуру, Новим заветом, Дантеом и „Фаустом“) и митологијом, А умео је н да слика један астрални тип „фаталне жене" празног погледа '" укочених покрета, Упркос не. сумњивим декоративним _ квали“ тетима, његово сликарство има доста слабу техничку страну: њетове слике су без перспективе и без нијансирања светлости и сен ке, а карактеристичне су по из

„разу меланхолије. Најбоље су му

слике портрети његове жене Ели

" забете Сајдел. Тешко је открити

шта савремени човек може да нађе Олиског у садржају и фор“ ми Росетијевих слика и слика Аругих прерафаелита, али чини се да, засићен разним модерним тенденцијама, у Росетију ш њего. вим истомишљеницима налази највећу супротност тим тенден: цијама.