Književne novine

ЈУБИЛЕЈИ

НАЈВЕЋА

БУГАРСКА. ПЕСНИКИЊА

Осамдесет година живота. Јелисавете Багрјане

БУГАРСКА ЈАВНОСТ прославља ових дана 80тодишњицу живота највеће своје песникиње — Јелисавете Багрјанс, која је одавно позната и код нас и, не једном превођена тотово на све језике наших народа. Песникиња _ младости и лепоте, која је своЈу надахнуту, својеврсну, неуобичајену _ поезију | почела — да ствара пре више од 60 година, ми као личност је изузетно привлачна појава, па је у оба смисла и до данас остала свежа и млада. Њена је поезија привукла. општу пажњу врло рано и ван граница њене земље,

Као да нису прохујале деценије, као да није после првих песама (које су јој, у студентским данима, пријатељи „отели" пи штам пали под псеудонимом) написала, још стотине нових; све што је стварала, све то је у животу чинила, и што ствара и чини, и данас је славоспев животу, који, као да и за њу увек и увек тек почиње. Али, можда, највећа химна, испевана у књижевности такозваних малих народа, жени и њеној слободи, дошла је у њеној најранијој младости, и ту тему она није напустила ни до данас, У време кад су песници и много већих народа само узгред говорили о слободи жене и њеној равноправности, Јелисавета Багрјана је певала из гласа:

„А над нашом победом тешког нашег пута

и Персеј и Андромеда будно ће да бде.“

Као уметник, иако је испред себе имала, у земљи и свету, таккве књижевне великане, који су отварали и стварали читава нова поглавља нових књижевних праваца, у погледу мотива, духали форми,— она је успела. да, већ у првим деценијама свога стваралаштва, нађе свој пут и унесе у бугарску књижевност. много штошта што нико пре и после њене појаве, до данас, није успео. И да одмах постане не само родоначелник једне пове поезије, него пи инспирација поколењима оних који су тек почињали да стварају; па и многима који су пре ње или са њом почињали, Све што она ствара кроз толике деценије оснива се на тражењу и налажењу новога, али вазда дубоко проживљеног, које увек делује као да је право из срца изашло, онако као што људски дах излази из наших груди, као што обична реч прелази преко човекових усана. ;

Јелисавета _Багрјана – (пссудоним Јелисавете Љубомирове Белчеве), рођена је у Софији 29. априла 1893. године. Први пут се појавила у књижевности 1916. у часопису „Савремена мисао", Свршила је универзитет у Софији и била наставвица у Врацу и ћЋус тендилу, После првог светског рата почиње да сарађује у недељном листу „Женске новине" под псеџдонимом Јелисавете Б. Касвије покушава да пише и поезију за депу п омладину. За разлику од многих својих вршњака и вршњакиња, иако је била написала велики број песама, пре и после рата, она не жури са издавањем књиге. Тако њена прва збирка стихова „Вечна и света" појављу“ је се тек 1927. године. Па пи остале збирке имају размак бар по не колико тодина — „Звезда морнара" 1932, „Људско сре", 1936, „Пет звезда", – 1953, „Контрапункти ,

1968. итд.

„Основна слика и лирски јунак у поезији Јелисавете Багрјане је жена с њеним животним лирским чежњама и сл ремљењима за осло· боћење од сснафских окова и ограничења. које јој је наметало буржоаско друштво. Стихови Је. лисавете Багрјане се одликују дубином п искреношћу доживљаја, конкретним и оригиналним постским стилом“ — каже о њој и њеном стваралаштву највећа бугарска савремена енциклопедија — „Кратка бугарска енциклопедија“, коју издаје Бугарска академија наука. А сама је песникиња, пре двадесет тодина, поводом сво је 60- годишњице, У једном разтовору казала о себи ово: „У Совјетском Савезу људи се не деле на старе пи младе — што знали да узраст не може и пне треба да смета човеку, довољно је да је здрав, да ради и ствара. Ја се слажем са тим, и радићу докле тод имам снаге да држим перо У руши. Радићу за свој народ, за процват нове бугарске поезије, за крчење путева младима, који долазе иза нас, да би они ститли до врхова које ми нисмо могли да досегнемо ..."

Тако је говорила пре две деценије, тако говори и пише и данас. Сарађује редовно у свим већим часописима и листовима. Појављује се на предавањима и књижевним вечерима, Путује по земљи и иностранству, Иде усправно и држи чврсто своје перо, објављуЈући у исто време стихове који говоре и о прошлости ми о будућпости. Последњи њени стихови носе занимљиве наслове „Радар“ и „Свица“.

Најновија збирка Јелисавете Багрјане врло је карактеристична за њено стваралаштво и по своме наслову — „Контрапункти“, Иако је то нека врста поетског, мисаоног и стваралачког резимеа њеног уметничког „верују“, — дело је крцато новим звуцима, новим метафорама, ритмовима, и досад невиђеним постским облицима им обртима.

Песме Јелисавете Багрјане су преводили многи наши преводиоци. Али, најнадахнутији. преводи њених песама код нас потичу из пера наше Багрјане — велике наше песникиње, Десанке Максимо-

Јелисавета Багрјана

Песме

ЖЕНА

У мени је древно ткиво и. сећања древна, древна као сами хлеб.

Испод јабуке Ева, усред пакла. Беатриче, Франческа ди Римини, и мајка браће Грах,

и“ Јованка од Арка живе у мени скупа,

Биле су туче, данас тесу, биће и после сутрашњег дана, докле је света и века.

Од њих свака тебе чека, очима ми те тражи, душом ми те дозива

и свим срцем те жели.

Ти се ближиш задихан са четири стране

и само ка једној

од њих руку пружаш —

а друге У мени плачу.

ТРИ ПРОЛЕЋА

Била је зима.

Студ, магла им снег. Растајали смо се. Одлазила сам на туг

и он ми рече:

Ти ћеш имати

пролећа два.

Сад ћеш прво сусрести ма југу. Када се отуда вратиш, овде ћеш. имати и друго. Ја се осмехнух само

и помислих: :

а мој сусрет са тобом свакако је треће. Осмехну се и он

и зенице су му јасно говориле оно

што су прећутале

усне.

(С бугарског превела Десанка Максимовић)

СУНЦЕ

Јуче би бура, и снажно, незастајно киша. је пљуштала. свуноћ.

А данас је небо као емајл сјајно, данас је сунца пуно,

Зажмурих за секунд забљеснута ] јако блиставим зрацима маја. | Још ми очи нису навикле

. _ на јарко сунце што данас засја,

Ми смоту живјели у четири зида;

полумрак, књиге, "тишине;

тућа нам је била нетрегледност жита,

сунце и модре ишарине.

Идем преко њива 'рошљивих | и једрих и видим све нововидо. . Само за један дан-ноћ с добре педи биће порасло жито.

И мислим: у дане бунтовничке страсти

ЈЕЛИСАВЕТА БАГРЈАНА

вић, која је иначе са слављеницом и лични пријатељ годинама и чијом се поезијом, опет, Багрјана одувек одушевљавала и многе њене песме, поред песама осталих наших _ песника, преводила на бугарски још пре рата.

Синиша Пауновић

млади човјек расте и зрије. Можда ће за петашест тодина порасти

као раније за вијек!

1946.

ЉЕТОВАЊЕ, 1

Крај мене проћоше косачи, а затим звоњаху стада, пи над гајем нијемо- мрачним прва се звијезда сазда.

Однекле запирка свјежином

и ко лепезом ме хлади; клонула под чудном тежином, стедох на откос влати.

Свенуо, меко се подвија, и дах његов брзо опија кб вино с пјеном вријења.

Ал' зашто ме туга освајаг — Сад бих да се с тобом напајам мирисом свјежег сијена.

1929.

(С бугарског превео Радован Зоговић)

СВИЦИ

Прочитах негде; у борби с наркоманима, у Америци, користе сади... свице. Открили учени људи, ако је У близини. негде скривена. и најмања доза хероина, свици "га. осете одмах и почну усиљено да светле,

Природа им је даровала. светлост за самоодбрану и као сигнал паровима да се нађу.

Али зашто пред хероином

светле2 Да ли он за њих зрачи опаспост2 Ил' неко лудо усхићење»

Данас хиљаде, стотине хиљада младих по свету, изгубив' веру у живот, траже у хероину опојност.

И презирући свице (свице детективе) достижу неизбежно своје самоуништење ...

Свици, Кад се јаве, у“ нас марод каже: — негде је пао први. сноп, почиње жетва!

Деца им се, чиста срца, радују, у косе их своје стављају, ч сами, као свици,

светле.

(С бугарског превео Синиша Пауновић)

КУЛТУРА У СВЕТУ

АРЕВНИ

ЈЕЗИК ЧОВЕКА

Поводом изложбе „Уметност западне Африке“

у Етнографском музеју

ПОВРЕМЕНО нас нешто тргне, из свакодневне рутине и уобичајених „изненађења“ и постави нас пред нов културни феномен, који изненада као да отвори прозор према општем у човековој природи.

Многи народи дошли су У интимнији контакт с племенима Африке, Азије и Океаније већ у ранијим вековима, Капетан Кук упознао је с таквим културама Енглезе, _ Миклухо-Маклај _ Русе, Хумболт Немце, а Стенли Американце. Нама су Веда и Здравко Печар донели културно благо афричких племена; Без специјалног задужења и дотација, заволели су сведочанства културе једне Африке која нестаје и почели да их скупљају.

Наши истраживачи појављују се у последњем тренутку. Многи афрички лидери данас покушавају огњем и мачем да разоре жаришта традиционализма, која одржавају родовске поглавице и врачеви, ослањајући се на богове, свесте гајеве, фетише, тајна удружења, гласове демона који се раз лежу из светих шума, ·

Карло Велики посекао је света дрва Саксонаца, бискуп Отон Бамбершки света дрва Полапских Сло вена, и колико пута су се још током историје рушила културна на слеђа, али данас жалимо због тога.

Вела и Здравко Печар су се, саосећајући с припадницима Ро дова који се осећају угрожени, радовали што могу да спасу оно што је овима од рођења било најприсније, и од чега се одвајају с

болом и тугом. (Чак је и један

ондашњи студент Сорбоне чврсто веровао у свемоћ спашеног фетиша од кога су наши истраживачи дошли.)

Оно што су Вела и Здравко Печар сачували, смирило се у ти хим просторијама Етнографског музеја и сада постало мртви експонат, који треба чувати од мољаца и прашине. Раније свемоћни митски владари и богови, од ко јих се очекивало да ослободе свој народ од ропства колонизатора, и од којих - су људи-на огромним пространствима дрхтали на помисао да су им се замерили, молили им се; жртвовали и даривали их, сањали их п полугласно причали о њима својој деци о великим празницима — добили су своје место и број у музеју. Они су били даваоци сваког изобиља, извор целокупне моћи на земљи, а мо тли су и да уморе глађу и болешћу. Чак и њихови мали рођаци дрвене мотике, стреле, тегови, вретена и браве — радили су за човека, како су нашим истраживачима говорили њихови власници. Они су их доживљавали онако како ми доживљавамо машине, али као лица према којима су морали да се односе с поштовањем, и да им угађају свим оним што су ти свемоћни фетиши тражили од људи.

И дошао је тренутак ка да се почело спаљивати оно што се обожавало, и обожавати оно што се спаљивало. Они нису про. сто напуштени, нити су се постепено и неприметно претварали У културне тековине и мртве преалмете — стреле, кашике, посуде, предања н уметност, као што је то било код античких народа мего су, као што то увек бива У суочавању с напреднијом култу. ром, богови и култни предмети уништавани, могло би се рећи чу“ пани из тела својих следбеника —— као када су варвари превођени у хришћанство.

Слобода да се превазиђе своје божанство — не налази се на по вељама декларација (бораца за слободу.

У Етнографском музеју пролазимо поред богова и демона обнажених од свемоћи, коју су им ства рали њихови сународници својом убећђеношћу.

Једино што им је остало Од одеће _ јесте оно што ми данас називамо лепотом. Она је тужни остатак негдашње моћи, _Лепоту иипко није смерао, нико је Није правио, она је одувек живела У дрвету, тлини и бронзи, Свети људи су јој само помогли да се покаже певерним Томама. Лепота је, у ствари, настраност коју је из мислио човек Запада, Њему вите пишта пије свето, он је изгу“ био чак и слособност да разуме свељудски језик, Због тога је охол и надмен, Он више није у стању да види да ти афрички фетиши причају и његову историју, и 40 живљава их — као сваки парвени и провинцијалац = као нешто сгзотично, страно и далеко,

Њему је човек разапет на ДР во код Догона — само случајно сличан Прометеју и Христу, у кога још верују милиони. Случајна је и Богородица која доји, као м Изида са Хором код Египћана и син Хермеса и Афродите. Случајан је и Свети Борђе који убија аждају у облику птице-немани ко» ја једе људе из Дахомеја, исто онако као и Траетаона код Индуса и змајоубице код Инка и Ацтека Перуа.

Зашто сви одричемо људску сродност, п религиозни и атеисти Зашто општељудско проглашавамо егзотичним и страним2

Способност да кроз депо виде оно исконски људско — помогла је Веди и Здравку Печару да за» воле те драматичне играчке де тињства човечанства, које свако од нас, често заборављено, чува У некој изгубљеној прегради свога живота или свог срца.

Др Војин Матић

(импозијум о арапско-исламеко! култури

Сарајево је 18. пи 19. маја било домаћин научног скупа посвећеног арапско-исламској култури, првог те врсте у нашој земљи, Симпозијум је организовао Оријентални институт из Сарајева, а учествовали су многобројни оријенталисти, историчари, историчари уметности, правници и. филозофи из Сарајева, Београда п Скоп ља. Циљ скупа је био постављање чвршће, уједначеније п јединственије основе за израду ' Историје књижевности Арапа, Персијанаца и Турака, пројекта на којем већ више година ради известан број ваших најпозванијих стручњака за поменуту област. Сходно пос-. тављеном циљу, скуп се пре свега бавио широким и основним питањима арапско-исламске цивилизације, Поднети су следећи реферати: Недим Филиповић: „Тасавуф"исламски мистицизам"; Алија Бејтић: „Идеја лијепог у изворима ислама"; Сулејман _ Грозданић:; „Увод у арапско-исламску естетику"; Хусреф Реџић: „Разлике из међу омајадске и абасидске умјет ности"; Џемал Ћехајић: „Неке карактеристике учења Џемалудин Румија и настанак реда Мевлеви“ ја"; Салих Алић: „Арапско-исламска филозофија" (лефиниција и

· значај кроз историју); Хасан Су-

шић: „Два концепта политичке филозофије" (Ибн Рушл и Иби Халдун); Мехмед Беговић: „Право у исламу"; Алија Силајџић: „Не ке карактеристике исламског права"; Мустафа Имамовић; „Ислам и држава". Већи део саопштених реферата јавља се као значајан допринос разноврсним гранама истраживања, а посебну вредност симпозијуму дала је дискусија која се развила, како у вези са поднетим прилозима, тако и о при ступу арапско- исламској култури у целини, чиме је на најбољи начин потврђена неопходност оваквих и сличних састанака који се одлпкују интердисциплинарним карактером и истовременом супе тинском повезаношћу кроз стремљење ка зајелиичком пиљу,. Скуп, наравно, није могао да да коначне олтоворе па сва битна питања у области којом се бавио, али је знатно помогао да се стекне јаснија слика о стању истраживања и владајућим идејама на једном широком културно-научном пољу. Сви материјали са симпозијума, укључујући „реферате по лискусије, биће објављени у вилу посебне публикације како би се учинили приступачним ширем кругу 3апинтересованих, '

Дарко Танасковић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ. 11