Književne novine
|
Анте Поповски
Разболина _
„Доста је свега јер све је заљубљено до сржи И нека нико никога нема Нек свако своје сам преболи.
Јадно је да душа саму себе моли Да вас ноћ узбуркана врати ; Кроз маслине када је земља хрлила у море.
Лезите подаље једно од другог И кад вас мора шум иза сна пробуди лека вам бити више неће.
— У крви вас је отровала наша сиња Разболина.
КАМЕНА
Ти изиђе са Истока, али никада не зађе. Сви утрнуше — Само светлост у теби гори.
Као и све друго — и реч твоја у мени се рађала И како узмем да изговорим твоје име Тако ми се глас скамени на уснама.
Те ноћи дуго су подрхтавале тране крај језера А обалом се шетала историја С твојим именом и мало месечине у рукама.
АЛИЛУЈА
Ни морије ни јоте — само једна мрачна песма Да од ње све изгори како би остали сами — Амин.
Ни неба ни галице — само глас што из даљине
стиже И њише стабло :: оне што су под стаблом сами — Амин.
Ни земље ни божјака — само кап месечине горе И крст један да њиме се покрију сами — Амин.
И она забрањена јабука што отрова душу Због које прогнани некад остадосмо сами — Амин.
Услиши господи душу горких Адама, Еву самих — Амин.
ВРЕМЕ
Ми што прорицасмо да неће бити одвећ лепо Већ само толико колико да оздравимо — Бејасмо обични људи.
Ноћ се и нама скривала међ ружама под
| прозором Земљу смо писали малим. словом
А кубета су остала закључана иза брегова.
Кад пољем прође Водолија.
Молисмо се небу — а глас нам беше тежак
И падаше опет доле на земљу
Да нас ништа не чује јер не беше никог да нас чује.
Беше то време да се нико други не роди, Господи.
ОЛТАР
Уместо да ме уселиш у себе, да твоја будем крв, Ти од мене начини олтар
Пред њим свак да се моли
— Тако ме раздели. Тако ме уништи.
Уместо да заборавиш моје име
Ти та утисну У сваки камен, записа га на свакој грани
Па. ме најтиши лахор кроз времена њише
— Тако ме раздели. Тако ме уништи.
Уместо да ме под девет слојева девет година покопаш пре себе
Ти ме остави да лутам друмовима
Са свима да те тражим и да те нигде не нађем
— Тако ме раздели. Тако ме уништи.
Негде јеси — али, где си2 Иже јеси — или ниси
АНДРОМЕДА
Ноћу и дању и годинама млечних киша ће бити И кад на сунчева врата-ућђе Андромеда Урну ће и дрво као скамењене близанце видети.
Тамо је мрачно и само су згаришта пресахнулих мора
Распето небо на крсту се клати
И глас из подземља завија:
— Рђав знак је кад душа себе моли,
и кад човек остане усамљена сенка бледа,
Јер тебе у овом сазвежђу нема — а ја те зледам,
Негде јеси — али, где си,
Андромеда>2
НАШИ КРАЈЕВИ
Отићи ћемо куд нико залазио није
Умрећемо сами и сами ћемо положити КОСТИ, | својег
Још јужније одакле се досад све завршавало.
Рећи ће — одоше јуче или пре који век Умотани у много зиме и мало греха И више их нема.
Некао ће деца играјући се ископати нашу плочу Испод ње ми, ниже они, сутра ви Сви отровани истим сновима.
— Ла смо барем у земљи видели крајеве наше. "Превела Цвета КОТЕВСКА
(Из најновије збирке „Камена“, „Нова Македонија“. 1972).
| КИЖЕВНЕНОВИНЕ б
"да једно вече оду У.
"ПРОЗА „ЖЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
ВОНАФСКА ПРИЧА
ПРВО што је Збуњић рекао новоизабраном члану Управе, било је: Честитам. М то је било искрено! Међутим Јајчанић, коме је глава одиста седела на раменима као ускршње јаје у шаци, посемњао је у искрене побуде свог пријатеља и нашао је за потребно да се оправдава. Јајчанић је одувек био такав, начелан човек. Трудио се да не остави на себи ни трунчицу сумње. Ништа није могло да се учини, за мене је било места, али не и за тебе, покушавао је да објасни, али Збуњић уопште није био жалостан. Нисам
могао ја да те предложим. То се тако не ради. Рекли би;
Провлачи свога. Зато сам убеђивао људе да гласају за тебе. Међутим, ништа од тога! Све време смо се гледали, мењали смо тајне знаке, али кад је дошао онај прави тремутак... нико те није "поменуо. Ето, шта сам могао да учиним Шта да се ради с таквим превртљивцима. Код њих речи не прелазе у дела. Они ће и мени сутра да сместе. Ставиће ми ногу. није све црно — и једна добра вест! Постао си члан Управе Друштвених просторија. То доиста, није богзнашта, али... . у . Новоизабрани члан Друштв. просторија не прозбори ниједну реч. Јајчанић се побоја да није употребио праве речи. Ј Грешиш ако... учинио сам све што сам могао. Ја имам утицаја, али утицај није увек пресудан. Многе сам задужио и то треба, да ми се врати. Ти ниси такав. Теби је свеједно да ли ћеш попричати са овим или са оним, али
ј |) МИ ту МЕН
| |
П ћ Б
; ПА или 2
/ | == | у а рифе 2. „Илу боса, ата. | | / са аса: бртеса па Исла | | , , у "7872.
| НАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА |
ја морам... Овога пута ја сам, збиља, припремио све чланове, али, ето: ништа. Молим. те, ја сам у начелу против сумњичења. Ако мислиш да сам нешто радио испод жита, дабогда не окусио данас хлеба... ја... ја ћу, ако треба, одустати... ја ћу да изађем из Управе ако мислиш да си због мене оштећен!
Члан Управе Удружења приликом последњих речи тако подиже глас да је Збуњић морао да га умирује. Одједном је почео да се жести, поцрвенео је у лицу, на образима му искочише плавичасти печати, а јабучица поче да шета торе-доле по врату.
Могу да ти кажем, нако тиме повређујем тајност састапка, да твоје име није дочекано без икаквог одобравања. На крају су те ипак поменули. Штавише, један је рекао да уопште не зна за тебе. Ја сам га само ледено погледао... То је глупост! Сви ми знамо ко си ти. 0 томе не треба ни говорити. Нећу ти рећи о коме је реч, као што знаш, начелно сам против оговарања. А кад погледаш мало боље, шта се добија чланством у Управиг Ништа. Јасно: ништа.
„Сви тамо желе да се угурају на тајниково место... Али
и то шта значи Добијати неку хиљадицу месечно... уз толико главобоље. Уосталом, тај посао није за људе с даром као што смо ти и ја, то је за службенике. Збуњић би могао да се клади у све на свету да његов пријатељ управо прижељкује место тајника. Али то и није важно, На крају крајева, рече уз осмех Јајчанић, бар ће нам због тебе доносити платнене салвете, а ти и сам знаш... платнене салвете не доносе било коме. | | ' "Када је новоизабрани члан Управе. Друштв. просторија чуо оно кобно место да нг знају за њега, он брзо прогута кнедлу. Као п сви живи Љљуди-м Збуњић је био сујетан, али уместо да потискује своју сујету, као што се то обично ради, он је. своју сујету истицао. Ја држим до свог достојанства, говорио је кад тод би му се пружила прилика. Ја држим до своје личности. И сада... непријатно је и непристојно било чути тако изненада: Ко си тиг Ко сам јаг У сличним тренуцима он би одмахнуо руком и рекао: Будале, не показујући да је увређен, Сада је, меЂутим, великодушно прешао преко свега. Можда је Јајчанић све то сам смислио2 Ех, ко знаг Мождаг 3 Стицајем околности Збуњић је истог дана када је во-
„дио претходни разговор требало. да изведе "своју жену.
на вечеру. Заправо, на вечеру су били позвани још и же
нина тетка и теча, људи који су их својевремено обоје за-
дужили, па је требало' да им се узврати на љубазности.
Тетка и теча су, наиме, за Збуњића и његову жену про-.
нашли један станчић са зачуђујуће ниском станарином. Од тада су поменути. тетка и теча непрестано ' наваљивали Удружење, тако су они звали Друштвене' просторије · Удружења. Ох, морамо, да пробамо те
"чувене посластице, товорили су, са осмесима од ува до ува.
О њима прича. читав град! Теча се нарочито облизивао при помисли на поховане палачинке са мозгом. То јело чинило му се недостижно, мимо свих куваричких ' способности
обичних домаћица. То би ваљало пуобати, озорно Ју по. да гласа. То би ваљало лизнути, лизнути. Збуњић, међутим, није био чест гост Друштвених просторија. Причао је да К њега храна пропада, Јео је као да је гутао памук, једном речју није марио за посластице, али будући да је обећао својој жени један излазак и будући да би њен теча пре смрти морао да лизне оне чувене поховане Рави 5 одлучио је да још исте вечери сви они приуште себи задовољство одласка у Друштвене просторије. Е : На вратима их је чекала жена код које се остављају кишобрани и капути, али је та жена најмање чекала њих. Не може овде свако да уђе, рекла је, Дозволите... хтео је Збуњић да се побуни због оног свако. Тетка, теча и њихова братаница збуњено су стајали иза леђа члана Управе Друштвених просторија. Не, рекла је жена, ја овде најбоље ви: дим ко улази. Долазе да се наждеру. Довлаче неке полетуше због свог провода. Жена је очито говорила онако ка-
ко је мислила. Ко сте ви, питала је. Ја вас не познајем.
Збуњић је већ заустио да се представи, али је у последњем тренутку одустао. Осетио је како његов углед копни нагло као мартовски снег. Било му је непријатно због многобројне залеђнице. Теча неће моћи да лизне. Тетка је јамачно презриво искривила усне, а велики смеђи младеж испод
· њеног носа мора бити да се надуо. Збуњић је хтео да неш-
то љутито узвикне, али уместо тога снебивајући се прошапта: "Ја сам познат... Ма
Жена зацело није волела овакво приватно обраћање стишаним гласом, те раструби да су сви могли да чују:
Ви сте познати2 Ви сте признати Никад чула.
Добро, ви не знате ко сам ја, обргти се Збуњић, већ,
потпуно сможден, жени на улазу. Ја сам члан Управе... Јајчанић. А
Ви сте Јајчанић, члан Управе2 То не може да буде! Он је већ унутра. Седи. Дошао је заједно са једном... плаве косе. Откуд ви можете да будете... Ја знам њега. Он је познат.
_· Збуњић осети да га је супруга неприметно згазила по ципели, али се није обазирао на ишчуђавајуће знаке. Овај је скренуо, дошаптавали су се тетка и теча. То је, вероватно, његова љубавница, мислио је члан Управе Друштв. просторија. Он може да има и љубавницу, свакако! Он је већ покупио друштвени углед. И та глупа игра на седници Управе... то је његово масло, једно се Збунић. Безобзирни сплеткар. Нечасни срећковић. Све је то извео да би мене одстранио. Ох, ово ће ме уназадити за четири године! Четири године нећу се опоравити од овог пораза. Обрадоваћу те једном добром вешћу... то није богзнашта, али.. О, ниских побуда! Ако сам нешто радио испод жита... Да, пацов, није се завлачио у вреће, а сад се тамо слади преслачцима. Ја сам начелан човек... ако треба, ја ћу... Хоћеш, како да не! Завукао си ми нож између петог и шестог ребра. Није чуо за тебе. Свакако, со у очи. А ко за тебе зна2
Ви познати Никад чула!
Госпођа Збуњић још једном нагази свог мужа, јер овако се више није могло дуго... Збуњић се истог тренутка окрете. Очи су му се цаклилс као да је попио боцу пива... брзо га је хватало пиће. Из његове мале пратње нико ништа не рече, али члан' Управе нађе за сходно да сваком одреже шта му припада. ' '
Ти, жено, престани да дижеш и спусташ ноге. То остави за погодније место и погодније време. Није ми жао сопствене коже, већ краве која ми је на ногама. Затим! Тетка, молим вас да закључате своју губицу. Ако сте пам нашли стан, ја вам не могу да дођем као напојница. Закључајте,.. кажем... јер сте толико лајави да ћу из ових стопа да одем да вам донесем огрлицу и литар. Затим! И ту се обрати Збуњић течи своје жене који је у прешироком капуту скрушено стајао као да је покрао свог старијег брата. Затим, кажем. Нисам ја крив што сте обуклн то смешно одело. Очекивао сам да ћете се појавити у спаваћици. Од када сам вас први пут видео, а има томе на жалост доста времена, ви сте у облачењу увек били доследии самом себи. Шта сад ово значиг Од јутра до мрака цуњали сте по кући у спаваћици, рукави су вам вирили пспод собног капута, Где вам је сада то пристојно, одело, на. усправне:
пруте2 Узајмили сте га, вероватно, одмах после венчања,
ми сад сте га вратили оној установи у којој сви држе прст на слепоочници, а врте главом. У . или обрнуто: врте прстом, а глава непокретна, као п увек. Кад смо код главе... постаје ми јасно зашто бисте ви да лмзнете оне палачинке... Али, молим вас, чему увијање2 Зашто одмах пе кажете да вам је потребан... знате већ шта. Или вам, можда... недостају и јајаг И ту се члан Управе исцери према тетки. Тетка поцрвене до иза ушију, уста јој се отворише... као да је очекивала да јој нека мува слети на језик.
А сада да видимо шта ћемо с вама, уважепа госпођо, обрати се члан Управе жени која је била нешто више од вратарке. Рекао сам вам... и зато нас пустите да на миру мешто гуцнемо п клопнемо... ваљда смо заслужили... ако не ја, а оно бар ови иза мепе: ова којој језик пије длакав, овај који би да лизне-п моја вољена супруга која ме је већ неколико пута нагазила... знате, то нам је уговорени знак... Збуњић шеретски намигну вратарки. А сада на ствар: Ја сам Јајчанић, члан Управе. Желите ли да тон докажем 2 .
Жена је мислила да је боље да се не успротиви, али ипак промуца да је члан Управе Јајчанић... с опроштењем ... ћелав и без бркова.
Имам бркове2 Тачно. Добро сте то уочили. Гледати широко отворених очију у животу је преко потребно. Тако и наставите. А сада... шта кажете Члан Управе дохвати бркове за један крај палцем и кажипрстом и хооооп... нестаде бркова. Затим их баци право у руке својој жени. Ова цикну и одскочи као да јој је у шаке улетео миш.,. ништа друго. А сад дозволнте да се наклоним. Члан Управе нагну. главу и скиде косу. Видите, рече женп која је одступала корак по корак, видите, и са унутрашње стране пише: Јајчанић, члан Управе- Удружења књижевника. Али жена није имала снате да прочита ту важну одредницу власништва презимена.
Ви... Јајчанић... па како... он је унутра... а и ви: сад личите... сад сте исти он, без бркова и косе. У том случају... Не могу све то још да разумем.
Ништа, ништа, ви сте жена која је у свему искрена, рече члан Управе и спусти јој у руку два комада металног новца. Задржите, будите тако добри, задржите, нонако не-
ма "већу вредност... наша држава не цени много злато и сребро. А сада ћу узети назад ове своје космате особености. Допуштате2
Молим вас, пратите ме, следите моју личност, рече он потпуно збуњеној тројки. Мдите за: мном, рече, силазећи низ степенице... не погледавши да ли теча, тетка и његова супруга покренуше своје ципеле са оловним Боновима. Те: чо, модим вас, што сте се укипили, брзо овамо, осећам мирис... мирише. Нисам вам рекао... то сам оставно за
· крај... да вас изненадим... морам нечим да вас обраду-
јем. По палачинкама ови краљевски кувари посипају ситно сечену мирођију. Необично, је л таког Ето, то сам хтео да вам кажем.
| -Теткаг'и теча нису могли да се одлуче да ли да крену или не. Супруга члана Управе, међутим, притрча сва успла-
'хирена,
То је била шала, зар нег Зар нег
"Свакако да је била шала, рече члан Управе. А шта си ти "мислилаг Ево, потегни ме за бркове. То је била моја мала освета. Дошло ми је нешто... нисам могао да се уздржим. Треба све ставити на своје место. Не можеш то увек да приуштиш себи, али, сто, кад ти се пружи прилика... Но, хајде, хајде, повуци за брк па ћеш видети. Никад се ја: не бих заменио са оним...
„Жена га, збиља, чупну, али бркови се не одвојише Од науснице. Све је било обично, као и-сваког дана, изузев... можда :.. длака је била некако тврђа, мање савитљива... слична резанцима... као да није расла на месту на којем се налазила. Могуће је да мин се-то само причињава, помис-
ли жена. члана Управе. 54: ЈЕ